Chris the Swiss: Politički škakljiv dokumentarac čiju će distribuciju sigurno pokušati spriječiti

U noći između 4. i 5. januara ratne 1992. godine, negde u poljima istočne Slavonije ubijen je Christian Würtenberg, švicarski istraživački novinar koji se pred kraj života pridružio Prvom internacionalnom vodu (PIV), grupi što plaćenika, što fanatika desnog političkog opredeljenja, koji su se u ratu borili na hrvatskoj strani i koji se spominju u kontekstu brojnih ratnih zločina. Švicarski novinar u kasnim dvadesetim godinama života, prema jednoj verziji, zadavljen je vlastitim šalom, dok zvanična hrvatska verzija glasi da su ga ubile srpske paravojne jedinice metkom u glavu. Poslednje mesece njegovog života i njegovu sudbinu pokušava da istraži njegova rođaka Anja Kofmel u svom intimnom i politički škakljivom dokumentarcu "Chris the Swiss".

Würtenberg se još od mladosti bavio istraživačkim novinarstvom, od pokrivanja teme beskućništva u rodnoj zemlji do izveštavanja s ratišta diljem sveta. Kao sedamnaestogodišnjak je prošao bazičnu vojnu obuku u Južnoj Africi i učestvovao u borbama za neovisnost Namibije. U Hrvatsku je došao jeseni 1991. godine, izveštavao sa slavonskog i karlovačkog ratišta, često boraveći u press centru u hotelu Intercontinental u Zagrebu, gde se povezao sa kolegama koji su bili iskusniji od njega (u filmu se pojavljuju i izjave daju Heidi Rinke i Julio Cesar Alonso), ali i sa koloritnim novinarom-plaćenikom-fanatikom i internacionalnim teroristom Eduardom Roszom-Floresom zvanim Chico, komandantom PIV-a i nezaobilaznim komadićem mozaika Chrisove smrti kojeg je švicarski novinar hteo da raskrinka u svojoj knjizi zgađen prljavštinom rata, apsolutnim odsustvom etike i katastrofalnim tretmanom civila, “svojih” i “tuđih” na obe strane.


Würtenberg nasmiješen i naoružan (SCREENSHOT: YouTube)

Floresov ratni put u Hrvatskoj nije nepoznanica, kao ni njegov internacionalni status lica s poternice. Njegove su konverzije od ekstremne levice do ekstremne desnice, pak, stvar kontroverzi, sa porodicom je bežao od “huntaških” režima po Latinskoj Americi da bi se skrasio prvo u Švedskoj, pa u Mađarskoj gde je, navodno, prošao KGB-ovu obuku. Posle pada Berlinskog zida je promenio strane i povezao se sa Katoličkom crkvom (tvrdi se da se radi o organizaciji Opus Dei) i počeo organizirati sumnjive paravojne formacije u Hrvatskoj i drugde sa tim usmerenjem. Ubijen je dok je navodno pripremao atentat na bolivijskog predsednika Eva Moralesa 2009. godine.

Po svoj logici stvari, odudaranje od zvanične verzije po pitanju stranih boraca u Hrvatskoj bila bi okidač za kontroverze, pa čak i napade na film koji niko nije pogledao po hrvatskim medijima. Međutim, taktika “propisivača zvaničnih verzija” i “donosilaca istine deklaracijama” ovog puta je drugačija. Samog Floresa i njegove pajdaše iz PIV-a teško je braniti ne samo zbog onoga što su činili po Slavoniji toliko da se zvanična vojska umešala, jedinicu prvo potčinila sebi, pa je kasnije i rasformirala, već i zbog Chicove dalje međunarodne karijere. U tom smislu, napadači su se odlučili za napad s krila, zamerajući filmu što Domovinski rat naziva građanskim (iako švicarsku sineasticu ništa ne obavezuje da poštuje deklaracije Hrvatskog sabora), pa tako zapravo ciljajući HAVC koji je osigurao jedan deo sredstava za film.

Čisto filmski gledano, reč je o vrlo dobrom uratku koji, ako bude pameti, može poslužiti kao instrument suočavanja sa prošlošću, odnosno njenim ne baš blistavim delovima. Kao dokumentarac, film se koristi svim dostupnim izražajnim sredstvima, od intervjua sa sagovornicima, preko arhivskog video materijala (televizijske vesti i izveštaji), pa do originalnih Würtenbergovih audio-zapisa snimljenih za radio. Narativ koji Anja Kofmel na taj način slaže je u suštini standardan, dovoljno koherentan, ali daleko od zadivljujućeg i bombastičnog.

Ima tu i malo problema u konstrukciji istog, recimo kada se na početku uputi da istraži trag iz Chrisovih beleški, pa nazove lice sa fotografije koju je tamo našla, izvesnog Illicha Ramireza Sancheza, globalno poznatijeg pod imenom Carlos Šakal, pa joj ovaj kaže da je Chris verovatno radio za švicarsku tajnu službu “maskiran” u novinara. Da se to ispostavilo kao istina, to bi bilo veliko otkriće, a da ga autorica nije odmah otpisala kao krivi trag, dokumentarni deo filma bi dobio nešto malo napetosti. Takođe, teza o učešću Crkve u finansiranju plaćenika sa agendom stvaranja verskog rata je samo izrečena, ne i istražena ili potkrepljena.


Vodeći se Chrisovim beleškama, ali i svojim snovima i noćnim morama autorica je napravila napet, liričan, razarajući film (SCREENSHOT: YouTube)

Sa druge strane, film zaista blista u svojim mračnim, emocijama nabijenim, napetim animiranim sekvencama pritom se kvalitetom približavajući tematski srodnom animiranom ratnom dokumentarcu „Waltz with Bashir“ Arija Folmana. Vodeći se Chrisovim beleškama, ali i svojim snovima i noćnim morama, Anja Kofmel (sa timom animatora, naravno) uspeva da u tim pasažama napravi napet, liričan, razarajući film koji malo koga može ostaviti ravnodušnim.

Zvučna premijera na Tjednu kritike u Cannesu i letnja festivalska turneja koja se može produžiti i na jesen možda će filmu osigurati i nagrade kada za to dođe sezona, ali će mu svakako doneti solidnu količinu publike. Što se Hrvatske tiče, uspeh je već prikazivanje na Motovunu, jednom od onih festivala koji ne haje za “zvanične verzije”. Međutim, imajući u vidu skandale koji se kao projektili ispaljuju u pravcu HAVC-a, a naročito iskustvo filma „15 minuta – Masakr u Dvoru“, čini se da će pojedini krugovi učiniti sve da distribuciju spreče, što je zapravo šteta iz više razloga.