Da se ne lažemo, i kod vas i kod nas ova je proslava Prvog maja samo cirkus - kaže proslavljena hrvatska književnica.
NJene knjige, i one koje je ranije pisala počev od „Uho, grlo, nož” i ove novije poput „Život bez krpelja”, kako ističu knjižari, konstantno plene čitalačku pažnju. Tekstovi na blogu i iskazi u medijima, takođe. NJene se misli, reči i rečenice citiraju, prepričavaju, prepoznaju kao svoje… Ukratko, osvaja iskrenim, duhovitim, a beskompromisnim stavovima. Nedavno je kratko boravila u Beogradu.
Da li ste „tajno“ u Beogradu?
-Tajno? Provešću vikend u Beogradu bez ikakvih obaveza. Volim Beograd, ne volim obaveze, uživam. Neću davati intervjue iako me nekoliko ljudi nazvalo. Nisam bahata, ali ne volim govoriti za medije bez povoda. Nemam novu knjigu, planirala sam šetati, duboko disati i uživati u beogradskom suncu.
- U Srbiji se slavi Prvi maj na ozbiljan način. U Hrvatskoj se Prvi maj "slavi" samo jedan dan. S jedne strane, to držim sramotnim, s druge logičnim. Hrvatskoj danas Prvi maj znači manje od nekog Svetog Marka ili Janka. Da se ne lažemo, i kod vas i kod nas ova je proslava samo cirkus.
Zašto cirkus? Nije li Prvi maj praznik upravo zato što su se davno ljudi izborili za tri osmice u toku dana; osam sati rada, osam sna i osam slobodnog vremena...
- Kakve tri osmice? U Hrvatskoj, oni koji su ostali, rade onoliko koliko im gazda kaže. Deset sati, dvadeset sati, svetkom, petkom, bez plaćanja prekovremenih, često bez plate, bez ikakvih ljudskih prava. Isto je i u Srbiji. I u svetu je sve gore. Sindikati su sve nemoćniji, korporacije sve bešćutnije. Živimo u robovlasničkom društvu novoga tipa. Nekad su robovlasnici svojim robovima osiguravali krov nad glavom i hranu. Danas robova ima toliko da njihov vlasnik ne mora brinuti ni o čemu. Kad jedan crkne, na njegovo mesto dođe drugi. Predugo pamtim pa sam na tu temu nesretnija od mlađih koji ne znaju da može bolje i da je nekad bilo bolje.
Nekad je bilo bolje?
-U Jugoslaviji radnik nije bio rob. Imao je, iz današnje perspektive, nezamisliva prava. Na rad, odmor, godišnji odmor, na topli obrok, na bolovanje, na lečenje, na školovanje, na platu. Posao se nije lako gubio kao danas, šefovi nisu bili bogovi, radnici su imali ponos. LJudi su se danas pomirili sa statusom roba. Vi u Srbiji se okupljate i vičete na ulici. Hrvati ne osećaju potrebu čak ni da se deru. Doduše, odlaze u hordama, svoj su problem rešili na bezbolniji način. Sa balkona hotela čula i videla vaš skup opozicije. Odlična muzika, dosadan govornik. Vaš vođa je održao ogroman skup podrške samom sebi. Da nije tragično, bilo bi grozno. Sećam se riječkih radnika iz svoje mladosti. Jednom je radnicima riječke „Luke“, danas su vlasnici Kinezi, plata kasnila tri dana. Uzeli su u ruke čelične šipke i kroz čitav grad trčali za direktorom. Isplatilo im je platu. Ovih dana se gasi „Treći maj“, riječko brodogradilište u kome je radilo 20.000 radnika. Riječke su ulice prazne, radnici koji su mesecima bez plate, kao i oni iz pulskog „Uljanika“, odlaze iz Hrvatske ili pokunjeno čekaju da im neko udeli neku kunu. Pevači za njih organizuju humanitarne koncerte, a političari milioneri im se rugaju. Gde su šipke, gdje je ponos? Pojela demokratija. Ne znamo da samo nasiljem možemo doći do kakvog takvog dostojanstva. LJudi računaju, ako ode Kurta, doći će Murta, za ideale ginu budale, ajmo mi u Irsku. Pa, ajmo.
Vi niste sretni što je Hrvatska u EU?
- Od starta sam bila protiv da uđemo u taj smrdljivi brlog u kome nekolicina zastupnika interesa korporacija diktira život svim građanima Evrope. Hrvati, Bugari, Rumuni u tom su društvu građani trećeg reda. Pojeli su nas Nemci i Austrijanci. Hrvati su glup narod. Stalno puše priču kako su Srbi ti koje moramo mrziti do sudnjeg dana i maltretirati ih kad autobusima žele proći kroz Hrvatsku. Iživljavamo se nad „slabijima“, „divljacima“ koji ne žive u Evropi, a Nemcima se ne usudimo postaviti nijedno pitanje. Nikad nam Srbi nisu i neće i ne mogu učinili toliko zla koliko su nam ga učinili Nemci. Zaboravimo na Drugi svetski rat. Pogledajmo što Hrvatima čine danas. Zašto je sve u njihovim marketima u Hrvatskoj skuplje bar trideset odsto nego u Nemačkoj? Naši prodani političari su nemačkim korporacijama dozvolili da nas deru kako hoće. Hrvatska poljoprivreda je namerno uništena, za proviziju naši su političari dozvolili EU da nas razori, oglođe do kosti. Moja visokoobrazovana kći radi za 500 evra mesečno, podstanarska kirija je 300. Sad je Evropski parlament doneo „revolucionarnu“ odluku. Deterdženti i dečja hrana u hrvatskim trgovinama (proizvedena u Evropi) mora biti istog kvaliteta kao i u „ozbiljnim“ evropskim državama. Trenutno ona „nutela“ koju jedemo u Hrvatskoj nema veze s onom koju jedu Nemci. Navodno, to će se izjednačiti za dve godine. U međuvremenu Hrvati i Hrvatice ližu i ćute. Vi Srbi sanjate Evropu jer vas obećanjima o svetloj budućnosti je*u političari. Što ćete dobiti? Ništa. Svi koji Evropi trebaju, vaši lekari, vaše medicinske sestre, kompjuteraši, svi i danas mogu dobiti dozvolu za rad. Čujem da će ove godine u našim hotelima raditi hiljade Srba. Kako u Hrvatskoj četnici preko noći mogu izgubiti šubare kad nema konobara i sobarica na vidiku.
Rekli ste da će vaša sledeća knjiga biti autobiografska?
- Napisala sam dovoljno knjiga, odlučila sam prestati. Na pragu sam sedamdesete, ako doživim Oktobarski sajam knjiga, tamo ću je promovisati. Dosta mi je pisanja. Pisanje je težak fizički posao. Gubiš sate, dane, noći, živce i još si loše plaćen. Doduše, “Laguna“, zasad jedina, uredno plaća. Nemam više vremena, reče jednom Desanka Maksimović. Uživaću, ako budem zdrava, u putovanjima, unuci, kući, vrtu, šetnji, čitanju dobrih knjiga. Uživaću u deci. U ovoj sam knjizi napisala rečenicu koja je i mene zatekla; da sam znala koliko ću voleti svoju decu, nikad ih ne bih rodila. Jesu li bol i ljubav bogatstvo? Ili su gubitak? Znam da zvuči jako prepotentno kad žena kaže da piše autobiografiju. Autobiografije pišu samo muškarci ili njihove žene jer su njihove žene. Ja jesam nečija žena, ali me to ne određuje, ja sam ja i pisaću o sebi. Ipak ću priznati, nagovorio me sin. Nisam ja baš tako hrabra. Rekla sam mu: “Nije to dobra ideja, nisam ja Mik DŽeger.“ „U Hrvatskoj si ti Mik DŽeger.“ Pa kad me neko pita zašto su sve majke lude za sinovima? Svačiji život je velika priča, problem je samo kako je dobro ispričati, napisati. Mučim se, moji će čitaoci podići palac gore ili ga okrenuti prema zemlji. Baš me briga. Starost ima jednu veliku prednost. Je*e ti se šta će drugi o tebi reći ili misliti.
Vaš tekst o Notr Damu pobudio je velike reakcije, neki vam čak prebacuju da vam je drago…
- LJudi su glupi. Što reče NJegoš, stoka pregolema. Zašto bi mi bilo drago zato jer je izgorela ili nagorela prekrasna katedrala? Ide mi na živce što se ne govori istina. Bogata Francuska nije mogla ni znala kako ugasiti jedan toranj u plamenu zato jer milijarde dolara troši na naoružanje. Bogata Francuska je u stanju sa crnom zemljom sastaviti u jednom danu čitavu državu, pobiti stotine hiljada ljudi, gašenje tornja u plamenu njihove najpoznatije crkve bio im je nerešiv problem. Zašto? Zato jer se Francuskoj državi živo je*e za kulturu, francuska država ne postoji, korporacije koje vladaju i Francuskom davno su izračunale da im mrtav Gadafi donosi više love nego deset renoviranih Notr Dama. Ja problem možda vidim bolje nego drugi, pišem kratko i jasno, zato je moj tekst pogledan milion puta. Ruku na srce, običan tekstuljak od nekoliko rečenica. Dobila sam ogromnu podršku. Začudilo me to. Čak je i na Bajlonijevoj pijaci, dobila sam fotku, neko istakao na svojoj tezgi “Bulevar Vedrane Rudan”. Očito pišem tako da me ceo svet razume.
pravda
NJene knjige, i one koje je ranije pisala počev od „Uho, grlo, nož” i ove novije poput „Život bez krpelja”, kako ističu knjižari, konstantno plene čitalačku pažnju. Tekstovi na blogu i iskazi u medijima, takođe. NJene se misli, reči i rečenice citiraju, prepričavaju, prepoznaju kao svoje… Ukratko, osvaja iskrenim, duhovitim, a beskompromisnim stavovima. Nedavno je kratko boravila u Beogradu.
Da li ste „tajno“ u Beogradu?
-Tajno? Provešću vikend u Beogradu bez ikakvih obaveza. Volim Beograd, ne volim obaveze, uživam. Neću davati intervjue iako me nekoliko ljudi nazvalo. Nisam bahata, ali ne volim govoriti za medije bez povoda. Nemam novu knjigu, planirala sam šetati, duboko disati i uživati u beogradskom suncu.
- U Srbiji se slavi Prvi maj na ozbiljan način. U Hrvatskoj se Prvi maj "slavi" samo jedan dan. S jedne strane, to držim sramotnim, s druge logičnim. Hrvatskoj danas Prvi maj znači manje od nekog Svetog Marka ili Janka. Da se ne lažemo, i kod vas i kod nas ova je proslava samo cirkus.
Zašto cirkus? Nije li Prvi maj praznik upravo zato što su se davno ljudi izborili za tri osmice u toku dana; osam sati rada, osam sna i osam slobodnog vremena...
- Kakve tri osmice? U Hrvatskoj, oni koji su ostali, rade onoliko koliko im gazda kaže. Deset sati, dvadeset sati, svetkom, petkom, bez plaćanja prekovremenih, često bez plate, bez ikakvih ljudskih prava. Isto je i u Srbiji. I u svetu je sve gore. Sindikati su sve nemoćniji, korporacije sve bešćutnije. Živimo u robovlasničkom društvu novoga tipa. Nekad su robovlasnici svojim robovima osiguravali krov nad glavom i hranu. Danas robova ima toliko da njihov vlasnik ne mora brinuti ni o čemu. Kad jedan crkne, na njegovo mesto dođe drugi. Predugo pamtim pa sam na tu temu nesretnija od mlađih koji ne znaju da može bolje i da je nekad bilo bolje.
Nekad je bilo bolje?
-U Jugoslaviji radnik nije bio rob. Imao je, iz današnje perspektive, nezamisliva prava. Na rad, odmor, godišnji odmor, na topli obrok, na bolovanje, na lečenje, na školovanje, na platu. Posao se nije lako gubio kao danas, šefovi nisu bili bogovi, radnici su imali ponos. LJudi su se danas pomirili sa statusom roba. Vi u Srbiji se okupljate i vičete na ulici. Hrvati ne osećaju potrebu čak ni da se deru. Doduše, odlaze u hordama, svoj su problem rešili na bezbolniji način. Sa balkona hotela čula i videla vaš skup opozicije. Odlična muzika, dosadan govornik. Vaš vođa je održao ogroman skup podrške samom sebi. Da nije tragično, bilo bi grozno. Sećam se riječkih radnika iz svoje mladosti. Jednom je radnicima riječke „Luke“, danas su vlasnici Kinezi, plata kasnila tri dana. Uzeli su u ruke čelične šipke i kroz čitav grad trčali za direktorom. Isplatilo im je platu. Ovih dana se gasi „Treći maj“, riječko brodogradilište u kome je radilo 20.000 radnika. Riječke su ulice prazne, radnici koji su mesecima bez plate, kao i oni iz pulskog „Uljanika“, odlaze iz Hrvatske ili pokunjeno čekaju da im neko udeli neku kunu. Pevači za njih organizuju humanitarne koncerte, a političari milioneri im se rugaju. Gde su šipke, gdje je ponos? Pojela demokratija. Ne znamo da samo nasiljem možemo doći do kakvog takvog dostojanstva. LJudi računaju, ako ode Kurta, doći će Murta, za ideale ginu budale, ajmo mi u Irsku. Pa, ajmo.
Vi niste sretni što je Hrvatska u EU?
- Od starta sam bila protiv da uđemo u taj smrdljivi brlog u kome nekolicina zastupnika interesa korporacija diktira život svim građanima Evrope. Hrvati, Bugari, Rumuni u tom su društvu građani trećeg reda. Pojeli su nas Nemci i Austrijanci. Hrvati su glup narod. Stalno puše priču kako su Srbi ti koje moramo mrziti do sudnjeg dana i maltretirati ih kad autobusima žele proći kroz Hrvatsku. Iživljavamo se nad „slabijima“, „divljacima“ koji ne žive u Evropi, a Nemcima se ne usudimo postaviti nijedno pitanje. Nikad nam Srbi nisu i neće i ne mogu učinili toliko zla koliko su nam ga učinili Nemci. Zaboravimo na Drugi svetski rat. Pogledajmo što Hrvatima čine danas. Zašto je sve u njihovim marketima u Hrvatskoj skuplje bar trideset odsto nego u Nemačkoj? Naši prodani političari su nemačkim korporacijama dozvolili da nas deru kako hoće. Hrvatska poljoprivreda je namerno uništena, za proviziju naši su političari dozvolili EU da nas razori, oglođe do kosti. Moja visokoobrazovana kći radi za 500 evra mesečno, podstanarska kirija je 300. Sad je Evropski parlament doneo „revolucionarnu“ odluku. Deterdženti i dečja hrana u hrvatskim trgovinama (proizvedena u Evropi) mora biti istog kvaliteta kao i u „ozbiljnim“ evropskim državama. Trenutno ona „nutela“ koju jedemo u Hrvatskoj nema veze s onom koju jedu Nemci. Navodno, to će se izjednačiti za dve godine. U međuvremenu Hrvati i Hrvatice ližu i ćute. Vi Srbi sanjate Evropu jer vas obećanjima o svetloj budućnosti je*u političari. Što ćete dobiti? Ništa. Svi koji Evropi trebaju, vaši lekari, vaše medicinske sestre, kompjuteraši, svi i danas mogu dobiti dozvolu za rad. Čujem da će ove godine u našim hotelima raditi hiljade Srba. Kako u Hrvatskoj četnici preko noći mogu izgubiti šubare kad nema konobara i sobarica na vidiku.
Rekli ste da će vaša sledeća knjiga biti autobiografska?
- Napisala sam dovoljno knjiga, odlučila sam prestati. Na pragu sam sedamdesete, ako doživim Oktobarski sajam knjiga, tamo ću je promovisati. Dosta mi je pisanja. Pisanje je težak fizički posao. Gubiš sate, dane, noći, živce i još si loše plaćen. Doduše, “Laguna“, zasad jedina, uredno plaća. Nemam više vremena, reče jednom Desanka Maksimović. Uživaću, ako budem zdrava, u putovanjima, unuci, kući, vrtu, šetnji, čitanju dobrih knjiga. Uživaću u deci. U ovoj sam knjizi napisala rečenicu koja je i mene zatekla; da sam znala koliko ću voleti svoju decu, nikad ih ne bih rodila. Jesu li bol i ljubav bogatstvo? Ili su gubitak? Znam da zvuči jako prepotentno kad žena kaže da piše autobiografiju. Autobiografije pišu samo muškarci ili njihove žene jer su njihove žene. Ja jesam nečija žena, ali me to ne određuje, ja sam ja i pisaću o sebi. Ipak ću priznati, nagovorio me sin. Nisam ja baš tako hrabra. Rekla sam mu: “Nije to dobra ideja, nisam ja Mik DŽeger.“ „U Hrvatskoj si ti Mik DŽeger.“ Pa kad me neko pita zašto su sve majke lude za sinovima? Svačiji život je velika priča, problem je samo kako je dobro ispričati, napisati. Mučim se, moji će čitaoci podići palac gore ili ga okrenuti prema zemlji. Baš me briga. Starost ima jednu veliku prednost. Je*e ti se šta će drugi o tebi reći ili misliti.
Vaš tekst o Notr Damu pobudio je velike reakcije, neki vam čak prebacuju da vam je drago…
- LJudi su glupi. Što reče NJegoš, stoka pregolema. Zašto bi mi bilo drago zato jer je izgorela ili nagorela prekrasna katedrala? Ide mi na živce što se ne govori istina. Bogata Francuska nije mogla ni znala kako ugasiti jedan toranj u plamenu zato jer milijarde dolara troši na naoružanje. Bogata Francuska je u stanju sa crnom zemljom sastaviti u jednom danu čitavu državu, pobiti stotine hiljada ljudi, gašenje tornja u plamenu njihove najpoznatije crkve bio im je nerešiv problem. Zašto? Zato jer se Francuskoj državi živo je*e za kulturu, francuska država ne postoji, korporacije koje vladaju i Francuskom davno su izračunale da im mrtav Gadafi donosi više love nego deset renoviranih Notr Dama. Ja problem možda vidim bolje nego drugi, pišem kratko i jasno, zato je moj tekst pogledan milion puta. Ruku na srce, običan tekstuljak od nekoliko rečenica. Dobila sam ogromnu podršku. Začudilo me to. Čak je i na Bajlonijevoj pijaci, dobila sam fotku, neko istakao na svojoj tezgi “Bulevar Vedrane Rudan”. Očito pišem tako da me ceo svet razume.
pravda
