Stručnjaci objašnjavaju otkud taj osećaj koji ti draška ego - da si najpametnija osoba u prostoriji.
Možda sedite za porodičnim stolom za večerom i pitate se kako za ime boga možete biti u srodstvu sa svojim roditeljima i braćom i sestrama. Možda se vozite autoputem misleći da niko drugi na njemu ne zaslužuje da vozi. Možda ste na pozivu misleći da možete bolje i za pola vremena da obavite posao svog kolege. Možda prosto gde kod da odete pomislite da ste sami po sebi inteligentniji, kompetentniji i jednostavno bolji od svih.
Misliti da ste pametniji od svih, bilo povremeno ili stalno, može vam ojačati ego, ali vas takođe dovodi u opasnost od stalne frustracije, preteranog stresa i izolacije od drugih. Ne moraš da budeš genije da bi znao da nije baš pametno navlačiti bilo koju od tih stvari na sebe.
Prema Kirku Hondi, profesoru psihologije i domaćinu podkasta Psihologija u Sijetlu, postoji nekoliko razloga zbog kojih bi se pojedinac mogao osećati kao najpametnija osoba u prostoriji.
Ponekad je to jednostavno lako. Recimo da pokušavate da nešto uradite sa gomilom saradnika i iz ovog ili onog razloga izgleda da oni jednostavno ne rade punom parom. To vas može učiniti frustriranim i navesti da mislite da su nesposobni umesto da razmatrate druge razloge zbog kojih ne obavljaju posao. Možda imaju probleme kod kuće, na primer, ili rade na nečem drugom što im je važnije.
Ljudi koji su se kao deca osećali neshvaćeno ili nezbrinuto mogu se osećati povređeno i ljuto kada se ne osećaju shvaćeno kao odrasli. To bi ih moglo navesti da pomisle da ljudi sa kojima imaju posla nisu dovoljno inteligentni da ih razumeju, ali ispod toga se krije osećaj usamljenosti i izolacije. Deca koja se osećaju glupa mogu da odrastu u želji da preokrenu scenario i nateraju da se i drugi osećaju glupo.
To takođe može biti simptom narcističkog poremećaja ličnosti (NPD), u kojem ljudi imaju naduvan osećaj sopstvene važnosti. Neki ljudi sa NPD-om ubeđuju sebe da su pametniji od svih ostalih i čak ismevaju druge ljude zbog njihove navodne niske inteligencije sa ciljem i uspostavljanja ove superiornosti. Ali „ispod svega toga je dubok osećaj inferiornosti“, rekao je Honda za VICE.
Naravno, neki ljudi su zapravo pametniji ili kompetentniji od drugih, barem u određenim aspektima. Znati da o nečemu znate više od nekog drugog nije samo po sebi štetno, kaže Honda, i čak se može iskoristiti za dobro. Samo pomislite da pomognete novom saradniku da shvati kako stvari funkcionišu u kancelariji.
Iako bi moglo biti normalno da svi ponekad misle da su svi oko njih glupi, stepen u kojem misle da jesu i koliko to utiče na njihovo rasuđivanje i ponašanje su ono što tu misao čini opasnom.
Najočigledniji rizik za razmišljanje i postupanje na ovaj način je razvoj loših međuljudskih odnosa, kaže Piter Gordon, licencirani terapeut za mentalno zdravlje.
Honda, profesor psihologije, objasnio je kako bi ovo moglo izgledati u radnom okruženju:
„[Ljudi] ne žele da rade sa vama, ne žele da budu u vezi sa vama, ili će se jednostavno zatvoriti kada su u vašoj blizini i čekati da preuzmete kontrolu jer znaju da ćete im ionako sesti za vrat“, objašnjava Honda.
Gordon dodaje da postoji i rizik od razvoja poremećaja ličnosti kao što su NPD, granični poremećaj ličnosti, opsesivno-kompulzivni poremećaj ili čak paranoja.
„Ljudima je uglavnom potrebna veza sa drugima. Kada biramo ponašanja koja nas mogu držati izolovanim i otuđenim od drugih, možemo stvoriti plodno tlo za razvoj neprilagođenog ponašanja i osobina ličnosti i poremećaja“, kaže Gordon.
I Gordon i Honda savetuju ljudima koji uhvate sebe kako razmišljaju na ovaj način da odu na terapiju kako bi razumeli kako su se ovi obrasci formirali. Izvan terapije, Gordon je rekao da je korisno jednostavno biti svestan te misli kada se pojavi, zaustaviti je ili preformulisati.
Jedan od načina da se to preoblikuje jeste da zapamtite da je jedan znak inteligencije to što znate da ne znate sve i da svi znaju nešto što vi ne znate. Na ovaj način niko nije potpuno glup, a vi niste superiorno pametni.
„Ako neko misli da su svi oko njih glupi, onda taj pojedinac svesno ili nesvesno govori da sve to zna i da to jednostavno nije realnost. Svi smo sposobni da naučimo nešto novo od drugih, a to je na mnogo načina znak emocionalne i intelektualne inteligencije“, kaže Gordon.
