NATO agresija je okončana Rezolucijom 1244 SB UN, koja garantuje suverenitet i teritorijalni integritet SRJ, odnosno Srbije, ali je napad na našu zemlju od tada nastavljen drugim sredstvima, a cilj da se oduzme KiM sada se sprovodi u novom okviru
Napad NATO-a 1999. na Srbiju (SRJ) je paradigma sveobuhvatnog posrnuća Evrope. Bio je to napad na Stari kontinent, njegov identitet, na evropsku i globalnu arhitekturu bezbednosti. Ostaće zauvek zapisano da je Evropa, na današnji dan pre 24 godine, u 19 sati i 41 minut, kada su prvi projektili, koje su ispalile snage NATO, pogodili ciljeve u okolini Prištine, ratovala protiv sebe, autonomije u odlučivanju i svojih interesa. To je, nesumnjivo, dan kada je bombama ubijeno međunarodno pravo.
Vlade država, koje su u tome učestvovale, nisu tražile odobrenje SB UN za agresiju, osim u retkim slučajevima od nacionalnih parlamenata, gde su nastupale sa iskonstruisanim razlozima, obmanjujući pre svega sopstvenu javnost. Agresija na SRJ se tada predstavljala kao „mali kosovski rat”, „vazdušna kampanja”, „bombardovanje”, „humanitarna” ili „preventivna intervencija”, iako SRJ nije bila pretnja ni za jednu državu. Tako je u suštini pokrenut osvajački rat zasnovan na konstrukcijama i lažnoj propagandi.
Bivši šef diplomatije SR Jugoslavije Živadin Jovanović kaže da su na NATO konferenciji održanoj u Bratislavi, od 20. do 30. aprila 2000. godine, dakle, samo nekoliko meseci po okončanju agresije, predstavnici SAD saveznicima i tadašnjim kandidatima za članstvo u NATO, eksplicitno potvrdili tri važna motiva za „rat protiv Jugoslavije”. Jovanović za „Politiku” kaže da je prvi bio da se KiM oduzme od Srbije i proglasi posebnom, nezavisnom državom, drugi da se pretvori u bazu za stalno stacioniranje američkih trupa, a treći uspostavljanje prakse presedana za vojne intervencije širom sveta bez traženja mandata SB UN.
Navodi da dokaz za to predstavlja pisani izveštaj Vilija Vimera, nemačkog političara (CDU) i državnog sekretara za odbranu, kancelaru Gerhardu Šrederu, od 2. maja 2000. u kojem se pored ostalog, navodi – da su američki predstavnici, inače organizatori konferencije, već tada postavili saveznicima zahtev da „što je moguće brže, izvrše priznanje nezavisne države Kosovo”. Utvrđuje se i da je „rat protiv Jugoslavije vođen da bi se ispravila jedna greška generala Dvajta Ajzenhauera” iz Drugog svetskog rata, koji „nije insistirao da Staljin prihvati raspoređivanje američkih trupa na Balkanu, već se zadovoljio njihovim raspoređivanjem na udaljenijem Apeninskom poluostrvu”.
„Agresijom 1999. na Jugoslaviju NATO ne samo da nosi neslavni primat što je prvi vratio rat na tlo Evrope posle Drugog svetskog rata, već je istovremeno dao izuzetan podsticaj procesu sveobuhvatne militarizacije Starog kontinenta i globalnih odnosa. Sve zemlje članice su ćutke prišle izvršavanju naloga o izdvajanju dva odsto svog BDP-a na vojnu potrošnju, pojedine i daleko više, dajući svojim većim narudžbinama novi zamajac američkom vojnoindustrijskom kompleksu. Prihvatile su, takođe, da prilagode celokupnu civilnu infrastrukturu novim vojnim standardima, da ograniče prodaju velikih kompanija potencijalnim investitorima samo iz zemalja koje su članice EU i NATO, da ne uvoze nove tehnologije od ’nepouzdanih dobavljača’, da ne kupuju energente od dobavljača koji ih, navodno, koriste da potkopaju bezbednost Evrope”, kaže Jovanović.
Te 1999. godine, rakete, uključujući i one sa osiromašenim uranijumom i kasetne bombe, padale su na Srbiju i Crnu Goru, ubijajući njihove građane i uništavajući njihove privrede. Od oko 4.000 stradalih i 6.000 ranjenih ljudi, tri četvrtine su bili civili, među kojima je bilo i mnogo dece, od onih u bombardovanim porodilištima i male Milice Rakić iz Batajnice, do gimnazijalke, matematičkog šampiona Sanje Milenković, iz Varvarina. Koliko ih je umrlo od posledica teškog ranjavanja, od osiromašenog uranijuma, zakasnelih eksplozija kasetnih bombi – teško da će se ikada precizno utvrditi. Srbija nije uspela da se oporavi od ogromnih ekonomskih i društvenih gubitaka. Beograd i drugi veći gradovi, čak i u samim gradskim jezgrima, i dalje žive pored avetinjskih ruševina, uključujući i ostatke važnih vladinih i drugih javnih zdanja koje je razorio NATO.
„Agresija NATO-a na Srbiju i Crnu Goru (SRJ) uništila je celokupnu arhitekturu bezbednosti i saradnje Evrope i sveta, poništivši Teheran, Jaltu, Potsdam, Helsinki i mnoge druge stubove ove arhitekture i saradnje u Evropi i svetu, uspostavljene na rezultatima Drugog svetskog rata. Čemu haos, neizvesnost i pretnje uništenjem i samouništenjem? Šta su, a šta treba da budu odlike primernog vođstva i izuzetnosti? Možemo li krenuti put mira, stabilnosti i napretka za sve, ako ne krenemo od uzroka nestabilnosti i sukoba? Možemo li utvrditi uzroke jadnog stanja u Evropi zaobilazeći strategiju hegemonizma, pohlepe za tuđim i širenja na Istok što je u osnovi agresije NATO-a na Jugoslaviju 1999. i ucena prema Srbiji 24 godine posle”, pita Živadin Jovanović.
NATO agresija je okončana Rezolucijom 1244 SB UN, koja garantuje suverenitet i teritorijalni integritet SRJ, odnosno Srbije i suštinsku autonomiju pokrajine Kosovo i Metohija u sastavu Srbije. Međutim, napad na našu zemlju je od tada nastavljen drugim sredstvima. Cilj da se Srbiji oduzme KiM sada se sprovodi u novom okviru. Živadin Jovanović podseća da dok je pokrajina bila pod mandatom UN i upravom Unmika i Kfora, sastavljenim, uglavnom, od trupa NATO-a ovlašćenih da garantuju jednaku bezbednost za sve, oko 250.000 Srba i drugih nealbanaca je etnički očišćeno, njihove kuće su spaljene, a zemljište i imovina konfiskovana i uzurpirana.
A bivše rukovodstvo terorističke oslobodilačke vojske Kosova je 2008. proglasilo jednostrano otcepljenje. Zemlje NATO-a i EU, sa izuzetkom Španije, Rumunije, Slovačke, Grčke i Kipra, bile su prve koje su priznale jednostrano ilegalno otcepljenje. Od tada se Srbija nalazi pod neviđenim pritiskom SAD, NATO-a i EU da faktički prizna to otcepljenje, da se ne protivi članstvu tzv. Kosova u međunarodnim organizacijama, da uspostavi dobrosusedske odnose zasnovane na ravnopravnosti, poštovanju suvereniteta i teritorijalnog integriteta, da prizna državne i nacionalne simbole i da uspostavi kvazidiplomatske odnose sa svojom pokrajinom. „Da, navodno, u interesu mira, prizna da je legalno ono što joj je silom oteo! Pod plaštom ’normalizacije odnosa’ Zapad, predvođen SAD, zapravo nastoji da obaveže Srbiju da defakto prizna novu državu Kosovo koja je nastala kao rezultat agresije NATO-a”, zaključuje Živadin Jovanović.
Povod za vojni udar NATO-a na SRJ bila je propast pregovora u Rambujeu za šta je okrivljena srpska strana. Taj dokument koji je odbio Beograd, između ostalog, predviđao je dolazak 30.000 vojnika NATO-a u južnu srpsku pokrajinu i njihovo stavljanje iznad zakona u celoj Srbiji. Ovi uslovi su bila klasična provokacija i izgovor za početak bombardovanja, konstatovao je kasnije legendarni američki diplomata i nekadašnji državni sekretar Henri Kisindžer. „Rambuje nije dokument koji bi bilo koji Srbin prihvatio. To je bio loš diplomatski dokument koji nikada nije trebalo da se pojavi u toj formi”, govorio je Kisindžer.
Te 1999. godine, rakete, uključujući i one sa osiromašenim uranijumom i kasetne bombe, padale su na Srbiju i Crnu Goru, ubijajući njihove građane i uništavajući njihove privrede. Od oko 4.000 stradalih i 6.000 ranjenih ljudi, tri četvrtine su bili civili, među kojima je bilo i mnogo dece, od onih u bombardovanim porodilištima i male Milice Rakić iz Batajnice, do gimnazijalke, matematičkog šampiona Sanje Milenković, iz Varvarina. Koliko ih je umrlo od posledica teškog ranjavanja, od osiromašenog uranijuma, zakasnelih eksplozija kasetnih bombi – teško da će se ikada precizno utvrditi. Srbija nije uspela da se oporavi od ogromnih ekonomskih i društvenih gubitaka. Beograd i drugi veći gradovi, čak i u samim gradskim jezgrima, i dalje žive pored avetinjskih ruševina, uključujući i ostatke važnih vladinih i drugih javnih zdanja koje je razorio NATO.
„Agresija NATO-a na Srbiju i Crnu Goru (SRJ) uništila je celokupnu arhitekturu bezbednosti i saradnje Evrope i sveta, poništivši Teheran, Jaltu, Potsdam, Helsinki i mnoge druge stubove ove arhitekture i saradnje u Evropi i svetu, uspostavljene na rezultatima Drugog svetskog rata. Čemu haos, neizvesnost i pretnje uništenjem i samouništenjem? Šta su, a šta treba da budu odlike primernog vođstva i izuzetnosti? Možemo li krenuti put mira, stabilnosti i napretka za sve, ako ne krenemo od uzroka nestabilnosti i sukoba? Možemo li utvrditi uzroke jadnog stanja u Evropi zaobilazeći strategiju hegemonizma, pohlepe za tuđim i širenja na Istok što je u osnovi agresije NATO-a na Jugoslaviju 1999. i ucena prema Srbiji 24 godine posle”, pita Živadin Jovanović.
NATO agresija je okončana Rezolucijom 1244 SB UN, koja garantuje suverenitet i teritorijalni integritet SRJ, odnosno Srbije i suštinsku autonomiju pokrajine Kosovo i Metohija u sastavu Srbije. Međutim, napad na našu zemlju je od tada nastavljen drugim sredstvima. Cilj da se Srbiji oduzme KiM sada se sprovodi u novom okviru. Živadin Jovanović podseća da dok je pokrajina bila pod mandatom UN i upravom Unmika i Kfora, sastavljenim, uglavnom, od trupa NATO-a ovlašćenih da garantuju jednaku bezbednost za sve, oko 250.000 Srba i drugih nealbanaca je etnički očišćeno, njihove kuće su spaljene, a zemljište i imovina konfiskovana i uzurpirana.
A bivše rukovodstvo terorističke oslobodilačke vojske Kosova je 2008. proglasilo jednostrano otcepljenje. Zemlje NATO-a i EU, sa izuzetkom Španije, Rumunije, Slovačke, Grčke i Kipra, bile su prve koje su priznale jednostrano ilegalno otcepljenje. Od tada se Srbija nalazi pod neviđenim pritiskom SAD, NATO-a i EU da faktički prizna to otcepljenje, da se ne protivi članstvu tzv. Kosova u međunarodnim organizacijama, da uspostavi dobrosusedske odnose zasnovane na ravnopravnosti, poštovanju suvereniteta i teritorijalnog integriteta, da prizna državne i nacionalne simbole i da uspostavi kvazidiplomatske odnose sa svojom pokrajinom. „Da, navodno, u interesu mira, prizna da je legalno ono što joj je silom oteo! Pod plaštom ’normalizacije odnosa’ Zapad, predvođen SAD, zapravo nastoji da obaveže Srbiju da defakto prizna novu državu Kosovo koja je nastala kao rezultat agresije NATO-a”, zaključuje Živadin Jovanović.
Povod za vojni udar NATO-a na SRJ bila je propast pregovora u Rambujeu za šta je okrivljena srpska strana. Taj dokument koji je odbio Beograd, između ostalog, predviđao je dolazak 30.000 vojnika NATO-a u južnu srpsku pokrajinu i njihovo stavljanje iznad zakona u celoj Srbiji. Ovi uslovi su bila klasična provokacija i izgovor za početak bombardovanja, konstatovao je kasnije legendarni američki diplomata i nekadašnji državni sekretar Henri Kisindžer. „Rambuje nije dokument koji bi bilo koji Srbin prihvatio. To je bio loš diplomatski dokument koji nikada nije trebalo da se pojavi u toj formi”, govorio je Kisindžer.
