„Hajde, stigli smo ! Karlo je provirio glavu kroz staklena vrata. Čudno, tako sam nestrpljivo čekala taj Beč, a sada kada je tu, nije mi se ulazilo u njega. Poželjela sam da nestane, da se vlak okrene i odveze me natrag. Što se to u meni okrenulo, da li je to bio strah nas provincijalaca od nečeg većeg i nepoznatog ? Ma k vragu sve, naravno da ću izaći. Podignute glave s dvije velike torbe, dotaknula sam tlo. Nije to bio osjećaj uzbuđenja kakav sam očekivala, samo sam osjetila blagu vrtoglavicu od gužve i u jednom mi se trenu učinilo da svi ljudi izgledaju jednako, nije bilo mršavih, debelih, ružnih, lijepih… svi su bili jednaki i na licu imali isti izraz, pun nade i očekivanja.“
To je bilo nekoliko rečenica iz mog romana „Život u velegradu“ koji mi se učinio dobrim materijalom za uvod u početak razgovora s velikim umjetnikom i velikim čovjekom Danijelom Mitrovićem –Denirom, rođenom u Užicu, bez kojeg balkanska glazbena scena nikako ne bi bila ista. Potpuno iskreno Danijel za SBPeriskop priča o svom stvaralaštvu, glazbi, karijeri i o privatnim trenucima.
Kakav je život u Beču?
Relativno kratko sam tu da bi sad mogao da ti dam neki kvalitetan odgovor. Za sad upoznajem grad, krećem se upoznajem ljude i priče ovog grada. Ima mnogo naših ljudi sa teritorije celog Balkana, pa često nemam osećaj da sam u stranoj zemlji. Koliko sam čuo oko 600 000 ljudi sa Balkana trenutno živi u Beču. Skoro svi Turci po pekarama znaju po neku našu reč i vidi se da se trude da se stvori ta kućna atmosfera između prodavca i kupca. Iz svakog petog auta se čuje naša muzika. Skoro sam izašao sa devojkom u jedan italijanski restoran i skoro svi zaposleni su nam se obraćali na našem, tako da nemam baš osećaj da sam u inostranstvu. Za sad imam dobar osećaj i osećam se dobro tu i dosta rasterećenije, ali nek vreme pokaže svoje. Ljubitelj sam fotografije i uživam u arhitekturi ovog grada i slobodno vreme koristim da fotkam grad i da istražujem. Tu sam nekih 15 meseci. Pre toga sam četiri godine živeo u Beogradu i držao studio u Košutnjaku sa prijateljem Damnjanom Tadićem koji je nastavio da drži studio i dalje. Studio se zove Asfalt i tu je nastalo i snimljeno mnogo albuma i singlova. Ja sam u tom studiju snimio abume: „ Loš momak“, “Tako zvuče Velikani“ ialbum „Ratnik“ za trening i motivaciju, singl CD „Živim kao Šef“ za koji sam pisao tekst i ugostio Kristijana Golubovića na pesmi i mnogo, mnogo singlova za sebe i za druge; u tom studiju sam radio i većinu pesama za album „Zauvek Bogati“ koji je još uvek u fazi rada. Ugostili smo mnogo muzičara u tom studiju i držanje tog studija i rad u njemu pamtim kao jedan jako lep period iako je bilo dana kad nismo imali ni za kiriju jer nije bilo posla. Ipak smo četiri godine uspeli da izguramo tu priču i da pokrenemo digitalni rep r'n'b radio u sklopu poznatog beogradskog Naxi radija. Nekoliko meseci od kada sam se preselio za Austriju i veliki Bora Čorba je snimao u studiju Asfalt i drago mi je da je Damnjan nastavio da se bori za taj studio.
Vratit ćemo se drugim pitanjem na same početke. Prvo je proizašlo iz moje osobne znatiželje. Reci nam, kako je sve počelo, kada se rodila ljubav prema hip-hopu i koji je trenutak pridonio tome da tvoj život krene tim smjerom?
Ja sam dete rok muzičara. U mojoj kući se uvek slušao rok. Otac me je učio da sviram gitaru i logično je bilo da će ta vrsta muzike postati moja svakodnevnica, ali ipak sam otišao u drugom smeru. Kum je u to vreme dosta slušao rep i polako uz njega sam počeo i ja da se interesujem za rep kulturu. Mislim da je ključni momenat bio Tupakov album „Me against the world“. Kada sam ga slušao imao sam osećaj da sedi sa mnom u sobi i ako tada nisam baš najbolje razumeo engleski jezik i sleng činilo mi se da ga kristalno razumem. Tupak je bio neko ko je najviše uticao na to da se zadržim u rep svetu i da vremenom poželim da pokušam da i ja snimim nešto. Koliko se sećam prvi demo je bio obrada od Ice Cube-a i pesma se zvala „Prvi zločin“ ili tako nešto. Prvi demo je nastao u kućnim uslovima i nisam siguran ali mislim da je već drugi demo snimljen u profi studiju kod Mišo Šošana. Tada nas je bilo 5-6 u ekipi. Sećam se te euforije sa početka, gomila nas u studiju i svi čekaju da bace svoju deonicu u pesmi. Svi neiskusni puni ljubavi za rep. Bilo je to lepo vreme kada smo iznosili kasetofon na trg i slušali rep sedeći na stepenicama kod stare Titove biste. Sećam se jurili smo baterije i uvek je neko bio zadužen da za taj dan nađe ili kupi baterije za kasetofon. Ljudi bi prolazili i gledali nas čudno, a mi smo puni sebe u širokim pantalonama i ragbi dresovima uživali slušajući muziku i družeći se. Ja sam jedini istrajao u tome i nastavio ozbiljno da jurim svoj san. Godine 2006-e odlazim u Niš da snimim svoj prvi solo CD, jer sam pre toga radio u grupi u kojoj nas je u početku bilo par a na kraju smo ostali No Six i ja. Vremenom smo se razišli svako na svoju stranu, razišla su se mišljenja i viđenja muzike i bavljenja istom. Mnogo toga nas veže za taj period zajedničkog druženja, stvaranja i nastupanja po Srbiji po demo nastupima. Kao što rekoh 2006-te odlazim u Niš u „Inflame studio“ i počinjem da radim na svom prvom albumu koji je nosio naziv „Još uvek klošarim“. Ljudi koji prate moj rad kažu da im je to moj omiljeni album. Album je nastao u rodnom gradu u nekim teškim momentima mog života, pa možda zato i nosi tu neku težinu moje istine i svega onoga što sam tada video tim očima i preneo ljudima na tom albumu. Gosti na tom albumu su bili Katarina Ostojić Kaya, Juice ,Target (Tram 11), Rexxona (Vip), Prez, No Six i Buki mc. Nažalost, album je ukraden iz studija i nekako curi na net dve nedelje pre objavljivanja, i to je ujedno bio razlog zašto Inflame ipak nije odlučio da objavi album i u formi diska i zbog sve te nastale tenzije oko albuma prekidamo svaki vid saradnje. U međuvremenu dobijam poziv od ljudi iz „Bassivity“ izdavačke kuće koji su bili upućeni u celu priču i nude mi da taj isti album izdam za njih, ali zbog svega što se desilo Jan, koji je sa svojim ocem vodio „Inflame„, odlučuje da zadrži master albuma i dolazimo do ideje da snimimo novi album za „Bassivity“. Dugo smo radili na tom albumu. Tada sam još uvek živeo u Užicu i putovao svaki vikend za Beograd. Za taj album je snimljena pesma „Tata daje keš“ kao i spot. Čobi je radio traku za tu pesmu. Pesma i spot izlaze kao najava albuma i pesma pravi haos. Nema ko u to vreme nije znao tu pesmu, na nastupima je tek bio show uz tu stvar. Onda je usledio nastup pre 50 centa u Areni uz Bassivity ekipu i taj osećaj kad izađes pred 18 000 ljudi je neopisiv, i to pre Fiftija koji je tada bio na vrhuncu karijere. Čudna priča prati video koji smo snimali to veće. Video se misteriozno izgubio i do dan danas niko nema taj snimak. Posle je usledio nastup na Exitu i još mnogo nastupa, zbog nerešene priče koju je Bassivity imao sa izdavačkom kućom Mascom oko autorskih prava za neke starije izdate albume, izlazak mog albuma je stopiran i to je trajalo nekih osam meseci. Zbog pritiska koji sam imao čekajući da taj album izađe, odlučio sam da zaboravim na taj album i da krenem dalje. Počinjem da radim na svom novom albumu ‘’U soliterima’’. Album sam snimao u Platinam studiju kod Preza. Na tom albumu sam ostvario saradnju sa Anom Stanić na pesmi „Ljubav u pogrešno vreme“. Sećam se ona je imala neka snimanja taj dan i da bismo to uspeli da realizujemo pozvao sam Neshu (Sha) koji je već tada držao studio na fontani i izašao mi je odmah u susret i kod njega u studiju smo usnimili njene vokale i hvala mu na tome. Album je izdat za Take it or leave it i sa albuma se izdvojila pesma „Problem“ kao apsolutni hit i možda moja prva pesma koje je prešla milion pregleda na Youtubu. Pesme kao što su „Ne moraš moj život da razumeš“ ,“Tu ispod zvezda“,“Krvave kiše“ sa Kayom i još par, ostavile su jak utisak kod slušaoca. Usledila je promocija albuma „Loš momak“ po gradovima i desilo se mnogo dobrih nastupa. Nema grada u kome nisu pevali "Problem od a do š" sa mnom. Uz tu pesmu je uvek bila najbolja atmosfera na nastupima.
Koliko si bogatu podršku bližnjih imao na svome putu i koliko smatraš bitnom podršku kod odabira vlastitog puta pojedinca?
U početku i nisam imao. Bio sam klinac koji hoće da snima rep, a pošto nisam baš bio predodređen za školu, mojima se nije baš činila sjajnom ideja da se bavim nekim recitacijama kako je njima tada delovala rep muzika. Vremenom kada su počeli da shvataju koliko ljubavi i strasti ulažem u muziku, polako kreće i podrška. Otac mi je govorio u početku da je taj gangster rep, kako ga je on nazivao, obična budalaština i da se ne glupiram i ne gubim vreme na tako glupe pesme, ali sve te pesme su bile bitan deo mog liričkog sazrevanja. Morao sam da prođem i te faze „loženja“, kako se kaže u slengu, i da nađem svoj put lirike i svoje teme. Na neki način odsustvo podrške te izgradi kao ličnost, a podrška sama po sebi ume da razmazi i da se navikneš da sve dobiješ i da se ne potrudiš da dođeš do nečega sam, ali u mnogim momentima podrška znači i ume da pogura napred. Mislim da svaki pravi umetnik mora mnogo toga da prođe sam da bi stigao do svoje umetnosti. Sećam se kako je otac bio ponosan kada su počeli da mu prilaze prijatelji i govore da nisu imali pojma da je Deniro njegov sin i da njihova deca po ceo dan vrte moje pesme. I dan danas mi kaže da ga zaustave na ulici da se slikaju sa njim u mom rodnog gradu i kad ih pita pa što se slikaju sa njim oni mu kažu: „Kako, što pa ti si Denirov otac…“
Imaš više od 800 tekstova. To je mnogo, no možeš li izdvojiti najznačajniji i malo nam više reći o istom?
Iskreno ne mogu izdvojiti jedan. Toliko sam duše i srca prosuo po pesmama da bi nezahvalno bilo reći… ovaj je značajniji od drugoga. Postoje pesme koje su meni lično draže od nekih koje sam snimio fazonske, pesme kao što su Dobrodošli u moj grad, Otpisan, Grad od osmeha, Veštački raj, Nataša, Snovi gradskog mc-ja, Lutkica, Ne moraš moj život da razumeš,Tu ispod zvezda, Pomislim da sve je kul, Jedna porodica, Moram dalje,Tamo gde više nisam sam, Moja braća,Tako zvuče velikani, Rođeni bez ljubavi sa Ikcem i grupom Mvp i i mnoge, mnoge druge imaju posebno mesto u meni i svaka ima svoju priču vezano za mene lično ili neke ljude koje sam viđao svaki dan u prolazu. Ali definitivno ne mogu izdvojiti jednu. Možda bi mogao izdvojiti 300 omiljenih, ali jednu ipak mislim da je nemoguće izdvojiti kao najznačajniju . Za pesmu „Snovi gradskog mc-ja“ koja je snimljena sa Targetom postoji zanimljiva priča. Mi smo u to vreme u kraju mnogo slušali Tram 11, Nereda, Bolesnu braću , Stoku i tu prvu postavu Hr repa, i meni je lično najviše legla Targetova priča i način na koji je rimovao i o čemu je rimovao, i odlučio sam da ga kontaktiram i našao sam njegov broj telefona, jer tada nije bilo ovoga kao danas da svakoga možeš da nađeš preko interneta za minut i sećam se nazvao sam ga i predstavio mu se i rekao mu da imam pesmu za njega i on mi je dao adresu na koju da mu pošaljem demo. I nije prošlo par dana od kad sam mu poslao demo meni zvoni neko na vrata i otvaram i vidim poštara. Kaže, imate kovertu iz Zagreba, ja uzmem i pogledam šalje Nenad Šimun, otvorim i ne verujem. On je snimio svoj deo i odmah mi poslao, To mi je puno značilo, jer sam prvi put tada sarađivao sa nekim iz Hrvatske i mnogo mi je značilo ukazano poštovanje koje sam dobio od njega i moje poštovanje za njega je veliko i dan danas i ostaće. Uzeo sam telefon i nazvao sada već pokojnog druga, zvali smo ga mali Sale. On je isto voleo rep i sanjao da kupi gramofone i da radi kao dj, ali na žalost droga ga je uzela pod svoje i prerano nas je napustio. Sećam se dotrčao je kod mene i bili smo presrećni, jer smo baš dosta slušali rep čoveka koji me je tako brzo ispoštovao i imao samo reći hvale za moj rep. Možda ta Tagetova strofa je jedna od omiljenih gostovanja tako da je na neki način ta pesma dosta bitna i otvorila je neka nova vrata i nove saradnje, a ujedno podseća i na malog Sala i na taj momenat koji sam podelio sa njim.
U svojim pjesmama pročešljao si sve teme. Koja bi ipak bila ta kojoj daješ najviše značaja?
Poznat sam po temama odrastanja i spoznaje suštine života u masi nametnutih gluposti kojima smo opterećeni od malena. Najviše sam pročešljao temu borbe sa samim sobom i kako pobediti slabost koja te vodi u poročnost, kako se nositi sa problemima koji te zadese i kako najbrže ustati kada primiš najjači udarac, kako podneti bol i kako nastaviti dalje i videti sve te lepe stvari koje čovek nije često u stanju da vidi zaslepljen bolom, mržnjom, razočarenjem i svim tim stvarima sa kojima ne znaš da izađeš na kraj; ponekad znaš ali nemaš snage i treba da ti se desi samo jedna prava knjiga, jedan pravi razgovor, jedna prava osoba koja će u tebi videti osobu, koja će biti sposobna da razume kroz šta zaista prolaziš i da te zagrli, sasluša ili jednostavno ćuti sa tobom kada ti to najviše treba. Neko ko te neće osuđivati i ko će u tebi videti dobro čak i kada najviše grešiš i ko će da veruje u to dobro u tebi.
Tko je krivac za tvoje tužne, a tko za sretne pjesme?
Pa kao i obično u životu nekad je to život sam po sebi i ranjivost u kojoj se nađemo nespremni da prihvatimo odbacivanje, ružnu reč, poraz, gubitak dragih ljudi ili smrt nekoga koga volimo. Bio sam svedok mnogih ružnih momenata koji su me slomili, a doživeo sam i mnogo lepih stvari zbog kojih sam se osećao kao da sam na krovu sveta. Jedna od tih lepih stvari je muzika, kroz nju sam uvek mogao da ispraznim svu tu negativnost i da skinem ogroman deo tereta sa leđa što zbog mojih grešaka, što zbog grešaka drugih, nekad su krive okolnosti i nekad ne možemo da utičemo na ono što se desi ni da promenimo, ali uvek možemo da pokušamo da nastavimo dalje i da budemo zahvalni na šansi da sutra ispravimo sve ono što je do nas i sve ono što se da ispraviti i da oprostimo i nastavimo život bez te gorčine i besa koji nas deformišu i zbog kojih se zaključavamo u te hladne odaje mržnje gde sam siguran da nikom nije komforno. Ljudi smo, a ljudi greše iz ovog ili onog razloga, treba oprostiti i izdići se iznad svega što od nas pravi osobe kakve nismo. Za pisca je svaki novi dan inspiracija za pisanje, za tužne pesme su često bile krive loše vesti, rastanci, svađe koje nismo umeli da rešimo i otuđivanje od sebe i dragih ljudi. Sve te lepe vesti, sunčani prelepi dani, divni ljudi sa kojima provedemo divne trenutke obično budu krivci za sve te lepe stihove i vesele pesme pune optimizma, dok sa druge strane, sve te ružne stvari sa kojima se susrećemo kroz život iz nas izvuku te tužnije note pisanja i često u tim momentima vidimo od čega smo sazdani i tada najviše upoznajemo sebe.
Smeta li te kada te uspoređuju s Marcellom?
Mislim da može da nas poredi samo neko ko nije pažljivo slušao naše pesme. Ja ne vidim ništa što nas povezuje stilski osim žanra kojim se bavimo i on i ja. On je neko ko savršeno barata rečima i neko ko je svoje čitalačko znanje iskoristio na najbolji mogući način da u kombinaciji repa sa knjigama i stripovima upotrebi svoju preveliku maštu i ispriča savršenu priču i ishod su sve te pesme i albumi koje je ostavio iza sebe. On je više sebe predstavio kao posmatrača, buntovnika i glas jedne generacije. Ja sam repu prišao previše lično i većina pesama su moj život i pisane inspirisane svim onim stvarima koje su mi se dešavale. I možda su nam se ponekad poklopile teme, ali sve ostalo je totalno drugačije. On je po meni jedan od najboljih liričara koje je Balkan ikad imao i teško ko će moći da ga dostojno zameni. Imali smo taj neki sukob o kome su svi pričali oko pesme „Suze“ i dugo vremena nismo bili u kontaktu. Posle dugo godina smo izgladili stvar i snimili pesmu „Ostaci anđela“ i ostavili sukob negde u prošlosti gde i treba da ostane. Sve najbolje o njemu i njegovom dosadašnjem radu.
Što bi rekao o Hrvatskoj rep sceni, koga bi izdvojio iz nje kao najznačajnijeg izvođača?
O Hrvatskoj sceni imam samo reci hvale. Nisam toliko upućen u nova imena na Hr rep sceni, u kontaktu sam sa Stokom, Jopom, Khanom, Ropezom, Philijem i još dosta njih. Po meni su Tram 11 definitivno kruna Hrvatskog repa. Uz njih sigurno među najznačajnijim imenima su El Bahattee, Stoka, Nered, Bolesna braća, Muhamed, Ropez i jos puno imena je tu… Jopa mnogo radi…Khan je jako talentovan dečko, Suicidal se isto trudi dosta, Jantar preopasan mc… Connect oduvek rade to kako treba, pa i kad rade komerc to zvuci kako treba. Acc su jedno vreme krenuli jako i posle su se razišli… Tibor i Flow Deep rade taj neki gradski hip hop i odlično zvuči. Sinke fresh uvek ima taj fresh vibe ali se više fokusirao na dj karijeru. Bendicod je momak koga sam prvi put čuo sa pesmom Trokut i oduševio sam se njegovim razmišljanjem i očekivao sam puno od njega i posle mi se izgubio iz vidokruga. Sigurno sam dosta njih zaboravio, ali neka mi ne zamere. Postoji cela ta neka trap garnitura koja snima ali nisam nikad seo da pažljivo preslušam, jer na prvo slušanje mi sve to zvuči isto i većina samo loše kopira američke trap zvezde. I same teme su mi iste i flow se svodi na isto. Nisam naslušan trap albuma da bi mogao da kritikujem i donesem neki sud. Na prvu me nije kupio taj zvuk pa samim tim nisam ne mogu da budem merodavan, po neka pesma mi se svidi i to bi bilo to.
Nedavno je izašao tvoj novi spot FRESH, kako je nastala ta suradnja s KID PEXom?
Pa Pex i ja smo duže vreme već u kontaktu. Davno mi je poslao jedan demo i pozvao me da mu gostujem na tom albumu koji je spremao. Bio je i gost na mom nastupu u Beču pre par godina. Bio je i gost u našem studiju u Beogradu gde je gostovao u emisiji koju smo vodili na Naxi rnb radiju. Kad sam se preselio za Beč najviše sam bio u kontaktu sa njim. Tokom jednog našeg druženja preslušavali smo matrice koje mi je poslao Bm Rope i među njima je bio i instrumental za pesmu Fresh. Zadržali smo se na tom bitu i meni je pala ideja za refren, na to se nadovezao i tekst za moju strofu i Pex je brzo napisao svoju. Dobio sam ideju za spot i zajedničkim snagama smo realizovali video za Fresh. Spot je snimljen u mojoj produkciji koja nosi naziv Deniro Video, a spot objavljuje Idj Videos. Nisam mogao da snimam sam sebe pa sam u pomoć pozvao Igora Plemića Plemu koji je došao u Beč i pomogao nam oko snimanja. Još jednom mu se zahvaljujem na tome kao i svim ljudima koji su imali svoj doprinos u samoj realizaciji.
Prati te velik broj mladih, što bi im poručio?
Pa da budu što je moguće više svoji i da ne odustanu od svojih snova. To nije lak put i često zna biti surov i mnogi će odustati u nedostatku snage, volje i motivacije i prepustiće se prihvatajući prosek. Ako nešto žele jako onda treba i da se pomuče da dođu do ostvarenja svojih ciljeva, da slušaju taj neki unutrašnji glas i da veruju sebi i u sebe i onda kad niko ne veruje u njih. Poručio bi im da žive za sebe, a ne za druge, ako nešto žele da krenu po to i da prestanu da traže izgovore i krivce u drugima i da prelome i da se bore za sebe i svoj život. Mnogo je bitno da na vreme shvate da živeći za vizije drugih uskraćuju sebi pravo na svoju viziju. Život je jedan i niko ne zna koliko mu je vremena ostalo i zato treba iskoristiti svoje vreme i živeti onako kako istinski želiš i vidiš sebe i svoj zivot. Poručio bih im da je svaki novi dan nova mogućnost da se nešto promeni, ali da se to neće desiti samo od sebe. Poručio bih im da će ih život često stavljati na razne testove i da neće uvek biti bajkovito, nekad će biti užasno, ali će i to proći. Da uvek hodaju dignute glave i čuvaju ponos i dostojanstvo i da život uvek gledaju sa vedrije strane ma koliko se činilo da kiša nema nameru da stane. Posle oblaka uvek dođe razvedravanje, ma koliko to zvučalo kao kliše rečenica iz trash holivudskog filma
Imao si mnogo suradnji može li se ijedna izdvojiti kao najdraža?
Pa ne bi mogao da ti odgovorim na to pitanje. U suštini sam sarađivao samo sa ljudima koje sam cenio i poštovao i sa kojima sam stvarno želeo da sarađujem…Target, Juice, Kaya, Ana Stanić, Ropez, Sky Wikluh, Magic Sone, Priki, Hartman, Ikac, Rexxona, Rolex, Dada, Mvp, Struka, Toni Der Assi, Marcelo, Plema i mnogi mnogi drugi ulaze u tu grupu ljudi koje cenim i poštujem kao izvođače i sa kojima sam želeo saradnju i ostvario saradnju.
Imaš i album motivacijskih pjesama koje dečki slušaju po teretana, bodre se u vježbama, reci mi kako je nastala ta ideja, iz čega?
Pa oduvek sam motivisao ljude kroz svoje pesme i trudio se da svojim stihovima pružim utehu i podršku svim tim ljudima negde tamo kojima je podrška bila potrebna. Tako je nastala i pesma „Treniram“. Snimljen je i CD „Ratnik“ za trening i motivaciju i drago mi je kad mi ljudi javljaju iz raznih teretana da se CD vrti i da treniraju uz moje pesme. U planu je i nastavak cele te priče i polako prikupljam instrumentale za novi CD motivacije. Sam koncept se nametnuo sam po sebi kroz moju ličnu borbu u životu... I sam sam milion puta bio na dnu i imao sam osećaj da sve dublje padam i da ništa ne može da me digne i vrati u ravnotežu. Previše puta sam bio u nekom začaranom krugu gde se ništa ne dešava i tonuo sve dublje u dokonost i teške misli tražeći izlaz na pogrešnim mestima. Trening je odličan način da se čovek rastereti, tako da sam na neki način bodrio najviše sebe tekstovima kada sam padao psihički i uspevalo je. Muzikom sam se vraćao u život. Posle mamine smrti sam pomišljao i na najgore. Ona mi je bila sve i nisam bio spreman da se rastanem sa njom. Bio sam uz nju ceo taj period njene borbe sa rakom i trudio sam se pred njom da ne pokažem koliko sam klonuo i koliko umirem iznutra nemoćan da joj pomognem; pred njom sam uvek bio jak i bodrio je verujući da će pobediti i da ćemo opet biti kao pre i ipak nije uspela. Otišla je na mojim rukama Svako svoj bol doživi na svoj način, ali ja sam svoj jedva preživeo. Bio sam ljut na život, na Boga, pitao sam se zašto nije uslišio moje molitve i zašto baš ona; bukvalno me rastrgao celog, kao da sam se slomio u milion delova. Ni sam ne znam kako sam se sastavljao, ali znam da sam to radio držeći olovku u ruci. Ljudi su bili uz mene i kao da sam ih čuo iz bureta kako mi govore da će sve biti u redu, u prevodu, nisam bio sposoban da ih čujem, bar ne neko vreme. Borio sam se sa svojim bolom iz dana u dan, zatvarao se u sebe i hvatao sebe kako totalnim strancima pričam kako sam očajan i shvatao da niko ne želi da sluša moju tužnu priču. Sve sam više pisao i sve sam više razumeo, počeo sam da shvatam da sve ima svoj početak i kraj i da ovo vreme u sredini moraš da proživiš najbolje što možeš...i odlučio sam da proživim svoje. Opet sam se vratio u studio. Napravio sam pauzu od nastupa i posle nekih pola godine tugovanja sam ustao jedno jutro i video da su mi isključili struju i da račun iznosi 30 000. Gazda u stanu u kome sam živeo je dolazio svaki dan da me podseti da platim kiriju ili da nađem drugi stan. Taj dan sam se obrijao ,otišao da se ošišam i rešio da prihvatim poziv za nastup. Nekako sam odradio taj nastup i prvo što sam uradio kada sam se vratio u Užice je da sam otišao da mi uključe struju i nazvao gazdu da dođe po kiriju. Krenuo sam dalje jer sam shvatio da moram dalje. Negde u svemu tome sam video i svoju misiju da pesmama motivišem pale, i da svoje iskustvo iskoristim da motivišem ljude koji su izgubljeni u svom bolu, ili jednostavno ne mogu da se pomere napred. Treba naći razloge u sebi i živeti, jednostavo živeti i voleti što si živ, voleti sebe i svoj život svaki božji dan, okružiti sebe dobrim ljudima i uživati u sitnicama. Svako od nas treba da teži boljem sebi i da živi svaki dan kao da mu je poslednji, da živi onako kako želi da ga pamte i da se izbori za svoj savršen dan. Ako već zna šta je juče radio loše i ako zna da se zbog toga oseća kao govno i da ljudi sa kojima provodi vreme ne utiču dobro na njega onda treba da prizna sebi da mora da menja život iz korena...da u novom danu pokuša da živi ispravnije i da ne ponovi greške od juče... i da uradi sve sto je potrebno da se oseti kao čovek i ako to znači da mora da promeni i sebe i ljude koji ga okružuju i loše navike i to mora da počne odmah. Ne sutra i ne prekosutra, već danas. Ako ne poštujes sebe niko te neće poštovati i ništa se neće promeniti na bolje ako ne počneš da radiš na tome.
Reci za kraj kakvi su ti danji poslovni planovi?
U planu je par novih singlova, neki od njih će biti izlet u komercijalniji zvuk i svaka pesma će biti propraćena spotom. Polako završavam i novi album „Zauvek Bogati“, ali radim pažljivo i detaljno bez žurbe; radim i na novom albumu za trening koji će biti nastavak diska “ Ratnik“. Okupio sam i tim ljudi sa kojima radim pesme za druge izvođače, pa sam po ceo dan zauzet radom na novim pesmama i idejama. Tu je i Deniro Video produkcija i trenutno radim na par spotova i projekata. U svakom slučaju non stop se radi na nečemu i to je ono sto je moja suština, a to je stvaranje.
Za kraj ti želim mnogo sreće u svim poljima. Hvala ti do neke nove suradnje.
To je bilo nekoliko rečenica iz mog romana „Život u velegradu“ koji mi se učinio dobrim materijalom za uvod u početak razgovora s velikim umjetnikom i velikim čovjekom Danijelom Mitrovićem –Denirom, rođenom u Užicu, bez kojeg balkanska glazbena scena nikako ne bi bila ista. Potpuno iskreno Danijel za SBPeriskop priča o svom stvaralaštvu, glazbi, karijeri i o privatnim trenucima.
Kakav je život u Beču?
Relativno kratko sam tu da bi sad mogao da ti dam neki kvalitetan odgovor. Za sad upoznajem grad, krećem se upoznajem ljude i priče ovog grada. Ima mnogo naših ljudi sa teritorije celog Balkana, pa često nemam osećaj da sam u stranoj zemlji. Koliko sam čuo oko 600 000 ljudi sa Balkana trenutno živi u Beču. Skoro svi Turci po pekarama znaju po neku našu reč i vidi se da se trude da se stvori ta kućna atmosfera između prodavca i kupca. Iz svakog petog auta se čuje naša muzika. Skoro sam izašao sa devojkom u jedan italijanski restoran i skoro svi zaposleni su nam se obraćali na našem, tako da nemam baš osećaj da sam u inostranstvu. Za sad imam dobar osećaj i osećam se dobro tu i dosta rasterećenije, ali nek vreme pokaže svoje. Ljubitelj sam fotografije i uživam u arhitekturi ovog grada i slobodno vreme koristim da fotkam grad i da istražujem. Tu sam nekih 15 meseci. Pre toga sam četiri godine živeo u Beogradu i držao studio u Košutnjaku sa prijateljem Damnjanom Tadićem koji je nastavio da drži studio i dalje. Studio se zove Asfalt i tu je nastalo i snimljeno mnogo albuma i singlova. Ja sam u tom studiju snimio abume: „ Loš momak“, “Tako zvuče Velikani“ ialbum „Ratnik“ za trening i motivaciju, singl CD „Živim kao Šef“ za koji sam pisao tekst i ugostio Kristijana Golubovića na pesmi i mnogo, mnogo singlova za sebe i za druge; u tom studiju sam radio i većinu pesama za album „Zauvek Bogati“ koji je još uvek u fazi rada. Ugostili smo mnogo muzičara u tom studiju i držanje tog studija i rad u njemu pamtim kao jedan jako lep period iako je bilo dana kad nismo imali ni za kiriju jer nije bilo posla. Ipak smo četiri godine uspeli da izguramo tu priču i da pokrenemo digitalni rep r'n'b radio u sklopu poznatog beogradskog Naxi radija. Nekoliko meseci od kada sam se preselio za Austriju i veliki Bora Čorba je snimao u studiju Asfalt i drago mi je da je Damnjan nastavio da se bori za taj studio.
Vratit ćemo se drugim pitanjem na same početke. Prvo je proizašlo iz moje osobne znatiželje. Reci nam, kako je sve počelo, kada se rodila ljubav prema hip-hopu i koji je trenutak pridonio tome da tvoj život krene tim smjerom?
Ja sam dete rok muzičara. U mojoj kući se uvek slušao rok. Otac me je učio da sviram gitaru i logično je bilo da će ta vrsta muzike postati moja svakodnevnica, ali ipak sam otišao u drugom smeru. Kum je u to vreme dosta slušao rep i polako uz njega sam počeo i ja da se interesujem za rep kulturu. Mislim da je ključni momenat bio Tupakov album „Me against the world“. Kada sam ga slušao imao sam osećaj da sedi sa mnom u sobi i ako tada nisam baš najbolje razumeo engleski jezik i sleng činilo mi se da ga kristalno razumem. Tupak je bio neko ko je najviše uticao na to da se zadržim u rep svetu i da vremenom poželim da pokušam da i ja snimim nešto. Koliko se sećam prvi demo je bio obrada od Ice Cube-a i pesma se zvala „Prvi zločin“ ili tako nešto. Prvi demo je nastao u kućnim uslovima i nisam siguran ali mislim da je već drugi demo snimljen u profi studiju kod Mišo Šošana. Tada nas je bilo 5-6 u ekipi. Sećam se te euforije sa početka, gomila nas u studiju i svi čekaju da bace svoju deonicu u pesmi. Svi neiskusni puni ljubavi za rep. Bilo je to lepo vreme kada smo iznosili kasetofon na trg i slušali rep sedeći na stepenicama kod stare Titove biste. Sećam se jurili smo baterije i uvek je neko bio zadužen da za taj dan nađe ili kupi baterije za kasetofon. Ljudi bi prolazili i gledali nas čudno, a mi smo puni sebe u širokim pantalonama i ragbi dresovima uživali slušajući muziku i družeći se. Ja sam jedini istrajao u tome i nastavio ozbiljno da jurim svoj san. Godine 2006-e odlazim u Niš da snimim svoj prvi solo CD, jer sam pre toga radio u grupi u kojoj nas je u početku bilo par a na kraju smo ostali No Six i ja. Vremenom smo se razišli svako na svoju stranu, razišla su se mišljenja i viđenja muzike i bavljenja istom. Mnogo toga nas veže za taj period zajedničkog druženja, stvaranja i nastupanja po Srbiji po demo nastupima. Kao što rekoh 2006-te odlazim u Niš u „Inflame studio“ i počinjem da radim na svom prvom albumu koji je nosio naziv „Još uvek klošarim“. Ljudi koji prate moj rad kažu da im je to moj omiljeni album. Album je nastao u rodnom gradu u nekim teškim momentima mog života, pa možda zato i nosi tu neku težinu moje istine i svega onoga što sam tada video tim očima i preneo ljudima na tom albumu. Gosti na tom albumu su bili Katarina Ostojić Kaya, Juice ,Target (Tram 11), Rexxona (Vip), Prez, No Six i Buki mc. Nažalost, album je ukraden iz studija i nekako curi na net dve nedelje pre objavljivanja, i to je ujedno bio razlog zašto Inflame ipak nije odlučio da objavi album i u formi diska i zbog sve te nastale tenzije oko albuma prekidamo svaki vid saradnje. U međuvremenu dobijam poziv od ljudi iz „Bassivity“ izdavačke kuće koji su bili upućeni u celu priču i nude mi da taj isti album izdam za njih, ali zbog svega što se desilo Jan, koji je sa svojim ocem vodio „Inflame„, odlučuje da zadrži master albuma i dolazimo do ideje da snimimo novi album za „Bassivity“. Dugo smo radili na tom albumu. Tada sam još uvek živeo u Užicu i putovao svaki vikend za Beograd. Za taj album je snimljena pesma „Tata daje keš“ kao i spot. Čobi je radio traku za tu pesmu. Pesma i spot izlaze kao najava albuma i pesma pravi haos. Nema ko u to vreme nije znao tu pesmu, na nastupima je tek bio show uz tu stvar. Onda je usledio nastup pre 50 centa u Areni uz Bassivity ekipu i taj osećaj kad izađes pred 18 000 ljudi je neopisiv, i to pre Fiftija koji je tada bio na vrhuncu karijere. Čudna priča prati video koji smo snimali to veće. Video se misteriozno izgubio i do dan danas niko nema taj snimak. Posle je usledio nastup na Exitu i još mnogo nastupa, zbog nerešene priče koju je Bassivity imao sa izdavačkom kućom Mascom oko autorskih prava za neke starije izdate albume, izlazak mog albuma je stopiran i to je trajalo nekih osam meseci. Zbog pritiska koji sam imao čekajući da taj album izađe, odlučio sam da zaboravim na taj album i da krenem dalje. Počinjem da radim na svom novom albumu ‘’U soliterima’’. Album sam snimao u Platinam studiju kod Preza. Na tom albumu sam ostvario saradnju sa Anom Stanić na pesmi „Ljubav u pogrešno vreme“. Sećam se ona je imala neka snimanja taj dan i da bismo to uspeli da realizujemo pozvao sam Neshu (Sha) koji je već tada držao studio na fontani i izašao mi je odmah u susret i kod njega u studiju smo usnimili njene vokale i hvala mu na tome. Album je izdat za Take it or leave it i sa albuma se izdvojila pesma „Problem“ kao apsolutni hit i možda moja prva pesma koje je prešla milion pregleda na Youtubu. Pesme kao što su „Ne moraš moj život da razumeš“ ,“Tu ispod zvezda“,“Krvave kiše“ sa Kayom i još par, ostavile su jak utisak kod slušaoca. Usledila je promocija albuma „Loš momak“ po gradovima i desilo se mnogo dobrih nastupa. Nema grada u kome nisu pevali "Problem od a do š" sa mnom. Uz tu pesmu je uvek bila najbolja atmosfera na nastupima.
Koliko si bogatu podršku bližnjih imao na svome putu i koliko smatraš bitnom podršku kod odabira vlastitog puta pojedinca?
U početku i nisam imao. Bio sam klinac koji hoće da snima rep, a pošto nisam baš bio predodređen za školu, mojima se nije baš činila sjajnom ideja da se bavim nekim recitacijama kako je njima tada delovala rep muzika. Vremenom kada su počeli da shvataju koliko ljubavi i strasti ulažem u muziku, polako kreće i podrška. Otac mi je govorio u početku da je taj gangster rep, kako ga je on nazivao, obična budalaština i da se ne glupiram i ne gubim vreme na tako glupe pesme, ali sve te pesme su bile bitan deo mog liričkog sazrevanja. Morao sam da prođem i te faze „loženja“, kako se kaže u slengu, i da nađem svoj put lirike i svoje teme. Na neki način odsustvo podrške te izgradi kao ličnost, a podrška sama po sebi ume da razmazi i da se navikneš da sve dobiješ i da se ne potrudiš da dođeš do nečega sam, ali u mnogim momentima podrška znači i ume da pogura napred. Mislim da svaki pravi umetnik mora mnogo toga da prođe sam da bi stigao do svoje umetnosti. Sećam se kako je otac bio ponosan kada su počeli da mu prilaze prijatelji i govore da nisu imali pojma da je Deniro njegov sin i da njihova deca po ceo dan vrte moje pesme. I dan danas mi kaže da ga zaustave na ulici da se slikaju sa njim u mom rodnog gradu i kad ih pita pa što se slikaju sa njim oni mu kažu: „Kako, što pa ti si Denirov otac…“
Imaš više od 800 tekstova. To je mnogo, no možeš li izdvojiti najznačajniji i malo nam više reći o istom?
Iskreno ne mogu izdvojiti jedan. Toliko sam duše i srca prosuo po pesmama da bi nezahvalno bilo reći… ovaj je značajniji od drugoga. Postoje pesme koje su meni lično draže od nekih koje sam snimio fazonske, pesme kao što su Dobrodošli u moj grad, Otpisan, Grad od osmeha, Veštački raj, Nataša, Snovi gradskog mc-ja, Lutkica, Ne moraš moj život da razumeš,Tu ispod zvezda, Pomislim da sve je kul, Jedna porodica, Moram dalje,Tamo gde više nisam sam, Moja braća,Tako zvuče velikani, Rođeni bez ljubavi sa Ikcem i grupom Mvp i i mnoge, mnoge druge imaju posebno mesto u meni i svaka ima svoju priču vezano za mene lično ili neke ljude koje sam viđao svaki dan u prolazu. Ali definitivno ne mogu izdvojiti jednu. Možda bi mogao izdvojiti 300 omiljenih, ali jednu ipak mislim da je nemoguće izdvojiti kao najznačajniju . Za pesmu „Snovi gradskog mc-ja“ koja je snimljena sa Targetom postoji zanimljiva priča. Mi smo u to vreme u kraju mnogo slušali Tram 11, Nereda, Bolesnu braću , Stoku i tu prvu postavu Hr repa, i meni je lično najviše legla Targetova priča i način na koji je rimovao i o čemu je rimovao, i odlučio sam da ga kontaktiram i našao sam njegov broj telefona, jer tada nije bilo ovoga kao danas da svakoga možeš da nađeš preko interneta za minut i sećam se nazvao sam ga i predstavio mu se i rekao mu da imam pesmu za njega i on mi je dao adresu na koju da mu pošaljem demo. I nije prošlo par dana od kad sam mu poslao demo meni zvoni neko na vrata i otvaram i vidim poštara. Kaže, imate kovertu iz Zagreba, ja uzmem i pogledam šalje Nenad Šimun, otvorim i ne verujem. On je snimio svoj deo i odmah mi poslao, To mi je puno značilo, jer sam prvi put tada sarađivao sa nekim iz Hrvatske i mnogo mi je značilo ukazano poštovanje koje sam dobio od njega i moje poštovanje za njega je veliko i dan danas i ostaće. Uzeo sam telefon i nazvao sada već pokojnog druga, zvali smo ga mali Sale. On je isto voleo rep i sanjao da kupi gramofone i da radi kao dj, ali na žalost droga ga je uzela pod svoje i prerano nas je napustio. Sećam se dotrčao je kod mene i bili smo presrećni, jer smo baš dosta slušali rep čoveka koji me je tako brzo ispoštovao i imao samo reći hvale za moj rep. Možda ta Tagetova strofa je jedna od omiljenih gostovanja tako da je na neki način ta pesma dosta bitna i otvorila je neka nova vrata i nove saradnje, a ujedno podseća i na malog Sala i na taj momenat koji sam podelio sa njim.
U svojim pjesmama pročešljao si sve teme. Koja bi ipak bila ta kojoj daješ najviše značaja?
Poznat sam po temama odrastanja i spoznaje suštine života u masi nametnutih gluposti kojima smo opterećeni od malena. Najviše sam pročešljao temu borbe sa samim sobom i kako pobediti slabost koja te vodi u poročnost, kako se nositi sa problemima koji te zadese i kako najbrže ustati kada primiš najjači udarac, kako podneti bol i kako nastaviti dalje i videti sve te lepe stvari koje čovek nije često u stanju da vidi zaslepljen bolom, mržnjom, razočarenjem i svim tim stvarima sa kojima ne znaš da izađeš na kraj; ponekad znaš ali nemaš snage i treba da ti se desi samo jedna prava knjiga, jedan pravi razgovor, jedna prava osoba koja će u tebi videti osobu, koja će biti sposobna da razume kroz šta zaista prolaziš i da te zagrli, sasluša ili jednostavno ćuti sa tobom kada ti to najviše treba. Neko ko te neće osuđivati i ko će u tebi videti dobro čak i kada najviše grešiš i ko će da veruje u to dobro u tebi.
Tko je krivac za tvoje tužne, a tko za sretne pjesme?
Pa kao i obično u životu nekad je to život sam po sebi i ranjivost u kojoj se nađemo nespremni da prihvatimo odbacivanje, ružnu reč, poraz, gubitak dragih ljudi ili smrt nekoga koga volimo. Bio sam svedok mnogih ružnih momenata koji su me slomili, a doživeo sam i mnogo lepih stvari zbog kojih sam se osećao kao da sam na krovu sveta. Jedna od tih lepih stvari je muzika, kroz nju sam uvek mogao da ispraznim svu tu negativnost i da skinem ogroman deo tereta sa leđa što zbog mojih grešaka, što zbog grešaka drugih, nekad su krive okolnosti i nekad ne možemo da utičemo na ono što se desi ni da promenimo, ali uvek možemo da pokušamo da nastavimo dalje i da budemo zahvalni na šansi da sutra ispravimo sve ono što je do nas i sve ono što se da ispraviti i da oprostimo i nastavimo život bez te gorčine i besa koji nas deformišu i zbog kojih se zaključavamo u te hladne odaje mržnje gde sam siguran da nikom nije komforno. Ljudi smo, a ljudi greše iz ovog ili onog razloga, treba oprostiti i izdići se iznad svega što od nas pravi osobe kakve nismo. Za pisca je svaki novi dan inspiracija za pisanje, za tužne pesme su često bile krive loše vesti, rastanci, svađe koje nismo umeli da rešimo i otuđivanje od sebe i dragih ljudi. Sve te lepe vesti, sunčani prelepi dani, divni ljudi sa kojima provedemo divne trenutke obično budu krivci za sve te lepe stihove i vesele pesme pune optimizma, dok sa druge strane, sve te ružne stvari sa kojima se susrećemo kroz život iz nas izvuku te tužnije note pisanja i često u tim momentima vidimo od čega smo sazdani i tada najviše upoznajemo sebe.
Smeta li te kada te uspoređuju s Marcellom?
Mislim da može da nas poredi samo neko ko nije pažljivo slušao naše pesme. Ja ne vidim ništa što nas povezuje stilski osim žanra kojim se bavimo i on i ja. On je neko ko savršeno barata rečima i neko ko je svoje čitalačko znanje iskoristio na najbolji mogući način da u kombinaciji repa sa knjigama i stripovima upotrebi svoju preveliku maštu i ispriča savršenu priču i ishod su sve te pesme i albumi koje je ostavio iza sebe. On je više sebe predstavio kao posmatrača, buntovnika i glas jedne generacije. Ja sam repu prišao previše lično i većina pesama su moj život i pisane inspirisane svim onim stvarima koje su mi se dešavale. I možda su nam se ponekad poklopile teme, ali sve ostalo je totalno drugačije. On je po meni jedan od najboljih liričara koje je Balkan ikad imao i teško ko će moći da ga dostojno zameni. Imali smo taj neki sukob o kome su svi pričali oko pesme „Suze“ i dugo vremena nismo bili u kontaktu. Posle dugo godina smo izgladili stvar i snimili pesmu „Ostaci anđela“ i ostavili sukob negde u prošlosti gde i treba da ostane. Sve najbolje o njemu i njegovom dosadašnjem radu.
Što bi rekao o Hrvatskoj rep sceni, koga bi izdvojio iz nje kao najznačajnijeg izvođača?
O Hrvatskoj sceni imam samo reci hvale. Nisam toliko upućen u nova imena na Hr rep sceni, u kontaktu sam sa Stokom, Jopom, Khanom, Ropezom, Philijem i još dosta njih. Po meni su Tram 11 definitivno kruna Hrvatskog repa. Uz njih sigurno među najznačajnijim imenima su El Bahattee, Stoka, Nered, Bolesna braća, Muhamed, Ropez i jos puno imena je tu… Jopa mnogo radi…Khan je jako talentovan dečko, Suicidal se isto trudi dosta, Jantar preopasan mc… Connect oduvek rade to kako treba, pa i kad rade komerc to zvuci kako treba. Acc su jedno vreme krenuli jako i posle su se razišli… Tibor i Flow Deep rade taj neki gradski hip hop i odlično zvuči. Sinke fresh uvek ima taj fresh vibe ali se više fokusirao na dj karijeru. Bendicod je momak koga sam prvi put čuo sa pesmom Trokut i oduševio sam se njegovim razmišljanjem i očekivao sam puno od njega i posle mi se izgubio iz vidokruga. Sigurno sam dosta njih zaboravio, ali neka mi ne zamere. Postoji cela ta neka trap garnitura koja snima ali nisam nikad seo da pažljivo preslušam, jer na prvo slušanje mi sve to zvuči isto i većina samo loše kopira američke trap zvezde. I same teme su mi iste i flow se svodi na isto. Nisam naslušan trap albuma da bi mogao da kritikujem i donesem neki sud. Na prvu me nije kupio taj zvuk pa samim tim nisam ne mogu da budem merodavan, po neka pesma mi se svidi i to bi bilo to.
Nedavno je izašao tvoj novi spot FRESH, kako je nastala ta suradnja s KID PEXom?
Pa Pex i ja smo duže vreme već u kontaktu. Davno mi je poslao jedan demo i pozvao me da mu gostujem na tom albumu koji je spremao. Bio je i gost na mom nastupu u Beču pre par godina. Bio je i gost u našem studiju u Beogradu gde je gostovao u emisiji koju smo vodili na Naxi rnb radiju. Kad sam se preselio za Beč najviše sam bio u kontaktu sa njim. Tokom jednog našeg druženja preslušavali smo matrice koje mi je poslao Bm Rope i među njima je bio i instrumental za pesmu Fresh. Zadržali smo se na tom bitu i meni je pala ideja za refren, na to se nadovezao i tekst za moju strofu i Pex je brzo napisao svoju. Dobio sam ideju za spot i zajedničkim snagama smo realizovali video za Fresh. Spot je snimljen u mojoj produkciji koja nosi naziv Deniro Video, a spot objavljuje Idj Videos. Nisam mogao da snimam sam sebe pa sam u pomoć pozvao Igora Plemića Plemu koji je došao u Beč i pomogao nam oko snimanja. Još jednom mu se zahvaljujem na tome kao i svim ljudima koji su imali svoj doprinos u samoj realizaciji.
Prati te velik broj mladih, što bi im poručio?
Pa da budu što je moguće više svoji i da ne odustanu od svojih snova. To nije lak put i često zna biti surov i mnogi će odustati u nedostatku snage, volje i motivacije i prepustiće se prihvatajući prosek. Ako nešto žele jako onda treba i da se pomuče da dođu do ostvarenja svojih ciljeva, da slušaju taj neki unutrašnji glas i da veruju sebi i u sebe i onda kad niko ne veruje u njih. Poručio bi im da žive za sebe, a ne za druge, ako nešto žele da krenu po to i da prestanu da traže izgovore i krivce u drugima i da prelome i da se bore za sebe i svoj život. Mnogo je bitno da na vreme shvate da živeći za vizije drugih uskraćuju sebi pravo na svoju viziju. Život je jedan i niko ne zna koliko mu je vremena ostalo i zato treba iskoristiti svoje vreme i živeti onako kako istinski želiš i vidiš sebe i svoj zivot. Poručio bih im da je svaki novi dan nova mogućnost da se nešto promeni, ali da se to neće desiti samo od sebe. Poručio bih im da će ih život često stavljati na razne testove i da neće uvek biti bajkovito, nekad će biti užasno, ali će i to proći. Da uvek hodaju dignute glave i čuvaju ponos i dostojanstvo i da život uvek gledaju sa vedrije strane ma koliko se činilo da kiša nema nameru da stane. Posle oblaka uvek dođe razvedravanje, ma koliko to zvučalo kao kliše rečenica iz trash holivudskog filma
Imao si mnogo suradnji može li se ijedna izdvojiti kao najdraža?
Pa ne bi mogao da ti odgovorim na to pitanje. U suštini sam sarađivao samo sa ljudima koje sam cenio i poštovao i sa kojima sam stvarno želeo da sarađujem…Target, Juice, Kaya, Ana Stanić, Ropez, Sky Wikluh, Magic Sone, Priki, Hartman, Ikac, Rexxona, Rolex, Dada, Mvp, Struka, Toni Der Assi, Marcelo, Plema i mnogi mnogi drugi ulaze u tu grupu ljudi koje cenim i poštujem kao izvođače i sa kojima sam želeo saradnju i ostvario saradnju.
Imaš i album motivacijskih pjesama koje dečki slušaju po teretana, bodre se u vježbama, reci mi kako je nastala ta ideja, iz čega?
Pa oduvek sam motivisao ljude kroz svoje pesme i trudio se da svojim stihovima pružim utehu i podršku svim tim ljudima negde tamo kojima je podrška bila potrebna. Tako je nastala i pesma „Treniram“. Snimljen je i CD „Ratnik“ za trening i motivaciju i drago mi je kad mi ljudi javljaju iz raznih teretana da se CD vrti i da treniraju uz moje pesme. U planu je i nastavak cele te priče i polako prikupljam instrumentale za novi CD motivacije. Sam koncept se nametnuo sam po sebi kroz moju ličnu borbu u životu... I sam sam milion puta bio na dnu i imao sam osećaj da sve dublje padam i da ništa ne može da me digne i vrati u ravnotežu. Previše puta sam bio u nekom začaranom krugu gde se ništa ne dešava i tonuo sve dublje u dokonost i teške misli tražeći izlaz na pogrešnim mestima. Trening je odličan način da se čovek rastereti, tako da sam na neki način bodrio najviše sebe tekstovima kada sam padao psihički i uspevalo je. Muzikom sam se vraćao u život. Posle mamine smrti sam pomišljao i na najgore. Ona mi je bila sve i nisam bio spreman da se rastanem sa njom. Bio sam uz nju ceo taj period njene borbe sa rakom i trudio sam se pred njom da ne pokažem koliko sam klonuo i koliko umirem iznutra nemoćan da joj pomognem; pred njom sam uvek bio jak i bodrio je verujući da će pobediti i da ćemo opet biti kao pre i ipak nije uspela. Otišla je na mojim rukama Svako svoj bol doživi na svoj način, ali ja sam svoj jedva preživeo. Bio sam ljut na život, na Boga, pitao sam se zašto nije uslišio moje molitve i zašto baš ona; bukvalno me rastrgao celog, kao da sam se slomio u milion delova. Ni sam ne znam kako sam se sastavljao, ali znam da sam to radio držeći olovku u ruci. Ljudi su bili uz mene i kao da sam ih čuo iz bureta kako mi govore da će sve biti u redu, u prevodu, nisam bio sposoban da ih čujem, bar ne neko vreme. Borio sam se sa svojim bolom iz dana u dan, zatvarao se u sebe i hvatao sebe kako totalnim strancima pričam kako sam očajan i shvatao da niko ne želi da sluša moju tužnu priču. Sve sam više pisao i sve sam više razumeo, počeo sam da shvatam da sve ima svoj početak i kraj i da ovo vreme u sredini moraš da proživiš najbolje što možeš...i odlučio sam da proživim svoje. Opet sam se vratio u studio. Napravio sam pauzu od nastupa i posle nekih pola godine tugovanja sam ustao jedno jutro i video da su mi isključili struju i da račun iznosi 30 000. Gazda u stanu u kome sam živeo je dolazio svaki dan da me podseti da platim kiriju ili da nađem drugi stan. Taj dan sam se obrijao ,otišao da se ošišam i rešio da prihvatim poziv za nastup. Nekako sam odradio taj nastup i prvo što sam uradio kada sam se vratio u Užice je da sam otišao da mi uključe struju i nazvao gazdu da dođe po kiriju. Krenuo sam dalje jer sam shvatio da moram dalje. Negde u svemu tome sam video i svoju misiju da pesmama motivišem pale, i da svoje iskustvo iskoristim da motivišem ljude koji su izgubljeni u svom bolu, ili jednostavno ne mogu da se pomere napred. Treba naći razloge u sebi i živeti, jednostavo živeti i voleti što si živ, voleti sebe i svoj život svaki božji dan, okružiti sebe dobrim ljudima i uživati u sitnicama. Svako od nas treba da teži boljem sebi i da živi svaki dan kao da mu je poslednji, da živi onako kako želi da ga pamte i da se izbori za svoj savršen dan. Ako već zna šta je juče radio loše i ako zna da se zbog toga oseća kao govno i da ljudi sa kojima provodi vreme ne utiču dobro na njega onda treba da prizna sebi da mora da menja život iz korena...da u novom danu pokuša da živi ispravnije i da ne ponovi greške od juče... i da uradi sve sto je potrebno da se oseti kao čovek i ako to znači da mora da promeni i sebe i ljude koji ga okružuju i loše navike i to mora da počne odmah. Ne sutra i ne prekosutra, već danas. Ako ne poštujes sebe niko te neće poštovati i ništa se neće promeniti na bolje ako ne počneš da radiš na tome.
Reci za kraj kakvi su ti danji poslovni planovi?
U planu je par novih singlova, neki od njih će biti izlet u komercijalniji zvuk i svaka pesma će biti propraćena spotom. Polako završavam i novi album „Zauvek Bogati“, ali radim pažljivo i detaljno bez žurbe; radim i na novom albumu za trening koji će biti nastavak diska “ Ratnik“. Okupio sam i tim ljudi sa kojima radim pesme za druge izvođače, pa sam po ceo dan zauzet radom na novim pesmama i idejama. Tu je i Deniro Video produkcija i trenutno radim na par spotova i projekata. U svakom slučaju non stop se radi na nečemu i to je ono sto je moja suština, a to je stvaranje.
Za kraj ti želim mnogo sreće u svim poljima. Hvala ti do neke nove suradnje.
