Danilo Kiš u studiju Pink televizije, usred ‘Ami Dži šoua’ – ništa subverzivnije srpska alternativna scena nije videla još otkako je Aleksandar Vučić na Vračaru otkrio spomenik Kišovu drugu Borislavu Pekiću. Da li je moguće da su to dobre stare, autentične srpske veštačke knjige?
Sad će skoro i četrdeset godina otkako sam u Beogradu, putujući vozom na čuvene žurke i koncerte, u jednom sokačetu kraj Kalenića pijace otkrio čudo neviđeno srpske civilizacije, o kojoj u to vreme nisam znao gotovo ništa.
Radnja nije izgledala tako neverovatno, bila je to obična neka mala knjižara, ili antikvarijat, nisam bio siguran dok nisam ušao. Splitskom nekakvom klincu, naime, knjižara ili antikvarijat usred grada u to vreme još nije bilo neviđeno čudo kao danas. Mladi su ljudi u knjižare tada ulazili kao u kafiće: ukrali bismo nekoliko knjiga, pročitali ih i nakon par dana prodali antikvarijatu za džeparac. Tako smo i putovali u Beograd, tako smo se i vraćali iz Beograda.
Ovaj put, međutim, od posla nije bilo ništa: knjižara u koju sam ušao uopšte nije bila knjižara, već pre nekakva stolarska radnja. Trebalo mi je vremena da zaprepašćen shvatim kako majstor unutra od drveta izrađuje – knjige. Cele tomove i sabrana dela, na metar, u uvezu i boji po narudžbi kupca. A kupci su bili pripadnici nove socijalističke buržoazije i njihove gospođe drugarice, novopečeni skorojevići iz solitera na Novom Beogradu, koji su svoje nove regale iz salona Stilskog nameštaja Đorđević punili lepim kompletima Dostojevskog ili Štajnbeka: još pola metra sabranih dela Perl Bak u crveno, da se slaže sa garnišnama i zavesama, i jedno pedalj bež Marsela Prusta, ne treba više, on je ionako dosadan kao dramski program Televizije Zagreb, jel tako majstore, tako je komšija, koliko ste beše rekli Perlbaka?
Bio sam opčinjen otkrićem da ljudi u regale stvarno umesto knjiga stavljaju drvene blokove nalepljenih papirnatih ili kožnih hrbata sa uredno ispisanim imenima pisaca i nazivima dela. Moje prvo pitanje pokazalo je kako slabo razumem tu civilizaciju: šta ako neki gost poželi da iz regala izvuče knjigu? Takav slučaj, međutim, nije zabeležen u istoriji savremene srpske buržoazije. Lažni drveni kompleti bili su u regalu Luj Iksiv Ekskluziv samo zato što regali, zaboga, i služe samo zato da u njima stoje knjige, fotografije babe i dede, porculanske lutkice balerina i suveniri iz Vrnjačke Banje.
Taj začarani krug – regali su samo za knjige, a knjige samo za regale – bio je, shvatio sam uskoro, sam ontološki smisao onoga što će mnogo godina kasnije Aleksandar Vučić nazvati ‘srpski svet’: to je ona Platonova treća, nacrtana kuća, treći stepen, korak ispred sveta koji još uvek živi u fizičkim kućama i čita fizičke knjige. Obaška što su fizičke knjige skupe, nepraktične i sakupljaju prašinu, da i ne govorim kako dete – a znate kakva su deca – slučajno može da je dohvati i pročita. I koliko sutra ona slatka babina devojčica završi na klasičnoj filologiji.
Radnja starog, hm, knjigdžije kraj Kalenića pijace odavno je zatvorena, i nikad više u Beogradu nisam video nijednu. Sa nežnom setom danas se njegovih lepih drvenih kompleta prisetim svaki put kad onemoćao od glavinjanja po salonima nameštaja naletim na neki od onih dizajnerskih kofi tejbls sa nehajno odloženom monografijom savremene skandinavske arhitekture, u stvari malo debljom pločom stiropora sa jevtino isprintanom naslovnicom. Majstor kraj Kalenića pijace, kao sad da ga vidim, prezirno bi pljunuo na pod salona. Jebali vas kompjuteri i stiropor. Nema više starih, veštih zanatlija koji bi monografiju savremene skandinavske arhitekture napravili od furnira prave srpske bukve sa Suve planine, bolju i lepšu od originala, stani pa gledaj, gledaj i ne otvaraj.
Možete onda da zamislite moje ushićenje kada sam pre neki dan, onemoćao od glavinjanja po internetu, naleteo na vest o skandalu u emisiji ‘Dobro jutro, Srbijo’ na Televiziji Hepi, gde se – usred zanimljive rasprave o Platonovom konceptu morala i društvenih vrednosti – u program uživo javio Milan Živadinović. Bivši fudbaler, da vam sad ne prepričavam celu raspravu, citirao je poznatu sentencu Bertrana Rasela kako se ‘svaka starleta i kurva bavi poslom koji najbolje zna’, a ugledna srpska starleta Tijana Ajfon uzvratila onim čuvenim Ksenofontovim rečima Aristipu – ‘neću da dozvolim da me jedna seljačina vređa’ – pa besno pokupivši skupocenu torbicu i obe sise napustila studio.
Nije me, međutim, privukla živa filosofska rasprava fudbalera i starlete iz srpske sokratske škole, koliko enterijer studija, gde su se usred konfekcijske televizijske pleksiglas galanterije ukočile dve lepe, starinske vitrine Stilskog nameštaja Đorđević sa uredno složenim onim kompletima drvenih knjiga, potpuno istim u obe vitrine, različitih uveza i izlizanih hrbata, a u milimetar jednake visine, kao po kanapu, stani pa gledaj.
Dabome da sam onda stao pa gledao. I imao šta da stanem i vidim: kad se kamera približila vitrini, shvatio sam da niti je to Đorđevićev Luj Iksiv Ekskluziv, niti su unutra stare majstorske drvene knjige: bio je to jevtini nekakav print, nalepljen na unutrašnju stranu staklenih vrata vitrine kao na Hepijev set za ‘Ćirilicu’ Milomira Marića, ili na zid neke mondene kafane u Belgrejd Voterfrontu. Da je živ onaj stari majstor kraj Kalenića pijace, ne bi stigao ni da prezrivo pljune. Na mestu bi siroma umro.
Nisam se tako još čestito ni oporavio od šoka ugledavši printeve ‘original’ drvenih hrestomatija u vitrinama Televizije Hepi, a već sam onemoćao od glavinjanja po internetu naišao na izveštaj sa Ami Džijevog simpozijuma na Pink televiziji ‘Hans Jonas i ljudska telesnost kao polazište čovekove najsveobuhvatnije ekstrapolacije u celinu stvarnosti’. Usred simpozijuma, da vam sad ne prepričavam celu raspravu, starleta i rijaliti zvezda Teodora Džehverović Spinozinu je tezu o čovekovu telu kao predmetu duše demonstrirala gurajući ruku pod bluzu pevačice Milice Todorović i umećući joj u brushalter umetne silikonske umetke sponzora simpozijuma, a ova joj onda – sve preispitujući Spinozinu tezu o žudnji kao nagonu za održanje bića – ugurala ruku do dna dekoltea.
Ni ovde me, dabome, nije privukla živa filosofska rasprava starleta iz ‘Ami Dži šoua’, koliko enterijer Pinkovog studija. A tamo, među šarenim foteljama, neonskim vitrinama, pozlaćenim replikama Oskara, porculanskim figurama sa zečjim glavama, svetlećim reklamama afričke šljive i flašicama Longupinn spreja za efikasnu kontrolu prevremene ejakulacije na bazi zantalena, odmah iza plastične biste Fride Kalo, u uglu studija ukočila se fluorescentno ružičasta polica sa logotipom Pink televizije i lepo složenim kompletom sabranih dela – Danila Kiša.
Danilo Kiš u studiju Pink televizije, usred ‘Ami Dži šoua’ – ništa subverzivnije srpska alternativna scena nije videla još otkako je Aleksandar Vučić na Vračaru otkrio spomenik Kišovu drugu Borislavu Pekiću. Da li je moguće da su to dobre stare, autentične srpske veštačke knjige? Drveni blok bio je složen u milimetar, kao po kanapu, stani pa gledaj, i opet sam imao šta da stanem i vidim: kad se kamera približila, shvatio sam da to uopšte nije vitrina sa sabranim delima Danila Kiša od bukova furnira sa Suve planine, nego obični veliki televizijski ekran sa – snimljenim kompletom Kišovih sabranih dela!
Stao sam i sopstvenim očima ne verovao. Ne samo da je pritom, umesto fotografije Kišovih sabranih dela, bila reč o običnoj kompjuterskoj ilustraciji Kišova kompleta napravljenoj u fotošopu, nego je i ta ilustracija urađena aljkavo i ofrlje: Kišovi ‘Rani jadi’, recimo, ispali su debeli kao ‘Peščanik’ ili ‘Skladište’, a ‘Čas anatomije’ dvostruko tanji od Mansarde. Nesrećni stari majstor kraj Kalenića pijace, što je siroma umro još gledajući onaj okrugli sto na Televiziji Hepi, vrteo se u grobu kao ringišpil.
‘Nacionalizam je kič’, govorio je davno onomad veliki Danilo Kiš – ‘folklorni kič nije ništa drugo do kamuflirani nacionalizam’, znali bi učesnici simpozijuma, samo da su ikad posegnuli za Kišovom ‘Po-etikom’ u onoj ružičastoj vitrini – pa naposletku završio kao besprizorni nacionalni kič u Času lobotomije na Televiziji Pink, u hramu srpskog turbofolklora, među televizijskim makroima, njihovim sisatim platonskim kurvama sa spinozom kičme i flašicama spreja za kontrolu prevremene ejakulacije na bazi magičnog kineskog žutog drveta zantalena.
Jebalo vas žuto drvo zantalena. Gde je prava srpska bukva sa Suve planine, gde je stari majstor kraj Kalenića pijace koji bi od srpskog bukovog furnira Kišova ‘Sabrana dela’ napravio bolja i lepša od samog Danila Kiša, u milimetar, kao po kanapu, stani pa gledaj, gledaj i ne čitaj.
Aleksandar Vučić na Vračaru otkrio spomenik Kišovu drugu Borislavu Pekiću. Da li je moguće da su to dobre stare, autentične srpske veštačke knjige?
