Srpsko-američki ekonomist Branko Milanović jedan je od najvažnijih svjetskih stručnjaka za pitanje nejednakosti, odnosno globalne raspodjele bogatstva. Gotovo dva desetljeća bio je vodeći istraživač Svjetske banke za tu temu. Desetljećima je predavao na uglednim američkim sveučilištima, a trenutno je profesor na njujorškom City Universityju. Njegove knjige, poput ‘Kapitalizam, sam: budućnost sistema koji vlada svijetom’ (‘Capitalism, Alone’) ili ‘Oni koji imaju i oni koji nemaju: Kratka i idiosinkratična povijest globalne nejednakosti’ (‘The Haves and the Have-Nots’), dobile su niz uglednih nagrada.
Do sada je jasno da će Kina ekonomski biti manje pogođena nego zemlje EU-a ili SAD, tako da će razlika između bogatih zemalja Zapada i Kine nastaviti da se smanjuje
Za razliku od krize iz 2009., kad su privredno nazadovanje bilježile samo razvijene zemlje, sadašnja kriza trebala bi pogoditi i siromašne i bogate države – posljednje bitno jače. Međunarodni monetarni fond očekuje da će uslijed pandemije koronavirusa bruto društveni proizvod na razini čitavog planeta ove godine pasti za tri posto, odnosno da prolazimo najtežu krizu od 1929. godine. No vi ste u tekstu ‘Svet nakon korone’ ukazali na to da postoji i takozvana demokratska stopa rasta, koja daje drukčije rezultate?
Ukoliko se MMF-ove brojke pokažu tačnima, bogate zemlje Evrope i Amerika će proći kroz mnogo dublju recesiju negoli Kina. MMF-ovo predviđanje da će privreda zapadnih zemalja pasti za četiri odsto za sada izgleda razumno. Međutim, niko ne zna kako će se kriza odraziti na Latinsku Ameriku, Afriku i Indiju. Ako zahvati i te zemlje, pad opšteg BDP-a u svetu bi mogao biti još dublji nego što trenutno predviđa MMF. Čak ako i ne dođe do ozbiljnijih direktnih i zdravstvenih efekata Covida-19 na ove delove sveta, oni će opet biti pogođeni krizom bogatih zemalja. Afrika ima ogromne kontakte s Evropom i kad je Evropa pogođena, pogođen je i izvoz iz Afrike. Ekonomske štete u Americi i Kini imaju negativne posledice po Latinsku Ameriku.
Demokratska stopa rast ponderira prema broju ljudi koji osećaju promenu standarda, a ne prema veličini društvenog proizvoda, kao što to radi klasična, ‘plutokratska’ stopa, kod koje BDP malene bogate zemlje ima istu vrednost kao i BDP mnogoljudne, no siromašne države. Kad je BDP Beneluxa bio jednak BDP-u Kine, u plutokratskoj stopi su ta dva BDP-a imala jednak značaj za konačni rezultat. Ukoliko kriza ne pogodi Brazil, Indiju ili Indoneziju istom snagom kao i zapadne zemlje, može se desiti da na razini celog sveta ne budemo imali negativan rast, gledajući po demokratskoj stopi.
Trump je u konfuziji
Predviđate da će kriza dovesti do ozbiljnog povećanja nejednakosti u društvima, i to više unutar pojedinih zemalja nego između država, gdje bi čak moglo doći do smanjenja nejednakosti?
Veliki problem će biti kako ponovno pokrenuti ekonomiju. U situaciji u kojoj stopa nezaposlenosti iznosi 15 odsto ne možete preko noći sve da vratite kao što je bilo. Doći će do pada dohodaka u veoma širokom segmentu distribucije. Dakle, finansijski gube i oni koji su izgubili akcije na berzi – i otuda i dohodak od tih akcija – i oni koji su postali nezaposleni, no efekti na dohodak i na nejednakost će biti mnogo oštriji nego što je bio slučaj u krizi započetoj 2008. Što se promena nejednakosti između država tiče, suviše je rano reći bilo šta određenije. Ono što je do sada jasno jeste da će Kina ekonomski biti manje pogođena nego zemlje Evropske unije ili SAD, tako da će razlika između bogatih zemalja Zapada i Kine nastaviti da se smanjuje.
Predsjednica Europske komisije Ursula von der Leyen najavila je osnivanje investicijskog fonda koji bi mogao iznositi i 1,5 bilijuna eura, a već je osigurano 500 milijardi za zemlje pogođene krizom. Istovremeno, sjeverne članice EU-a odupiru se euroobveznicama. Kako komentirate plan EK-a za sanaciju štete?
Ovo što je urađeno na razini nacionalnih država relativno je dobro, naročito ako poredimo sa situacijom u Americi. Garantovane su plate ljudima koji nemaju posao jer je kriza pogodila njihova preduzeća. Naravno, to ne možete garantovati beskonačno pa će doći do problema ukoliko kriza potraje dulje od šest ili devet meseci. Pokazalo se da su pravi politički nivo u EU-u države, jer su tu donesene sve odluke o uvođenju karantina i tretmanu bolesnika. EU se ozbiljnije pojavljuje tek osam nedelja nakon krize u Italiji. Veličine spomenutih fondova su ogromne – kao i američkog, koji iznosi dva bilijuna dolara – ali tek treba videti kako će oni biti korišćeni. Evropske obveznice severne zemlje su odbijale još u vreme grčke krize, tu nema ništa novo.
Amerika trenutno apsolutno izgleda kao failed state, propala država. Značajan procenat ljudi, ako nema posao i platu samo mesec dana, pada na nivo gde mora da stoji u redovima za besplatnu hranu. S evropske tačke gledišta, to je šokantno
U magazinu ‘Foreign Affairs’ pišete da je najvažnije spriječiti društveni slom te da bi posljedice duže krize bile katastrofalne. Prema zadnjih podacima, 22 milijuna građana SAD-a – 14 posto ukupne radne snage – ostalo je bez posla zadnjih nekoliko tjedana.
Stopa nezaposlenosti je ogromna, veća nego 1929. Međutim, ne treba je precenjivati. Pad jeste rapidan, ali ako se uspije iskontrolisati zdravstvenu situaciju i ako kriza ne bude trajala duže od šest meseci, imaćemo skori povratak na neku vrstu normalnosti i neće biti efekata koje je imala kriza iz 1929., koja je trajala četiri godine. Do sada nije bilo značajnih socijalnih posledica. Ljudi sede kod kuće pa je kriminal čak opao. Stvari će se promeniti ukoliko kriza potraje. Pitanje je kako će policija reagovati kad ljudi koji ne budu imali sredstava za život počnu napadati samoposluge. Nakon uragana Katrina videli smo pljačkanje i totalni nered. Nije isključeno da će se to ponovno desiti, naročito u gradovima kao što je Detroit, koji su propali, imaju veliku populaciju nezaposlenih i društvene patologije kao što je raširena upotreba droge. Ukoliko se kriza raširi na zemlje poput Južne Afrike ili Brazila, posledice bi mogle biti bitno destruktivnije. Tamo postoji ogromna mogućnost socijalnih sukoba.
U knjizi ‘The Haves and the Have-Nots’ uspoređivali ste po pitanju ličnog bogatstva Billa Gatesa s rimskim carem Neronom. Čini se da je usporedba prikladnija za Trumpa, koji ima iracionalne ispade dok se SAD doima posve disfunkcionalno?
Trump je u potpunoj konfuziji i stvarno ga se mnogo uspoređivalo s Neronom koji svira dok gori Rim. U oči pada jedna sličnost Evrope i Amerike. U SAD-u je federalni nivo potpuno zakazao pa su savezne države preuzele funkcije slične onima koje imaju članice EU-a. To je frapantno i veoma čudno – Amerika je federalna država, a ne konfederacija državâ kao EU. Međutim, Trump je dva meseca minimizovao opasnosti od epidemije. Kadrovskim promenama i ukidanjem finansiranja napola je uništio institucije kao što je Centar za kontrolu bolesti (CDC) koji je imao visoku reputaciju. CDC je sada dopustio da se virus proširi bez da su adekvatno reagirali. Države su zaključile da federalni nivo ne postoji te su same počele voditi bitku protiv virusa. Sada imamo dve grupe guvernera – njih sedam na istoku SAD-a i tri na zapadu – koje koordinišu svoju politiku. To pokazuje i otpornost i snagu američkog sustava i federalizma.
Jesu li onda pretjerane ocjene, koje iznose i ugledni mediji poput ‘Guardiana’, da se SAD doima gotovo kao failed state (propala država) i da su prizori koje vidimo prikladniji za zemlju trećeg svijeta nego za najbogatiju svjetsku silu?
Amerika trenutno apsolutno izgleda kao failed state, naročito kad se situacija kontrastira s nivoom prosečnog dohotka u zemlji. Sada vidimo da u Americi značajan procenat ljudi, ako nema posao i platu samo mesec dana, pada na nivo gde mora da stoji u redovima da bi dobio besplatnu hranu. U Teksasu u tim redovima čekaju stotine ljudi, mnogi u luksuznim automobilima. Celokupna američka niža srednja klasa živi na dug. Kad dođe makar i do privremenog udara, ti ljudi nemaju nikakve mogućnosti da prevaziđu tu situaciju. S evropske tačke gledišta, to je šokantno. U Evropi se to ne dešava ni u zemljama koje po glavi stanovnika imaju 30 posto niži društveni proizvod od Amerike. Velika je razlika između stanja u Americi i prošle krize u Grčkoj, gde je došlo do mnogo većeg šoka koji je trajao godinama. Međutim, zahvaljujući porodičnim i društvenim vezama, opštoj zajednici, povećanje siromaštva nije bilo na tolikoj razini kao što to preti Americi.
Je li moguće previdjeti kako bi se kriza mogla odraziti na američke predsjedničke izbore?
Mislim da nitko ne zna kako će izbori proteći. Međutim, sada u Americi postoji značajan procenat ljudi koji smatraju da je apsolutno nužno da dođe do značajnih promena što se tiče zdravstvenog sustava, obrazovanja, moći bogatih slojeva da upravljaju političkim odlukama. Reč je o mladima koji imaju prekarne poslove i čine možda 30 odsto biračkog tela. Njihov izbor je bio Sanders, kojeg više nema. Značajno je i veoma loše da politički sistem nije u stanju generisati razumnu političku opciju za tako velik dio stanovništva. Kako se Trump sigurno neće menjati, znači da će Amerikanci birati između nastavka sadašnje situacije i vraćanja na ranije opcije koje su rezultirale neoliberalnim politikama. Biden je predstavnik Clintonove i Obamine administracije – neko je pomenuo da on od 1992. nema niti jednu novu ideju – a to nije ono što je sada potrebno.
Širenje nejednakosti često na vlast dovodi tvrdu desnicu. Na valu krize iz 2009. snažno je ojačao desni populizam, a znamo do čega je dovela kriza iz 1929. Koliko je opasna sadašnja situacija?
Što se političkih efekata tiče, mislim da će ipak značajniji uticaj imati levica zbog akcenta na povratak države. Doduše, partije kao ona koju u Francuskoj vodi Marine Le Pen, pa čak i Alternativa za Nemačku (AfD), prihvataju ulogu države, to nisu partije klasične libertarijanske desnice. AfD je čak i dobitnik krize jer su dali podršku Angeli Merkel u borbi protiv virusa, tako da su u neku ruku normalizovani. Ukupno, čini mi se da će ojačati uloga države u ključnim oblastima – zdravstvu, obrazovanju i infrastrukturi. Štaviše, s obzirom na to da je u najbogatijim evropskim zemljama poput Danske i Nemačke država u neku ruku garantovala i plate i otplate kredita, evidentno je da je njena uloga već porasla. Tehnički, radnici kojima država garantuje 70 ili 80 odsto plate su u neku ruku već zaposleni u državnom sektoru. Naravno, to neće ostati tako kad se kriza okonča, ali se isto tako neće stopostotno vratiti na ono kako je ranije bilo.
Bi li kriza mogla označiti pomicanje globalnog ekonomskog i geopolitičkog klatna u korist Pekinga i kineskog modela državnog kapitalizma?
Često me to pitaju, naročito u vezi s knjigom ‘Capitalism, Alone’. Kina jeste manje pogođena, a centralizacija joj daje prednost što se tiče upravljanja krizom. Ali mislim da Kina ima veliki problem što se tiče soft powera, odnosno mekane moći. Mnogi je drže odgovornom za celokupnu krizu s virusom. Kongo ne možete kritikovati što nije upravljao epidemijom ebole jer država tamo nema snagu kao u Kini, koja ima veoma jaku političku mašineriju i infrastrukturu. Međutim, niži upravni nivoi kao što su provincije veoma dugo su sakrivali prave dimenzije krize. Sistem se pokazao neefikasnim i u određenom obimu je zakazao.
Dva pilota u avionu
Što se oporavka od krize tiče, kakva je pozicija malih zemalja poput Hrvatske, kojoj pritom dvadesetak posto BDP-a ovisi o turizmu?
Ekonomije malih zemalja u neku su ruku taoci velikih država od kojih zavisi celokupna ekonomska situacija. Hrvatska ima veoma bliske trgovinske odnose s Nemačkom, Austrijom i Italijom. Jasno je da se ne može oporaviti sama. Pretpostavljam da će Hrvatska dobiti određenu podršku od EU-a jer će zbog izostanka turizma biti veoma ozbiljno pogođena. Zanimljivo pitanje je kakva će biti politika prema kineskim turistima, koji su pre ove krize po ukupnim izdacima za turizam pretekli Amerikance, čak i što se tiče potrošnje po glavi. Ko zna da li će oni sada biti prihvaćeni.
Puno se piše o tome da bi kriza mogla dovesti do povratka ranijim modelima kapitalizma i društva, kao što su kejnzijanizam i država blagostanja.
Način upravljanja zdravstvenim sektorom koji se fokusirao samo na efikasnost pokazao se i opasnim. Konzultantske firme kao McKinsey tvrdile su da Nemačka ima suviše bolnica i kreveta te da to nije efikasno. Sada vidimo da je to bilo pogrešno i da Nemačka u ovoj krizi stoji veoma dobro. Doći će do promene – politike se više neće ravnati samo kratkoročnim ekonomskim ciljevima. Društveni sistemi će morati da imaju ono što Nassim Nicholas Taleb zove redundancy, odnosno suvišak kapaciteta. U avionima redovno imate dva pilota, iako vam na kratkim relacijama u 99,99 odsto slučajeva drugi pilot nije potreban. Međutim, morate imati taj suvišak da biste izbegli katastrofu.
Hoće li doći do potpunijeg obrtanja odnosa pojedinca, države i kapitala, odnosno bi li ova kriza nakon četiri desetljeća dominacije neoliberalizma mogla označiti njegov kraj?
Časovnik se neće vratiti unazad sve do šezdesetih i sedamdesetih godina, niti će doći do potpuno ekvivalentnih promena. Ne možemo da vratimo oblike rada iz prošlosti, kad su ljudi u istim preduzećima radili celog života. Način proizvodnje i tehnološka struktura danas su veoma različiti od fordističke strukture tih decenija. Međutim, značaj države svakako će porasti. Svaka kriza vodi centralizaciji odlučivanja, kao što se ovde odlučuje o uvođenju tvrdog ili mekog karantina, a to će potrajati. Moguće je povećanje poreznih stopa, mislim da će i antimonopolska politika biti značajnija. Jasno je da je apsolutno neophodna uloga države u sektorima kao što su zdravstvo ili infrastruktura, pa sada i Boris Johnson govori o povećavanju izdavanja za National Health Service, britansku zdravstvenu službu. Doći će do otklona od neoliberalizma, no što se tiče pitanja da li će to biti povratak na kejnzijanizam, rekao bih da će budućnost generisati sopstvene termine. Imaćemo nove borbe i nove metode.
portalnovosti
