Zašto je „Arapsko proljeće“ propala priča

Krenulo je u Tunisu, prenelo se na Egipat, i ubrzo zahvatilo manje-više ceo Bliski istok. Vazda željni senzacije i pompe, zapadni su mediji požurili da eksploziju narodnog bunta proglase revolucijom koja će srušiti zločeste dikatore i napokon doneti demokratiju, i to baš onu pravu, liberalno-prozapadnu, tom tradicionalno problematičnom regionu. Bliskoistočno događanje naroda poetično nazvaše „Arapsko proleće“.

No, umesto da se voljom narodnih masa Bliski istok preko noći pretvori u uređeno demokratsko društvo, dobili smo poluhaotično stanje, a ponegde i potpuni haos, koje je možda ponajbolje definisao ugledni analitičar Stratfora, Robert D. Kaplan, opisavši ga kao kvazianarhiju. Hladnokrvi realisti poput Kaplana su nažalost retki, a upravo su takvi već od samog početka jedini ispravno shvatili šta se zapravo događa i u kom se smeru stvari kreću.

Ukratko, demokratizacija Bliskog istoka, a pogotovo demokratizacija po uzoru na liberalno-sekularni zapadni model, jednostavno je u startu propala priča. Zbog čega, pokušaćemo da odgovorimo upravo ovde, a posebno ćemo se fokusirati na Egipat kao svojevrsno srce arapskog sveta. Jer iako je sve počelo u Tunisu, revolucija je pravi zamajac dobila tek kada je Egipat buknuo.

Budući da su u svim zemljama koje je zahvatilo „Arapsko proleće“ vladali višedecenijski diktatorski režimi, spoljni su posmatrači požurili da iz toga automatski izvuku zaključak kako je glavni motiv većine, ako ne i svih demonstranata bila želja za uspostavom liberalne demokratije koja bi od Bliskog istoka očas posla načinila razvijeno i prosperitetno područje, i gde bi ljudska prava i slobode bili poštovani maltene kao u civilizovanom zapadnom svetu. Takav je utisak bio dodatno pojačan izjavama mladih obrazovanih Egipćana koje su intervjuisali izveštači najvećih svetskih medija, poput CNN-a. Istina je da su te elokventne devojke i mladići nedvosmisleno nastrojeni prozapadno i proliberalno-demokratski, ali oni ne odražavaju većinsko raspoloženje mase koja je protestovala protiv dotadašnjeg predsednika Hosnija Mubaraka. Međutim, obzirom da ti pristojni mladi ljudi najtečnije govore engleski, logično je bilo da se baš od njih uzimaju izjave, usled čega je stvorena očito pogrešna slika kako su svi ti milioni građana Egipta listom opredeljeni za sekularnu ustavnu demokratiju kakva vlada u Americi i(li) Zapadnoj Evropi. Što, pokazalo se relativno brzo, nikako nije bilo slučaj.

Umesto istinske demokratizacije liberalnog usmerenja, bazični motiv za iznenadnu lavinu antirežimskih demonstracija, ne samo u Egiptu već i drugde, prevashodno je socijalno-ekonomske prirode. Masovno siromaštvo, začinjeno ogromnom korupcijom vladajućih oligarhija, došlo je do stepena kada ga se više nije moglo trpeti, a dugogodišnja politička represija doprinela je da se nezadovoljstvo materijalnim statusom dodatno ubrza, proizvevši zapaljivu smesu opravdanog bunta i predugo zbog straha od državne represije potiskivane unutrašnje agresije, koja se kad-tad morala izliti van.

Kada konkretno o Egiptu govorimo, pad Mubaraka nije sa sobom doneo i pad režima u punom i pravom smislu reči. Od uspostave Egipta kao moderne republike namesto monarhije, armija je bila i ostala neupitni autoritet i potporni stub države i društva. Vojska je i sama gledala da se otarasi Mubaraka pošto je sve više pokazivao ambiciju da zemlju pretvori u vlastitu porodičnu dinastiju, a masovni izliv narodnog gneva joj je u tome došao kao kec na desetku. Jedino što se promenilo jeste to da su Egipćani u upravo svrgnutom Mohamedu Morsiju po prvi put dobili presednika koji je bio uistinu demokratski izabran i koji, opet po prvi put, ne dolazi iz vojnog establišmenta. Vojska je, međutim, ostala sasvim netaknuta kao vrhovni i krajnji arbitar vlasti, ali i institucija od najvećeg poverenja većine građana, svemu uprkos. Zato se minuli „vojni udar“ u Egiptu zapravo i ne može nazvati pravim vojnim udarom.

Govoriti o „Arapskom proleću“ kao instrumentu sekularizacije bliskoistočnih društava tipičan je contradictio in adjecto, jer su upravo diktatorski režimi protiv kojih se demonstrira(lo) bili izrazito sekularno nastrojeni. Sada već čuveno Muslimansko bratstvo, koje se vremenom doduše iz radikalnog transformisalo u umerenoislamistički pokret, verovatno bi odavno osvojilo vlast na demokratskim izborima da decenijama unazad nije bilo zabranjeno, pri tome i sistematski gušeno, od strane sekularnog autokratskog režima. Ne samo u Egiptu, nego i u mnogim drugim zemljama regiona gde ima svoje lokalne filijale. U tom smislu, demokratizacija Bliskog istoka, pomalo paradoksalno, pre bi mogla odvesti u islamizaciju negoli u sekularizaciju, kamoli tek u uspostavu zapadnog tipa ustavne demokratije. Taj je trend u stvari već uveliko u toku širom arapsko-muslimanskog sveta.

Osim što su islamističke pokrete držale izvan glavnih tokova političkog procesa, (bivše?) bliskoistočne diktature su kroz vladavinu gvozdenom pesnicom dugo vremena uspešno suzbijale potencijalnu eskalaciju unutrašnjih sukoba baziranih na dubokim podelama po mnogobrojnim linijama, koje su u mnogim slučajevima čak teže i dublje nego naše balkanske. Na Bliskom istoku neprestano tinja, a onda s vremena na vreme i žestoko eskalira, netrpeljivost između svih zamislivih struja i frakcija. Tako imamo bazične podele na liberaln(ij)e i konzervativn(ij)e snage, na islamiste i sekulariste, na šiite i sunite, kao i posebno osetljive tenzije na etničkim i plemenskim osnovama. Da zlo bude veće, ispod ovih površinskih podela deoba se nastavlja dalje, unutar mnogih od navedenih grupacija. I šiiti i suniti su, na primer, podeljeni unutar sebe iz raznoraznih političko-interesnih razloga; islamisti se takođe dele na radikalne i umerene, ali i tu kod oba tabora postoje dalje interne podele koje neretko eskaliraju u poplavama uličnog nasilja.

Sa druge strane, nisu retki primeri taktičkog savezništva između snaga koje bi po definciji trebalo da su suprostavljene. Najbolji primer je saradnja sunitskog Hamasa sa šiitskim Hezbolahom, uz podršku Irana, protiv Izraela kojeg zajedno doživljavaju kao najvećeg neprijatelja. U Siriji, takođe, trenutno protiv režima Bašara al-Asada na istoj strani ratuju pojedinci i grupe koje u drugačijim (redovnim) okolnostima ne bi međusobno očima mogle da se gledaju.

Mirovni sporazum koji su do tada zaraćeni Izrael i Egipat uz američko posredovanje potpisali 1979. godine decenijama je, sve do izbijanja „Arapskog proleća“, predstavljao ključ relativnog mira i stabilnosti na nivou čitave bliskoistočne regije. Iako su trenutno mnogi delovi Bliskog istoka zahvaćeni svakodnevnim nemirima, a u slučaju Sirije, te u nešto manjoj meri Iraka, i otvorenim građanskim ratom, izraelsko-egipatski mir za sada na sreću nije narušen. Dobrim delom zahvaljujući velikoj zavisnosti vojnog režima u Egiptu od američke finansijsko-tehničke pomoći, koju ostvaruje upravo zahvaljujući poštovanju pomenutog mirovnog sporazuma. Zbog toga se SAD i ostale spoljne sile kojima je stalo do stabilizacije regiona neće direktno mešati u unutrašnje stvari Egipta, bez obzira na povremeno oštiju zvaničnu retoriku, sve dotle dok vojska ostaje ključni i najjači faktor moći, sposoban da, uprkos unutrašnjim sukobima i pritiscima, spreči, to jest ne dozvoli, eventualnu obnovu oružanog sukoba sa Izraelom.

Usled aktuelnih dešavanja u Egiptu u kontekstu nasilnog obaranja predsednika Morsija od strane vojske, američka se administracija nalazi pod sve jačim pritiskom da suspenduje finansijsku pomoć toj zemlji zbog nedemokratskog postupka rušenja legalno i legitimno izabrane civilne vlasti. Ameriku, zanimljivo, jednako napadaju i po difoltu antiamerički nastrojeni teoretičari zavera sa krajnje desnice, kao i levo-liberalni salonski filozofi. Prvi je, očekivano, optužuju kako je navodno baš ona i podstakla „Arapsko proleće“ sa ciljem da stvori haos u islamskom svetu, što je za svakoga ko iole poznaje američku spoljnu politiku besmislica par excellence, dok joj potonji, koji barem tehnički jesu u pravu, zameraju upravo suprotno, odnosno spremnost da podrži i najgore diktatore sve dok ovi vode politiku u skladu sa interesima Vašingtona. Drugim rečima, sve dok stvari drže pod kontrolom, makar i uz brutalnu upotrebu sile.

Ostaje da se vidi kako će se SAD pozicionirati u narednim mesecima i godinama apropo „Arapskog proleća“, ali nema sumnje da glavni pravac svoje bliskoitočne politike neće bitnije menjati. Amerika će, prema tome, kao i do sada raditi ono što mora, uz pomoć instrumenata koji joj u datim okolnostima stoje na raspolaganju, nastojeći da minimizira potencijalnu štetu i rizik kako po vlastiti nacionalni interes, tako i po globalnu stabilnost. Drugačije niti može, niti bi valjalo. Geopolitika je ozbiljna disciplina i ne trpi nikakvo salonsko moralisanje.

Kad se odstrani skrama ideološke zaslepljenosti, cela priča o tzv. „Arapskom proleću“ svodi se na ono što smo već pomenuli pod tačkom broj 1: želju za popravljanjem nepodnošljivog materijalnog položaja, mnogo pre nego za nekakvom suštinskom demokratijom, još manje za liberalno-prozapadnom. Utisak je da većina pobunjenih čak ne bi imala ništa protiv ponovne uspostave diktatura, samo ukoliko bi im socijalne i ekonomske nedaće bile nekako rešene. Na žalost, siromaštvo i glad će u mnogim delovima regiona, uključujući posebno kritični Egipat, ostati još dugo nerešiv problem, ko god došao na vlast i kakav god politički sistem na kraju bio uspostavljen.

Nemiri koji u dužem periodu, sa kraćim pauzama, potresaju Egipat po svoj se prilici neće u dogledno vreme okončati. Ipak, sve dok vojska bude u svojim rukama uspevala držati sve vitalne poluge moći, male su šanse da će zemlja potonuti u stanje potpune anarhije i nekontrolisanog haosa, što bi praktično značilo klasičan građanski rat.

Najveća opasnost krije se u tome što bi se sveprisutne tenzije i podele u egipatskom društvu i politici vremenom mogle preliti i na samu vojsku ukoliko aktuelna nestabilnost praćena svakodnevnim nasiljem bude isuviše dugo potrajala, te na taj način podriti njenu internu konheziju. Jer ma koliko da je vojska po definiciji zatvoren sistem u institucionalnom smislu, ona ne može ostati večito imuna na ono što se dešava u široj zajednici čiji je sastavni deo. Na kraju krajava, pripadnici vojske, kao i ostalih delova odbrambeno-bezbednosnog aparata, u isto su vreme i pripadnici društva u celini.

Bez obzira da li ćemo glavni fokus staviti na Egipat, Siriju ili neku treću bliskoistočnu državu, gotovo je izvesno da „Arapsko proleće“ neće doneti nikakvu demokratizaciju, izuzev možda u par pojedinačnih država, i to onih čiji strateški značaj ipak nije presudan po širi region. Dva su potencijalna ishoda, generalno posmatrano, najviše verovatna: ili će se sirijski građanaski rat u nekom trenutku izvan svake kontrole preliti na najpre neposredno, a kasnije i na šire okruženje, što bi faktički podrazumevalo opšti rat na Bliskom istoku, ili će se kakav-takav mir i stabilnost povratiti kroz ponovno uspostavljanje bazično autokratskih režima, samo na nešto drugačijim, eventualno malko „demokratskijim“ principima i temeljima.

Izvor: Tacno