Predavanje Teodora V. Adorna „Aspekti novog desnog radikalizma“ osvaja liste bestselera. Zbog čega su misli tog filozofa na tu temu tako aktuelne 50 godina od njegove smrti – objašnjava istoričar Folker Vajs.
U čuvenom delu „Dijalektika prosvetiteljstva“, koje su u Sjedinjenim Državama 1947. zajedno objavili Teodor Adorno i Maks Horkhajmer, autori su tražili odgovor na pitanje: „Zašto čovečanstvo tone u novu vrstu varvarstva umesto da pređe u stanje istinske ljudskosti“.
Rođen 1903, kao Teodor Ludvig Vizengrund, sin jevrejskog trgovca vinom imao je itekako razloga da postavi to pitanje. Sa dolaskom nacionalsocijalista na vlast 1933, muzički teoretičar i filozof, koji je tezom o Kjerkegardu habilitirao, odnosno stekao pravo da predaje na univerzitetima, bio je lišen tog prava, kao i svi drugi prosvetni radnici koji su bili Jevreji ili polu-Jevreji kao Adorno. Posle par godina koje je kao predavač proveo u Oksfordu u Engleskoj, emigrirao je u Sjedinjene Države, gde je 1938. godine postao zvanični član njujorškog Instituta za društvena istraživanja. Od 1943. kada je postao državaljanin SAD, zvanično je preuzeo majčino prezime – Adrono.
Teodor V. Adorno se 1949. vratio u Frankfurt. Bavio se vezom između vlasti i fašizma, 1952. je govorio o „Kulturnim i društvenim strukturnim promenama u ujedinjenoj Nemačkoj“. Godine 1967, u vreme kada je „Nacionalna demokratska stranka Nemačke” (NPD) ušla u parlamente šest pokrajina, studentima u Beču je održao predavanje na temu „Aspekti novog desnog radikalizma“. To predavanje, koje je postojalo samo kao audio snimak, čuvena izdavačka kuća Zirkamp je sada objavila kao knjigu.
Folker Vajs, Istoričar, koji se u istraživanjima koncentše na desni ekstremizam, napisao je tekst koji je objavljen na kraju te knjige.
DW: Kritičar kapitalizma Teodor V. Adorno je bio na vrhuncu svoje „slave“ početkom šezdesetih. Pedeset godina nakon njegove smrti, filozofski patrijarh odjednom je opet jedan intelektualaca kojim se bavi javnost. Koji su to njegove misli još uvek važne za naše globalizovano društvo?
Folker Vajs: Adornova filozofija nije bila samo kritika kapitalizma, već svojevrstan pregled modernosti u celini. On je posebnu pažnju posvetio efektima razvoja civilizacije društva na pojedinačne subjekte, odnosno: Koliko slobode i koliko novih pretnji donosi napredak.
Kao pametan marksista, znao je da nije ni moguće niti poželjno zaustaviti tehnološki razvoj. Međutim, nije pao u jednostavan optimizam napretka koji je dugo dominirao levicom. Za njega je iskustvo bilo značajno, ono što se događa kada se znanje stavi u službu vladavine, a ne oslobađanja. Tako jedno društvo na najvišem nivou tehnologije može da se pretvori u novo varvarstvo – 19. i 20. vek nude su dovoljno materijala da se ta teza ilustruje. Iako je „moderna” u međuvremenu pokopana, iako se diverzifikovala i govorimo o njoj u njenim raznim manifestacijama, suštinska pitanja Adorna ostaju aktuelna tokom dugog vremenskog perioda.
Adorno je bio mislilac, a ne aktivista. Ali njegova fraza „Nema istinskog života u pogrešnom“(okruženju, prim. ur.) postala je popularna. Kakva analiza se krije iza ove formule?
Taj aforizam iz njegovog dela „Minima Moralia“ odnosio se na nemogućnost uspostavljanja privatne sreće s obzirom na opšti katastrofalni razvoj društva. Savremena društva imaju tendenciju da budu totalitarna, njihov uticaj obuhvata sve, svako živo biće, svaku sferu života – niše nestaju. Međutim, to nikako ne znači da ne treba pokušavati činiti ispravno.
Dvadeset godina nakon pada takozvanog Trećeg rajha, desničarski ekstremisti, NPD, ponovo su ušli u parlamente u Nemačkoj. Kako je Adorno objasnio uspeh filozofije desničarskog ekstremizma?
Interesantno da Adorno kao glavne uzroke za to smatra deficite zapadnih demokratija, a ne aktivnosti starih nacista, koji su još bili veoma prisutni šezdesetih godina. Znao je da su desničari svoju snagu oduvek crpeli iz razočaranja ljudi zbog neostvarene emancipacije: Od 19. veka im se pričalo da su oni sami kovači svoje sreće, ali su ipak, uvek bili suočeni sa nevidljivom granicom. Tako je Adorno fašističke pokrete identifikivao kao „stigme demokratije“.
Predavanje koje je Adorno održao bečkim studentima 1967. „Aspekti novog desnog radikalizma”, sada je objavljeno kao knjiga i našlo se na listama bestselera. Šta ga čini tako aktuelnim, posle više od 50 godina?
Te „stigme“ mogu se naći i danas, na primer, ako posmatramo deficite demokratije u birokratskim aparatima poput EU. U međuvremenu, ima sve više onih koji bi radije da budu suočeni sa manjim autoritetom poput neliberalne nacionalne države, nego sa teško razumljivim aparatima koji deluju apstraktno.
Adorno ima šta da nam kaže i u oblasti socijalne psihologije. Ekonomski i tehnološki razvoj stvaraju osećaj sopstvene suvišnosti – Adorno se ovde bavi koncentracijom kapitala i automatizacijom. Stvarne ili percipirane krize izazivaju želju da sve nestane. Ta sklonost ka katastrofalnom, delom iz straha, delom iz čežnje, karakteriše ove pokrete do današnjih dana. A metode koje je Adorno primetio kod NPD-a i danas se koriste. Kombinacija tehničkog savršenstva i potpuno suludog sadržaja može se pratiti na Internetu svakog dana.
Šta preporučuje Adorno, kako se suprotstaviti desničarsko- ekstremističkoj politici?
On nije imao iluziju da se vođe desnice mogu preobratiti razgovorom. Ta misao bi sigurno samo izazvala namrštenost generacije koja je doživela Drugi svetski rat. On preporučuje da se jasno istaknu posledice desne politike, njene destruktivne osobine. Ali iznad svega, on želi da preobrati njihovu omladinu – što je, danas to možemo reći, u to vreme bilo prilično dobro urađeno.
Osnivač „Frankfurtske škole” bio je oštroumni kritičar kulture. Kritikovao je glasnu, propagandističku kulturu. Kako ju je prepoznao?
Nije on jedini osnivač. Više imena je povezano sa grupom autora „Kritičke teorije“, Horkhajmer, Polok, Lovental, Benjamin, Markuze, From, Krakauer, da nabrojimo samo najpoznatija imena.
U modernoj kulturi Adorno je kritikovao serijsko, šematsko – prilično tipičan diskurs ovih krugova. Valter Benjamin razmatra gubitak jedinstvene umetnosti, umetnosti koja gubi auru u uslovima masovne produkcije. Danas se umetnost i sama bavim motivom svoje industrijske proizvodnje. Sve dok postoji refleksija uslova stvaranja, ništa se ne može reći protiv serijskih kreacija. Kritično postaje kada se šematsko lažno predstavlja kao autentično – to je trenutak kada ulazimo u carstvo kiča i propagande.
pulse
U čuvenom delu „Dijalektika prosvetiteljstva“, koje su u Sjedinjenim Državama 1947. zajedno objavili Teodor Adorno i Maks Horkhajmer, autori su tražili odgovor na pitanje: „Zašto čovečanstvo tone u novu vrstu varvarstva umesto da pređe u stanje istinske ljudskosti“.
Rođen 1903, kao Teodor Ludvig Vizengrund, sin jevrejskog trgovca vinom imao je itekako razloga da postavi to pitanje. Sa dolaskom nacionalsocijalista na vlast 1933, muzički teoretičar i filozof, koji je tezom o Kjerkegardu habilitirao, odnosno stekao pravo da predaje na univerzitetima, bio je lišen tog prava, kao i svi drugi prosvetni radnici koji su bili Jevreji ili polu-Jevreji kao Adorno. Posle par godina koje je kao predavač proveo u Oksfordu u Engleskoj, emigrirao je u Sjedinjene Države, gde je 1938. godine postao zvanični član njujorškog Instituta za društvena istraživanja. Od 1943. kada je postao državaljanin SAD, zvanično je preuzeo majčino prezime – Adrono.
Teodor V. Adorno se 1949. vratio u Frankfurt. Bavio se vezom između vlasti i fašizma, 1952. je govorio o „Kulturnim i društvenim strukturnim promenama u ujedinjenoj Nemačkoj“. Godine 1967, u vreme kada je „Nacionalna demokratska stranka Nemačke” (NPD) ušla u parlamente šest pokrajina, studentima u Beču je održao predavanje na temu „Aspekti novog desnog radikalizma“. To predavanje, koje je postojalo samo kao audio snimak, čuvena izdavačka kuća Zirkamp je sada objavila kao knjigu.
Folker Vajs, Istoričar, koji se u istraživanjima koncentše na desni ekstremizam, napisao je tekst koji je objavljen na kraju te knjige.
DW: Kritičar kapitalizma Teodor V. Adorno je bio na vrhuncu svoje „slave“ početkom šezdesetih. Pedeset godina nakon njegove smrti, filozofski patrijarh odjednom je opet jedan intelektualaca kojim se bavi javnost. Koji su to njegove misli još uvek važne za naše globalizovano društvo?
Folker Vajs: Adornova filozofija nije bila samo kritika kapitalizma, već svojevrstan pregled modernosti u celini. On je posebnu pažnju posvetio efektima razvoja civilizacije društva na pojedinačne subjekte, odnosno: Koliko slobode i koliko novih pretnji donosi napredak.
Kao pametan marksista, znao je da nije ni moguće niti poželjno zaustaviti tehnološki razvoj. Međutim, nije pao u jednostavan optimizam napretka koji je dugo dominirao levicom. Za njega je iskustvo bilo značajno, ono što se događa kada se znanje stavi u službu vladavine, a ne oslobađanja. Tako jedno društvo na najvišem nivou tehnologije može da se pretvori u novo varvarstvo – 19. i 20. vek nude su dovoljno materijala da se ta teza ilustruje. Iako je „moderna” u međuvremenu pokopana, iako se diverzifikovala i govorimo o njoj u njenim raznim manifestacijama, suštinska pitanja Adorna ostaju aktuelna tokom dugog vremenskog perioda.
Adorno je bio mislilac, a ne aktivista. Ali njegova fraza „Nema istinskog života u pogrešnom“(okruženju, prim. ur.) postala je popularna. Kakva analiza se krije iza ove formule?
Taj aforizam iz njegovog dela „Minima Moralia“ odnosio se na nemogućnost uspostavljanja privatne sreće s obzirom na opšti katastrofalni razvoj društva. Savremena društva imaju tendenciju da budu totalitarna, njihov uticaj obuhvata sve, svako živo biće, svaku sferu života – niše nestaju. Međutim, to nikako ne znači da ne treba pokušavati činiti ispravno.
Dvadeset godina nakon pada takozvanog Trećeg rajha, desničarski ekstremisti, NPD, ponovo su ušli u parlamente u Nemačkoj. Kako je Adorno objasnio uspeh filozofije desničarskog ekstremizma?
Interesantno da Adorno kao glavne uzroke za to smatra deficite zapadnih demokratija, a ne aktivnosti starih nacista, koji su još bili veoma prisutni šezdesetih godina. Znao je da su desničari svoju snagu oduvek crpeli iz razočaranja ljudi zbog neostvarene emancipacije: Od 19. veka im se pričalo da su oni sami kovači svoje sreće, ali su ipak, uvek bili suočeni sa nevidljivom granicom. Tako je Adorno fašističke pokrete identifikivao kao „stigme demokratije“.
Predavanje koje je Adorno održao bečkim studentima 1967. „Aspekti novog desnog radikalizma”, sada je objavljeno kao knjiga i našlo se na listama bestselera. Šta ga čini tako aktuelnim, posle više od 50 godina?
Te „stigme“ mogu se naći i danas, na primer, ako posmatramo deficite demokratije u birokratskim aparatima poput EU. U međuvremenu, ima sve više onih koji bi radije da budu suočeni sa manjim autoritetom poput neliberalne nacionalne države, nego sa teško razumljivim aparatima koji deluju apstraktno.
Adorno ima šta da nam kaže i u oblasti socijalne psihologije. Ekonomski i tehnološki razvoj stvaraju osećaj sopstvene suvišnosti – Adorno se ovde bavi koncentracijom kapitala i automatizacijom. Stvarne ili percipirane krize izazivaju želju da sve nestane. Ta sklonost ka katastrofalnom, delom iz straha, delom iz čežnje, karakteriše ove pokrete do današnjih dana. A metode koje je Adorno primetio kod NPD-a i danas se koriste. Kombinacija tehničkog savršenstva i potpuno suludog sadržaja može se pratiti na Internetu svakog dana.
Šta preporučuje Adorno, kako se suprotstaviti desničarsko- ekstremističkoj politici?
On nije imao iluziju da se vođe desnice mogu preobratiti razgovorom. Ta misao bi sigurno samo izazvala namrštenost generacije koja je doživela Drugi svetski rat. On preporučuje da se jasno istaknu posledice desne politike, njene destruktivne osobine. Ali iznad svega, on želi da preobrati njihovu omladinu – što je, danas to možemo reći, u to vreme bilo prilično dobro urađeno.
Osnivač „Frankfurtske škole” bio je oštroumni kritičar kulture. Kritikovao je glasnu, propagandističku kulturu. Kako ju je prepoznao?
Nije on jedini osnivač. Više imena je povezano sa grupom autora „Kritičke teorije“, Horkhajmer, Polok, Lovental, Benjamin, Markuze, From, Krakauer, da nabrojimo samo najpoznatija imena.
U modernoj kulturi Adorno je kritikovao serijsko, šematsko – prilično tipičan diskurs ovih krugova. Valter Benjamin razmatra gubitak jedinstvene umetnosti, umetnosti koja gubi auru u uslovima masovne produkcije. Danas se umetnost i sama bavim motivom svoje industrijske proizvodnje. Sve dok postoji refleksija uslova stvaranja, ništa se ne može reći protiv serijskih kreacija. Kritično postaje kada se šematsko lažno predstavlja kao autentično – to je trenutak kada ulazimo u carstvo kiča i propagande.
pulse
