Važno je što nam povest postavlja pitanje – o našoj sadržini ili svrsi u društvima ubrzavajuće nesigurnosti, uključivši tu i našu nesigurnost – koje mi kako god znamo moramo formulisati što je moguće oštrije, jer ćemo na njega odgovoriti vlastitim životima
Sic ego nec sine te nec tecum vivere possum, et videor voti nescius esse mei. aut formosa fores minus, aut minus inproba, vellem….
[Eto ne mogu živeti ni bez tebe ni sa tobom, i izgleda kao da se ne mogu odlučiti, o kad bi bila manje lepa ili više verna!] Ovidije, Amores, oko 10 BCE
4.1. Ne s tobom: Argumenti protiv potrebe za nekom vrstom čvrsto organizovanog nukleusa u anti-kapitalističkom pokretu
4.11. ‘Bilo koje stalno vođstvo sa obaveznom koordinacijom važnih tekućih aktivnosti iz centra je kontra-produktivno.’
Ovaj stav je veoma popularan ne samo među anarhistima, već i među tro-četvrtinskim anarhistima ‘pokreta pokretâ,’ od Sijetla preko Dakara do Okupaj u SAD. Nastao je na osnovu očiglednog neuspeha nacionalnih kao i komunističkih partija sa ispočetka globalnom ali krutom strukturom, ustrojenom odozgo prema dole. Sumnja anarhizma spram organizovanja odozgo prema dole korisna je komponenta bilo koje buduće anti-kapitalističke organizacije. Moram naglasiti kako anarhisti, jednako kao i lenjinisti, baštine nasleđe gnusnih grehova međusobne netolerancije i mržnje; nasuprot tome, i jedni i drugi moraju biti dobrodošli u narodnom frontu protiv turbokapitalizma – pod uslovom da se slažu sa fleksibilnom ali efikasnom organizacijom diskutovanom u ovom eseju. Ipak, suočen sa punom kompjuterizacijom, globalizacijom i militarizacijom neo-imperijalizma, stav anarhistâ temeljen na idealu zanatske radnje, koji sam citirao gore, sulud je: on je ne samo neefikasan, već čak garantuje neuspeh. Kako radnici u industrijski razvijenim zemljama mogu ustati protiv multinacionale koja će jednostavno pomeriti fabrike u kojima i protiv kojih oni štrajkuju i premestiti ih u još siromašniju zemlju? Samo tako da rekreiraju neku blisku analogiju sa sve tri povesne Internacionale, to će reći, radeći za i u koordinisanom – i u nekim odlučnim momentima trenutno ali čisto hijerarhijskom – sklopu iskrenih i doslednih antikapitalističkih pokreta, partija, ljudi i grupa. Takva koordinacija zahteva neku vrstu centralnog autoritativnog tela, izbornog i opozivog, verovatno ne predugo na istom mestu ili kontinentu, ali čije se odluke u slučajevima nužde moraju poštovati.
To važi takođe i za nacionalne organizacije jednog takvog internacionalnog pokreta, recimo za štrajkače protiv kojih su upotrebljeni razbijači štrajkova iz siromašnijeg regiona ili klase. Razgranata nacionalna, i gde je to neophodno internacionalna, snaga koja može reagovati brzo koliko i kompjuterski linkovi multinacionalne korporacije nezaobilazna je, kako bi moglo da se govori sa razbijačima štrajkova u njihovom žargonu i s poznavanjem njihove pozadine. Ili, ukoliko bi štrajk težio (kao što on to i treba) da pogađa sve fabrike te korporacije ili možda čitave industrijske grane, ili ukoliko bi trebalo bojkotovati njihove proizvode naširoko, tako organizovana sila jedina je stvarna mogućnost kretanja u stopu sa kapitalistima i oružanim snagama.
Induktivno, prema tome, argumenti protiv citata u naslovu su jaki.
4.12. ‘Ukoliko nije suvišno – to će reći, ukoliko može da radi dobro u datu svrhu – svako stalno vođstvo i obavezna koordinacija tekućih važnih aktivnosti iz centra je izrazito podložna birokratizaciji takvog centra, koja će učiniti više štete nego koristi pokretu u celosti.’
Prigovor: ne postoji pokret koji bi bio amorfna masa, svaki pokret ima uz promenjivu periferiju i neko jezgro sa kojim pokret stoji ili pada. Preostaju samo dva pitanja. Prvo: hoće li takav centar biti kratkog ili dugog trajanja? Hoće li biti lokalno, nacionalno ili internacionalno koordinisan? Drugo, da li postoji potreba za koordinacijom ne samo u prostoru, već takođe, i možda primarno, u vremenu – tako da iskustva borbi ne ostaju ograničena na momentalni prostor i vreme već su popularizovana, prosejana i generalizovana za buduće potrebe? Koordinaciju u prostoru prihvataju, mislim, čak i ponajviše anarhistički pokreti; ali često se teoretski poriče potreba da tela postoje i umovi funkcionišu koordinisano u vreme između vrhunskih manifestacija (to se onda u praksi pokušava nekako napola skrpiti). Svakako, birokratija (ili bolje, oligarhija) smrtonosna je zaraza protiv koje se treba boriti, ali izjednačavanje svakog stalnog – čak i izabranog, smenljivog i odgovornog – centralnog tela sa birokratijom, logički nije dokazivo. Jedna sarkastična primedba tvrdi da je izjednačavanje organizacije sa degeneracijom vrlo slično hrišćanskoj dogmi pada u Iskonski greh (Hallas 11). Ono svedoči o dubokom nepoverenju prema radnim ljudima unutar antikapitalističkih pokreta, kao da oni nisu sposobni da uspostave trajnu kolektivnu i demokratsku kontrolu od baze prema gore. Suprotno tome, ja ne vidim nikakvu vrlinu u slaboj organizaciji ili dezorganizaciji: ‘organizacija je jedino oružje proletarijata’ (Lenjin).
Istina, sve ako je beskorisnost bilo kakve mandatorne koordinacije iz centra nedokazana, to ne znači da je njena suprotnost tačna – jasno je da nijedno vođstvo ne može biti nepogrešivo, i da je permanentno vođstvo podložno degeneraciji. Međutim takođe je jasno da u kompleksnim društvima, kao što je to kapitalističko, ne postoji efikasna delatnost bez formalnih organizacija. Ali to ne znači da je bilo koja organizacija ili koordinacija iz centra uvek korisna. Možemo samo reći da stalno, izabrano i odgovorno rukovodstvo može u većini situacija biti mnogo korisnije nego njegovo odsustvo. A u kojim to uslovima važi i u kojima ne, ne možemo prosuditi pomoću opštih postavki već samo kroz indukciju iz pojedinačnih situacija.
4.13. ‘Iskustvo socijal-demokratskih i zatim komunističkih partija predstavlja jasan dokaz postavki 4.11 i 4.12.’
Nastavimo dakle induktivno. Dokazi su naravno vrlo brojni i veoma impresivni. Nemačka socijaldemokratska partija kao i njeni sindikati već su na početku 20. stoleća bili toliko birokratizovani da je sociolog Robert Mihels mogao na njima da bazira svoju hipotezu o ‘gvozdenom zakonu oligarhije’ u političkim partijama. Isto važi i za britansku laburističku partiju i poslovično glomaznu birokratiju njenih sindikata, i manje ili više za sve partije Druge internacionale. Sve one ne samo da nisu uspele već nisu ni makar pokušale da zaustave enormnu klanicu Prvog svetskog rata, gde su desetine miliona proletera služile kao raznošeno i trovano topovsko meso. Teško je zamisliti težu izdaju organizovanog centra protiv njegovih članova nego što je ova (osim valjda na vrhu staljinizma).
Što se tiče ‘boljševiziranih’ partija po dolasku na vlast: Lenjin je imao najmanje dva modela socijalističke partije. G. 1903.-1904. partija je bila zamišljena za ilegalni podzemni rad pod svirepim carističkim pritiskom, tako da njegov horizont striktne konspiracije i jake centralizacije vredi samo za te uslove. Ako se imperijalni kapitalizam razvije u punu Gvozdenu petu (sajber i nanofizičku verziju Londonovog romana), možda će nam biti potrebno da skinemo prašinu sa ovog prvog modela i ponovo ga koristimo. No g. 1905. i posle Oktobarske revolucije 1917., kada je partija postala legalna, Lenjin se odmah okrenuo ka oblicima masovne partije sa punim demokratskim centralizmom, to će reći, izbori odozdo nagore i sloboda frakcija i sukoba mišljenja u svim legalnim organima, uključujući i centralni komitet, politbiro kao i kongres koji bira te organe praktično svake godine. Vratiću se ovom drugom Lenjinovom modelu kasnije.
Nažalost, puno ekonomsko i demografsko rasulo Rusije, koje je ostavilo komunističku partiju kao jedini koordinacioni subjekt države, nateralo je Lenjina 1921., usred naglog povlačenja u NEP, da uvede zabranu frakcija u trajanju od jedne godine. Zbog njegove bolesti i Staljinovog pristizanja kao sekretara sve elitiziranije partije, ta zabrana nije nikad povučena te je za nekoliko godina komunistička partija usvojila, pomoću masovnog prijema novih članova kao i pomoću čistki, istinski monolitan staljinistički model birokratske oligarhije i terora. Ovaj brutalni model nema sa glavnom boljševičkom tradicijom do 1921. nikakve veze osim u lažnoj propagandi Staljinovog sistema, odgovornog i za masvovna ubistva, uključujući ona skoro svih ‘starih boljševika’: njega moramo u potpunosti odbaciti.
Konačno, moramo pamtiti elementarno logičko pravilo da se iz pojedinačnih postavki ne može izvući opšti zaključak (ex propositionibus particularibus nihil sequitur). Zbog toga ni devetnaestovekovna nemačka socijal-demokratija niti Staljinova komunistička partija ne dokazuju ništa što se tiče vođstva i mandatorne koordinacije iz centra. Pa ipak, obe partije ostaju iznimno gorke povesne opomene kao ćorsokaci koji se uvek moraju držati na umu.
4.2. Niti bez tebe: argumenti u prilog potrebi neke varijante komunističke partije
Ukoliko uzmemo Lenjinov model legalne partije kao početnu hipotezu, onda on treba da bude dopunjen mnogim iskustvima posle njega, i to iz dve grupe izvora. Prva će početi sa Gramšijem i nastaviti se analizom pozitivnih i negativnih vidova unutar ‘realsocijalizma’ Jugoslavije, Kine i Kube – a takođe i Vijetnama, sandinističke Nikaragve i danas Bolivije – ukoliko i kada oni postanu dostupni analizi. Druga grupa izvora ponovo će obraditi iskustva unutar buržoaske (ili bolje citoyen) demokratije, posebno u njegovim ranim, još uvek nepotpuno kapitalizovanim oblicima, kao i libertarijansko anarhističkog organizovanja, pritom odbijajući njegovu dogmatsku tendenciju ka individualističkom haosu i neefikasnosti. Što se tiče našeg horizonta, dva pitanja ostaju najbitnija. Jedno je opšte: kako bi takav model izgledao danas? Drugo je posebno: da li je Lenjinovo insistiranje na političkoj partiji koja stvara stavove i osigurava njihovo provođenje, i dalje neophodno, a prema tome i dalje prihvatljivo?
4.21. Ponajprije ću se upustiti u drugo pitanje, jer je ono preliminarno i važno. Sledeći Halasa (15-16), osloniću se na razliku između avangarde i elite. Avan-garda je vojni temin za istureni odred napredujuće vojske ili mornarice: taj odred nije niti bolji niti gori u odnosu na ostalu vojnu silu, nego je funkcionalno drugačiji od nje jer izviđa i istražuje teren u koji čitava vojska treba da napreduje. Metaforično, to označava grupu koja ‘predvodi ’ ili ‘se nalazi u prvim redovima’ novih ideja i pokušaja, na primer u kulturi (termin je skovao Sen Simon, i to za umetnost). To ima smisla kao metafora za političku borbu i opoziciju jedino ukoliko iza avangarde sledi glavno telo ili ukoliko se, u najmanju ruku, razumno može očekivati da će je ta glavna grupa slediti u ne tako dalekoj budućnosti. Prema tome, ova metafora – korisna u svoje vreme, i možda ponovo u budućnosti – treba da se oprezno koristi; tome ću se vratiti.
Nasuprot tome, elitizam se temelji na pretpostavci da su očigledne razlike u sposobnostima, svesti i iskustvima ljudi duboko usađene u njih – možda čak biološki. Samo veoma ili ponešto mala elita, po ovom stavu, sposobna je da vodi društvo, dok je masa večno nesposobna za nezavisno donošenje odluka i za vođenje poslova zajednice – za samoupravljanje. Ovakav stav je formulisan po prvi put i najbolje u Platonovoj Državi (Politeia). U središtu njegovog dijaloga nalazi se figura i tip Vladara kao klase Znalaca. To označava i otelovljava stapanje znanja i moći nezaobilazno za savršenu (klasnu) zajednicu ili državu. Evo ključnog pasusa iz Platonove četvrte knjige Države:
Ima li u državi, koju smo upravo zasnovali, građana sa određenim znanjima takvim da se na osnovu njih ne mogu davati dobri saveti ovoj ili onoj struci koja postoji u državi, nego takvim koja se odnose na samu državu kao celinu, na najbolji način njene unutrašnje organizacije, kao i na najbolji način njenog odnošenja prema drugim državama?…. Onda će po ovom najmanjem staležu, koji upravlja i vlada, po njegovim delima i njegovom znanju, cela država koju smo sagradili biti po prirodi mudra, a čini se da je prirodom određeno da najmanji bude onaj stalež kome je dato da ima udela u tome znanju, jedinom koje, u poređenju sa ostalim naukama, možemo nazvati mudrošću (sofia)…. (428c-429a, prevod A. Vilhar i B. Pavlović)
Putanja komunističkih partija na vlasti, od Lenjina do Tita, Maoa, Kastra i Hoa – da se ograničim samo na vođe istinskih narodnih revolucija – čini se da odgovara Platonovom horizontu.
Prema tome, moderni elitizam i avangardizam imaju na levici zajedničkog imenitelja u hegemonijskoj Partiji koja bi trebala koristiti svoju moć da odozgo ukine otuđenje radnog naroda i odgoji ga da koristi neposrednu demokratiju odozdo. Čak i posle revolucionarnog preuzimanja moći, interval ili ‘tranzicija’ takvog praktičnog i teorijskog odgajanja bio bi vrlo tegoban, jer u njemu se simultano mora odbraniti revolucija protiv neprestane pretnje svetskog kapitalizma kao i, bez sumnje postepeno, radikalno preoblikovati čitava ekonomija i način života. Takav period zahteva intimno, neprekidno i rastuće stapanje moći i znanja. Pošto bi on usto povesno morao da bude prvi korak ka razbijanju oligarhijskog oblika baš takvog stapanja, nastaju bitni tegobni problemi, kojima komunističke partije nakon Staljina nisu bile dorasle (moj teoretski prilaz tome je u ‘15 teza’).
Nasuprot avangardizmu, elitizam ne veruje da se glavno telo može bilo kad pridružiti i sjediniti s avangardom; ili drugim rečima, ne veruje da empirijske razlike između sposobnosti različitih ljudi imaju glavni i odlučujući koren u društvenom otuđenju s kojim se može boriti i koje se može promeniti. Elitizam (recimo profesionalna Crkva) je neophodna ideologija svake vladajuće klase – dakle, svih kapitalista i buržoaskih vlastodržaca. U socijalističkim i komunističkim partijama ona je uvek bila znak najopasnije antidemokratske i hijerarhijske degeneracije.
Ja međutim držim da metafora avangarde, manje grupe prethodnika koja može prva primetiti važne vidove situacije i izvestiti o njima postojeće ili bar začeto glavno telo, ostaje na našem dnevnom redu, pod uslovom da bude nerazdvojno združena sa demokratijom odozdo na gore u partiji i celom društvu. Razlog tome jeste što je otuđenje, kome je Marks nadenuo ime pre 170 godina, danas proželo celo društvo u još jačim i još obilnijim oblicima, uključujući nužno i plebejce ili proletere (narode i klase bez svojine nad sredstvima za proizvodnju). Da bi zauzdala verovatne ekscese od strane avangarde, upotreba ovog termina treba da bude samosvesno kritička i da izbegava podjednako privatizovani očaj kao i neumerene pretenzije. Ipak, glavno telo proletarijata očigledno teško pati pod nemilosrdno rastućim pritiskom klasnog rata odozgo, od strane finansijskog i svakog drugog kapitalizma protiv njega (up. Bufetov intervju) i protiv sve više i više proletarizovane srednje klase. tako da se ne može predvideti kada će se uključiti u aktivni otpor. Spremnost je sve.
U to spada, na istaknutom mestu, pripremanje kroz naše diskusije i aktivne prakse odgovarajuće organizacione forme da se najveći broj proletera pridruži avangardi.
4.22. Dalje prosvetljenje može se naći pomoću kratke parafraze Gramšijevog argumenta u prilog ujedinjujućeg političkog centra sa tačke gledišta svesti potrebne za trajnu radikalnu aktivnost. Za hladnokrvno analiziranje i planiranje efikasne politike nisu dovoljne samo spoznaje već valja takođe usvojiti i tehnike spoznaje ili mišljenja koje ne slede takozvani ‘zdravi razum.’ Jer on je svest duboko inficirana banalnostima i greškama koje izviru iz otuđene prakse klasnog društva, i deponovana u sam jezik kao i u neosnovana prednaučna verovanja tradicionalnog znanja. Stav ove ‘svakodnevne filozofije’ je po pravilu nekritički, nasumičan i fragmentaran. Bez sumnje, do kritičke svesti potrebne za povesnu promenu može se samo doći ukoliko se pođe od naivnog razumevanja masovnih učesnika u društvu koje se menja, od popularne ‘implicitne’ filozofije — ali samo pod uslovom da se ono dalje artikuliše, preradi i rafiniše u suvislo i eksplicitno političko znanje. Jedino tako može se doći do društvene grupe sa zajedničkim načinima mišljenja i delovanja, to će reći, s jedinstvenim stavom spram svih dešavanja. To omogućuje i dijalog ili povratnu spregu za međusobni odgoj i obrazovanje između zdravog razuma datog popularnog sloja i nekih intelektualaca novog, angažovanog tipa – koji deluju ponešto kao metalni prstenovi koji drže zajedno prečage bureta: time bi po Gramšiju došlo do političke partije kao ‘kolektivnog intelektualca’ (vidi Hauga i Tomsona). 4.23. Prema tome, kakva organizacija danas može biti korisna analogija Lenjinovoj i Gramšijevoj partiji sa istinski demokratskim centralizmom, kao kolektivni aktivistički mislilac usred drugačijih, ali jednako akutno generalizovanih kriza vrednosti, verovanja i institucija? Ostaviću sad po strani treba li ona biti nazvana komunističkom ili uopšte partijom (iako to ideološki nije indiferentno, tako da ću nastaviti sa upotrebom ovih termina) i usredsrediti se na njegove horizonte i oblike. Preostaje mnogo toga što ne znamo, ali možemo početi sa negacijama.
Prvo, takva partija, kolikogod ona bila mala na početku, mora biti sačinjena od pojedinaca koji se slažu sa platformom ciljeva utemeljenom na stavu i metodu koji obuhvata ono bitno iz Marksa, to će reći, sa horizontom anti-kapitalističke emancipacije svakoga i svih. Međutim, opšte slaganje nije dovoljno. Partija mora odmah imati najmanje dve sledeće karakteristike: aktivnost u nekim pametno izabranim poljima koja se snažno tiču proletera kao građana i kao klase, i međusobno učenje među članovima partije na osnovu teorije korištene u praksi, kao trening za ono što se pokazuje kao moguće. To se tiče posebno međudelovanja između dve nezaobilazne komponente svake partije, manualnih i mentalnih radnika. Treba pretpostaviti da, pod stalnim jurišom besramne i tehnički efikasne propagande individualizma, svi mi smo manje ili više inficirani takvim mizantropskim stavom, tako da se jedino pomoću aktivnog rada i međusobnog učenja, te kroz kritičku refleksiju na naše velike pretke, možemo postepeno oporaviti. Naš horizont ostaje ono što je Luksemburg zvala ‘spoj nauke i radnika.’ Izdavačka delatnost u štampanim i elektronskim formama, i gde god je to moguće sa video i medijskim komponentama, kako za unutrašnju tako i za spoljašnju propagandu, biće odista nezaobilazna; ona treba hraniti lokalne čitalačke i gledalačke diskusione i izdavačke grupe.
Drugo, takva partija mora odmah funkcionisati kao puna demokratija sa koliko god je centralizma neophodno kako bi se povećala njena efikasnost – ni manje ni više. Kako je Lenjin prvobitno insistirao, avangardna partija mora se pridržavati ‘pravila nadahnutih Pariskom komunom, u nameri da se suzi politički profesionalizam: izabrani predstavnici valja da imaju plate kvalifikovanog radnika, valja stalno i budno suzbijati usluge i privilegije za izabrane predstavnike, a oni ostaju odgovorni svojim biračima’ (Bensaïd). Svi oblici demokratije, ne samo prvenstveno parlamentarne (iako se i ona takođe može koristiti) već što više neposredne i asocijativne, kao što su plenumi, aktivi, rotacije funkcija, itd., dobrodošli su pod uslovom da povećavaju efikasnost. Jaki sukobi stanovišta praćeni zajedničkim poštovanjem nezaobilazni su za partiju koja neće biti samo sekta. Jedino u takvoj situaciji, proveravanoj praktičnim radom, mogu se kristalisati jasni i zdravi stavovi. Međutim, sva takva mišljenja i stavovi moraju biti unutar platforme prihvaćene na početku. Ona može (i naravno s vremena na vreme treba) da bude dopunjena i promenjena, ali jedino ukoliko horizont definisan u prethodnom paragrafu i neke središnje orijentacije prema njemu ostaju fiksirani i nepromenljivi. Ustvari, formulisati takve orijentacije i ‘načela’platforme predstavlja, zajedno sa neposrednim praktičnim aktivnostima među proleterima, glavnu svrhu takve partije.
Sve u ovom pod-odeljku temelji se na modelu partije u jednoj državi ali bi važilo, uz nužne izmene, i za udruživanje tih partija u međunarodnim omerima.
Bensaïd je primetio kako, paradoksalno, sâm izum takve partije kao dela koji predstavlja celinu radničke klase (ili radnih klasa, kako bih ja rekao) otvara mogućnost da taj deo sebi prisvoji vlast, umesto da to učini ceo blok klasâ, kao i suprotnu mogućnost – da klasa sebi iznađe drugačije, mnogostruke organizacione oblike za svoje različite i mnogostruke interese, kako se to ustvari i često dešavalo u sindikatima.
Hleb je prvo pravo naroda. Louis Antoine de Saint-Just
5.0. Središnja crvena nit bilo kakve anti-kapitalističke platforme neizbežno je redistribucija bogatstva odozgo, od najnaduvenijih i nekrofilskih 5% (upor. Benerdži) ka radnih 95% ljudi. 5.1. Koja bi trebalo da budu neposredna i polu-trajna načela naše platforme (koja se mogu proširiti ili izmeniti kada ustreba)? Nemam potpuni skup tih načelâ. No predlažem da ta pravila uključe bar sledeće tačke, kao početni i ne do kraja iscrpni crveno-zeleno-feministički strateški predlog za smanjenje bede ogromne većine naroda, koji treba da bude obogaćen taktikama kraćeg trajanja:
• Finansijski kapitalizam treba i znači ratovanje; današnji krajnje grabljivi i beskrupulozni kapitalizam napregao se da uništi sve oblike ljudskog zajedništva osim novčane povezanosti. On predstavlja stvarni teološki ekstremizam našeg razdoblja, a takozvani Islamisti su mu samo bleda kopija: kuga na obe njihove kuće! Stoga se moramo žestoko suprotstaviti svakom nasilju i ratu osim u slučajevima čiste samoodbrane, na primer protiv otvorenog napada na središnje interese naroda; moramo odbiti učestvovanje u NATO-u i bilo kakvom vojnom izdatku koji nije neposredno povezan sa samoodbranom zamlje; moramo se nepokolebljivo orijentisati ka svenarodnoj teritorijalnoj odbrani – švajcarskog tipa – uz striktnu kontrolu nad visoko-tehnološkim i specijalističkim jedinicama kao što su avijacija i tenkovi, sa rotiranjem članstva u njima (zapamtimo Aljendea!);
• Moramo se žestoko suprotstaviti uvlačenju radnog naroda u bedu koju diktiraju finansijski i drugi kapitali. Potrebna je stroga demokratska kontrola banaka (sa horizontom njihovog preuzimanja) i monetarne politike, kao i odbijanje dva stuba kapitalističke moći. Prvo, to je odbijanje Evropske Unije kakva stvarno postoji, čija je zamisao dobra – ukoliko bi se temeljila na socijalističkoj demokratiji. U našoj stvarnosti ona je izvrnuta u tamnicu narodâ, na prisilnu nemaštinu i glad pomoću polakog ubijanja preko banaka (Grčka) a ako treba i pomoću brzog ubijanja preko tenkova (Ukrajina). Drugo je odbijanje međunarodnih organizacija kapitala – Svetska Banka, STO, MMF, uključujući i najopakiji TTIP predlog – kada god oni žele da nametnu ekonomsko osiromašenje i robovanje. Načini što bezbolnijeg izlaska iz Evro-zone treba da budu pažljivo ali i brzo pripremljeni za slučaj potrebe, a otplaćivanje nacionalnog duga uslovljeno njegovim prebijanjem na manje od polovine (up. Lapavitsas);
• Moramo voditi tvrdoglavu borbu za minimalnu nadnicu i minimalni građanski dohodak bilo koje osobe starije od 16 godina (uz najoštriju borbu protiv izrabljivanja dece), za dostojanstvene penzije, i za zdravlje, vodu, obrazovanje, i druga zajednička dobra (commons) dostupna čitavom stanovništvu;
• Moramo voditi tvrdoglavu borbu za ekološku pravdu: negu šuma i močvarnih predela, odbijanje atomske energije, sve veće korištenje vozova i bicikala umesto automobila, smanjenje energetskih potreba konzervacijom, itsl.;
• Moramo neprestano tražiti oblike efikasne internacionalističke borbe, prvo zajedno s ostalim evropskim – osobito južnim – narodima ali zatim i šire (malo više o ovome dole pod 5.2).
• Moramo se smesta suočiti sa besprimerno velikim migracijama izbeglica iz zemalja koje međunarodni kapitalizam fizički uništava, a to su za Evropu izbeglice iz Afrike (‘Crni’) i Zapadne Azije (‘Arapi’). U dolazećim godinama i decenijama njihov broj neće opadati nego rasti. Oni su naši susedi, naša ljudska braća i sestre, pod kožom su krvavi isto kao i mi; juče su mnogi od nas bili u njihovom položaju, a sutra bismo opet mogli biti. Usto, njihov beg od smrti zbog bombi i gladi nezaustavljiv je. I konačno, njihov je rad neophodan kako bi preživeli makar i smanjeni oblici ljudskog blagostanja (zdravstveno osiguranje, školstvo, penzije i slično) u evropskim društvima. Moramo se boriti da im se ustupi, u celoj Evropi, puno pravo azila od nasilja zbog kojeg beže (upor. Iveković 245-58 i passim) kao i mogućnosti za rad. Ako se ne pobrinemo valjano da uspostavimo mreže za saradnju sa njima i sa mestima na koja dolaze, oni će biti iskorišćeni za naduvavanje fašističkog šovinizma koje bi uništilo sav naš ostali trud.
Dok taktički kompromisi oko nižih i nepotpunih oblika takvih i sličnih tačaka lako mogu biti neophodni, posebno na početku, načela ne smeju nikad biti zaboravljena i izigrana iz taktičkih svrha: ona su razlog postojanja partije. Kao što će naši neprijatelji odmah znati, takva partija će biti u najmanju ruku usmerena protiv sadašnjeg finansijskog kapitalizma, prema tome na neki način kejnzijanska, ali po svom konačnom horizontu neizbežno (ma koliko ‘neo-‘) marksistička ili komunistička. Toj našoj zastavi mi treba da dodamo još jednu boju (zelenu), ali nikad se ne smemo stideti crvene, jer ona znači krv i život.
5.2. Ovde ne mogu razviti ono što je veliki Lucio Magri nazvao ‘Novi komunistički identitet’, ali citiraću neke od njegovih središnjih uvida (više o tome može se pročitati u mom tekstu ‘Prescience’). On ih temelji na dva konvergirajuća sveobuhvatna faktora. S jedne strane, današnja tehnologija i pristup informacijama omogućuju kako skraćenje radnog vremena, tako i decentralizaciju moći – njegovim rečima, ‘danas je ideja komunizma u njenom originalnom i bogatom značenju emancipacije po prvi put povesno zrela’, bez fiksacije na ekonomski progres i na državu kao jedinu alternativu dominantnom tržištu. To je ono što je Breht 1950-ih nazvao mogućom nastanjivošću naše planete. S druge strane, kapitalizam se ne može nositi sa okolinom, jer to zahteva dugoročno planiranje i odstojanje od motivacije profitom. Prema tome, kvalitativna umesto kvantitativne proizvodnje danas je moguća ali je onemogućena u korist ‘proizvodnje iluzija i efemernog’ koja poriče potrebe zdravlja, odgoja ili prostornog planiranja. Danas je strukturalni preduslov kapitalizma irelevantnost politike, korištene kao šupalj ritual za odluke koje donose novi vladari, mala ekonomska i tehnokratska oligarhija u internacionalnim ekonomskim i političkim centrima, lišena bilo kakvog demokratskog uticaja. Ovoj se građanskoj degeneraciji možemo suprotstaviti samo ‘punim razvojem političke demokratije’. Novi svet izravne globalne moći finansijskog kapitala i multinacionalnih korporacija potrebuje internacionalnog protivnika, Rusoov i Titov narod kao ‘kolektivni politički subjekt sposoban da sprovodi dugoročan opšti projekat’. A taj protivnik kapitalizma ne može biti prodoran bez gramšijanske partije (ili grupe partija) kao ‘stimulusa i sinteze složenog sistema autonomnih i permanentnih političkih pokreta’. Siriza, Podemos i neke Latino-Američke koalicije možda mogu da postanu prethodnici takvog stimulusa i sinteze, pod uslovom da je njihov unutrašnji fokus dovoljno oštar i da spoljašnji neprijatelji, finansijski kao i vojni, budu neutralizovani.
Ali za sve ovo postoje dva preduslova. Prvo, u kapitalizmu eksploatacija i klasni rat, danas gotovo sav odozgo, predstavljaju obuhvatni okvir svih drugih (brojnih) suprotnosti. ‘Sâm je kapital veliki ujedinitelj koji sebi potčinjava sve vidove društvene proizvodnje i reprodukcije, preoblikujući funkciju porodice, određujući društvenu podelu rada i potčinjavajući ljudske uslove života Zakonu vrednosti. Ako tako stoje stvari, onda je jedna partija, a ne naprosto suma društvenih pokretâ, najbolji agens svesnog ujedinjavanja.’ (Bensaïd).
Drugo, očigledno je da je internacionalni kapitalizam, uprkos svojoj grlosečnoj konkurenciji, naučio od lenjinizma šta je to potreba za jedinstvom kada se suočava sa neprijateljem: radnim narodom sveta. Za uzvrat, mi moramo naučiti istu lekciju, koristeći više fleksibilnosti nego što je Lenjin uzmogao. Nijedna država se ne može boriti protiv finansijske i vojne moći kapitalizma sama: Cipras nam je strašna pouka. Ili će komunistički internacionalizam Marksove i Lenjinove vrste biti naš horizont, ili ćemo biti pojedinačno potučeni.
5.3. Za kraj navešću dve odlučujuće tačke koje sam morao zanemariti:
Prvo, Trocki je u svom predgovoru Istoriji Ruske revolucije uporedio, u danas ponešto problematičnoj metafori, odnos između ‘mase’ i ‘partije’ sa delovima parne mašine: mase su potencijalna energija pare, partija je cilindar sa klipom koji kondenzuje i prenosi tu energiju. Bez posredujućeg aparata, energija bi bila rasipana uzalud, ali bez energetskog potencijala ne bi bilo pokreta (19). Moj esej je samo početno spomenuo, u sekciji 2, radni narod kao izvor energije, ali bez izravne i stalne veze sa njim, svaka mašina će raditi sve slabije.
Drugo, mi, neizbežno komunističko levi, možemo takođe pretrpeti neuspeh. Onda ćemo doći do punog divljaštva totalnog rata i totalne bede narodâ, do Gvozdene pete koja će pokopati jednako nas i konkurencijski kapitalizam u korist punog neofašizma. Stalno treba da budemo svesni ove neizbežne alternative.
1/ Odluka da moramo iznova progovoriti o adekvatno ažuriranom komunizmu Gramšijevog tipa posledica je mog životnog opredelenja, a sazrela je u mom radu nakon 2009. godine na pregledu SFRJ (vidi Samo jednom se ljubi, prošireni original izlazi uskoro kod izdavača Brill). To se može slediti i u nekim pobočnim esejima iz tog vremena, uključivši i one u Bibliografiji dole. Posebno su me ohrabrili neki radovi iz poslednjih godina, među kojima bih istakao one W.F. Hauga, Dejvida Harvija, Lučija Magrija i Alena Badjua; sretan sam što vidim da u intelektualnoj zajednici Levice raste svest o potrebi fleksibilne, ali na kraju rigorozne partije. Međutim, ovaj esej ne pretenduje na to da nabroji, a još manje da iscrpi, sve glavne vidove komunističkog programa ili partijskog organizovanja.
Za sekciju 1.1 stimulisao me je — uz ostake citirane autore – napis Frensisa Malherna, za 2. Jerana Terborna i za 3.2 Žan-Lik Nansija, sve ako se ponegde moje kategorije razlikuju od njihovih. Koristile su mi i diskusije za novosadskim drugaricama i drugovima Gordanom Stojaković, Majom Solar i Andreom Jovanović kao i s prevodiocem Lazarom Atanaskovićem. Posebnu zahvalnost dugujem pažljivoj kritici Mladena Lazića i Erica Canepe koja je sprečila mnoge nepreciznosti, mojoj kolegici sa studija Marcelline Krafchick kao i Michaelu Stőppleru.
‘Masovne društvene snage’ koje sagledavam u sekciji 2 vidim kao klase, ili frakcije i grupisanja klasa. Valja da pamtimo opomenu Henesijeve : ‘izbegavanje klasne analize u 1980im i 1990ima ispada kao jedno od najefikasnijih ideoloških oružja neoliberalizma’ (12). Moj pojam ‘klase’ može se naći u eseju ‘On Class,’ a na hrvatsko-srpskom u knjizi Samo jednom se ljubi. Posebno, stav da je velika većina žena potencijalno ‘kvazi-klasni’ saveznik protiv-kapitalizma može se naći u radovima Nensi Hartsok, Doroti Smit i Elen M. Vud, čiji naslovi se mogu naći u bibliografiji Henesijeve.
Ovaj esej pokušava da sagleda međunarodno stanje, ali se u predlozima tačke 5. usredsređuje uglavnom na evropska iskustva.
portalnovosti
4. Ni sa tobom ni bez tebe: o anti-kapitalističkoj političkoj partiji u 2010-im
Sic ego nec sine te nec tecum vivere possum, et videor voti nescius esse mei. aut formosa fores minus, aut minus inproba, vellem….
[Eto ne mogu živeti ni bez tebe ni sa tobom, i izgleda kao da se ne mogu odlučiti, o kad bi bila manje lepa ili više verna!] Ovidije, Amores, oko 10 BCE
4.1. Ne s tobom: Argumenti protiv potrebe za nekom vrstom čvrsto organizovanog nukleusa u anti-kapitalističkom pokretu
4.11. ‘Bilo koje stalno vođstvo sa obaveznom koordinacijom važnih tekućih aktivnosti iz centra je kontra-produktivno.’
Ovaj stav je veoma popularan ne samo među anarhistima, već i među tro-četvrtinskim anarhistima ‘pokreta pokretâ,’ od Sijetla preko Dakara do Okupaj u SAD. Nastao je na osnovu očiglednog neuspeha nacionalnih kao i komunističkih partija sa ispočetka globalnom ali krutom strukturom, ustrojenom odozgo prema dole. Sumnja anarhizma spram organizovanja odozgo prema dole korisna je komponenta bilo koje buduće anti-kapitalističke organizacije. Moram naglasiti kako anarhisti, jednako kao i lenjinisti, baštine nasleđe gnusnih grehova međusobne netolerancije i mržnje; nasuprot tome, i jedni i drugi moraju biti dobrodošli u narodnom frontu protiv turbokapitalizma – pod uslovom da se slažu sa fleksibilnom ali efikasnom organizacijom diskutovanom u ovom eseju. Ipak, suočen sa punom kompjuterizacijom, globalizacijom i militarizacijom neo-imperijalizma, stav anarhistâ temeljen na idealu zanatske radnje, koji sam citirao gore, sulud je: on je ne samo neefikasan, već čak garantuje neuspeh. Kako radnici u industrijski razvijenim zemljama mogu ustati protiv multinacionale koja će jednostavno pomeriti fabrike u kojima i protiv kojih oni štrajkuju i premestiti ih u još siromašniju zemlju? Samo tako da rekreiraju neku blisku analogiju sa sve tri povesne Internacionale, to će reći, radeći za i u koordinisanom – i u nekim odlučnim momentima trenutno ali čisto hijerarhijskom – sklopu iskrenih i doslednih antikapitalističkih pokreta, partija, ljudi i grupa. Takva koordinacija zahteva neku vrstu centralnog autoritativnog tela, izbornog i opozivog, verovatno ne predugo na istom mestu ili kontinentu, ali čije se odluke u slučajevima nužde moraju poštovati.
Finansijski kapitalizam treba i znači ratovanje; današnji krajnje grabljivi i beskrupulozni kapitalizam napregao se da uništi sve oblike ljudskog zajedništva osim novčane povezanosti. On predstavlja stvarni teološki ekstremizam našeg razdoblja, a takozvani Islamisti su mu samo bleda kopija: kuga na obe njihove kuće!
To važi takođe i za nacionalne organizacije jednog takvog internacionalnog pokreta, recimo za štrajkače protiv kojih su upotrebljeni razbijači štrajkova iz siromašnijeg regiona ili klase. Razgranata nacionalna, i gde je to neophodno internacionalna, snaga koja može reagovati brzo koliko i kompjuterski linkovi multinacionalne korporacije nezaobilazna je, kako bi moglo da se govori sa razbijačima štrajkova u njihovom žargonu i s poznavanjem njihove pozadine. Ili, ukoliko bi štrajk težio (kao što on to i treba) da pogađa sve fabrike te korporacije ili možda čitave industrijske grane, ili ukoliko bi trebalo bojkotovati njihove proizvode naširoko, tako organizovana sila jedina je stvarna mogućnost kretanja u stopu sa kapitalistima i oružanim snagama.
Induktivno, prema tome, argumenti protiv citata u naslovu su jaki.
4.12. ‘Ukoliko nije suvišno – to će reći, ukoliko može da radi dobro u datu svrhu – svako stalno vođstvo i obavezna koordinacija tekućih važnih aktivnosti iz centra je izrazito podložna birokratizaciji takvog centra, koja će učiniti više štete nego koristi pokretu u celosti.’
Prigovor: ne postoji pokret koji bi bio amorfna masa, svaki pokret ima uz promenjivu periferiju i neko jezgro sa kojim pokret stoji ili pada. Preostaju samo dva pitanja. Prvo: hoće li takav centar biti kratkog ili dugog trajanja? Hoće li biti lokalno, nacionalno ili internacionalno koordinisan? Drugo, da li postoji potreba za koordinacijom ne samo u prostoru, već takođe, i možda primarno, u vremenu – tako da iskustva borbi ne ostaju ograničena na momentalni prostor i vreme već su popularizovana, prosejana i generalizovana za buduće potrebe? Koordinaciju u prostoru prihvataju, mislim, čak i ponajviše anarhistički pokreti; ali često se teoretski poriče potreba da tela postoje i umovi funkcionišu koordinisano u vreme između vrhunskih manifestacija (to se onda u praksi pokušava nekako napola skrpiti). Svakako, birokratija (ili bolje, oligarhija) smrtonosna je zaraza protiv koje se treba boriti, ali izjednačavanje svakog stalnog – čak i izabranog, smenljivog i odgovornog – centralnog tela sa birokratijom, logički nije dokazivo. Jedna sarkastična primedba tvrdi da je izjednačavanje organizacije sa degeneracijom vrlo slično hrišćanskoj dogmi pada u Iskonski greh (Hallas 11). Ono svedoči o dubokom nepoverenju prema radnim ljudima unutar antikapitalističkih pokreta, kao da oni nisu sposobni da uspostave trajnu kolektivnu i demokratsku kontrolu od baze prema gore. Suprotno tome, ja ne vidim nikakvu vrlinu u slaboj organizaciji ili dezorganizaciji: ‘organizacija je jedino oružje proletarijata’ (Lenjin).
Istina, sve ako je beskorisnost bilo kakve mandatorne koordinacije iz centra nedokazana, to ne znači da je njena suprotnost tačna – jasno je da nijedno vođstvo ne može biti nepogrešivo, i da je permanentno vođstvo podložno degeneraciji. Međutim takođe je jasno da u kompleksnim društvima, kao što je to kapitalističko, ne postoji efikasna delatnost bez formalnih organizacija. Ali to ne znači da je bilo koja organizacija ili koordinacija iz centra uvek korisna. Možemo samo reći da stalno, izabrano i odgovorno rukovodstvo može u većini situacija biti mnogo korisnije nego njegovo odsustvo. A u kojim to uslovima važi i u kojima ne, ne možemo prosuditi pomoću opštih postavki već samo kroz indukciju iz pojedinačnih situacija.
4.13. ‘Iskustvo socijal-demokratskih i zatim komunističkih partija predstavlja jasan dokaz postavki 4.11 i 4.12.’
Nastavimo dakle induktivno. Dokazi su naravno vrlo brojni i veoma impresivni. Nemačka socijaldemokratska partija kao i njeni sindikati već su na početku 20. stoleća bili toliko birokratizovani da je sociolog Robert Mihels mogao na njima da bazira svoju hipotezu o ‘gvozdenom zakonu oligarhije’ u političkim partijama. Isto važi i za britansku laburističku partiju i poslovično glomaznu birokratiju njenih sindikata, i manje ili više za sve partije Druge internacionale. Sve one ne samo da nisu uspele već nisu ni makar pokušale da zaustave enormnu klanicu Prvog svetskog rata, gde su desetine miliona proletera služile kao raznošeno i trovano topovsko meso. Teško je zamisliti težu izdaju organizovanog centra protiv njegovih članova nego što je ova (osim valjda na vrhu staljinizma).
Što se tiče ‘boljševiziranih’ partija po dolasku na vlast: Lenjin je imao najmanje dva modela socijalističke partije. G. 1903.-1904. partija je bila zamišljena za ilegalni podzemni rad pod svirepim carističkim pritiskom, tako da njegov horizont striktne konspiracije i jake centralizacije vredi samo za te uslove. Ako se imperijalni kapitalizam razvije u punu Gvozdenu petu (sajber i nanofizičku verziju Londonovog romana), možda će nam biti potrebno da skinemo prašinu sa ovog prvog modela i ponovo ga koristimo. No g. 1905. i posle Oktobarske revolucije 1917., kada je partija postala legalna, Lenjin se odmah okrenuo ka oblicima masovne partije sa punim demokratskim centralizmom, to će reći, izbori odozdo nagore i sloboda frakcija i sukoba mišljenja u svim legalnim organima, uključujući i centralni komitet, politbiro kao i kongres koji bira te organe praktično svake godine. Vratiću se ovom drugom Lenjinovom modelu kasnije.
Nažalost, puno ekonomsko i demografsko rasulo Rusije, koje je ostavilo komunističku partiju kao jedini koordinacioni subjekt države, nateralo je Lenjina 1921., usred naglog povlačenja u NEP, da uvede zabranu frakcija u trajanju od jedne godine. Zbog njegove bolesti i Staljinovog pristizanja kao sekretara sve elitiziranije partije, ta zabrana nije nikad povučena te je za nekoliko godina komunistička partija usvojila, pomoću masovnog prijema novih članova kao i pomoću čistki, istinski monolitan staljinistički model birokratske oligarhije i terora. Ovaj brutalni model nema sa glavnom boljševičkom tradicijom do 1921. nikakve veze osim u lažnoj propagandi Staljinovog sistema, odgovornog i za masvovna ubistva, uključujući ona skoro svih ‘starih boljševika’: njega moramo u potpunosti odbaciti.
Konačno, moramo pamtiti elementarno logičko pravilo da se iz pojedinačnih postavki ne može izvući opšti zaključak (ex propositionibus particularibus nihil sequitur). Zbog toga ni devetnaestovekovna nemačka socijal-demokratija niti Staljinova komunistička partija ne dokazuju ništa što se tiče vođstva i mandatorne koordinacije iz centra. Pa ipak, obe partije ostaju iznimno gorke povesne opomene kao ćorsokaci koji se uvek moraju držati na umu.
4.2. Niti bez tebe: argumenti u prilog potrebi neke varijante komunističke partije
Ukoliko uzmemo Lenjinov model legalne partije kao početnu hipotezu, onda on treba da bude dopunjen mnogim iskustvima posle njega, i to iz dve grupe izvora. Prva će početi sa Gramšijem i nastaviti se analizom pozitivnih i negativnih vidova unutar ‘realsocijalizma’ Jugoslavije, Kine i Kube – a takođe i Vijetnama, sandinističke Nikaragve i danas Bolivije – ukoliko i kada oni postanu dostupni analizi. Druga grupa izvora ponovo će obraditi iskustva unutar buržoaske (ili bolje citoyen) demokratije, posebno u njegovim ranim, još uvek nepotpuno kapitalizovanim oblicima, kao i libertarijansko anarhističkog organizovanja, pritom odbijajući njegovu dogmatsku tendenciju ka individualističkom haosu i neefikasnosti. Što se tiče našeg horizonta, dva pitanja ostaju najbitnija. Jedno je opšte: kako bi takav model izgledao danas? Drugo je posebno: da li je Lenjinovo insistiranje na političkoj partiji koja stvara stavove i osigurava njihovo provođenje, i dalje neophodno, a prema tome i dalje prihvatljivo?
4.21. Ponajprije ću se upustiti u drugo pitanje, jer je ono preliminarno i važno. Sledeći Halasa (15-16), osloniću se na razliku između avangarde i elite. Avan-garda je vojni temin za istureni odred napredujuće vojske ili mornarice: taj odred nije niti bolji niti gori u odnosu na ostalu vojnu silu, nego je funkcionalno drugačiji od nje jer izviđa i istražuje teren u koji čitava vojska treba da napreduje. Metaforično, to označava grupu koja ‘predvodi ’ ili ‘se nalazi u prvim redovima’ novih ideja i pokušaja, na primer u kulturi (termin je skovao Sen Simon, i to za umetnost). To ima smisla kao metafora za političku borbu i opoziciju jedino ukoliko iza avangarde sledi glavno telo ili ukoliko se, u najmanju ruku, razumno može očekivati da će je ta glavna grupa slediti u ne tako dalekoj budućnosti. Prema tome, ova metafora – korisna u svoje vreme, i možda ponovo u budućnosti – treba da se oprezno koristi; tome ću se vratiti.
To je odbijanje Evropske Unije kakva stvarno postoji, čija je zamisao dobra – ukoliko bi se temeljila na socijalističkoj demokratiji. U našoj stvarnosti ona je izvrnuta u tamnicu narodâ, na prisilnu nemaštinu i glad pomoću polakog ubijanja preko banaka (Grčka) a ako treba i pomoću brzog ubijanja preko tenkova (Ukrajina). Drugo je odbijanje međunarodnih organizacija kapitala – Svetska Banka, STO, MMF, uključujući i najopakiji TTIP
Nasuprot tome, elitizam se temelji na pretpostavci da su očigledne razlike u sposobnostima, svesti i iskustvima ljudi duboko usađene u njih – možda čak biološki. Samo veoma ili ponešto mala elita, po ovom stavu, sposobna je da vodi društvo, dok je masa večno nesposobna za nezavisno donošenje odluka i za vođenje poslova zajednice – za samoupravljanje. Ovakav stav je formulisan po prvi put i najbolje u Platonovoj Državi (Politeia). U središtu njegovog dijaloga nalazi se figura i tip Vladara kao klase Znalaca. To označava i otelovljava stapanje znanja i moći nezaobilazno za savršenu (klasnu) zajednicu ili državu. Evo ključnog pasusa iz Platonove četvrte knjige Države:
Ima li u državi, koju smo upravo zasnovali, građana sa određenim znanjima takvim da se na osnovu njih ne mogu davati dobri saveti ovoj ili onoj struci koja postoji u državi, nego takvim koja se odnose na samu državu kao celinu, na najbolji način njene unutrašnje organizacije, kao i na najbolji način njenog odnošenja prema drugim državama?…. Onda će po ovom najmanjem staležu, koji upravlja i vlada, po njegovim delima i njegovom znanju, cela država koju smo sagradili biti po prirodi mudra, a čini se da je prirodom određeno da najmanji bude onaj stalež kome je dato da ima udela u tome znanju, jedinom koje, u poređenju sa ostalim naukama, možemo nazvati mudrošću (sofia)…. (428c-429a, prevod A. Vilhar i B. Pavlović)
Putanja komunističkih partija na vlasti, od Lenjina do Tita, Maoa, Kastra i Hoa – da se ograničim samo na vođe istinskih narodnih revolucija – čini se da odgovara Platonovom horizontu.
Prema tome, moderni elitizam i avangardizam imaju na levici zajedničkog imenitelja u hegemonijskoj Partiji koja bi trebala koristiti svoju moć da odozgo ukine otuđenje radnog naroda i odgoji ga da koristi neposrednu demokratiju odozdo. Čak i posle revolucionarnog preuzimanja moći, interval ili ‘tranzicija’ takvog praktičnog i teorijskog odgajanja bio bi vrlo tegoban, jer u njemu se simultano mora odbraniti revolucija protiv neprestane pretnje svetskog kapitalizma kao i, bez sumnje postepeno, radikalno preoblikovati čitava ekonomija i način života. Takav period zahteva intimno, neprekidno i rastuće stapanje moći i znanja. Pošto bi on usto povesno morao da bude prvi korak ka razbijanju oligarhijskog oblika baš takvog stapanja, nastaju bitni tegobni problemi, kojima komunističke partije nakon Staljina nisu bile dorasle (moj teoretski prilaz tome je u ‘15 teza’).
Nasuprot avangardizmu, elitizam ne veruje da se glavno telo može bilo kad pridružiti i sjediniti s avangardom; ili drugim rečima, ne veruje da empirijske razlike između sposobnosti različitih ljudi imaju glavni i odlučujući koren u društvenom otuđenju s kojim se može boriti i koje se može promeniti. Elitizam (recimo profesionalna Crkva) je neophodna ideologija svake vladajuće klase – dakle, svih kapitalista i buržoaskih vlastodržaca. U socijalističkim i komunističkim partijama ona je uvek bila znak najopasnije antidemokratske i hijerarhijske degeneracije.
Ja međutim držim da metafora avangarde, manje grupe prethodnika koja može prva primetiti važne vidove situacije i izvestiti o njima postojeće ili bar začeto glavno telo, ostaje na našem dnevnom redu, pod uslovom da bude nerazdvojno združena sa demokratijom odozdo na gore u partiji i celom društvu. Razlog tome jeste što je otuđenje, kome je Marks nadenuo ime pre 170 godina, danas proželo celo društvo u još jačim i još obilnijim oblicima, uključujući nužno i plebejce ili proletere (narode i klase bez svojine nad sredstvima za proizvodnju). Da bi zauzdala verovatne ekscese od strane avangarde, upotreba ovog termina treba da bude samosvesno kritička i da izbegava podjednako privatizovani očaj kao i neumerene pretenzije. Ipak, glavno telo proletarijata očigledno teško pati pod nemilosrdno rastućim pritiskom klasnog rata odozgo, od strane finansijskog i svakog drugog kapitalizma protiv njega (up. Bufetov intervju) i protiv sve više i više proletarizovane srednje klase. tako da se ne može predvideti kada će se uključiti u aktivni otpor. Spremnost je sve.
U to spada, na istaknutom mestu, pripremanje kroz naše diskusije i aktivne prakse odgovarajuće organizacione forme da se najveći broj proletera pridruži avangardi.
4.22. Dalje prosvetljenje može se naći pomoću kratke parafraze Gramšijevog argumenta u prilog ujedinjujućeg političkog centra sa tačke gledišta svesti potrebne za trajnu radikalnu aktivnost. Za hladnokrvno analiziranje i planiranje efikasne politike nisu dovoljne samo spoznaje već valja takođe usvojiti i tehnike spoznaje ili mišljenja koje ne slede takozvani ‘zdravi razum.’ Jer on je svest duboko inficirana banalnostima i greškama koje izviru iz otuđene prakse klasnog društva, i deponovana u sam jezik kao i u neosnovana prednaučna verovanja tradicionalnog znanja. Stav ove ‘svakodnevne filozofije’ je po pravilu nekritički, nasumičan i fragmentaran. Bez sumnje, do kritičke svesti potrebne za povesnu promenu može se samo doći ukoliko se pođe od naivnog razumevanja masovnih učesnika u društvu koje se menja, od popularne ‘implicitne’ filozofije — ali samo pod uslovom da se ono dalje artikuliše, preradi i rafiniše u suvislo i eksplicitno političko znanje. Jedino tako može se doći do društvene grupe sa zajedničkim načinima mišljenja i delovanja, to će reći, s jedinstvenim stavom spram svih dešavanja. To omogućuje i dijalog ili povratnu spregu za međusobni odgoj i obrazovanje između zdravog razuma datog popularnog sloja i nekih intelektualaca novog, angažovanog tipa – koji deluju ponešto kao metalni prstenovi koji drže zajedno prečage bureta: time bi po Gramšiju došlo do političke partije kao ‘kolektivnog intelektualca’ (vidi Hauga i Tomsona). 4.23. Prema tome, kakva organizacija danas može biti korisna analogija Lenjinovoj i Gramšijevoj partiji sa istinski demokratskim centralizmom, kao kolektivni aktivistički mislilac usred drugačijih, ali jednako akutno generalizovanih kriza vrednosti, verovanja i institucija? Ostaviću sad po strani treba li ona biti nazvana komunističkom ili uopšte partijom (iako to ideološki nije indiferentno, tako da ću nastaviti sa upotrebom ovih termina) i usredsrediti se na njegove horizonte i oblike. Preostaje mnogo toga što ne znamo, ali možemo početi sa negacijama.
Prvo, takva partija, kolikogod ona bila mala na početku, mora biti sačinjena od pojedinaca koji se slažu sa platformom ciljeva utemeljenom na stavu i metodu koji obuhvata ono bitno iz Marksa, to će reći, sa horizontom anti-kapitalističke emancipacije svakoga i svih. Međutim, opšte slaganje nije dovoljno. Partija mora odmah imati najmanje dve sledeće karakteristike: aktivnost u nekim pametno izabranim poljima koja se snažno tiču proletera kao građana i kao klase, i međusobno učenje među članovima partije na osnovu teorije korištene u praksi, kao trening za ono što se pokazuje kao moguće. To se tiče posebno međudelovanja između dve nezaobilazne komponente svake partije, manualnih i mentalnih radnika. Treba pretpostaviti da, pod stalnim jurišom besramne i tehnički efikasne propagande individualizma, svi mi smo manje ili više inficirani takvim mizantropskim stavom, tako da se jedino pomoću aktivnog rada i međusobnog učenja, te kroz kritičku refleksiju na naše velike pretke, možemo postepeno oporaviti. Naš horizont ostaje ono što je Luksemburg zvala ‘spoj nauke i radnika.’ Izdavačka delatnost u štampanim i elektronskim formama, i gde god je to moguće sa video i medijskim komponentama, kako za unutrašnju tako i za spoljašnju propagandu, biće odista nezaobilazna; ona treba hraniti lokalne čitalačke i gledalačke diskusione i izdavačke grupe.
Drugo, takva partija mora odmah funkcionisati kao puna demokratija sa koliko god je centralizma neophodno kako bi se povećala njena efikasnost – ni manje ni više. Kako je Lenjin prvobitno insistirao, avangardna partija mora se pridržavati ‘pravila nadahnutih Pariskom komunom, u nameri da se suzi politički profesionalizam: izabrani predstavnici valja da imaju plate kvalifikovanog radnika, valja stalno i budno suzbijati usluge i privilegije za izabrane predstavnike, a oni ostaju odgovorni svojim biračima’ (Bensaïd). Svi oblici demokratije, ne samo prvenstveno parlamentarne (iako se i ona takođe može koristiti) već što više neposredne i asocijativne, kao što su plenumi, aktivi, rotacije funkcija, itd., dobrodošli su pod uslovom da povećavaju efikasnost. Jaki sukobi stanovišta praćeni zajedničkim poštovanjem nezaobilazni su za partiju koja neće biti samo sekta. Jedino u takvoj situaciji, proveravanoj praktičnim radom, mogu se kristalisati jasni i zdravi stavovi. Međutim, sva takva mišljenja i stavovi moraju biti unutar platforme prihvaćene na početku. Ona može (i naravno s vremena na vreme treba) da bude dopunjena i promenjena, ali jedino ukoliko horizont definisan u prethodnom paragrafu i neke središnje orijentacije prema njemu ostaju fiksirani i nepromenljivi. Ustvari, formulisati takve orijentacije i ‘načela’platforme predstavlja, zajedno sa neposrednim praktičnim aktivnostima među proleterima, glavnu svrhu takve partije.
Sve u ovom pod-odeljku temelji se na modelu partije u jednoj državi ali bi važilo, uz nužne izmene, i za udruživanje tih partija u međunarodnim omerima.
Bensaïd je primetio kako, paradoksalno, sâm izum takve partije kao dela koji predstavlja celinu radničke klase (ili radnih klasa, kako bih ja rekao) otvara mogućnost da taj deo sebi prisvoji vlast, umesto da to učini ceo blok klasâ, kao i suprotnu mogućnost – da klasa sebi iznađe drugačije, mnogostruke organizacione oblike za svoje različite i mnogostruke interese, kako se to ustvari i često dešavalo u sindikatima.
5. Šta sada?: početni predlozi
Hleb je prvo pravo naroda. Louis Antoine de Saint-Just
5.0. Središnja crvena nit bilo kakve anti-kapitalističke platforme neizbežno je redistribucija bogatstva odozgo, od najnaduvenijih i nekrofilskih 5% (upor. Benerdži) ka radnih 95% ljudi. 5.1. Koja bi trebalo da budu neposredna i polu-trajna načela naše platforme (koja se mogu proširiti ili izmeniti kada ustreba)? Nemam potpuni skup tih načelâ. No predlažem da ta pravila uključe bar sledeće tačke, kao početni i ne do kraja iscrpni crveno-zeleno-feministički strateški predlog za smanjenje bede ogromne većine naroda, koji treba da bude obogaćen taktikama kraćeg trajanja:
• Finansijski kapitalizam treba i znači ratovanje; današnji krajnje grabljivi i beskrupulozni kapitalizam napregao se da uništi sve oblike ljudskog zajedništva osim novčane povezanosti. On predstavlja stvarni teološki ekstremizam našeg razdoblja, a takozvani Islamisti su mu samo bleda kopija: kuga na obe njihove kuće! Stoga se moramo žestoko suprotstaviti svakom nasilju i ratu osim u slučajevima čiste samoodbrane, na primer protiv otvorenog napada na središnje interese naroda; moramo odbiti učestvovanje u NATO-u i bilo kakvom vojnom izdatku koji nije neposredno povezan sa samoodbranom zamlje; moramo se nepokolebljivo orijentisati ka svenarodnoj teritorijalnoj odbrani – švajcarskog tipa – uz striktnu kontrolu nad visoko-tehnološkim i specijalističkim jedinicama kao što su avijacija i tenkovi, sa rotiranjem članstva u njima (zapamtimo Aljendea!);
• Moramo se žestoko suprotstaviti uvlačenju radnog naroda u bedu koju diktiraju finansijski i drugi kapitali. Potrebna je stroga demokratska kontrola banaka (sa horizontom njihovog preuzimanja) i monetarne politike, kao i odbijanje dva stuba kapitalističke moći. Prvo, to je odbijanje Evropske Unije kakva stvarno postoji, čija je zamisao dobra – ukoliko bi se temeljila na socijalističkoj demokratiji. U našoj stvarnosti ona je izvrnuta u tamnicu narodâ, na prisilnu nemaštinu i glad pomoću polakog ubijanja preko banaka (Grčka) a ako treba i pomoću brzog ubijanja preko tenkova (Ukrajina). Drugo je odbijanje međunarodnih organizacija kapitala – Svetska Banka, STO, MMF, uključujući i najopakiji TTIP predlog – kada god oni žele da nametnu ekonomsko osiromašenje i robovanje. Načini što bezbolnijeg izlaska iz Evro-zone treba da budu pažljivo ali i brzo pripremljeni za slučaj potrebe, a otplaćivanje nacionalnog duga uslovljeno njegovim prebijanjem na manje od polovine (up. Lapavitsas);
• Moramo voditi tvrdoglavu borbu za minimalnu nadnicu i minimalni građanski dohodak bilo koje osobe starije od 16 godina (uz najoštriju borbu protiv izrabljivanja dece), za dostojanstvene penzije, i za zdravlje, vodu, obrazovanje, i druga zajednička dobra (commons) dostupna čitavom stanovništvu;
• Moramo voditi tvrdoglavu borbu za ekološku pravdu: negu šuma i močvarnih predela, odbijanje atomske energije, sve veće korištenje vozova i bicikala umesto automobila, smanjenje energetskih potreba konzervacijom, itsl.;
• Moramo neprestano tražiti oblike efikasne internacionalističke borbe, prvo zajedno s ostalim evropskim – osobito južnim – narodima ali zatim i šire (malo više o ovome dole pod 5.2).
• Moramo se smesta suočiti sa besprimerno velikim migracijama izbeglica iz zemalja koje međunarodni kapitalizam fizički uništava, a to su za Evropu izbeglice iz Afrike (‘Crni’) i Zapadne Azije (‘Arapi’). U dolazećim godinama i decenijama njihov broj neće opadati nego rasti. Oni su naši susedi, naša ljudska braća i sestre, pod kožom su krvavi isto kao i mi; juče su mnogi od nas bili u njihovom položaju, a sutra bismo opet mogli biti. Usto, njihov beg od smrti zbog bombi i gladi nezaustavljiv je. I konačno, njihov je rad neophodan kako bi preživeli makar i smanjeni oblici ljudskog blagostanja (zdravstveno osiguranje, školstvo, penzije i slično) u evropskim društvima. Moramo se boriti da im se ustupi, u celoj Evropi, puno pravo azila od nasilja zbog kojeg beže (upor. Iveković 245-58 i passim) kao i mogućnosti za rad. Ako se ne pobrinemo valjano da uspostavimo mreže za saradnju sa njima i sa mestima na koja dolaze, oni će biti iskorišćeni za naduvavanje fašističkog šovinizma koje bi uništilo sav naš ostali trud.
Mi, neizbežno komunističko levi, možemo takođe pretrpeti neuspeh. Onda ćemo doći do punog divljaštva totalnog rata i totalne bede narodâ, do Gvozdene pete koja će pokopati jednako nas i konkurencijski kapitalizam u korist punog neofašizma. Stalno treba da budemo svesni ove neizbežne alternative
Dok taktički kompromisi oko nižih i nepotpunih oblika takvih i sličnih tačaka lako mogu biti neophodni, posebno na početku, načela ne smeju nikad biti zaboravljena i izigrana iz taktičkih svrha: ona su razlog postojanja partije. Kao što će naši neprijatelji odmah znati, takva partija će biti u najmanju ruku usmerena protiv sadašnjeg finansijskog kapitalizma, prema tome na neki način kejnzijanska, ali po svom konačnom horizontu neizbežno (ma koliko ‘neo-‘) marksistička ili komunistička. Toj našoj zastavi mi treba da dodamo još jednu boju (zelenu), ali nikad se ne smemo stideti crvene, jer ona znači krv i život.
5.2. Ovde ne mogu razviti ono što je veliki Lucio Magri nazvao ‘Novi komunistički identitet’, ali citiraću neke od njegovih središnjih uvida (više o tome može se pročitati u mom tekstu ‘Prescience’). On ih temelji na dva konvergirajuća sveobuhvatna faktora. S jedne strane, današnja tehnologija i pristup informacijama omogućuju kako skraćenje radnog vremena, tako i decentralizaciju moći – njegovim rečima, ‘danas je ideja komunizma u njenom originalnom i bogatom značenju emancipacije po prvi put povesno zrela’, bez fiksacije na ekonomski progres i na državu kao jedinu alternativu dominantnom tržištu. To je ono što je Breht 1950-ih nazvao mogućom nastanjivošću naše planete. S druge strane, kapitalizam se ne može nositi sa okolinom, jer to zahteva dugoročno planiranje i odstojanje od motivacije profitom. Prema tome, kvalitativna umesto kvantitativne proizvodnje danas je moguća ali je onemogućena u korist ‘proizvodnje iluzija i efemernog’ koja poriče potrebe zdravlja, odgoja ili prostornog planiranja. Danas je strukturalni preduslov kapitalizma irelevantnost politike, korištene kao šupalj ritual za odluke koje donose novi vladari, mala ekonomska i tehnokratska oligarhija u internacionalnim ekonomskim i političkim centrima, lišena bilo kakvog demokratskog uticaja. Ovoj se građanskoj degeneraciji možemo suprotstaviti samo ‘punim razvojem političke demokratije’. Novi svet izravne globalne moći finansijskog kapitala i multinacionalnih korporacija potrebuje internacionalnog protivnika, Rusoov i Titov narod kao ‘kolektivni politički subjekt sposoban da sprovodi dugoročan opšti projekat’. A taj protivnik kapitalizma ne može biti prodoran bez gramšijanske partije (ili grupe partija) kao ‘stimulusa i sinteze složenog sistema autonomnih i permanentnih političkih pokreta’. Siriza, Podemos i neke Latino-Američke koalicije možda mogu da postanu prethodnici takvog stimulusa i sinteze, pod uslovom da je njihov unutrašnji fokus dovoljno oštar i da spoljašnji neprijatelji, finansijski kao i vojni, budu neutralizovani.
Ali za sve ovo postoje dva preduslova. Prvo, u kapitalizmu eksploatacija i klasni rat, danas gotovo sav odozgo, predstavljaju obuhvatni okvir svih drugih (brojnih) suprotnosti. ‘Sâm je kapital veliki ujedinitelj koji sebi potčinjava sve vidove društvene proizvodnje i reprodukcije, preoblikujući funkciju porodice, određujući društvenu podelu rada i potčinjavajući ljudske uslove života Zakonu vrednosti. Ako tako stoje stvari, onda je jedna partija, a ne naprosto suma društvenih pokretâ, najbolji agens svesnog ujedinjavanja.’ (Bensaïd).
Drugo, očigledno je da je internacionalni kapitalizam, uprkos svojoj grlosečnoj konkurenciji, naučio od lenjinizma šta je to potreba za jedinstvom kada se suočava sa neprijateljem: radnim narodom sveta. Za uzvrat, mi moramo naučiti istu lekciju, koristeći više fleksibilnosti nego što je Lenjin uzmogao. Nijedna država se ne može boriti protiv finansijske i vojne moći kapitalizma sama: Cipras nam je strašna pouka. Ili će komunistički internacionalizam Marksove i Lenjinove vrste biti naš horizont, ili ćemo biti pojedinačno potučeni.
5.3. Za kraj navešću dve odlučujuće tačke koje sam morao zanemariti:
Prvo, Trocki je u svom predgovoru Istoriji Ruske revolucije uporedio, u danas ponešto problematičnoj metafori, odnos između ‘mase’ i ‘partije’ sa delovima parne mašine: mase su potencijalna energija pare, partija je cilindar sa klipom koji kondenzuje i prenosi tu energiju. Bez posredujućeg aparata, energija bi bila rasipana uzalud, ali bez energetskog potencijala ne bi bilo pokreta (19). Moj esej je samo početno spomenuo, u sekciji 2, radni narod kao izvor energije, ali bez izravne i stalne veze sa njim, svaka mašina će raditi sve slabije.
Drugo, mi, neizbežno komunističko levi, možemo takođe pretrpeti neuspeh. Onda ćemo doći do punog divljaštva totalnog rata i totalne bede narodâ, do Gvozdene pete koja će pokopati jednako nas i konkurencijski kapitalizam u korist punog neofašizma. Stalno treba da budemo svesni ove neizbežne alternative.
Beleška
1/ Odluka da moramo iznova progovoriti o adekvatno ažuriranom komunizmu Gramšijevog tipa posledica je mog životnog opredelenja, a sazrela je u mom radu nakon 2009. godine na pregledu SFRJ (vidi Samo jednom se ljubi, prošireni original izlazi uskoro kod izdavača Brill). To se može slediti i u nekim pobočnim esejima iz tog vremena, uključivši i one u Bibliografiji dole. Posebno su me ohrabrili neki radovi iz poslednjih godina, među kojima bih istakao one W.F. Hauga, Dejvida Harvija, Lučija Magrija i Alena Badjua; sretan sam što vidim da u intelektualnoj zajednici Levice raste svest o potrebi fleksibilne, ali na kraju rigorozne partije. Međutim, ovaj esej ne pretenduje na to da nabroji, a još manje da iscrpi, sve glavne vidove komunističkog programa ili partijskog organizovanja.
Za sekciju 1.1 stimulisao me je — uz ostake citirane autore – napis Frensisa Malherna, za 2. Jerana Terborna i za 3.2 Žan-Lik Nansija, sve ako se ponegde moje kategorije razlikuju od njihovih. Koristile su mi i diskusije za novosadskim drugaricama i drugovima Gordanom Stojaković, Majom Solar i Andreom Jovanović kao i s prevodiocem Lazarom Atanaskovićem. Posebnu zahvalnost dugujem pažljivoj kritici Mladena Lazića i Erica Canepe koja je sprečila mnoge nepreciznosti, mojoj kolegici sa studija Marcelline Krafchick kao i Michaelu Stőppleru.
‘Masovne društvene snage’ koje sagledavam u sekciji 2 vidim kao klase, ili frakcije i grupisanja klasa. Valja da pamtimo opomenu Henesijeve : ‘izbegavanje klasne analize u 1980im i 1990ima ispada kao jedno od najefikasnijih ideoloških oružja neoliberalizma’ (12). Moj pojam ‘klase’ može se naći u eseju ‘On Class,’ a na hrvatsko-srpskom u knjizi Samo jednom se ljubi. Posebno, stav da je velika većina žena potencijalno ‘kvazi-klasni’ saveznik protiv-kapitalizma može se naći u radovima Nensi Hartsok, Doroti Smit i Elen M. Vud, čiji naslovi se mogu naći u bibliografiji Henesijeve.
Ovaj esej pokušava da sagleda međunarodno stanje, ali se u predlozima tačke 5. usredsređuje uglavnom na evropska iskustva.
portalnovosti
