budiš se, prazan i zagubljen
kao dotrajao putnički vagon
na sporednom kolosijeku.
ipak manevarka volje
ubacit će te u dugačku kompoziciju
očekivanja i zahtjeva da samo
jednom se putuje. još nije trenutak
da se ne pomiriš sa samim sobom.
oprezno ustaješ. gibaš se
po šinama sudbine; u tvoje
kupee ulaze kondukteri, putnici
s kartom i šverceri. voze se
s tobom, u tebi. čitaš novine.
prozori kroz koje se gledaju
krajolik i postaje,
dobili su neprovidne mrlje.
držiš da uprljanost,
prije no što dospiješ u rezalište,
treba biti očišćena. ali tko će
zgužvati novine i obrisati stakla?
nagnuti se van? ne pomiriti se?
