Filmovi „o vanzemaljcima“, da upotrebim njihov kolokvijalni naziv, podvrsta su filmova žanra naučne ili spekulativne fantastike. Ono što je fantastično u ovom žanru polazi od činjenice da nije bilo susreta ljudi sa inteligentnim oblicima života van planete Zemlje, te da shodno tome, takvih oblika života i nema. Da susreta s vanzemaljcima nije bilo, u to poklonici određenog tipa teorije zavere ne veruju. Međutim, nezavisno od radikalnog „empirizma“ i od konspirološke vere, nema jakog razloga da se veruje ili pretpostavi da su ljudska bića jedini (inteligentni) oblik života koji postoji u kosmosu. Fantastika žanra naučne fantastike, dakle, leži na pukoj slučajnosti da do susreta ljudi i vanzemaljaca još nije došlo. Otuda su ostvarenje ovog žanra vrsta racionalne anticipacije ili predviđanja kako bi taj susret izgledao, odnosno kako bi izgledala ekstraterestrijalna bića.
„Pravi“ filmovi ovoga profila ne prikazuju suživot vrsta, već su fokusirani na taj ključni momenat prvog kontakta ljudskih bića sa stvorenjima koja dolaze iz druge galaksije. To znači da bi serijal kakav je „Zvezdane staze“ predstavljao „fantaziju“ a ne spekulativnu fantastiku, budući da je njegova fabula vezana za zrelu fazu koegzistencije Zemljana i vanzemaljaca a da se projekcija tog suživota, kao i zajedničke budućnosti u kosmosu, temelji, manje-više, na čistoj mašti. Istina, ni kod „pravih“ reprezenata žanra spekulativne fantastike ne fali mašte, posebno kada se zamišljaju/izmišljaju izgled i osobine vanzemaljaca. Ipak, kod ovih filmskih ostvarenja fokus je na inicijalnoj tački: vanzemaljci su „došli“, pojavili su se u određenom materijalnom obliku, oni i njihovo „prevozno sredstvo“. Ostvarila se racionalna pretpostavka, nismo sami u kosmosu, što je kod ljudi proizvelo veliku fobiju od nepoznatog i otpor kako psihološke, tako i odbrambene prirode. Upravo drugi momenat, samoodbrana pred mogućom opasnošću, ovu podvrstu SF-a približava ratnom i akcionom filmu, ali jednako i filmu „strave i užasa“, jer direktno budi instinktivni strah za egzistencijalni opstanak. Otuda je osnovno pitanje filmova ovog žanra, iako nije jedino, da li vanzemaljci dolaze u miru ili su neprijateljski nastrojeni. To pitanje je podvrsta pitanja o namerama vaseljenskih namernika, i postavlja se pre pitanja ko su ili šta su oni, kojom tehnologijom raspolažu ili u kakvoj vrsti zajednice žive. Strah koji rađa i održava napetost ujedno je i kriterijum za povlačenje krupne razlike kod filmova ove vrste.
Rat svetova (2005)
Klasično književno delo ovog žanra, Rat svetova Herberta Džordža Velsa (H. G. Wells), još iz 1897. godine, eklatantan je primer opcije "politike neprijateljstva". Vanzemaljci su izuzetno neprijateljski nastrojeni i njihov osnovni cilj je da zbrišu ljudsku rasu sa lica zemlje. To je „odgovor“ koji izaziva paniku, koja nije izostala ni 1938. godine, prilikom emitovanja radijskog uprizorenja Velsovog dela, koje je izveo drugi Vels (Welles, Orson), slavni glumac iz Građanina Kejna. U Spilbergovoj „ekranizaciji“ Velsovog romana poenta je ista. Naglašena je tek vizualna fascinacija destrukcijom, kao u filmovima katastrofe (čega li su oni podvrsta: horora ili melodrame?). Nema modifikacije Velsove pretpostavke. Vanzemaljci su supstancijalni drugi. Sa njima je nemoguća komunikacija niti je oni žele. Njima rukovodi čista želja za destrukcijom. Sličan odgovor o namerama „tuđina(ca)“ dao je i Stiven Hoking pred kraj života. Ovo rešenje je jednostavno i „homogeno“ i nosi jasnu ideološku poruku o velikoj ugroženosti ljudske vrste, koju onda, razume se, treba preduprediti svim sredstvima, odnosno pripremiti se za odbranu od velike opasnosti iz svemira. Na stranu ova homogenizacija otpora malignom osvajaču iz dubina kosmosa, ovakvi filmovi nisu previše podsticajni za analizu, budući da su po pravilu spoj spektakla, groze i banalnosti.
Pada mi na pamet da je uloga vanzemaljaca ista kao uloga ajkule u Spilbergovom filmu Jaws iz 1975. godine, kako ju je opisao Slavoj Žižek u „hermeneutičkom“ filmu Vodič pervertita kroz ideologiju iz 2012. godine, koji kao rediteljka potisuje Sophie Fiennes. Žižek je tumačeći ovaj film ukrstio više interpretativnih perspektiva: za jedne ajkula je metafora „strane pretnje“ (foreign treat) koja ugrožava američki način života, odnosno metafora prirodne katastrofe, oluje ili imigranata; za Fidela Kastra ajkula u ovom filmu je bila metafora brutalne eksploatacije koju kapitalizam sprovodi nad običnim radnikom. Budući da obični ljudi imaju različite strahove u životu, uloga ajkule, kaže Žižek, je da ujedini sve te strahove u jednom simbolu, slično kao što je nacizam opasnost od Jevreja predstavljao preko metafore štakora.
Druga vrsta filmova, kojima ćemo se ovde baviti, su oni u kojima tokom većeg dela filma ne znamo šta je razlog dolaska vanzemaljaca, pa nas za filmski narativ drži sraz zebnje i znatiželje. A čim se javi radoznalost, u recepciju filma je uključen i intelekt. Takva su dva novija filma vredna pomena: Dolazak (Arrival) Denisa Vilneva (Denis Villeneuve) iz 2016. i Poništavanje (Annihilation) Aleksa Garlana (Alex Garland) iz 2018. godine. Razume se, čim se na horizontu pojavi zastrašujuće strano telo, neizbežno je prisutna vojska, ali pošto se ne treba braniti, već uspostaviti kontakt, ona ostaje u drugom planu (zlu ne trebalo a i da ispuni kadrove dodatnim dramatičnim nabojem). U ovim filmovima komunikacija sa vanzemaljcima je u prvom planu a ulogu akcionih heroja preuzimaju naučnici: u prvom lingvistkinja i teorijski fizičar, u drugom čitav tim u kome se izdvaja biološkinja. No, neće biti naodmet ni vojne veštine, pa su u filmu Poništavanje protagonistkinje naučnice koje su u vojnoj službi ili su prošle vojnu obuku. Već na primeru ova dva filma, vidimo da alien podžanr SF žanra može imati dva kraka: jedan „šahovski“, gde se problemi rešavaju intelektualno i drugi „manuelni“, gde je za rešavanje problema ipak potrebno i naoružanje i borilačke veštine.
Alien (1979)
Kada je već pomenut alien, ovaj u srpskom jeziku već neko vreme ima kreativan kalk – tuđin, koje nije bez mane, jer je tuđin-ac sinonim strancu, pa to ksenofobiju kao uobičajenu poslasticu nacionalizma diže na najviši nivo za koji još ne postoji termin, to bi bila ksenofobija prema neljudskoj ili vanzemaljskoj vrsti. Važilo bi i povratno: tuđinac etimološki postaje blizak tuđinu, onaj koji nije naš dobija konture zastrašujućeg i potencijalno krvoločnog bića iz svemira. No, kada je reč o „omiljenom“ biću Ridlija Skota, koji se 1980-ih zvao „jednostavno“ osmi putnik a ne tuđin, reč je takođe o vanzemaljcu, ali onom posebnog tipa. Njemu su ljudska bića potrebna kao svojevrsni inkubatori ili materinska posteljica, rodna utroba iz koje će se „izleći“ ili poroditi jedinka, koja je po rođenju instant ubilački spremna. Takvi elijeni su posebna vrsta intrudera ili bodysnatchera, odnosno telootimača i oni ne spadaju u našu priču jer sa njima nikakav kontakt nije moguć. Reč je o izuzetno invazivnoj i agresivnoj ali primitivnoj vrsti vanzemaljskih bića koja oličavaju biološki čistu opasnost (podstičući svojim razmnožavanjem i neke porodiljske fobije). Protiv takvih elijena predstoji drastična borba na život i smrt. Ne čudi „likovno“ rešenje ovih vanzemaljaca, koje je suštinski blisko prvom tipu aliena iz filmova o vanzemaljcima. Takvi vanzemaljci su po pravilu insektoidni ili gmizavičasti. To je jedan od tri osnovna tipa izgleda vanzemaljaca, pored antropomorfnog i atipičnog. Ovo rešenje kompatibilno je sa njihovom neinteligibilnošću ili naglašenom animalnošću, koja je opet u direktnoj vezi sa ljudskim primalnim strahovima od insekata i gmizavaca. Takav izgled sugeriše i njihove odlike: brzinu, način kretanja u prostoru, razmnožavanje, isključivu fokusiranost na primarne instinkte u koje spada i onaj „ratnički“.
Men in black 3 (2012)
Antropomorfne predstave vanzemaljaca po pravilu sugerišu bića spremna na komunikaciju sa ljudima, odnosno bića koja su suštinski srodna ljudskim, uz izvesne razlike (patuljast rast, krupne crne oči i kruškolika glava uz hrapavu zelenkasto-sivkastu kožu rešenje je koje gotovo predstavlja vizualnu konvenciju ovih bića). Vanzemaljci takvog oblika pokrivaju širi raspon filmskih žanrova, od ostvarenja za decu, kakav je ikonički Spilbergov E. T., do duhovitih parodija kakva je Paul iz 2011. Grega Motole (Mottola). U drugu ruku, može se reći da njihov izgled podseća na bića koja se lako mogu usvojiti kao kućni ljubimci, poput jednog Alfa, na primer, na stranu njegovo krzno, nos mravojeda, poveće uši i gastronomska sklonost prema mačkama. Razume se, nisu svi vanzemaljci regrutovani u filmske komedije takvi, o čemu svedoči film koji je postao franšiza: Ljudi u crnom, koji daju veoma zabavan odgovor na naše osnovno pitanje o „bliskom susretu treće vrste“. Po ovom filmu, koji je zaintrigirao i braću Koen da mu se u jednom nastavku posvete, utiskujući pečat svojih duhovitih bizarnosti, vanzemaljci su odavno među nama. Oni su više prerušeni u ljudska bića nego što su bodysnatchersi. Međutim, postoji utešna poenta: neko bdi nad našom bezbednošću. Specijalne tajne jedinice zadužene za ova bića neprestano se staraju da među njima održe red a ljude zadrže u blaženom neznanju, što postižu blic(krig) lampicom za brisanje sećanja. Jedino neznanje o postojanju aliena siguran je kontrapunkt globalnoj panici.
Arrival (2016)
Kod „ozbiljnijih“ SF ostvarenja, dopuštam da se kaže i pretencioznijih, ali koja nesumnjivo postižu veću uspeh kao filmska ostvarenja (namerno izbegavam sintagmu umetnički kvalitet), stvari stoje ovako. U prvom planu je komunikacija. U filmu Dolazak fokus je na nastojanje da se sazna jezik, ili tačnije pismo, kojim se vanzemaljci služe, ne bi li se razumele poruke koje oni šalju. To pismo je zamišljeno tako da sadrži krugolike izraze koji ne predstavljaju slova nego rečenice, zaokružene (nije kalambur) sintaksičke celine. Sve je neobično u vezi sa tim vanzemaljcima. Putuju u nekim lebdećim polukonveksnim izduženim formama, kao kad bi se neka naročito ispupčena cigara presekla na pola po dužini, mada mene, više po boji ili „teksturi“ materijala, ti „brodovi“ ili leteća sredstva, više podsećaju na neke izdužene kamenčine ili zaobljene kovčege, koji lete bez zvuka, ne koristeći motore ili nešto slično. I izgled vanzemaljaca je neobičan i u neku ruku neočekivan. Isprva liče na „heptapode“, tj. bića sa sedam krakova ili polipa, iz kojih ispuštaju nešto nalik na mastilo koje se pred očima ljudi zgušnjava u krugolike rečenice. Mene su podsetile na neko stablo drveta čije je korenje vidljivo i pokretno. Međutim, kada glavnoj junakinji, lingvistkinji, dozvole da se „uspne“ na njihov „brod“, videćemo da je izgled vanzemaljaca sasvim drugačiji. Ljudi koji su s njima komunicirali videli su tek njihov „prizemni“ deo, dok su oni ipak antropomorfni, sa telom-deblom bez ruku i „glavom“ koja podseća na glave kamenih kipova. Istini za volju, sve to, i prevozno sredstvo i izgled vanzemaljaca irelevantna su stvar, rekao bih i sasvim proizvoljna, naspram razloga njihovog dolaska i načina na koji oni komuniciraju sa zemljanima. I ovi vanzemaljci, kao i obično, pripadaju naprednijoj civilizaciji. Međutim i oni poznaju „proces smrti“ (nisu besmrtni) i njihovoj civilizaciji preti opasnost (njihova zajednica i kultura nisu neranjive). Elem, u zemljanima su videli sredstvo da bi sebi pomogli za tri hiljade godina. Dakle, razlog njihovog dolaska je sasvim utilitaran: treba da opreme svoje buduće spasioce znanjima koja će im biti neophodna u realizaciji tog cilja. S druge strane, njihovo „sletanje“ na Zemlju izvedeno je taktički riskantno, ali, pokazaće se, postiglo je svoj cilj. Pojavili su se istovremeno na 12 tačaka na planeti, u različitim zemljama. Ona stara teza da se preko žanrovskih filmova ispisuju geopolitičke poruke i ovde važi, ali nije u prvom planu. Svejedno, glavna potencijalna nezgodacija dolazi ne od Rusa, mada su i oni uključeni, već od Kineza i glavnokomandujućeg njihove armije. Vanzemaljci svojim nastupom žele da motivišu zemljane da shvate da samo ujedinjeni mogu da reše puzzle komplikovane vanzemaljske gramatike. Ma kako film bio koncipiran da ima određenu atmosferu (dobio je Oskara za zvuk), u razrešnici postaje nekako infantilan, mada je nesporno humanistički nastrojen. Elem, Zemlji i zemljanima nijednog trenutka nije pretila opasnost od posetilaca odozgore. Jedina opasnost bila je da se zemljani izazovu međunarodne incidente povodom zagonetne opasnosti koja se nad njima doslovno nadvila.
Annihilation (2018)
Druga poenta ne-art filma, ili pop-kult filma, ma koliko odudarao od npr. spilbergovske ili ridliskotovske produkcije, je da žanr determiniše smisao filma. Kod Dolaska je tenzija postojala sve vreme, ali nije bilo nasilnih scena ili scena okršaja, što se sve harmonično ulilo u optimističku poentu. Pa smo dobili i rečnik heptapoda i uvrnuto poimanje vremena, varijante putovanja kroz vreme ili ukrštanja budućnosti sa savremenošću. Elem, junakinja se seća onoga što će se tek desiti – pa vi to pojmite „as you like it“, odnosno pojmite taman kao završetak filma Intersteller (2014) Kristofera Nolana, u kome glavni lik, kosmonaut, upavši neku n-tu dimenziju, koja podseća na multiplicirani kadar jedne te iste situacije, iz budućnosti samom sebi u sadašnjosti šalje poruke izbacujući knjige s polica „s leđa“, dakle šalje poruke nekom vrstom „adaptirane“ Morzeove azbuke. U filmu Poništavanje stvari su zlokobnije i takve ostaju do kraja. Dakle, ovde je nadvladala teskobnija varijanta žanra, što se vidi već po tome što naučnice koriste svoje naoružanje u borbi sa mutiranim životinjama, na koje nailaze prilikom svog vojno-istraživačkog poduhvata. Naime, u izvesnom kraju američke zemlje, pored mora, očitavaju se neprirodne promene, koje su ili posledica udara radioaktivnog meteorita ili uticaja vanzemaljskih faktora, što mi, razume se, samo slutimo. Inovativnost ovom filmu pribavljaju dve zamisli: kao gledaoci nikad tokom filma ne vidimo vanzemaljca, odnosno ta sila koja je prisutna definitivno potiče van Zemlje, ali ona ne samo da nije antropomorfna, ona nije „morfna“ uopšte, dakle nema nijedan određen oblik. Ono što je karakteristično za delovanje te sile (zapravo nejasno je treba li je označiti silom, energijom, bićem ili kako već) jeste da ona genetske strukture živog sveta na zemlji dovodi do promena. Te promene su patogene ili mutacione. Aligator dobija nekoliko redova zuba koncentrično poređanih a medved progovara glasom ljudske žrtve koju je ubio. Bilje raste u ljudskom obliku, dok se po neživoj materiji: zidovima kuća ili vojničkog hangara, rascvetava raznobojna flora. Štaviše, i tu je smeštena kulminacija filma, ta sila/energija/biće u stanju je da multiplicira samo ljudsko biće. Tako glavna junakinja, biološkinja-vojnik, sreće to multiplicirano biće fizički identično njenom suprugu, ali koje nije on. U nekom trenutku smo u stanju kao gledaoci i da vidimo izgled te sile, koji podseća na tripove korisnika LSD-a. Film Poništavanje nas drži u napetosti do kraja, najpre enigmom o poreklu strane sile i prirodi toga što se zbiva, da bi na kraju ostavilo neka pitanja nerazrešenim. Ta je spoljašnja sila bila invazivna, širila se na okoliš i menjala genetsku strukturu prirode, ali nije bila pan-destruktivna u velsovskom smislu reči. Patološke promene koje je izazivala na živom svetu na Zemlji kao da su bile deo njene igre ili ispoljavanja njenog kreativnog potencijala, a ne želje za dominacijom ili, nasuprot svom naslovu, težnje za anihilacijom živog sveta. U neku ruku, iako potencijalno nesavladiva konvencionalnim ljudskim naoružanjem, povukla se pred jednom fosfornom bombom, čime je i ovde naivnost žanra trijumfovala – naivnost optimističkog kraja, razume se.
Ljubitelji žanra, u koje se baš ne bih pohvalio da spadam, osetiće makar u atmosferi i glavnom rešenju filma Poništavanje ponešto od elemenata Solarisa Stanislava Lema i Andreja Tarkovskog. Ta postapokaliptična atmosfera razorene i rasute civilizacije i nekakva preteća tenzija koja se oseća „u vazduhu“, to neimenljivo, neopipljivo, možda i nepostojeće nešto što je uticalo na umove istraživača i vojnika odvevši ih u ludilo. Istina, u Solarisu to nešto je simbolička zagonetka a ne „realna“ materijalizovana spoljašnja sila ili alien kao zli gost iz kosmosa.
Dakle, filmovi o vanzemaljcima mnogo su više od puke podvrste SF žanra. Oni su u neku ruku futurološka investicija i fantastika mogućeg, a u drugu podsećanje na krhkost zemaljske samozaljubljenosti i naivnost vere u vlastitu izuzetnost. Bilo da su zabavni i umirujući, besmisleno krvožedni, kao dobar broj horor filmova, bizarni ili zloslutni, podstiču na razmišljanje. O našoj neizbežnoj budućnosti u kosmosu.
elektrobeton
„Pravi“ filmovi ovoga profila ne prikazuju suživot vrsta, već su fokusirani na taj ključni momenat prvog kontakta ljudskih bića sa stvorenjima koja dolaze iz druge galaksije. To znači da bi serijal kakav je „Zvezdane staze“ predstavljao „fantaziju“ a ne spekulativnu fantastiku, budući da je njegova fabula vezana za zrelu fazu koegzistencije Zemljana i vanzemaljaca a da se projekcija tog suživota, kao i zajedničke budućnosti u kosmosu, temelji, manje-više, na čistoj mašti. Istina, ni kod „pravih“ reprezenata žanra spekulativne fantastike ne fali mašte, posebno kada se zamišljaju/izmišljaju izgled i osobine vanzemaljaca. Ipak, kod ovih filmskih ostvarenja fokus je na inicijalnoj tački: vanzemaljci su „došli“, pojavili su se u određenom materijalnom obliku, oni i njihovo „prevozno sredstvo“. Ostvarila se racionalna pretpostavka, nismo sami u kosmosu, što je kod ljudi proizvelo veliku fobiju od nepoznatog i otpor kako psihološke, tako i odbrambene prirode. Upravo drugi momenat, samoodbrana pred mogućom opasnošću, ovu podvrstu SF-a približava ratnom i akcionom filmu, ali jednako i filmu „strave i užasa“, jer direktno budi instinktivni strah za egzistencijalni opstanak. Otuda je osnovno pitanje filmova ovog žanra, iako nije jedino, da li vanzemaljci dolaze u miru ili su neprijateljski nastrojeni. To pitanje je podvrsta pitanja o namerama vaseljenskih namernika, i postavlja se pre pitanja ko su ili šta su oni, kojom tehnologijom raspolažu ili u kakvoj vrsti zajednice žive. Strah koji rađa i održava napetost ujedno je i kriterijum za povlačenje krupne razlike kod filmova ove vrste.
Rat svetova (2005)
Klasično književno delo ovog žanra, Rat svetova Herberta Džordža Velsa (H. G. Wells), još iz 1897. godine, eklatantan je primer opcije "politike neprijateljstva". Vanzemaljci su izuzetno neprijateljski nastrojeni i njihov osnovni cilj je da zbrišu ljudsku rasu sa lica zemlje. To je „odgovor“ koji izaziva paniku, koja nije izostala ni 1938. godine, prilikom emitovanja radijskog uprizorenja Velsovog dela, koje je izveo drugi Vels (Welles, Orson), slavni glumac iz Građanina Kejna. U Spilbergovoj „ekranizaciji“ Velsovog romana poenta je ista. Naglašena je tek vizualna fascinacija destrukcijom, kao u filmovima katastrofe (čega li su oni podvrsta: horora ili melodrame?). Nema modifikacije Velsove pretpostavke. Vanzemaljci su supstancijalni drugi. Sa njima je nemoguća komunikacija niti je oni žele. Njima rukovodi čista želja za destrukcijom. Sličan odgovor o namerama „tuđina(ca)“ dao je i Stiven Hoking pred kraj života. Ovo rešenje je jednostavno i „homogeno“ i nosi jasnu ideološku poruku o velikoj ugroženosti ljudske vrste, koju onda, razume se, treba preduprediti svim sredstvima, odnosno pripremiti se za odbranu od velike opasnosti iz svemira. Na stranu ova homogenizacija otpora malignom osvajaču iz dubina kosmosa, ovakvi filmovi nisu previše podsticajni za analizu, budući da su po pravilu spoj spektakla, groze i banalnosti.
Pada mi na pamet da je uloga vanzemaljaca ista kao uloga ajkule u Spilbergovom filmu Jaws iz 1975. godine, kako ju je opisao Slavoj Žižek u „hermeneutičkom“ filmu Vodič pervertita kroz ideologiju iz 2012. godine, koji kao rediteljka potisuje Sophie Fiennes. Žižek je tumačeći ovaj film ukrstio više interpretativnih perspektiva: za jedne ajkula je metafora „strane pretnje“ (foreign treat) koja ugrožava američki način života, odnosno metafora prirodne katastrofe, oluje ili imigranata; za Fidela Kastra ajkula u ovom filmu je bila metafora brutalne eksploatacije koju kapitalizam sprovodi nad običnim radnikom. Budući da obični ljudi imaju različite strahove u životu, uloga ajkule, kaže Žižek, je da ujedini sve te strahove u jednom simbolu, slično kao što je nacizam opasnost od Jevreja predstavljao preko metafore štakora.
Druga vrsta filmova, kojima ćemo se ovde baviti, su oni u kojima tokom većeg dela filma ne znamo šta je razlog dolaska vanzemaljaca, pa nas za filmski narativ drži sraz zebnje i znatiželje. A čim se javi radoznalost, u recepciju filma je uključen i intelekt. Takva su dva novija filma vredna pomena: Dolazak (Arrival) Denisa Vilneva (Denis Villeneuve) iz 2016. i Poništavanje (Annihilation) Aleksa Garlana (Alex Garland) iz 2018. godine. Razume se, čim se na horizontu pojavi zastrašujuće strano telo, neizbežno je prisutna vojska, ali pošto se ne treba braniti, već uspostaviti kontakt, ona ostaje u drugom planu (zlu ne trebalo a i da ispuni kadrove dodatnim dramatičnim nabojem). U ovim filmovima komunikacija sa vanzemaljcima je u prvom planu a ulogu akcionih heroja preuzimaju naučnici: u prvom lingvistkinja i teorijski fizičar, u drugom čitav tim u kome se izdvaja biološkinja. No, neće biti naodmet ni vojne veštine, pa su u filmu Poništavanje protagonistkinje naučnice koje su u vojnoj službi ili su prošle vojnu obuku. Već na primeru ova dva filma, vidimo da alien podžanr SF žanra može imati dva kraka: jedan „šahovski“, gde se problemi rešavaju intelektualno i drugi „manuelni“, gde je za rešavanje problema ipak potrebno i naoružanje i borilačke veštine.
Alien (1979)
Kada je već pomenut alien, ovaj u srpskom jeziku već neko vreme ima kreativan kalk – tuđin, koje nije bez mane, jer je tuđin-ac sinonim strancu, pa to ksenofobiju kao uobičajenu poslasticu nacionalizma diže na najviši nivo za koji još ne postoji termin, to bi bila ksenofobija prema neljudskoj ili vanzemaljskoj vrsti. Važilo bi i povratno: tuđinac etimološki postaje blizak tuđinu, onaj koji nije naš dobija konture zastrašujućeg i potencijalno krvoločnog bića iz svemira. No, kada je reč o „omiljenom“ biću Ridlija Skota, koji se 1980-ih zvao „jednostavno“ osmi putnik a ne tuđin, reč je takođe o vanzemaljcu, ali onom posebnog tipa. Njemu su ljudska bića potrebna kao svojevrsni inkubatori ili materinska posteljica, rodna utroba iz koje će se „izleći“ ili poroditi jedinka, koja je po rođenju instant ubilački spremna. Takvi elijeni su posebna vrsta intrudera ili bodysnatchera, odnosno telootimača i oni ne spadaju u našu priču jer sa njima nikakav kontakt nije moguć. Reč je o izuzetno invazivnoj i agresivnoj ali primitivnoj vrsti vanzemaljskih bića koja oličavaju biološki čistu opasnost (podstičući svojim razmnožavanjem i neke porodiljske fobije). Protiv takvih elijena predstoji drastična borba na život i smrt. Ne čudi „likovno“ rešenje ovih vanzemaljaca, koje je suštinski blisko prvom tipu aliena iz filmova o vanzemaljcima. Takvi vanzemaljci su po pravilu insektoidni ili gmizavičasti. To je jedan od tri osnovna tipa izgleda vanzemaljaca, pored antropomorfnog i atipičnog. Ovo rešenje kompatibilno je sa njihovom neinteligibilnošću ili naglašenom animalnošću, koja je opet u direktnoj vezi sa ljudskim primalnim strahovima od insekata i gmizavaca. Takav izgled sugeriše i njihove odlike: brzinu, način kretanja u prostoru, razmnožavanje, isključivu fokusiranost na primarne instinkte u koje spada i onaj „ratnički“.
Men in black 3 (2012)
Antropomorfne predstave vanzemaljaca po pravilu sugerišu bića spremna na komunikaciju sa ljudima, odnosno bića koja su suštinski srodna ljudskim, uz izvesne razlike (patuljast rast, krupne crne oči i kruškolika glava uz hrapavu zelenkasto-sivkastu kožu rešenje je koje gotovo predstavlja vizualnu konvenciju ovih bića). Vanzemaljci takvog oblika pokrivaju širi raspon filmskih žanrova, od ostvarenja za decu, kakav je ikonički Spilbergov E. T., do duhovitih parodija kakva je Paul iz 2011. Grega Motole (Mottola). U drugu ruku, može se reći da njihov izgled podseća na bića koja se lako mogu usvojiti kao kućni ljubimci, poput jednog Alfa, na primer, na stranu njegovo krzno, nos mravojeda, poveće uši i gastronomska sklonost prema mačkama. Razume se, nisu svi vanzemaljci regrutovani u filmske komedije takvi, o čemu svedoči film koji je postao franšiza: Ljudi u crnom, koji daju veoma zabavan odgovor na naše osnovno pitanje o „bliskom susretu treće vrste“. Po ovom filmu, koji je zaintrigirao i braću Koen da mu se u jednom nastavku posvete, utiskujući pečat svojih duhovitih bizarnosti, vanzemaljci su odavno među nama. Oni su više prerušeni u ljudska bića nego što su bodysnatchersi. Međutim, postoji utešna poenta: neko bdi nad našom bezbednošću. Specijalne tajne jedinice zadužene za ova bića neprestano se staraju da među njima održe red a ljude zadrže u blaženom neznanju, što postižu blic(krig) lampicom za brisanje sećanja. Jedino neznanje o postojanju aliena siguran je kontrapunkt globalnoj panici.
Arrival (2016)
Kod „ozbiljnijih“ SF ostvarenja, dopuštam da se kaže i pretencioznijih, ali koja nesumnjivo postižu veću uspeh kao filmska ostvarenja (namerno izbegavam sintagmu umetnički kvalitet), stvari stoje ovako. U prvom planu je komunikacija. U filmu Dolazak fokus je na nastojanje da se sazna jezik, ili tačnije pismo, kojim se vanzemaljci služe, ne bi li se razumele poruke koje oni šalju. To pismo je zamišljeno tako da sadrži krugolike izraze koji ne predstavljaju slova nego rečenice, zaokružene (nije kalambur) sintaksičke celine. Sve je neobično u vezi sa tim vanzemaljcima. Putuju u nekim lebdećim polukonveksnim izduženim formama, kao kad bi se neka naročito ispupčena cigara presekla na pola po dužini, mada mene, više po boji ili „teksturi“ materijala, ti „brodovi“ ili leteća sredstva, više podsećaju na neke izdužene kamenčine ili zaobljene kovčege, koji lete bez zvuka, ne koristeći motore ili nešto slično. I izgled vanzemaljaca je neobičan i u neku ruku neočekivan. Isprva liče na „heptapode“, tj. bića sa sedam krakova ili polipa, iz kojih ispuštaju nešto nalik na mastilo koje se pred očima ljudi zgušnjava u krugolike rečenice. Mene su podsetile na neko stablo drveta čije je korenje vidljivo i pokretno. Međutim, kada glavnoj junakinji, lingvistkinji, dozvole da se „uspne“ na njihov „brod“, videćemo da je izgled vanzemaljaca sasvim drugačiji. Ljudi koji su s njima komunicirali videli su tek njihov „prizemni“ deo, dok su oni ipak antropomorfni, sa telom-deblom bez ruku i „glavom“ koja podseća na glave kamenih kipova. Istini za volju, sve to, i prevozno sredstvo i izgled vanzemaljaca irelevantna su stvar, rekao bih i sasvim proizvoljna, naspram razloga njihovog dolaska i načina na koji oni komuniciraju sa zemljanima. I ovi vanzemaljci, kao i obično, pripadaju naprednijoj civilizaciji. Međutim i oni poznaju „proces smrti“ (nisu besmrtni) i njihovoj civilizaciji preti opasnost (njihova zajednica i kultura nisu neranjive). Elem, u zemljanima su videli sredstvo da bi sebi pomogli za tri hiljade godina. Dakle, razlog njihovog dolaska je sasvim utilitaran: treba da opreme svoje buduće spasioce znanjima koja će im biti neophodna u realizaciji tog cilja. S druge strane, njihovo „sletanje“ na Zemlju izvedeno je taktički riskantno, ali, pokazaće se, postiglo je svoj cilj. Pojavili su se istovremeno na 12 tačaka na planeti, u različitim zemljama. Ona stara teza da se preko žanrovskih filmova ispisuju geopolitičke poruke i ovde važi, ali nije u prvom planu. Svejedno, glavna potencijalna nezgodacija dolazi ne od Rusa, mada su i oni uključeni, već od Kineza i glavnokomandujućeg njihove armije. Vanzemaljci svojim nastupom žele da motivišu zemljane da shvate da samo ujedinjeni mogu da reše puzzle komplikovane vanzemaljske gramatike. Ma kako film bio koncipiran da ima određenu atmosferu (dobio je Oskara za zvuk), u razrešnici postaje nekako infantilan, mada je nesporno humanistički nastrojen. Elem, Zemlji i zemljanima nijednog trenutka nije pretila opasnost od posetilaca odozgore. Jedina opasnost bila je da se zemljani izazovu međunarodne incidente povodom zagonetne opasnosti koja se nad njima doslovno nadvila.
Annihilation (2018)
Druga poenta ne-art filma, ili pop-kult filma, ma koliko odudarao od npr. spilbergovske ili ridliskotovske produkcije, je da žanr determiniše smisao filma. Kod Dolaska je tenzija postojala sve vreme, ali nije bilo nasilnih scena ili scena okršaja, što se sve harmonično ulilo u optimističku poentu. Pa smo dobili i rečnik heptapoda i uvrnuto poimanje vremena, varijante putovanja kroz vreme ili ukrštanja budućnosti sa savremenošću. Elem, junakinja se seća onoga što će se tek desiti – pa vi to pojmite „as you like it“, odnosno pojmite taman kao završetak filma Intersteller (2014) Kristofera Nolana, u kome glavni lik, kosmonaut, upavši neku n-tu dimenziju, koja podseća na multiplicirani kadar jedne te iste situacije, iz budućnosti samom sebi u sadašnjosti šalje poruke izbacujući knjige s polica „s leđa“, dakle šalje poruke nekom vrstom „adaptirane“ Morzeove azbuke. U filmu Poništavanje stvari su zlokobnije i takve ostaju do kraja. Dakle, ovde je nadvladala teskobnija varijanta žanra, što se vidi već po tome što naučnice koriste svoje naoružanje u borbi sa mutiranim životinjama, na koje nailaze prilikom svog vojno-istraživačkog poduhvata. Naime, u izvesnom kraju američke zemlje, pored mora, očitavaju se neprirodne promene, koje su ili posledica udara radioaktivnog meteorita ili uticaja vanzemaljskih faktora, što mi, razume se, samo slutimo. Inovativnost ovom filmu pribavljaju dve zamisli: kao gledaoci nikad tokom filma ne vidimo vanzemaljca, odnosno ta sila koja je prisutna definitivno potiče van Zemlje, ali ona ne samo da nije antropomorfna, ona nije „morfna“ uopšte, dakle nema nijedan određen oblik. Ono što je karakteristično za delovanje te sile (zapravo nejasno je treba li je označiti silom, energijom, bićem ili kako već) jeste da ona genetske strukture živog sveta na zemlji dovodi do promena. Te promene su patogene ili mutacione. Aligator dobija nekoliko redova zuba koncentrično poređanih a medved progovara glasom ljudske žrtve koju je ubio. Bilje raste u ljudskom obliku, dok se po neživoj materiji: zidovima kuća ili vojničkog hangara, rascvetava raznobojna flora. Štaviše, i tu je smeštena kulminacija filma, ta sila/energija/biće u stanju je da multiplicira samo ljudsko biće. Tako glavna junakinja, biološkinja-vojnik, sreće to multiplicirano biće fizički identično njenom suprugu, ali koje nije on. U nekom trenutku smo u stanju kao gledaoci i da vidimo izgled te sile, koji podseća na tripove korisnika LSD-a. Film Poništavanje nas drži u napetosti do kraja, najpre enigmom o poreklu strane sile i prirodi toga što se zbiva, da bi na kraju ostavilo neka pitanja nerazrešenim. Ta je spoljašnja sila bila invazivna, širila se na okoliš i menjala genetsku strukturu prirode, ali nije bila pan-destruktivna u velsovskom smislu reči. Patološke promene koje je izazivala na živom svetu na Zemlji kao da su bile deo njene igre ili ispoljavanja njenog kreativnog potencijala, a ne želje za dominacijom ili, nasuprot svom naslovu, težnje za anihilacijom živog sveta. U neku ruku, iako potencijalno nesavladiva konvencionalnim ljudskim naoružanjem, povukla se pred jednom fosfornom bombom, čime je i ovde naivnost žanra trijumfovala – naivnost optimističkog kraja, razume se.
Ljubitelji žanra, u koje se baš ne bih pohvalio da spadam, osetiće makar u atmosferi i glavnom rešenju filma Poništavanje ponešto od elemenata Solarisa Stanislava Lema i Andreja Tarkovskog. Ta postapokaliptična atmosfera razorene i rasute civilizacije i nekakva preteća tenzija koja se oseća „u vazduhu“, to neimenljivo, neopipljivo, možda i nepostojeće nešto što je uticalo na umove istraživača i vojnika odvevši ih u ludilo. Istina, u Solarisu to nešto je simbolička zagonetka a ne „realna“ materijalizovana spoljašnja sila ili alien kao zli gost iz kosmosa.
Dakle, filmovi o vanzemaljcima mnogo su više od puke podvrste SF žanra. Oni su u neku ruku futurološka investicija i fantastika mogućeg, a u drugu podsećanje na krhkost zemaljske samozaljubljenosti i naivnost vere u vlastitu izuzetnost. Bilo da su zabavni i umirujući, besmisleno krvožedni, kao dobar broj horor filmova, bizarni ili zloslutni, podstiču na razmišljanje. O našoj neizbežnoj budućnosti u kosmosu.
elektrobeton
