Zašto je ruski sport pod udarom Zapada?

Šta se krije iza odluke Sportskog arbitražnog suda da zabrani Vladimiru Putinu i premijeru Rusije da prisustvuju OI u Tokiju? Zašto je ruski sport pod udarom Zapada?

Kolektivni Zapad je dosad optužio Rusiju da je odgovorna za: hakerske napade na Sjedinjene Američke Države, članice Evropske unije i privatne kompanije čije je sedište na Zapadu; da sistematski ubija ili pokušava da ubije novinare, biznismene i opozicionare, služeći se pritom raznim metodama među kojima je poslednji i najaktuelniji nervni otrov "novičok"; da je odgovorna za rušenje holandskog putničkog aviona nad Donbasom i naknadno skrivanje dokaza u tom slučaju; da je započela i rukovodi građanskim ratom u Ukrajini; da je započela i rukovodila ratom u Gruziji 2008. godine; da pokušava da destabilizuje balkanski region koristeći metode hibridnog rata - od špijunaže do potkupljivanja zvaničnika; naposletku da je na državnom nivou, uz učešće tajne službe, organizovala doping svojih sportista.

Za sve opisane optužbe kolektivni Zapad je Rusiji uvodio i nastavlja da uvodi nove pakete sankcija. Prvi paket sankcija protiv Rusije uvele su Sjedinjene Američke Države u vezi sa smrću poreskog revizora Sergeja Magnickog, za šta je Vašington optužio Rusiju i njenu tajnu službu. Kasnije je Kongres Sjedinjenih Država usvojio zakon pod nazivom Akt Magnickog, koji podrazumeva kažnjavanje i međunarodnih aktera u slučajevima kršenja ljudskih prava fizičkih lica. Tom prilikom su, međutim, sankcije uvedene gotovo isključivo protiv fizičkih lica iz Ruske Federacije, dok je samo jedno pravno lice postradalo od ovih mera.

Posledice sankcija

Prave sankcije uvode se tek kada je Rusija demonstrirala da se neće povući pred zapadnim pretnjama, nakon državnog udara u Kijevu, koji su sponzorisale Sjedinjene Države i najuticajnije članice EU. Kao povod poslužio je u najvećoj meri slučaj obaranja putničkog aviona nad Donbasom, za šta do dan-danas krivica Rusije nije pravosnažno utvrđena. Protiv Rusije, a u vezi sa njenom politikom u Ukrajini i na Krimu, uvedene su do decembra 2020. godine sankcije protiv 483 pravna lica, dakle raznih ruskih kompanija, i protiv 293 fizička lica, uglavnom činovnika Ruske Federacije. Zbog optužbi da je odgovorna za hakerske napade Zapad je uveo sankcije protiv 15 ruskih pravnih lica i 44 fizičkih lica. SAD su kaznile 23 pravna lica i 21 fizičko lice zbog podrške Rusije Siriji, Iranu, Severnoj Koreji, Venecueli i Libiji.

Interesantno da je pod optužbom za primenu hemijskog oružja, kako se vodi slučaj Skripalja, a odnedavno i ruskog opozicionara Alekseja Navaljnog, protiv 10 fizičkih lica iz Rusije i jednog pravnog lica uveden paket sankcija. Ispada da je tobožnja primena hemijskog oružja manje opasna, pa samim tim i manje kažnjiva, od navodnih hakerskih napada.

Možda je najsporniji paket sankcija uveden kroz akt američkog Kongresa pod nazivom "Suprotstavljanje američkim protivnicima kroz sankcije" (CAATSA). Ovaj zakon je prvenstveno donesen kako bi ograničio mogućnosti ukidanja sankcija Rusiji tadašnjeg predsednika SAD-a Donalda Trampa. Nemačka i Austrija su nakon usvajanja ovog zakona istupile sa zajedničkom izjavom u kojoj su osudile ovaj zakon jer je, između ostalog, bio uperen i protiv izgradnje "Severnog toka 2".

Lideri Nemačke i Austrije su tom prilikom naveli da pomenuti američki zakon nagoveštava "novi i vrlo negativan faktor u američko-evropskim odnosima", te da predstavlja "nelegalnu pretnju energetskoj bezbednosti EU". Predstavnicima Nemačke i Austrije se ubrzo potom pridružila i Francuska s tvrdnjom da su nove američke sankcije nelegalne po međunarodnom pravu jer podrazumevaju ekstrateritorijalnu jurisdikciju kojom Sjedinjene Države ne raspolažu. Bez obzira na proteste iz EU po ovom aktu (CAATSA) protiv 42 pravna lica i 32 fizička lica iz Ruske Federacije uvedene su sankcije.

Posledice sankcija odrazile su se kako na ekonomskom tako i na političkom planu. Kurs rublje je u odnosu na dolar pao za oko 146 odsto ako se kao uporedne tačke uzmu april 2013. godine, kada je na snagu stupio Akt Magnickog, i decembar 2020. godine. U odnosu na evro, a u istom periodu, kurs rublje pao je za oko 123 odsto. Cene nafte na svetskom tržištu kroz pokazatelj Brent snizile su se za oko 58 odsto u navedenom periodu od 2013. do 2020. godine, mada treba istaći da se cene nafte ne kolebaju isključivo zbog sankcija uvedenih Rusiji, ali su one važan faktor.

Rejting poverenja građana Rusije predsedniku Vladimiru Putinu je u porastu, kao kontrast ekonomskim pokazateljima, te je ruski predsednik u decembru 2020. godine uživao poverenje 69 odsto građana Rusije, dok je u aprilu 2013. u njega imalo poverenja 63 odsto građana. Valja istaći da je Putinov rejting bio najviši u periodu od 2014. do 2018. godine. Ova tendencija može biti objašnjena kroz dva faktora - prvi, građani se okupljaju oko vođe u slučaju spoljnog napada (Rally 'round the flag effect), a sankcije to svakako jesu; drugi,

Rusija ima tradiciju inokosne strukture vlasti, što znači da je šef države osoba koja uživa najveće poštovanje. Iako se popularnost Vladimira Putina drži na dovoljno visokom nivou, istovremeno opada rejting njegove stranke, "Jedinstvene Rusije". Za takvo stanje Rusi imaju tradicionalnu izreku - "Car je dobar, loši su boljari", to jest ako ikada budemo svedoci ozbiljnog pada rejtinga Putina, to znači da je sistem vlasti u Rusiji u ozbiljnim problemima.

Sankcije su pogodile i ruske oligarhe - bogatstvo Olega Deripaske smanjilo se za oko 66 odsto od uvođenja sankcija protiv njegovih kompanija 2018. godine, bogatstvo braće Rotenberg - Arkadija i Borisa, smanjeno je za oko 30 odsto, Viktora Vekselberga za oko 27 odsto i Vladimira Bogdanova za oko 28 odsto. Svejedno, ovi oligarsi, kako tajkune nazivaju ruski građani, zadržali su lojalnost ruskim vlastima koja im omogućava da posluju sa preferencijama, koje im nikada ne bi obezbedile zapadne države.

(Ne)sportski udarci

Iako Zapad nije monolitan, a Sjedinjene Američke Države su ozbiljno uzdrmane sopstvenim društvenim podelama, napadi na Rusiju se ne zaustavljaju. Tačno je da Rusija svojom doslednom diplomatskom delatnošću ostavlja vrata za saradnju otvorenim, osobito za uticajne članice Evropske unije, ipak ona se na "zapadnom frontu" nalazi pod ozbiljnim pritiskom. U ovom sveopštem Hladnom ratu 2.0 sport predstavlja kap u sankcionom moru. Kako je Zapad objavio rat ruskom sportu i zbog čega?

Tok događaja uklapa se u opštu matricu borbe protiv Rusije - najpre se uključuju američki ili evropski privatni medijski koncerni, koji dolaze do "saznanja" o bilo kom ruskom nepočinstvu - to može biti sve od dopinga u sportu, preko mešanja u američke izbore kroz društvene mreže, do trovanja Navaljnog (po tvrdnjama zapadnih medija bilo ih je nekoliko u nizu). Zatim medijske navode "proveravaju" zvanične zapadne instance, prvo tajne službe, a posle i politički funkcioneri koji se na njih pozivaju. Proizvod je ono što je već postalo legendarni "highly likely" (vrlo verovatni) momenat - unapred je jasno da Rusija koristi nervne otrove, unapred je jasno da obara avione, unapred je jasno da organizovano dopinguje svoje sportiste. A zašto da ne, Rusija je carstvo zla, Mordor, koji ne preza ni od kakvog zločina?

Barem od 2013. godine, dotad je valjda skrivala svoju iskonski zlu prirodu, koja se projavljivala kroz neprestane pozive Vladimira Putina od 2003. do 2007. godine za punom saradnjom sa Zapadom. U te četiri godine Putin je pokušao da pruži iskrenu ruku prijateljstva i savezništva Zapadu, ukoliko bi Zapad prihvatio da i Rusija može imati svoje nacionalne interese i sferu uticaja, svoje mesto u svetskom poretku. Kao signal da je Rusija spremna da brani sopstvene interese poslužio je već istorijski govor Vladimira Putina u Minhenu 2007. godine, u kome je predsednik Rusije najavio pojavljivanje novog multipolarnog svetskog poretka.

Ni SAD ni EU nije odgovarala snažna Rusija, zato se širenje NATO-a, Istočnog partnerstva, pa i obojenih revolucija sve više i više približavalo Moskvi. Zvanična Rusija je 2014. godine povukla liniju u pesku prisajedinjenjem Krima - posle tog poteza započinje pravi napad na Rusiju. U tom kontekstu, maja 2016. godine američka privatna medijska mreža CBS emituje dokumentarni film u kome se pojavljuju bivši zaposleni u Antidoping agenciji Rusije, Vitalij Stepanov, i bivši rukovodilac Moskovskog antidoping centra, Grigorij Rodčenkov. U filmu su iznete optužbe ne samo o dopingu ruskih sportista, uglavnom iz individualnih sportova, već i o umešanosti FSB-a i najvišeg rukovodstva Rusije u doping shemu.

Svi slučajevi povezani su sa zimskom Olimpijadom u Sočiju u koju je Rusija uložila 325 milijardi rubalja, a koju su Sjedinjene Američke Države pokušale da sabotiraju na svaki mogući način, uključujući i sprovođenje državnog udara u Kijevu. Ubrzo potom, američki list u privatnom vlasništvu Njujork tajms objavljuje intervju sa Rodčenkovim u kome on tvrdi da je 15 osvajača zlatnih medalja iz ruske reprezentacije u Sočiju koristilo nedozvoljena sredstva, te da je on lično učestvovao u falsifikaciji uzoraka krvi umešanih sportista, dok je bio na čelu Moskovskog antidoping centra.

Doping u sportu nije ništa novo, u pitanju je novac koji sportisti ne bi mogli da zarade baveći se običnim poslom, zato su oni spremni da unose različite otrove u svoj organizam. Pritom je psihološka atmosfera u profesionalnom sportu krajnje nezdrava i motiviše učesnike na pobedu po svaku cenu. Sporne su optužbe da je doping u Ruskoj Federaciji organizovan na državnom nivou, a da nije stvar korupcije u antidoping telima ili sportskim savezima, kao i individualnoj odluci sportista da se odluče na primanje nelegalnih sredstava. Praktično govoreći, kada američkog sportistu uhvate u dopingu, on snosi ličnu odgovornost, a američki sport niko ne okrivljuje, kada ruskog sportistu uhvate u dopingu, kriv je Vladimir Putin.

Pitanje je zašto bi ruski lideri organizovali ovu shemu, kada njihova politička popularnost ne zavisi od toga da li će neki ruski trkač osvojiti bronzanu ili zlatnu medalju na Olimpijadi? Jedino ako polazimo od pretpostavke da je Rusija zapravo SSSR sa alternativnom ideologijom, čija se superiornost dokazuje i kroz telesnu nadmoć ruskih sportista. Takva paradigma je odbačena zajedno sa raspadom Sovjetskog Saveza i komunističke ideologije. Ove nezvanične optužbe ubrzo su pretočene u zvanične kroz izveštaje Meklarena, predstavnika Svetske antidoping agencije.

Rusija je uspela da izdejstvuje učešće "čistih" sportista na Olimpijadi 2016. godine u Rio de Žaneiru, ali je bila prinuđena da nastupi bez nacionalnih simbola na zimskoj Olimpijadi 2018. godine u Pjongjangu. Sportski arbitražni sud je 17. decembra 2020. godine doneo odluku da ruski sportisti neće moći da nastupe pod nacionalnom zastavom i grbom i da je predsedniku i premijeru Rusije zabranjeno prisustvo na samoj Olimpijadi u Tokiju.

Cilj sportskih sankcija

Svetska antidoping agencija predvodi sve ove napade pod plaštom neutralnosti, ali je zapravo pod potpunom kontrolom zapadnih država, o tome svedoče izvori finansiranja i sastav rukovodećih organa ove institucije. Isti je slučaj i sa Organizacijom za zabranu hemijskog oružja koja iznosi optužbe od Sirije do slučaja Navaljnog. Pomenute organizacije su proizvod unipolarne strukture svetskog poretka, iz razdoblja kada su Sjedinjene Države bile jedini hegemon. Rusija je u njih stupila ili '90-ih kada je postala deo zapadnog sveta, ili početkom 2000-ih kada je htela da dokaže spremnost za saradnju sa Zapadom.

Naravno, može se reći da Rusija nije mogla da zaustavi globalnu institucionalizaciju u okviru profesionalnog sporta i da je kojim slučajem odbila da u tim procesima učestvuje ostala bi bez mogućnosti da šalje nacionalnu reprezentaciju na međunarodna takmičenja. Posle pogoršanja odnosa Rusije i Zapada, ove organizacije i njima slične institucije van formata Ujedinjenih nacija započele su kampanju protiv Rusije i njenih interesa.

Ruski uticaj je primetan u tradicionalnim međunarodnim sportskim asocijacijama, kao što su UEFA ili FIFA, nad kojim nove međunarodne organizacije poput Svetske antidoping agencije nemaju presudan uticaj. Zato ruski fudbalski ili košarkaški klubovi bez ikakvih prepreka učestvuju na međunarodnim takmičenjima, kao i ruska fudbalska i košarkaška reprezentacija ne svetskim ili evropskim prvenstvima.

Problemi su najpre povezani sa individualnim sportovima kao što su atletika, gimnastika, umetničko klizanje i njima slične, koji ponajviše dolaze do izražaja na Olimpijadi. U ovim sportovima je Rusija vrlo uspešna, a neki od njih su izuzetno popularni - umetničko klizanje je zasigurno jedan od njih.

Ako poredimo sankcije u sportu sa sankcijama u sferi politike i ekonomije, postaje jasno da su sportska ograničenja namenjena narušavanju ugleda Ruske Federacije na međunarodnoj sceni. Meka moć je sintagma koja je dostigla vrhunac popularnosti pre desetak godina, kako u naučnim, tako i u širim krugovima javnosti, a upravo je sport jedan od njenih sastavnih elemenata. Možda sportske pobede ruskih atleta ne mogu principijelno uticati na istorijske stereotipe o Rusiji i njenom narodu koje su zapadni centri moći stolećima izgrađivali i produbljivali, ali se na njih sasvim lepo mogu nadovezati optužbe o dopingu ruskih sportista na državnom nivou.

Drugim rečima, možda sportski uspesi ne menjaju odnos zapadnih naroda prema Rusiji, ali optužbe o dopingu koji organizuje ruska država čine Rusiju još omraženijom na Zapadu, a poteze protiv nje poželjnijim. Ovo je važno jer sankcije protiv Rusije i kontrasankcije koje Rusija uvodi Zapadu pogađaju i obične građane, naročito unutar Evropske unije, stoga se njima mora predočiti slika zle i strašne Rusije, o čemu ne treba da bude sumnje. Jedan od načina satanizacije Rusije su i optužbe u sferi sporta, koje deluju u tandemu sa trovanjem Navaljnog, bacanjem sarina na sirijsku decu, obaranjem civilnih aviona... Šta god čitalac može da smisli, zapadni propagandni scenaristi su već isplanirali za ubuduće. Potrebno je samo da sačekamo da neko novo zlodelo Rusije dospe na TV ekrane i internet portale.