Studirajući filozofiju susreo sam se, naravno, sa Karlom Jaspersom i njegovim konceptom „graničnih situacija“. Kada kažem susreo mislim – čitao i učio o tome. To stečeno znanje omogućilo mi je da bolje i lakše retroaktivno artikulišem neka životna iskustva, ali i da bolje razumem ona tek nadolazeća. Mlađan sam čovek (relativno), ipak ne mogu reći da nisam bio u nekim graničnim situacijama. Koliko su me one promenile to ostaje otvoreno pitanje, ali sama svest da sam kroz njih prošao govori/čini već nešto.
Smrt. Patnja. Borba. Krivica. To su granične situacije ljudske egzistencije, barem po shvatanju Jaspersa. Čovek kao neponovljiva, konkretna i zasebna egzistencija uvek je u nekoj situaciji; ali samo u graničnim situacijama – pred licem propasti, kada se fasada ugodnog života sruši, kada čaura napukne, a teskoba, apsurd i strepnja pred bezdanom neizvesnog i nepoznatog zaskoče čoveka – tek tada dolazi se do časa egzistencijalne odluke – i dalje najbolje i najpoznatije formulisane kod Šekspira: biti ili ne biti. Plastičnije rečeno – život ili smrt.
Svaka samosvesna egzistencija nađe se pre ili kasnije u nekoj graničnoj situaciji – i ne mislim ovde na odluku koje pivo popiti, koji automobil kupiti, odigrati keca ili iks ili koji rijaliti pogledati, ma koliko nekome ti „izbori“ teško padali. Susret sa smrću odnosno smrtnošću, bilo vlastitom ili drugog – nekog nama bliskog – jeste tipična granična situacija. Stvar je u tome da je čovek uvek u situaciji, ali u graničnoj situaciji je tek onda kada je doveden do samog ruba svoje egzistencije, pred ambis, prazninu svog bivstvovanja, kada gleda ništavilu u oči i u odrazu vidi samog sebe.
Egzistencijalistički govoreći – apsurd, teskoba i strepnja – to su doživljaji koji nas obuzimaju u graničnim situacijama. S obzirom da ih doživljavamo najpre egzistencijalno, to jest kroz iskustvo koje se egzistira pre nego što se racionalno (teorijski) spoznaje, mi situaciju možemo rasvetliti, odnosno imati svest o njoj. Čovek ne može ne biti u situaciji, ali da bi bio u njoj on je mora biti svestan, a ukoliko je svestan on je izvan nje tj. naspram nje. U tom smislu svaka situacija, pa i ona granična, čoveku je poznata u svojoj nepoznatosti, nepoznato postaje poznato ali upravo i samo kao nepoznato; zato je svaka situacija skok u neizvesno i nedohvatljivo.
Dešava se da se dekor skriven navikom ruši, napisao je Kami u Mitu o Sizifu. Sve počinje sa umorom u znaku čuđenja. Buđenje. Osećanje apsurdnosti na zaokretu ma koje ulice može da iznenadi čoveka. A onda: samoubistvo ili obnova. Ta težina sveta, to je apsurd. [Alber Kami, Mit o Sizifu] Osećanje stranosti prema samome sebi i ovome svetu Kami je najbolje izrazio, naravno, u Strancu. Merso je čovek koji ne voli, koji ne mrzi, koji ne reflektuje svet i sebe, on egzistira svoj tok svesti, on održava apsurd.
Tek suočeni sa apsurdom i prihvatanjem apsurda kao ljudskog stanja mi stupamo na polje slobode i shvatamo našu prethodnu neslobodu. Pozicija apsurda je ambivalentna, kao što je rečeno za granične situacije, ona može da bude (samo)ubistvo (uništenje) ili obnova: očajanje ili revolt. Zato Kami iz apsurda izvlači tri zaključka: revolt, slobodu i strast.
Svakako u ovom trenutku najaktuelnije Kamijevo delo je Kuga. Roman o jednom malom gradu Oranu na alžirskoj obali i ljudima u njemu, koji suočeni sa kobnom bolešću i smrću zapadaju u graničnu situaciju svog egzistiranja u kojoj okretno plešu sa gore spomenutim egzistencijalima apsurda, teskobe i strepnje: neki traže smisao u religiji, neki u nauci, neki beže i zapadaju u lošu veru, a neki se mire sa sudbinom. Zarazna bolest, smrt, izolacija, rušenje dekora… Kuga, između ostalog, ispituje prelaz (kako na individualnom tako i na opšte-društvenom nivou) ili bolje reći skok iz jedne „normalne“ situacije u graničnu. Kada stvari teku ustaljeno, kada se živi po inerciji, sve se uzima „zdravo za gotovo“. Ali, kada se situacija destabilizuje, kada se poremeti homeostaza, struktura naših života se menja, menja se svest o situaciji.
Ono što je u tom slučaju zanimljivo nije samo i toliko činjenica da smo šokirani novonastalom konstelacijom i izmenjenom praksom naših života, već to da smo tek tada u mogućnosti da uvidimo rđavost i manjkavost našeg prethodnog „normalnog“ stanja. Nije slučajno što ljudi u graničnim situacijama, smrtno bolesni recimo, intenzivno promišljaju o svom životu, o svojim delima, izborima, rečima… Tek tada, kada je „prekasno“, uvide neke mane, koje su skrivali od sebe u lošoj veri ili pak vrline koje nisu prepoznali kao vrline onda kada je trebalo (kada je za to bilo „pravo vreme“).
Ne predstavlja li trenutna situacija povodom virusne zaraze, uzrokovane korona virusom – u kojoj se nalazimo kao čovečanstvo ali i kao pojedinci – par excellence graničnu situaciju sa svim svojim momentima: apsurda i teskobe, strepnje, smrti, borbe, paradoksalnosti…?
Sa egzistencijalne pozicije posmatrano svi ovo doživljavamo (individualno) kao neku vrstu granične situacije. Ali to je samo jedna perspektiva iz koje možemo sagledati stvari i ukoliko je apsolutizujemo i zanemarimo druge izgubićemo iz vida niz pojedinosti koje su u ovom trenutku ključne za jednu širu sliku. Egzistencijalistička analiza mora biti nadopunjena materijalističkom, u suprotnom ostala bi samo jedna apstraktna filozofija.
Od „Tukididove kuge“ (tifus) u 5. veku pre nove ere, „Justinijanove kuge“, zatim „Crna smrt“ (1374) od koje je preminulo oko 50 miliona ljudi, trećina ondašnje svetske populacije(!), razvojem trgovine između 15. i 17. veka i dolaskom evropskih doseljenika na američki kontinent stradalo je 56 od 60 miliona domorodaca, preko pandemija kolere 1817. i „Španske groznice“ koja je krajem Prvog svetskog rata odnela oko 50 miliona života, zatim 1981. HIV / SIDA, 2002 SARS, pa Ptičji grip, Svinjski grip, MERS CoV, (preteča korone 2012 – 2020), Ebola i sada korona (SARS-CoV-2, Covid2019). Ovo su neke od najtežih i najintenzivnijih zaraznih bolesti – epidemija i pandemija – koje su uzdrmale civilizaciju i čoveka i koje su promenile tok istorije i načine života miliona ljudi.
Sa najnovijom pandemijom korona virusa ne samo što se mnoge individue nalaze u graničnim situacijama (bolest, smrt, izolacija…), već se može reći da je čitavo savremeno čovečanstvo u ovom trenutku u poziciji bez presedana. Zato je veoma važno, kao što sam spomenuo, imati adekvatnu svest o situaciji, a ne samo prilagoditi se po potrebi i po automatizmu i besvesno prati ruke do besvesti, jer jedino uz odgovarajuću svest o situaciji možemo znati zaista gde smo i – što je još bitnije – gde idemo. Razmotrimo u kratkim crtama samo neke aspekte ove pandemije i njene mnogobrojne trenutno poznate posledice, kojih će tek biti u većoj meri. Kao i svaki sličan događaj ovakve prirode, i ovaj ima više slojeva i može se posmatrati sa više različitih strana: medicinski, sociološki, psihološki, ekonomski i tako dalje.
Medicinski gledano, po raspoloživim i relevantnim podacima, stariji (naročito preko 70 godina) su najugroženiji. Mortalitet na globalnom nivou iznosi oko 0.5%. Međutim, restriktivne mere i vanredna stanja ne uvode se zbog velike smrtnosti, već zbog eventualnog preopterećenja zdravstvenog sistema (koji je već uveliko opterećen) gde bi najviše ispaštali hronični i akutni bolesnici – kao i zbog toga što se pokazalo da je smanjenje javne interakcije u ovom momentu najefektivnija mera u borbi protiv virusa.
Sama činjenica postojanja virusne infekcije, zatim smrtnost (koja u poređenju sa nekim bolestima u prošlosti nije procentualno velika), vanredne situacije (izolacija, karantini, apokaliptične slike praznih ulica kojima patrolira policija…) sve to čini da se organizacija i praksa naših života radikalno promeni. Naposletku, nije stvar samo u praksi i izmenjenom načinu života u zajednici, već i u svesti – adekvatnoj ili lažnoj – koju imamo o trenutnoj situaciji. Bez sumnje svako od nas ponaosob se suočava sa ovom situacijom na sebi svojstven način, u zavisnosti od zdravstvene, psihološke i socijalne pozicije individue tj. grupe. Ma koliko bili sigurni i obezbeđeni (ne spadaju svi u rizičnu grupu koju najteže pogađa bolest, neko je materijalno bolje obezbeđen, neko bolje podnosi samo-izolaciju, neko se više a neko manje brine za svoje bližnje…) svako je pogođen, dakle u manjoj ili većoj meri, čitavim stanjem stvari. Bez sumnje, ostaje istina: najugroženiji su oni najugroženiji. Ovo nije puki pleonazam. Naravno da su najteže pogođeni oni koji su i pre ovoga bili zdravstveno ugroženi, socijalno ugroženi: siromašni, nezaposleni, oni na rubovima društva, zanemareni i potlačeni od strane sistema.
Pogledajmo samo šta se dešava na ekonomskom nivou. Mnoge države, pa čak i one ekonomski „razvijene“ (poput Velike Britanije, SAD-a) imaju poteškoća da izađu na kraj sa čitavom situacijom: deficitarni zdravstveni i socijalni kapaciteti ogledaju se u činjenicama da zemlje sa „jakim“ privatnim (zdravstvenim) sektorima, poput SAD-a, razmišljaju da privremeno „nacionalizuju“ bolnice, usled nedovoljnih infrastrukturnih kapaciteta kojima bi se efektivno napao virus i uspostavilo koliko toliko stabilnosti (mali broj urađenih testova – nedostatak sredstava za iste – u takvim zemljama je samo jedan primer manjkavosti). Španija je to već učinila, nacionalizovala privatne bolnice, a u Francuskoj se razmišlja i o privremenom stavljanju privatnih fabrika pod javnu kontrolu, odnosno kontrolu države. Sve su to samo privremene mere. Ali takvi potezi ukazuju na važnost jakih javnih institucija i njihov izostanak u današnjem sistemu. Isto tako, postavlja se pitanje – zašto samo u kriznim i teškim periodima, trans-graničnim događajima poput ovog, imamo radikalni zaokret ka socijalističkim idejama i praksama? Takođe, teško je zamisliti i te kako realan užas sa kojim se suočavaju zemlje koje su na ekonomskoj „periferiji“ i „polu-periferiji“, gde stvari funkcionišu mnogo gore nego u „bogatim“ državama i onda kada nije krizna situacija. Ljudi ostaju bez posla, nemaju mogućnosti da se adekvatno leče, štedi se na testiranju, na lekovima, maskama… U dve reči – sociekonomski kolaps. I ne! To nije (samo) stvar bolje ili lošije organizovanosti, razvijenih i „sposobnih“ evropskih država i još uvek nerazvijenih zemalja u procesu “tranzicije”, već je to pitanje globalnog sistema čiji modus operandi jeste nasilna finansijalizacija i komercijalizacija svih dobara, prirode i života uopšte. Ono što je najgore, po najavama ekonomista, tek nas očekuje ogromna ekonomska kriza, tačnije krah nalik onom iz 2008. – a zna se ko je najviše bio pogođen i ko će i ovoga puta biti pod najtežim udarom – oni koji su faktički najmnogobrojniji: siromašni.
Još jedan paradoks našeg vremena koji je postao sasvim jasan u ovom trenutku tiče se naše tehničko-tehnološke razvijenosti sa jedne strane i naše zavisnosti od te iste tehnologije koja nas neretko stavlja u problematičniji položaj nego što bi se to očekivalo. Danas možemo da izađemo na kraj sa mnogim bolestima koje su nekada stvarale ogromne probleme čovečanstvu: međutim, virusi se razvijaju i šire brže nego ranije, između ostalog i usled naše zavisnosti od tehnologije, kao i zbog mnogo veće gustine naseljenosti nego ranije. Isto tako, gojaznost i moderne bolesti (poput dijabetesa) pogoduju širenju teških zaraza. Jednim ironičnim manevrom superiornost u momentu prelazi u inferiornost. Naravno, tehnologija sama po sebi nije kriva za to, već način na koji je koristimo i naše ekonomsko-političke prakse koje, vođene ciljevima profita i logikom bezumnog kapitala, više novca daju za ratove i bankarske sektore, nego za naučna istraživanja posvećena, recimo, virusima i zaraznim bolestima.
Koliko je čitava situacija apsurdna i paradoksalna, društveno i globalno gledano, pokazuju događaji iz ekologije. Uvođenje vanrednih stanja širom zemalja u svetu, ograničavanje međunarodnog kretanja, fizičko distanciranje i slično, sve je to dovelo do neverovatnog podatka da se smanjuje zagađenost na mestima na kojima je prisustvo ljudi minimalizovano. (Jezera i reke se pročišćuju, životinje se vraćaju nekim mestima koja su doslovno pročišćenja i oslobođenja povlačenjem ljudi…) Da stvari budu još apsurdnije, minimalizovanje javne interakcije i slične restriktivne mere navodno su spasile više života od zagađenja prouzrokovanog fatalnim ljudskim delanjem, nego što se procenjuje da će virus korone oduzeti. Ako ovo ne govori dovoljno u prilog tezi o antropocentričkom dobu i štetnom uticaju ljudskog faktora na prirodu i celokupni biosistem onda ne znam šta je još potrebno da se desi kako bi se skeptici i ravnodušni osvestili.
Kada malo bolje razmislimo uvidećemo da u stvari nije ova novonastala, trans-granična situacija ta koja je toliko apsurdna i kobna, koliko je naše „normalno“ pre-pandemijsko stanje to koje je nedostatno samo po sebi.
Pandemija korona virusa ne samo što nas je probudila iz našeg „kapitalističkog dremeža“, već nas je dovela pred neizvesnost koja dolazi u vidu pitanja „šta će biti sutra?“. Zato možemo reći da nismo samo kao individue u graničnim situacijama, već smo kao čovečanstvo, dakle kolektivno, u graničnoj situaciji – dovedeni pred beskompromisnu odluku: samouništenje ili obnova.
Kao i u Kamijevoj Kugi, reakcije mogu biti višebrojne. U potrazi za rešenjem možemo prihvatiti postojeću i prevladavajuću socio-ekonomsku praksu, prihvatiti „deo odgovornosti“ tako što ćemo zdušno nastaviti da „stežemo kaiš“ i pri tom pokušati biti „dobri“ preduzetnici i potrošači, kako se to i očekuje; možemo se uzdati u postojeće nauke i tehnologije i njihov koren – ratio – (sistem tehnologizovanog i racionalno-instrumentalizovanog života gde se sve rešava kvantifikacijom i prirodno-naučnom redukcijom), možemo se okrenuti religiji (odbaciti potrošačko-senzacionalistički i hedonistički život poznog kapitalizma i okrenuti se nekoj vrsti individualno-kolektivne spiritualnosti, bila ona tradicionalna ili new age verzija); možemo naprosto prihvatiti karte koje su nam dodeljene i ne „izazivati sudbinu“ („šta ja mogu da promenim, sve je to van mojih moći…“); možemo, dakle, zapasti u lošu veru odnosno samoobmanu kojom bežimo od kolektivne odgovornosti…
Koji god put da izaberemo, očekuje se proces tzv. „normalizacije“. Ali kojem „normalnom“ bi vodila ta „normalizacija“ stanja? Period od 2008 – 2019 još jednom je pokazao inherentnu nestabilnost i ultimativnu destruktivnost globalnog kapitalističkog sistema. Ekonomske krize i krahovi, nemogućnost slobodnih tržišta da se sa tim krizama izbore bez kobnih posledica po socijalno najugroženije i prirodu, dakle – ekološke katastrofe direktno uzrokovane bezumnim ljudskim delanjem, političke i humanističke krize: izbeglička kriza, ekonomske migracije, ratovi, povećanje klasne nejednakosti…). Bez preterivanja i potpuno opravdano može se reći da pandemija virusa nije samo jedna „prirodna nepogoda“ (osim ako je ne shvatimo kao „odgovor“ prirode koja pokušava da se reši štetočina – nas ljudi – jer se i sami ponašamo poput virusa: ubijamo organizam u kojem živimo), već uzročno-posledični događaj proistekao iz nemarnosti i bezumne prakse profitne komercijalizacije i instrumentalizacije prirode i samog života. Kao što je spomenuto, bedna i neprimerena reakcija čak i najbogatijih zemalja, nedostatak zdravstvene i uopšte socijalne infrastrukture kojom bi se problem regulisao i rešio na adekvatan način, sve to ukazuje koliko su neke stvari od vitalnog značaja zanemarene samo zbog toga što sistem ističe i podstiče vrednosti koje su – dugoročno gledano – kontraproduktivne i za sam sistem, a naročito za one koji taj sistem održavaju – radnike i radnice.
Upravo zbog nedostatnosti samog sistema i njegove nesposobnosti da izađe na kraj (na pravi način) sa čitavom situacijom, odgovornost se prebacuje na pojedince: samoizolacija i socijalna distanca samo su jedan primer paušalnih i alternativnih mera koje treba da zamene prave sistematske odgovore i akcije i koje odgovornost prebacuje na individue. Svako od nas je sada odgovoran, bez sumnje, ali kao što Slavoj Žižek primećuje: takva vrsta „individualne odgovornosti“ samo mistifikuje kroz najgore ideološke manipulacije koren pravog problema i istinski produktivne načine njegovog rešenja.
Da stvar bude još bednija i užasnija, od nekih – naime onih najstarijih i najslabijih – gotovo doslovno se očekuje – da umru dobrovoljno. Kao što je to saopštio sam politički vrh Velike Britanije.
Ne mogu pružiti odgovor na postavljeno pitanje „šta činiti sutra?“ osim nekog negativnog odgovora: neka bude ono što biti ne može. Što će reći, sva moguća rešenja koja su nam trenutno na raspolaganju u okviru koordinata postojećeg sistema ne mogu biti dovoljna, štaviše mogu samo produbiti nesreću i štetu.
Poput Kamija koji iz apsurdnosti egzistiranja dolazi do revolta, slobode i strasti, mi iz ove situacije možemo uvideti besmislenost i apsurdnost naše trenutne odnosno prethodne „normalne“ situacije, a time i nužnost preko potrebne promene. Recepta za instant promenu nema; smernice postoje kao i fragmentarni napori; ali nedostaje jasne i od većine prihvaćene vizije kao i kolektivne i univerzalno koordinirane akcije. Svakako, „nije stvar u tome da umremo dobrovoljno, već nepomireni“. Na kraju, ono što nam očajnički nedostaje, nije samo „više“ nauke, vere, produhovljenosti, već više empatije, solidarnosti i udružene borbe kojom će se vršiti pritisak na one koji imaju efektivnu moć da promene stvari „sada i ovde“. Pre svega, za početak, ono što svi mi možemo da uradimo odmah: trebamo rasvetlili situaciju i osvestiti poziciju u kojoj se nalazimo; trenutno smo odgovorni ne samo za naše ponašanje, javnu interakciju itd. već i za razmišljanje! Ako ništa drugo, izolaciju treba iskoristiti i za radikalno promišljanje! Nakon „normalizacije“ potrebno je ostati u graničnoj situaciji. Potrebno je održavati apsurd.
pulse
Smrt. Patnja. Borba. Krivica. To su granične situacije ljudske egzistencije, barem po shvatanju Jaspersa. Čovek kao neponovljiva, konkretna i zasebna egzistencija uvek je u nekoj situaciji; ali samo u graničnim situacijama – pred licem propasti, kada se fasada ugodnog života sruši, kada čaura napukne, a teskoba, apsurd i strepnja pred bezdanom neizvesnog i nepoznatog zaskoče čoveka – tek tada dolazi se do časa egzistencijalne odluke – i dalje najbolje i najpoznatije formulisane kod Šekspira: biti ili ne biti. Plastičnije rečeno – život ili smrt.
Svaka samosvesna egzistencija nađe se pre ili kasnije u nekoj graničnoj situaciji – i ne mislim ovde na odluku koje pivo popiti, koji automobil kupiti, odigrati keca ili iks ili koji rijaliti pogledati, ma koliko nekome ti „izbori“ teško padali. Susret sa smrću odnosno smrtnošću, bilo vlastitom ili drugog – nekog nama bliskog – jeste tipična granična situacija. Stvar je u tome da je čovek uvek u situaciji, ali u graničnoj situaciji je tek onda kada je doveden do samog ruba svoje egzistencije, pred ambis, prazninu svog bivstvovanja, kada gleda ništavilu u oči i u odrazu vidi samog sebe.
Egzistencijalistički govoreći – apsurd, teskoba i strepnja – to su doživljaji koji nas obuzimaju u graničnim situacijama. S obzirom da ih doživljavamo najpre egzistencijalno, to jest kroz iskustvo koje se egzistira pre nego što se racionalno (teorijski) spoznaje, mi situaciju možemo rasvetliti, odnosno imati svest o njoj. Čovek ne može ne biti u situaciji, ali da bi bio u njoj on je mora biti svestan, a ukoliko je svestan on je izvan nje tj. naspram nje. U tom smislu svaka situacija, pa i ona granična, čoveku je poznata u svojoj nepoznatosti, nepoznato postaje poznato ali upravo i samo kao nepoznato; zato je svaka situacija skok u neizvesno i nedohvatljivo.
Dešava se da se dekor skriven navikom ruši, napisao je Kami u Mitu o Sizifu. Sve počinje sa umorom u znaku čuđenja. Buđenje. Osećanje apsurdnosti na zaokretu ma koje ulice može da iznenadi čoveka. A onda: samoubistvo ili obnova. Ta težina sveta, to je apsurd. [Alber Kami, Mit o Sizifu] Osećanje stranosti prema samome sebi i ovome svetu Kami je najbolje izrazio, naravno, u Strancu. Merso je čovek koji ne voli, koji ne mrzi, koji ne reflektuje svet i sebe, on egzistira svoj tok svesti, on održava apsurd.
„Živeti, znači učiniti da živi apsurd.“ [Mit o Sizifu].
Tek suočeni sa apsurdom i prihvatanjem apsurda kao ljudskog stanja mi stupamo na polje slobode i shvatamo našu prethodnu neslobodu. Pozicija apsurda je ambivalentna, kao što je rečeno za granične situacije, ona može da bude (samo)ubistvo (uništenje) ili obnova: očajanje ili revolt. Zato Kami iz apsurda izvlači tri zaključka: revolt, slobodu i strast.
„Nije stvar u tome da umremo dobrovoljno, već nepomireni!“ [Mit o Sizifu]
Svakako u ovom trenutku najaktuelnije Kamijevo delo je Kuga. Roman o jednom malom gradu Oranu na alžirskoj obali i ljudima u njemu, koji suočeni sa kobnom bolešću i smrću zapadaju u graničnu situaciju svog egzistiranja u kojoj okretno plešu sa gore spomenutim egzistencijalima apsurda, teskobe i strepnje: neki traže smisao u religiji, neki u nauci, neki beže i zapadaju u lošu veru, a neki se mire sa sudbinom. Zarazna bolest, smrt, izolacija, rušenje dekora… Kuga, između ostalog, ispituje prelaz (kako na individualnom tako i na opšte-društvenom nivou) ili bolje reći skok iz jedne „normalne“ situacije u graničnu. Kada stvari teku ustaljeno, kada se živi po inerciji, sve se uzima „zdravo za gotovo“. Ali, kada se situacija destabilizuje, kada se poremeti homeostaza, struktura naših života se menja, menja se svest o situaciji.
Ono što je u tom slučaju zanimljivo nije samo i toliko činjenica da smo šokirani novonastalom konstelacijom i izmenjenom praksom naših života, već to da smo tek tada u mogućnosti da uvidimo rđavost i manjkavost našeg prethodnog „normalnog“ stanja. Nije slučajno što ljudi u graničnim situacijama, smrtno bolesni recimo, intenzivno promišljaju o svom životu, o svojim delima, izborima, rečima… Tek tada, kada je „prekasno“, uvide neke mane, koje su skrivali od sebe u lošoj veri ili pak vrline koje nisu prepoznali kao vrline onda kada je trebalo (kada je za to bilo „pravo vreme“).
Ne predstavlja li trenutna situacija povodom virusne zaraze, uzrokovane korona virusom – u kojoj se nalazimo kao čovečanstvo ali i kao pojedinci – par excellence graničnu situaciju sa svim svojim momentima: apsurda i teskobe, strepnje, smrti, borbe, paradoksalnosti…?
Sa egzistencijalne pozicije posmatrano svi ovo doživljavamo (individualno) kao neku vrstu granične situacije. Ali to je samo jedna perspektiva iz koje možemo sagledati stvari i ukoliko je apsolutizujemo i zanemarimo druge izgubićemo iz vida niz pojedinosti koje su u ovom trenutku ključne za jednu širu sliku. Egzistencijalistička analiza mora biti nadopunjena materijalističkom, u suprotnom ostala bi samo jedna apstraktna filozofija.
Od „Tukididove kuge“ (tifus) u 5. veku pre nove ere, „Justinijanove kuge“, zatim „Crna smrt“ (1374) od koje je preminulo oko 50 miliona ljudi, trećina ondašnje svetske populacije(!), razvojem trgovine između 15. i 17. veka i dolaskom evropskih doseljenika na američki kontinent stradalo je 56 od 60 miliona domorodaca, preko pandemija kolere 1817. i „Španske groznice“ koja je krajem Prvog svetskog rata odnela oko 50 miliona života, zatim 1981. HIV / SIDA, 2002 SARS, pa Ptičji grip, Svinjski grip, MERS CoV, (preteča korone 2012 – 2020), Ebola i sada korona (SARS-CoV-2, Covid2019). Ovo su neke od najtežih i najintenzivnijih zaraznih bolesti – epidemija i pandemija – koje su uzdrmale civilizaciju i čoveka i koje su promenile tok istorije i načine života miliona ljudi.
Sa najnovijom pandemijom korona virusa ne samo što se mnoge individue nalaze u graničnim situacijama (bolest, smrt, izolacija…), već se može reći da je čitavo savremeno čovečanstvo u ovom trenutku u poziciji bez presedana. Zato je veoma važno, kao što sam spomenuo, imati adekvatnu svest o situaciji, a ne samo prilagoditi se po potrebi i po automatizmu i besvesno prati ruke do besvesti, jer jedino uz odgovarajuću svest o situaciji možemo znati zaista gde smo i – što je još bitnije – gde idemo. Razmotrimo u kratkim crtama samo neke aspekte ove pandemije i njene mnogobrojne trenutno poznate posledice, kojih će tek biti u većoj meri. Kao i svaki sličan događaj ovakve prirode, i ovaj ima više slojeva i može se posmatrati sa više različitih strana: medicinski, sociološki, psihološki, ekonomski i tako dalje.
Medicinski gledano, po raspoloživim i relevantnim podacima, stariji (naročito preko 70 godina) su najugroženiji. Mortalitet na globalnom nivou iznosi oko 0.5%. Međutim, restriktivne mere i vanredna stanja ne uvode se zbog velike smrtnosti, već zbog eventualnog preopterećenja zdravstvenog sistema (koji je već uveliko opterećen) gde bi najviše ispaštali hronični i akutni bolesnici – kao i zbog toga što se pokazalo da je smanjenje javne interakcije u ovom momentu najefektivnija mera u borbi protiv virusa.
Sama činjenica postojanja virusne infekcije, zatim smrtnost (koja u poređenju sa nekim bolestima u prošlosti nije procentualno velika), vanredne situacije (izolacija, karantini, apokaliptične slike praznih ulica kojima patrolira policija…) sve to čini da se organizacija i praksa naših života radikalno promeni. Naposletku, nije stvar samo u praksi i izmenjenom načinu života u zajednici, već i u svesti – adekvatnoj ili lažnoj – koju imamo o trenutnoj situaciji. Bez sumnje svako od nas ponaosob se suočava sa ovom situacijom na sebi svojstven način, u zavisnosti od zdravstvene, psihološke i socijalne pozicije individue tj. grupe. Ma koliko bili sigurni i obezbeđeni (ne spadaju svi u rizičnu grupu koju najteže pogađa bolest, neko je materijalno bolje obezbeđen, neko bolje podnosi samo-izolaciju, neko se više a neko manje brine za svoje bližnje…) svako je pogođen, dakle u manjoj ili većoj meri, čitavim stanjem stvari. Bez sumnje, ostaje istina: najugroženiji su oni najugroženiji. Ovo nije puki pleonazam. Naravno da su najteže pogođeni oni koji su i pre ovoga bili zdravstveno ugroženi, socijalno ugroženi: siromašni, nezaposleni, oni na rubovima društva, zanemareni i potlačeni od strane sistema.
Pogledajmo samo šta se dešava na ekonomskom nivou. Mnoge države, pa čak i one ekonomski „razvijene“ (poput Velike Britanije, SAD-a) imaju poteškoća da izađu na kraj sa čitavom situacijom: deficitarni zdravstveni i socijalni kapaciteti ogledaju se u činjenicama da zemlje sa „jakim“ privatnim (zdravstvenim) sektorima, poput SAD-a, razmišljaju da privremeno „nacionalizuju“ bolnice, usled nedovoljnih infrastrukturnih kapaciteta kojima bi se efektivno napao virus i uspostavilo koliko toliko stabilnosti (mali broj urađenih testova – nedostatak sredstava za iste – u takvim zemljama je samo jedan primer manjkavosti). Španija je to već učinila, nacionalizovala privatne bolnice, a u Francuskoj se razmišlja i o privremenom stavljanju privatnih fabrika pod javnu kontrolu, odnosno kontrolu države. Sve su to samo privremene mere. Ali takvi potezi ukazuju na važnost jakih javnih institucija i njihov izostanak u današnjem sistemu. Isto tako, postavlja se pitanje – zašto samo u kriznim i teškim periodima, trans-graničnim događajima poput ovog, imamo radikalni zaokret ka socijalističkim idejama i praksama? Takođe, teško je zamisliti i te kako realan užas sa kojim se suočavaju zemlje koje su na ekonomskoj „periferiji“ i „polu-periferiji“, gde stvari funkcionišu mnogo gore nego u „bogatim“ državama i onda kada nije krizna situacija. Ljudi ostaju bez posla, nemaju mogućnosti da se adekvatno leče, štedi se na testiranju, na lekovima, maskama… U dve reči – sociekonomski kolaps. I ne! To nije (samo) stvar bolje ili lošije organizovanosti, razvijenih i „sposobnih“ evropskih država i još uvek nerazvijenih zemalja u procesu “tranzicije”, već je to pitanje globalnog sistema čiji modus operandi jeste nasilna finansijalizacija i komercijalizacija svih dobara, prirode i života uopšte. Ono što je najgore, po najavama ekonomista, tek nas očekuje ogromna ekonomska kriza, tačnije krah nalik onom iz 2008. – a zna se ko je najviše bio pogođen i ko će i ovoga puta biti pod najtežim udarom – oni koji su faktički najmnogobrojniji: siromašni.
Još jedan paradoks našeg vremena koji je postao sasvim jasan u ovom trenutku tiče se naše tehničko-tehnološke razvijenosti sa jedne strane i naše zavisnosti od te iste tehnologije koja nas neretko stavlja u problematičniji položaj nego što bi se to očekivalo. Danas možemo da izađemo na kraj sa mnogim bolestima koje su nekada stvarale ogromne probleme čovečanstvu: međutim, virusi se razvijaju i šire brže nego ranije, između ostalog i usled naše zavisnosti od tehnologije, kao i zbog mnogo veće gustine naseljenosti nego ranije. Isto tako, gojaznost i moderne bolesti (poput dijabetesa) pogoduju širenju teških zaraza. Jednim ironičnim manevrom superiornost u momentu prelazi u inferiornost. Naravno, tehnologija sama po sebi nije kriva za to, već način na koji je koristimo i naše ekonomsko-političke prakse koje, vođene ciljevima profita i logikom bezumnog kapitala, više novca daju za ratove i bankarske sektore, nego za naučna istraživanja posvećena, recimo, virusima i zaraznim bolestima.
Koliko je čitava situacija apsurdna i paradoksalna, društveno i globalno gledano, pokazuju događaji iz ekologije. Uvođenje vanrednih stanja širom zemalja u svetu, ograničavanje međunarodnog kretanja, fizičko distanciranje i slično, sve je to dovelo do neverovatnog podatka da se smanjuje zagađenost na mestima na kojima je prisustvo ljudi minimalizovano. (Jezera i reke se pročišćuju, životinje se vraćaju nekim mestima koja su doslovno pročišćenja i oslobođenja povlačenjem ljudi…) Da stvari budu još apsurdnije, minimalizovanje javne interakcije i slične restriktivne mere navodno su spasile više života od zagađenja prouzrokovanog fatalnim ljudskim delanjem, nego što se procenjuje da će virus korone oduzeti. Ako ovo ne govori dovoljno u prilog tezi o antropocentričkom dobu i štetnom uticaju ljudskog faktora na prirodu i celokupni biosistem onda ne znam šta je još potrebno da se desi kako bi se skeptici i ravnodušni osvestili.
Kada malo bolje razmislimo uvidećemo da u stvari nije ova novonastala, trans-granična situacija ta koja je toliko apsurdna i kobna, koliko je naše „normalno“ pre-pandemijsko stanje to koje je nedostatno samo po sebi.
Pandemija korona virusa ne samo što nas je probudila iz našeg „kapitalističkog dremeža“, već nas je dovela pred neizvesnost koja dolazi u vidu pitanja „šta će biti sutra?“. Zato možemo reći da nismo samo kao individue u graničnim situacijama, već smo kao čovečanstvo, dakle kolektivno, u graničnoj situaciji – dovedeni pred beskompromisnu odluku: samouništenje ili obnova.
Kao i u Kamijevoj Kugi, reakcije mogu biti višebrojne. U potrazi za rešenjem možemo prihvatiti postojeću i prevladavajuću socio-ekonomsku praksu, prihvatiti „deo odgovornosti“ tako što ćemo zdušno nastaviti da „stežemo kaiš“ i pri tom pokušati biti „dobri“ preduzetnici i potrošači, kako se to i očekuje; možemo se uzdati u postojeće nauke i tehnologije i njihov koren – ratio – (sistem tehnologizovanog i racionalno-instrumentalizovanog života gde se sve rešava kvantifikacijom i prirodno-naučnom redukcijom), možemo se okrenuti religiji (odbaciti potrošačko-senzacionalistički i hedonistički život poznog kapitalizma i okrenuti se nekoj vrsti individualno-kolektivne spiritualnosti, bila ona tradicionalna ili new age verzija); možemo naprosto prihvatiti karte koje su nam dodeljene i ne „izazivati sudbinu“ („šta ja mogu da promenim, sve je to van mojih moći…“); možemo, dakle, zapasti u lošu veru odnosno samoobmanu kojom bežimo od kolektivne odgovornosti…
Koji god put da izaberemo, očekuje se proces tzv. „normalizacije“. Ali kojem „normalnom“ bi vodila ta „normalizacija“ stanja? Period od 2008 – 2019 još jednom je pokazao inherentnu nestabilnost i ultimativnu destruktivnost globalnog kapitalističkog sistema. Ekonomske krize i krahovi, nemogućnost slobodnih tržišta da se sa tim krizama izbore bez kobnih posledica po socijalno najugroženije i prirodu, dakle – ekološke katastrofe direktno uzrokovane bezumnim ljudskim delanjem, političke i humanističke krize: izbeglička kriza, ekonomske migracije, ratovi, povećanje klasne nejednakosti…). Bez preterivanja i potpuno opravdano može se reći da pandemija virusa nije samo jedna „prirodna nepogoda“ (osim ako je ne shvatimo kao „odgovor“ prirode koja pokušava da se reši štetočina – nas ljudi – jer se i sami ponašamo poput virusa: ubijamo organizam u kojem živimo), već uzročno-posledični događaj proistekao iz nemarnosti i bezumne prakse profitne komercijalizacije i instrumentalizacije prirode i samog života. Kao što je spomenuto, bedna i neprimerena reakcija čak i najbogatijih zemalja, nedostatak zdravstvene i uopšte socijalne infrastrukture kojom bi se problem regulisao i rešio na adekvatan način, sve to ukazuje koliko su neke stvari od vitalnog značaja zanemarene samo zbog toga što sistem ističe i podstiče vrednosti koje su – dugoročno gledano – kontraproduktivne i za sam sistem, a naročito za one koji taj sistem održavaju – radnike i radnice.
Upravo zbog nedostatnosti samog sistema i njegove nesposobnosti da izađe na kraj (na pravi način) sa čitavom situacijom, odgovornost se prebacuje na pojedince: samoizolacija i socijalna distanca samo su jedan primer paušalnih i alternativnih mera koje treba da zamene prave sistematske odgovore i akcije i koje odgovornost prebacuje na individue. Svako od nas je sada odgovoran, bez sumnje, ali kao što Slavoj Žižek primećuje: takva vrsta „individualne odgovornosti“ samo mistifikuje kroz najgore ideološke manipulacije koren pravog problema i istinski produktivne načine njegovog rešenja.
„Takav fokus na individualnu odgovornost, uz svu njegovu nužnost, funkcioniše kao ideologija onog trenutka kada služi za ometanje pravog pitanja kako da promenimo celokupni ekonomski i socijalni sistem. Borba protiv korona virusa može se voditi samo udruženom borbom protiv ideoloških mistifikacija, plus kao deo opšte ekološke borbe.“
Da stvar bude još bednija i užasnija, od nekih – naime onih najstarijih i najslabijih – gotovo doslovno se očekuje – da umru dobrovoljno. Kao što je to saopštio sam politički vrh Velike Britanije.
Ne mogu pružiti odgovor na postavljeno pitanje „šta činiti sutra?“ osim nekog negativnog odgovora: neka bude ono što biti ne može. Što će reći, sva moguća rešenja koja su nam trenutno na raspolaganju u okviru koordinata postojećeg sistema ne mogu biti dovoljna, štaviše mogu samo produbiti nesreću i štetu.
Poput Kamija koji iz apsurdnosti egzistiranja dolazi do revolta, slobode i strasti, mi iz ove situacije možemo uvideti besmislenost i apsurdnost naše trenutne odnosno prethodne „normalne“ situacije, a time i nužnost preko potrebne promene. Recepta za instant promenu nema; smernice postoje kao i fragmentarni napori; ali nedostaje jasne i od većine prihvaćene vizije kao i kolektivne i univerzalno koordinirane akcije. Svakako, „nije stvar u tome da umremo dobrovoljno, već nepomireni“. Na kraju, ono što nam očajnički nedostaje, nije samo „više“ nauke, vere, produhovljenosti, već više empatije, solidarnosti i udružene borbe kojom će se vršiti pritisak na one koji imaju efektivnu moć da promene stvari „sada i ovde“. Pre svega, za početak, ono što svi mi možemo da uradimo odmah: trebamo rasvetlili situaciju i osvestiti poziciju u kojoj se nalazimo; trenutno smo odgovorni ne samo za naše ponašanje, javnu interakciju itd. već i za razmišljanje! Ako ništa drugo, izolaciju treba iskoristiti i za radikalno promišljanje! Nakon „normalizacije“ potrebno je ostati u graničnoj situaciji. Potrebno je održavati apsurd.
pulse
