Bivšeg predsednika Sjedinjenih Država Donalda Trumpa kritičari nazivaju lažovom. Ali Trump je nešto mnogo gore od lažova. Političari često pribegavaju lažima da bi prikrili neugodne istine. Trump je osoben po tome što je u svoje bezočne laži ubacivao i istine koje nijedan drugi političar ne bi smeo da pomene, od odbacivanja univerzalno prihvaćenog stava da je globalizacija nedvosmisleno dobra i korisna stvar, do javnog priznanja da je zaista pokušao da smanji budžet poštanske službe Sjedinjenih Država da bi tako otežao glasanje simpatizerima Demokratske stranke.
Naučnici imaju razloga da slave posle Trumpovog odlaska, sudeći po vidljivom olakšanju s kojim sad iznose epidemiološke podatke sa podijuma u Beloj kući, bez straha od posledica. Možemo li u mandatu predsednika Bidena očekivati veliki povratak istine? Da bismo odgovorili na to pitanje, moramo se prvo podsetiti kako naša društva prepoznaju istinu.
Liberali vole analogije sa tržištem. Kao i najnoviji modeli mobilnih telefona, mišljenja se plasiraju na veliko tržište ideja koje ih vrednuje kroz decentralizovani proces u kom učestvuju potrošači i proizvođači stavova i vesti. U takvoj tržišnoj utakmici ispravna mišljenja konačno potiskuju ona neispravna.
Međutim, i sama ideja o tržištu ideja je laž. Za razliku od mobilnih telefona ili jagoda, o korisnosti neke ideje nije moguće suditi na individualnom nivou. Istinitost darvinizma, Einsteinove posebne teorije relativnosti ili Keynesovog stava da monetarna politika postaje beskorisna kada kamatna stopa padne na nulu nije nešto o čemu prosečan laik može suditi na osnovu ličnog iskustva. Zato se oslanjamo na strogo hijerarhijske i po definiciji nedemokratske institucije da takve teorije testiraju umesto nas.
Univerziteti i naučne institucije preuzimaju na sebe zadatak da filtriraju i eliminišu neispravne teorije. Nasuprot pomenutoj analogiji sa tržištem, to su institucije koje funkcionišu na principima centralnog planiranja i hijerarhijskih procesa uzajamne revizije i kontrole u cilju bezinteresne provere svake teorije primenom falsifikacionističkog načela.
Naravno, svaki naučnik se nada da će njegova najdraža teorija preživeti taj proces. Ali strogo definisani protokoli u prirodnim naukama garantuju da će se teorije bez empirijskog utemeljenja raspasti pod svetlom dokaza. Taj hijerarhijski i bezlični proces oslobodio je naše pretke neznanja. Udružen sa procesom komodifikacije doveo je do pada majke svih hijerarhijskih sistema: feudalizma.
Trump je opasniji od običnog lažova jer je otkrio način da ekonomskog dvojnika prirodnih nauka iskoristi za svoje potrebe. Iza svake od državnih politika koje direktno utiču na kvalitet našeg života krije se neka ekonomska hipoteza. Autoritet takvih hipoteza temelji se na procesu uzajamnih provera i verifikacija koji naivnom posmatraču može ličiti na naučni proces. Ekonomisti čak dobijaju i Nobelove nagrade. Ali to što ekonomisti rade daleko je od nauke, što ih čini Trumpovim važnim, mada nevoljnim saveznicima.
Razmotrimo tri elementa svake popularne teorije zavere. Prvo, ona pristalicama nudi zavodljivo osećanje da se nalaze u posedu superiornog znanja. Drugo, daje im moć da raskrinkaju sebične motive eksperata koji šire neistine. I konačno, uključuje ih u pokret koji je veći od njih samih, u bitku protiv neprijatelja koji ne preza ni od čega da bi sprečio otkrivanje prave istine.
Ne smemo zaboraviti da je na istim stubovima bila izvedena naučna revolucija. Ono što nauku razlikuje od teorija zavere jeste proces provere primenom falsifikacionističkog načela. Sledbenici teorija zavere ne strahuju od empirijskih dokaza – za njih uvek mogu pronaći primereno objašnjenje ili ih nekako uklopiti u sopstvene teorije. U prirodnim naukama, s druge strane, upravo empirijski dokazi pomažu naučnicima da eliminišu neistine, jer je priroda indiferentna prema našim teorijama o njoj. Kiša će pasti ili neće pasti, bez obzira na to šta kaže meteorološka prognoza. Ako meteorolozi pogreše, za to mogu kriviti samo pogrešan model koji koriste.
Da li ste se nekada zapitali kako je moguće da dvojica dobitnika Nobelove nagrade za ekonomiju, ponekad čak i ekonomisti koji su je podelili iste godine, proglašavaju jedan drugog za šarlatane? To se ne događa dobitnicima Nobelove nagrade za fiziku ili biologiju. To se događa samo ekonomistima zato što tržišta i društva koja su predmet njihovog istraživanja nimalo ne liče na ono čime se bavi, na primer, meteorologija. Za razliku od meteorologa, ako uvaženi finansijski analitičar najavi nagli pad vrednosti deonica na berzama, to će se i dogoditi, iako je analitičar možda bio pijan kada je prognozu objavio.
Zato empirijski uspesi i neuspesi ekonomskih teorija nemaju uticaja na njihovo prihvatanje ili odbacivanje. Poput sledbenika teorija zavere i teologa, predstavnici različitih ekonomskih škola mišljenja – kejnsijanci, monetaristi ili marksisti, na primer – svaku stvar na ovom svetu mogu objasniti držeći se isključivo okvira sopstvene paradigme. Koja od konkurentskih doktrina će odneti pobedu zavisi od ishoda borbi za moć između frakcija koje svoje interese skrivaju iza različitih dogmi, isto kao u religiji.
To je ulaz koji je Trump iskoristio. Decenijama pre njegove pobede, obespravljeni i osiromašeni su slušali ekonomske eksperte kako im objašnjavaju da su politike koje su im uništile život prošle strog proces naučne kontrole i verifikacije. To je bezočna laž koja je omogućila Trumpu da očaj miliona iskoristi protiv „establišmenta“ – pa i protiv samog etosa nauke uprljanog navodnim savezništvom sa ekonomijom.
Trump je najzad otišao. Ali pogledi na ekonomiju koji su Trumpu otvorili vrata i dalje su duboko ukorenjeni. U mandatu predsednika Bidena njihov uticaj će biti još snažniji. Nova administracija je prepuna onih istih eksperata koji su objavljivali lažna proročanstva i podržavali društveni poredak nejednakosti, eksploatacije i iracionalnosti koji je konačno proizveo trampizam.
Setimo se samo kako je izmišljena „prirodna“ stopa nezaposlenosti kada se pokazalo da teorija, po kojoj pad realnih nadnica nužno vodi do rasta stope zaposlenosti, ne drži vodu. Ili kako je, kada je deregulacija koju su eksperti promovisali dovela do finansijskog sloma, krivac pronađen u državi koja se previše mešala u poslove sa hipotekama, uz istovremeno ucenjivanje te iste države da pokrije deregulisane gubitke gospodara finansija.
Normalnost se vratila u Belu kuću. Biden će pokušati da ne laže, možda će ponekad ekonomisati sa istinom ako bude prinuđen. Ali izvesno je da neće dopustiti da mu se povremeno omakne neka od ključnih istina, kao što se Trumpu događalo. I zato će istina još dugo biti pod opsadom, kako eksperata koji služe novoj administraciji, tako i trampizma – pokreta koji je proistekao iz toksičnih politika izgrađenih na njihovim ekspertskim ekonomskim neistinama.
pescanik
