Zašto je antifašizam na izdisaju

Da se ne lažemo: antifašizam je u opasnoj defanzivi širom Evrope, uključujući i neke od njenih najrazvijenih zemalja, ali je kod nas doslovno na samrtničkoj postelji. U naprednijim evropskim društvima ipak još uvek funkcionišu stabilne, davno uspostavljene institucije, sposobne da državu i društvo relativno efikasno štite od vansistemskih tipova političkog ekstremizma, premda se sa produbljivanjem aktuelne ekonomske krize otvara pitanje do kada će te i takve institucije moći da se odupiru povampirenim ideološkim pošastima poput (neo)fašizma i (neo)nacizma. U našim post-jugoslovenskim državicama, međutim, nisu uspele da se do kraja uspostave, kamoli da zažive, čak ni one najosnovnije institucije, koje bi trebalo da predstavljaju temelj bilo koje moderne političke zajednice.

Uglavnom, faktora koji pomažu povratku fašizma na mala – ali sve veća! – vrata ima pregršt, a ovde se bavimo onim najznačajnijim.

1. Brutalno ubistvo Jugoslavije

Ovdašnje pseudokomunističke elite, koje su negde sredinom osamdesetih uzjahale na talasu nanovo oživljenog etnonacionalizma, brzo su shvatile da će poduhvat rušenja Jugoslavije u korist stvaranja gomile malih plemenolikih državica biti kudikamo lakši i brži ukoliko se paralelno sa tim procesom ozbiljno poradi i na uništenju ideološkog temelja na kojem je zajednička država decenijama počivala. Ključni sastojci tog temelja bili su antifašizam i komunizam, i zato ih se oboje moralo masakrirati i sahraniti duboko pod zemlju. No, pošto na antifašizam u to vreme nije bilo baš zgodno napasti direktno, pokrenut je surov ideološki rat protiv komunizma putem kojeg je i jugoslovenski antifašizam, kao sa njim neraskidivo povezan, na perfidan način gurnut u potpunu marginu, a da je malo ko to uopšte i primetio.

Raspad Jugoslavije, te samim tim i ubrzanu agoniju njenog antifašističkog nasleđa, treba posmatrati i u kontekstu globalnih geopolitičkih kretanja toga doba. Uporedo sa približavanjem kraja Hladnog rata – koje je ovde očito bilo ignorisano – postepeno je slabio i geostrateški značaj jugoslovenske države, što je neminovno uslovilo gubitak interesovanja vodećih međunarodnih igrača da finansijski pomažu njenom veštačkom održavanju kroz kreditiranje inherentno neefikasnog socijalističkog modela. Bez obzira što je jugoslovenska verzija socijalizma bila neuporedivo otvorenija i tržišno orijentisanija od sovjetske, čak se i takva pokazala kao isuviše zaostala da bi se, pre svega u tehnološkom smislu, mogla nositi sa superiornim kapitalizmom zapadne hemisfere. Međutim, osim što je svojom propašću dokazao nadmoć tržišnog kapitalizma, ondašnji sunovrat komunizma na globalnom nivou ujedno je otvorio ogroman prostor dugo suzbijanom nacionalizmu da ponovo izbije u prvi plan. A tamo gde ima nepodnošljivo mnogo nacionalizma, tu je i nacifašizam neizbežan.

Nacionalizam je naravno tu svoju novu istorijsku priliku nastojao maksimalno iskoristiti, u čemu je nažalost gotovo u potpunosti uspeo. Rezultati više od dve decenije sprovođenja temeljno isplanirane sistemske fašizacije – preko revizionističkih obrazovnih programa, galopirajuće klerikalizacije društva, sudske rehabilitacije zločinaca i kvislinga, te perfidne medijske manipulacije – više su nego očigledni.

Za to vreme, na braniku već polumrtvog antifašizma ostali su jedino malobrojni, povrh toga i konstantno medijski satanizovani, krugovi mahom salonskih intelektualaca tzv. leve provenijencije. Što je najtragičnije, mnogima od njih je u međuvremenu retorička promocija antifašizma postala više sredstvo za formiranje vlastitih interesnih klanova i sticanje (navodno nespornog) autoriteta među šačicom istomišljenika (a neretko i solidne materijalno-finansijske baze), čineći ih suštinski sve manje zainteresovanim za ostvarivanje efektivnog uticaja na šire slojeve društva u cilju njegove istinske denacifikacije. Naravno, treba biti pošten i priznati da su antifašističke snage ovde ipak od samog starta bile žestoko hendikepirane u odnosu na suprotni tabor, pre svega kad je reč o ukupnim resursima (ne samo finansijskim) koje imaju na raspolaganju.

Vredi se podsetiti i kakvi su bili oni naši nekadašnji, originalni antifašisti. Za razliku od današnjih salonskih im naslednika, tadašnje Drugarice i Drugovi bili su decenijama prinuđeni na permanentnu ilegalu usled surovog terora najpre kraljevskih, a odmah nakon toga i nacističko-kvislinških vlasti, sve do velike pobede u Drugom svetskom ratu. To ih je očvrslo, a iznad svega naučilo važnosti tajnog operativnog rada na terenu. Mnoge veličine jugoslovenskog antifašizma, počev od Maršala Tita pa nadalje, svoje veličanstvene karijere počeli su kao obaveštajci NKVD, neprekidno živeći sa glavama u torbi. Kao takvi, logično je da su bili sposobni da se sa fašistima i nacistima ravnopravno tuku u otvorenoj borbi. Nisu, naime, imali tu privilegiju da svoju sujetu mogu hraniti suvoparnim intelektualnim predriblavanjima sa ideološkim neprijateljem. Zato i jesu pobedili onomad.

Ali da se vratimo današnjem vremenu. Duboke ekonomske krize u formi kontinuirane privredne recesije praćene masovnom nezaposlenošću po definiciji stvaraju plodno tlo za bujanje nasilnički nastrojenih parapolitičkih pokreta, pogotovo na krajnjoj desnici. U takvim je situacijama masama – a naročito mlađim generacijama – najlakše manipulisati: detektuješ pogodnog (čitaj: ranjivog i suviše slabog da bi se mogao odbraniti) kolektivnog krivca, optužiš ga za sve naše poraze i – fašistoidna mobilizacija može da počne.

Zanimljivo je, međutim, da je ovde poplava nacional-šovinizma bila mnogo žešća neposredno pred i tokom raspada Jugoslavije nego danas, uprkos tome što je u ono vreme ne samo prosperitet bio neuporedivo veći, nego je i socijalno raslojavanje bilo daleko manje. Objašnjenje je, međutim, prilično jednostavno: upravo zato što smo tada decenijama živeli relativno dobro i sigurno, postavši donekle i razmaženi, ujedno nam je i tolerancija na svaki nagoveštaj pada životnog standarda bila bitno umanjena; danas smo, međutim, već preko dvadeset godina naviknuti na manju ili veću bedu, pa samim tim i otporniji na nove krize. Sem toga, zahvaljujući nasleđu devedesetih je fašizacija društva kod nas i bez ovog najnovijeg socioekonomskog kraha u međuvremenu toliko daleko odmakla da ju je više skoro i nemoguće zaustaviti.

Slično kao što se savremeni antifašizam drastično promenio u poređenju sa izvornim, tako je i moderni nacifašizam prilično modifikovan u odnosu na svog preteču iz vremena Hiltera i Musolinija. S tom razlikom što je fašizam, naučivši bolnu lekciju iz velikog ratnog poraza 45-te, uspeo postati daleko perfidniji u nastojanju da prikrije svoju pravu prirodu, lukavo se zakljanjajući iza politički korektne retorike, a sve češće koristeći čak i neke bazično levičarske svetonazore kako bi izgledao što bezazlenije, a time i prihvatljivije velikom broju običnih građana. Antifašizam je, na drugoj strani, dobrim delom upravo zahvaljući pomenutom kameleonstvu modernog fašizma, upao u zamku gubljenja vlastitog smisla.

Uz izuzetak ionako marginalnih pokreta koji se javno deklarišu kao sledbenici nacifašističke ideologije, današnje profašističke snage uglavnom veoma vode računa da (p)ostanu deo političkog mejnstrima, obezbeđujući na taj način popriličnu dozu legitimiteta svojoj mračnoj ideologiji. Tako fašizam XXI veka postaje sve teži za raskrinkati, zahvaljući čemu se uspeva polako ali sigurno ponovo uvući među anestezirane mase.

Budući da smo se zasluženo doveli u situaciju da nam spas od totalne propasti zavisi isključivo od uspeha eurointegracija, jasno je koliko bi veliku opasnost po naša u svakom pogledu devastirana društva značio eventualni raspad Evropske unije pod pritiskom egzistencijalne krize koja već nekoliko godina drma njene temelje. Naša zavisnost od Evrope utoliko je opasnija što je kriza pokazala da ni tamošnja društva nisu toliko otporna na povampireni nacifašizam kao što se donedavno naivno verovalo.

 Zato je krajnje vreme da se okanemo iluzija salonskih antifašista, ukoliko nije odveć kasno. Jer ne pobeđuje se fašizam pukim uzvikivanjem parole ili ispisivanjem grafita „Smrt fašizmu, sloboda narodu“. Štaviše, isti taj narod je neretko sklon da podrži upravo fašizam, makar to činio krajnje nesvesno. Naročito ako mu se dopusti previše slobode unutar zatvorenog plemenskog rezervata. Kao što je, uostalom, nedavna prošlost na najsuroviji način pokazala.

Izvor: Tacno