U osnovi postoji samo strah od smrti. Ono što zovemo raznolikost straha nije ništa drugo nego manifestacija različitih aspekata naspram iste temeljite stvarnosti. Individualni strahovi su svi zajedno kroz skrivena slaganja povezani sa suštinskim strahom od smrti.
Oni koji na osnovu izveštačenog toka misli teže da se oslobode straha od smrti silno se varaju, jer je apsolutno nemoguće otupeti organski strah apstraktnim misaonim konstrukcijama. Ko ozbiljno postavi problem smrti ne može biti izjeden strahom. Čak i oni što veruju u večnost strah od smrti zavodi u njihovo verovanje. U verovanju u večnost ukorenjen je bolni napor čoveka, čak i svet vrednosti bez apsolutne izvesnosti, usred kojeg je on živeo i kojima je doprinosio, da spase, da savlada Ništavilo u svetskom i da utemelji univerzalno u večnom. Pred smrću, koja se pirihvata bez religioznog uverenja ne postoji ništa što zavarava čovečanstvo stvoreno za večnost. Čitav svet oblika i apstraktnih kategorija pokazuje se pred smrću kao potpuno irelevantan, a zahtev za univerzalnošću formalnog i kategorijalnog propada pred neopozivim prelaskom u Ništa kroz smrt u običnu varku. Jer, nikada jedna forma ili kategorija neće obuhvatiti postojanje u njegovoj bitnoj strukturi, kao što nikada neće shvatiti najdublje uzroke života n smrti. Šta idealizam ili racionalizam mogu da im suprotstave? Ništa. Sve druge predstave i doktrine ne uče skoro baš ništa o smrti.
Jedini važeći stav bio bi apsolutno ćutanje ili očajni krik.
Oni koji tvrde da strah od smrti nema dubljeg opravdanja, jer, dokle god je prisutno Ja, nema smrti, a kad umreš to Ja se rasplinjuje, zaboravljaju osobeni proces postepene agonije.
Kakvo olakšanje može da pruži veštačko razdvajanje između Ja i smrti nekome ko je uzbuđen silnim osećanjsm smrti? Kakvog smisla može imati sitničavo petljanjnje ili logična argumentacija za nekog ko je duboko prožet osećanjem nepopravljivog? Svi pokušaji da se problemi postojanja premeste na logičnu ravan su ništavni. Filozofi su suviše umišljeni da bi priznali svoj strah od smrti, suviše drski da bi prihvatili duhovnu plodnost boleeti. U njihovim razmatranjima o smrti leži zavarana radost: u stvarnosti oni drhte i tresu se više od svih drugih. Ali ne sme se zaboraviti da je filozofija umetnost maskiranja osećanja i unutrašnje patnje da bi se svet obmanuo o pravim korenima filozofiranja.
Osećanje nepopravljivog i neizlečivog koje stalno prati svet i osećaj agonije može najbolje da objasni bolno i sa strahom pomešano podnošenje. ni u kom slučaju ljubav ili simpatija prema smrti. Umetnost umiranja ne može se naučiti, jer ne pokazuje ni tehnike niti pravila ili norme. Neizlečivost agonije podnosi se u biću pojedinca s beskrajnim bolovima i napetošću. Većnni ljudi nedostaje svest o polaganoj agoniji u njihovoj unutrašnjosti. Oni poznaju samo agoniju koja prethodi konačnom ulasku u Ništa. U njihovoj svesti samo trenuci ove agonije dopuštaju važna otkrovenja postojanja, zbog čega oni očekuju sve do kraja, umesto da primete značenje lagane agonije, bogate otkrovenjem. Međutim, kraj će im malo toga otkriti i oni će tako umreti nesvesno kao što su živeli.
To što se agonija vremenski razvija dokazuje da je prolaznost ne samo suštinska crta ili uslov stvaranja, nego i smrti, dramatnčnog procesa umiranja. Ovde se manifestuje demonski karakter vremena u kojem prolaze rađanje i smrt, stvaranje i uništenje, a da iz tog ustrojstva ne štrči konvergencija u bilo kojoj transdendentnoj ravni.
Samo u demoniji vremena moguće je osećanje neizlečivog koje nam se nameće kao neizbežnost naspram svih naših najintimnijih stremljenja. Biti potpuno uveren da ne možeš umaći gorkoj sudbinn koju si priželjkivao drukčiju, da si podređen neumoljivom fatalitetu i da će vreme samo još predočiti dramatični proces uništenja: to su izrazi neizlečivog i agonije. Zar Ništa nije spas? Kako može uslediti spas u Ničemu? Ako je spas u postojanju skoro nemoguć, kako može biti zamisliv u apsolutnom odsustvu svake egzistencije?
Krik beznađa
