Ukrajinski rat ubrzava proces dezintegracije institucionalne strukture Evropske unije stvorene ugovorima. Već posle izbijana financijske krize 2008. postalo je jasno kako EU ima previše sistemskih defekata.
Aktuelni rat na Istoku Evrope ne vodi se samo između dve države, Rusije i Ukrajine. U pitanju je početak velikog sukoba oko toga koja ekonomska velesila će imati hegemonu poziciju u svetskom kapitalističkom sistemu. Zbog spektakularnog uspona Kine, Zapad sve više gubi tu privilegiju. Globalizacija kao akumulacijska strategija kapitala više ne obezbeđuje prednosti krupnom kapitalu sa Zapada, već nasuprot, njegovom najvećem istorijskom rivalu – Kini. Takav sukob strateških interesa u istoriji se obično rešavao ratovima. Mirni prelaz sa jednog hegemona, SAD, na drugog, Kinu, nije mnogo verovatan. Danas se sve više govori o tome kako se vraćamo u 1914.
Evropski napori da se spreči rat u Ukrajini, koji je uključivao pregovore o sporazumu iz Minska između Francuske, Nemačke, Rusije i Ukrajine, propali su zbog američkog protivljenja i rastuće snage desnog krila ukrajinskog nacionalnog pokreta
U kapitalizmu politika i ekonomija nisu odvojene. Vladajuće kapitalističke oligarhije, skrivajući se iza tobožnjih nacionalnih interesa, oduvek su nastojale da resursi njihovih država budu upotrebljavani tako da služe potrebama buržoazije.
Pre Prvog svetskog rata kaptalizam je bio globalizovan, a međunarodni poredak bio je multipolaran. Multipolaranost može voditi miru samo ukoliko su konkurentske sile spremne da uspostave pravila za upravljanje konfliktima i da formiraju međunarodne institucije koje su kadre da obezbede rešavanje sporova među državama bez upotrebe nasilja.
Izvesno je da međunarodni poredak danas dobija sve više multipolarne karakteristike, ali ne postoje institucije koje bi omogućile mirno održavanje takvog odnosa snaga. Ujedinjene nacije su od početka Ukrajinskog rata još više izgubile na značaju. Paradoks međunarodnog javnog prava sadržan je u samoj Povelji UN kojom je zabranjena svaka neodbrambena upotreba sile, ali pet velikih sila imaju pravo veta u Savetu bezbednosti. Ovih pet država mogu da spreče bilo koju odluku SB koja se kosi sa njihovim strateškim interesima. U Osamnaestom brimeru Luja Bonaparte Marks je pisao: ”Jer svaki paragraf Ustava sadrži svoju sopstvenu antitezu, svoj sopstveni gornji i donji dom: u tekstu-slobodu, u primedbi ukidanje te slobode.”
Nakon neuspeha da dobije ovlašćenje Saveta bezbednosti UN za agresiju na Irak 2003. predsednik SAD Džordž V. Buš izjavio je da će UN izgubiti svoju “relevantnost” ukoliko ne sledi američke planove akcije. Drugim rečima, međunarodno javno pravo i međunarodne organizacije nasleđene iz vremena posle Drugog svetskog rata gotovo da više ne funkcionišu.
Raspadanje Evropske unije
Ukrajinski rat ubrzava proces dezintegracije institucionalne strukture Evropske unije stvorene ugovorima. Već posle izbijana finansijske krize 2008 postalo je jasno kako EU ima previše sistemskih defekata koji, uz primenu redovnih upravljačkih mehanizama predviđenih ugovorima, ne mogu biti ispravljeni. Interesi bogatih i siromašnijih država sve su divergentniji.
Do izbijanja Ukrajinskog rata nemačka vlada predstavljala je najvažniji centar odlučivanja u Uniji, Brisel je bio u Berlinu. Vremnom su troškovi očuvavanja asimetrične EU za Nemačku postajali sve veći, a korist od nje sve manja. Za Berlin je očuvanje evra bio prioritet jer je valuta koja je slabija od DM donosila ogromnu korist nemačkoj izvoznoj industriji.
Jedan od dosadašnjih rezultata rata je kastriranje Putinove harizme. Iako su analitičari do pre nekliko meseci isključivali mogućnost promene režima u Moskvi, ona više nije neverovatna
Nemačka ekonomija bila je najpre pogođena blokadama zbog pandemije 2020. i 2021. Poremećaj u globalnim lancima snabdevanja doveo je do skoka cena komponenti koje su nekada dobavljane iz Kine. Takođe, došlo je do pada tražnje za nemačkom robom na ključnim azijskim izvoznim tržištima, pre svega u Kini. Ukrajinski rat uzrokovao je skok cena energije i drugih sirovina i dodatno destabilizovao lance snabdevanja. Sve je to dovelo do ugrožavanja dostignutog ekonomskog uspeha Nemačke u XXI veku koji je počivao na uvozu jeftinih sirovina i energije, posebno iz Rusije, i velikoj potražnji za nemačkim proizvodima u ostatku sveta. Takva strategija ekonomski je bila veoma uspešna, ali je nemačku privredu učinila ekstremno osetljivom na eksterne šokove.
Diverzija na gasovodu Severni tok, izvršena u oktobru, iza koje najverovatnije stoje SAD, ne ostavlja sumnju da je disciplinovanje Nemačke jedan od glavnih ciljeva koji Vašigton želi da ostvari Ukrajinskim ratom. Da bi Kina bila obuzdana, a SAD zadržale vodeću ulogu u svetskom kapitalistčkom sistemu, neophodno je sprečiti da bilo koja država iz zapadnog bloka uspostavi i održi autonomnu saradnu sa Kinom i Rusijom. Ako bi do toga došlo, SAD bi izgubile vodeću svetsku poziciju.
Rusku invaziju na Ukrajinu 2014. Berlin i Pariz su videli kao priliku da se oslobode uticaja Sjedinjenih Država. Prema Sporazumima iz Minska 2015. ruski napad tretiran je kao prvenstveno unutrašnji sukob, a Rusija je smatrana neutralnom trećom stranom. Amerikancima ovakvo rešenje nije odgovaralo i zog toga su podsticali Ukrajinu da ga ne primeni.
Pitanje je, međutim, koliko dugo će za Nemačku i Evropu lojalnost Sjedinjenim Državama biti važnija od njihovog ekonomskog prosperiteta i zaposlenosti. Zeleni očigledno smatraju da je rat Zapada protiv Rusije odlična prilika da se Nemačka oslobodi energetske zavisnosti od Rusije i da Evropa postane “zelena”. Političke organazacije te vrste Tarik Ali je nazvao “ekstremni centar”.
Između 27 članica EU postojale su dve glavne podele: na bogate severne zemlje i siromašnije južne(mediteranske); druga podela bila je između onih država koje su bile više liberalno kosmopolitske i one više konzervativne. Među drugim najistaknutije su bile Mađarska i Poljska. Istočnu periferiju Unije čine konzervativna društva bez značajnijih demokratskih tradicija koja su nespremna da prihvate kulturnu homogenizaciju koju nameće Brisel.
Od 24. febrara drastično je porastao politički značaj istočnoevropskih država koje su najodaniji saveznici SAD i koje podržavaju radikalan antiruski stav. Najuticajnija među njima je Poljska. Danas više nikome iz Brisela i Berlina ne pada na pamet da kritikuju poljski konzervativizam, odsustvo vladavine prava u toj državi, diskriminaciju LGBT osoba i sl. Početkom juna (evropska) Komisija je odobrila 36 milijardi evra pomoći EU za oporavak Poljske koja je bila blokirana zbog dugogodišnje zabrinutosti u vezi sa nepoštovanjem demokratskih normi u toj zemlji.
Uspon krajnje desnice je direktan rezultat kolapsa evropskog koncepta socijalne države. Centrističke stranke nisu ni pokušala da zaštite svoje birače od katastrofalnih posledica neoliberalne globalizacije
Poljska je sada u prilici da snažnije utiče na debatu o budućoj strateškoj orijentaciji EU. Premijer Mateuš Moravjecki zagovara uniju “jakih, jednakih i slobodnih nacija“. Takav koncept uživa podršku većeg dela država članica iz Centralne i Istočne Evrope. Te države decenijama su bile pod dominacijom SSSR-a i nespremne su da svoj suverenitet prenesu na neki drugi centar moći.
Francuska i Nemačka dugo su posle 24. februara oklevale da se nedvosmisleno stave na stranu Ukrajine. Stara Evropa je sigurno želela da Rusija što pre pobedi u ratu, što bi oslabilo američku ulogu u evropskoj politici. (O tome je nedavno govorio Boris Džonson). Njihov interes bio je da što pre obnove saradnju sa Rusijom kakva je postojala ranije. Angela Merkel ne govori istinu kad kaže da su za nju Minski sporazumi bili samo kupovina vremena kako be se Ukrajina osposobila za rat. Ona pokušava da se dodvori rusofobima koji dominiraju u zapadnom establišmentu i da prikrije činjenicu da je uvela Nemačku, a i celu EU, u Putinovu energetsku yamku. Merkleova je bila najveći pobornik gradnje gasovoda Severni tok 1 i 2 i to svakako nije radila da bi pripremala sukob sa Rusijom.
Važan aspekat “velike američke strategije” je sasecanje u korenu Makronove doktrine o “starateškoj autonomiji EU” prema kojoj bi ona trebalo da bude samostalni faktor u međunardonim političkim i ekonomskim odnosima. Ova ideja ima moćne protivnike i u nemačkom političkom establišmentu u kome su atlantističke struje uvek bile jake, i pre nego što su Zeleni ponovo ušli u Vladu prošle godine.
Zbog nastojanja SAD da potčine Evropsku uniju svojim političkim i ekonomskim interesima periferne istočnoevropske države dobile su mnogo veći geopolitički značaj nego što su imale pre izbijanja rata. Osim toga, ove države smatraju da ih od “ruske pretnje” neće zaštiti EU, već to može da učini samo NATO, tj. SAD. U postojećim okolnostima veliko proširenje EU na istok pokazalo se kao štetno za Nemačku i Francusku, jer su novoprimljene države najveći američki saveznici. Za ključne zemlje Stare Evrope proširenje Unije bilo je ekonomski isplativo zbog većeg tržišta i rezervoara jeftine radne snage. Ali, istočnoevropskim članicama Unije takav, čisto komercijalni nemačko-francuski pristup nije odgovarao.
Krajem jula, bivši nemački ministar finansija Volfgang Šojble, poznat kao “davitelj Grčke” i najokoreliji pristalica fiskalne discipline u EU, u jednom intervjuu rekao je da bi francusko-nemačkom tandemu, koji je do sada dominirao Unijom, trebalo pridodati i – Poljsku !!! U EU ne postoji nijedna dovoljno moćna država koja bi mogla da bude samostalni hegemon. Nemačka i Francuska, iako su bile upućene na međusobnu saradnju, nisu do sada uspele da se dogovore oko centralnih organizacionih pitanja i politika integrisane Evrope.
U prvih deset meseci rata SAD su uspele da konsoliduju svoju dominaciju u zapadnom bloku. Evropa je ponovo u podređenom položaju prema SAD, kao što je bila tokom Hladnog rata. Ostaje da se vidi da li će militarizacija Evrope, pod rukovodstvom NATO, tj. SAD, uspeti da prevlada dosadašnje destruktivne centrifugalne sile koje su dovele u pitanje opstanak Unije. Mali su izgledi da će taj novi način integracije biti uspešniji od onog koji je primenjivan u protekle tri decenije
Još uvek nije jasno zašto je Bajdenova administracija izbrala da se u isto vreme konfrontira i sa Rusijom i sa Kinom, umanjujući tako šanse na uspeh. Među američkim stratezima još uvek ima onih koji smatraju da je Rusiju trebalo pridobiti kao saveznika u obuzdavanju Kine.
Još uvek nije jasno zašto je Bajdenova administracija izbrala da se u isto vreme konfrontira i sa Rusijom i sa Kinom, umanjujući tako šanse na uspeh. Među američkim stratezima još uvek ima onih koji smatraju da je Rusiju trebalo pridobiti kao saveznika u obuzdavanju Kine
Većina država članica EU suočava se i sa ozbiljnim unutrašnjim političkim izazovima od kojih je jedan od najznačajnijih porast uticaja krajnje desnice. Najranjivija držva Unije, Italija, već je dobila ultradesnu premijerku. Iako se najuticajniji evropski desničari nisu preterano angažovali oko podrške Putinu, očigledno je da liberlne elite uočavaju da ih rast desnog populizma ozbiljno može ugroziti. Događaji u Nemačkoj od 7. decembra, kada je više od 3000 policajaca bilo angažovano da bi bila uhapšena grupa od dvadeset i jednog desnog ekstremiste, dokazi su za takvu tvrdnju.
Narednih meseci videćemo da li će i u drugim članicama Unije uslediti represija protiv neonacista i ultradesničara koje, naročito levoliberalni krugovi sumnjiče da predstavljaju Putinovu petu kolonu. Mnogi od njih su u prošlosti stvarno pružali otvorenu podršku Putinu. Ali, kad se približavaju izbori obično menjanju retoriku i prilagođavaju se politici evroestblišmenta. Poslednji primer te vrste je nova italijanska premijerka Đorđa Meloni.
Uspon krajnje desnice je direktan rezultat kolapsa evropskog koncepta socijalne države. Centrističke stranke nisu ni pokušala da zaštite svoje birače od katastrofalnih posledica neoliberalne globalizacije. Da stvar bude još gora, artikulaciju socijalnog nezadovoljstva centristi su prepustili ultradesnim demagozima. Neoliberalni “progresivizam”, koji insistira na kvir ideologiji i gotovo prisilnoj kulturnoj homogenizaciji i odustajanju od tradicionalnih kulturnih normi takođe je otvorio politički prostor koji je desnica iskoristila.
Rast uticaja krajnje desnice neoliberalni “kosmopolitski” establišment koristi kako bi suzbijao tzv. “populističku opasnost”. Vladajući evropski krugovi sve društvene pokrete, organizacije i pojedince koji kritikuju način delovanja EU, rastuću nejednakost i protive se vojnim agresijama NATO proglašavaju za fašiste kako bi ih onemogućili da učestvuju u političkom životu.
Lažni imperator Vladimir Putin
U vojnom i politčkom pogledu ruski napad na Ukrajinu je diletantski isplaniran i traljavo izveden. Putin je zaratio sa NATO–om koji četrnaest i po puta više izdvaja za vojsku od Rusije.
Ispostavilo se da je Putin više postmoderni markentiški političar nego državnik. Tokom njegove duge vladavine ruska država i privreda nisu konsolidovani. Putin je vođa političke oligarhije stasale u bezbednosnim službma (siloviki) čiji motiv nije bio obnova ruske državne moći već prisvajanje prihoda od izvoza mineralnih sirovina. Takva politička elita nije sposobna za velike poduhvate, kao što je sukob sa Zapadom.
Jedan od dosadašnjih rezultata rata je kastriranje Putinove harizme. Iako su analitičari do pre nekliko meseci isključivali mogućnost promene režima u Moskvi, ona više nije neverovatna. U sistemima lične vlasti opstanak lidera ne počiva na institucionanim mehanizmima, već na spletkama i ličnim lojalnostima. Tokom dosadašnje vladavine Putin je stekao mnogo neprijatelja koji bi, ukoliko stanje na frontovima bude nepovoljno po Rusiju, mogli da iskoriste njegovu slabost i svrgnu ga.
Pokazalo se da Rusija ne raspolaže respektabilnim kapacitetima u konvencionalnom ratovanju. Vojska u tehničkom pogledu nije modrenizovana, a ima i tradicionalnu i zastarelu organizacionu strukturu. Ona je mnogo manje sposobna od zapadnih armija da vodi “inteligentni”, “digitalni” rat. Dokaz za tu tvrdnju je masovna upotreba iranskih dronova. Putinova pretnja da će upotrebiti nuklearno oružja sve je manje uverljiva.
Nespsobna da pobedi na vojnom planu, ruska strana započela je masovno uništavanje ukrajinske civilne infrstrukture kako bi naterala stanovništvo da izvrši pritisak na domaće vlasti kako bi one pristale na kompromis koji bi za Putina bio povoljan. Takvu strategiju koristio je i NATO tokom agresije na SR Jugoslaviju 1999. i ona nesumnjivo predstavlja kršenje ratnog prava i ratni zločin. To ne znači i da Ukrajina nije odgovorna za ratne zločine.
Takođe, veliko je pitanje da li će zbog sankcija ruska vojna industrija biti u stanju u narednom periodu da nastavi nesmetanu proizvodnju naoružanja. Zbog neočekivane neefikasnosti vojske u Ukrajini ruska vojna vojna industrija verovatno će pretrpeti veliku štetu jer će inostrane narudžbine opasti.
Bez obzira na dosad rečeno, ne znači da postoje značajni izgledi da Ukrajina može postići svoj maksimalstički ratni cilj – oslobođenje svih okupiranih teritorija. Nesrazmera u vojnoj moći je suviše velika. Ukrajinski nacionalisti i radikalni antiruski političari na Zapadu trebalo bi imaju na umu rusku poslovicu po kojoj medveda ne treba derati dok niste sigurni da je mrtav.
Nedavno je britanski analitičar Pol Rodžers izneo prilično realnu prognozu da je Sjedinjenim Državama u interesu da rat što duže traje kako bi Rusija bila iscrpljena. Zbog toga one Ukrajini dozirano isporučuju naoružanje koje omogućava da se ona uspešno brani, a da u isto vreme na može ratna dejstva da proširi na samu Rusiju. Žrtve koje će ukrajinski narod pretpreti biće stravične, ali donosiocima odluka u Vašingtonu to ionako nije važno.
Sjedinjene Države još uvek odlučuju koliko će rat trajati. Samo one mogu primorati Ukrajinu da sa saglasi sa ustupcima koje Rusija može prihvatiti da bi rat bio okončan. U tom slučaju Putin bi verovatno razmotrio da vrati deo ukrajinske teritorije koju je Rusija okupirala. Ali, za sada je nerešiv problem Krima, jer u Moskvi niko ne bi bio spreman da ga preda Ukrajini.
Kina i globalna kriza
Putinove međunarodnopolitičke kombinacije su takođe bile pogrešne. Iako većina država nije prihvatila da uvede sankcije Rusiji, ona do sada nije dobila ni značajnu podršku. Kina je prilično uzdržana, između ostalog i zbog toga što bi konfrontacija sa Zapadom u ovom trentuku nanela štetu njenoj privredi. To je bilo predvidivo. Osim toga, čvršći rusko-kineski savez predstavljao bi pretnju za Indiju, koja bi se, zbog straha od kineske dominacije u Aziji, ćvrće vezala za SAD.
Unutrašnja zbivanja u Kini su ogromnog značaja. Model privrednog razvoja koji je u poslednje četiri decenije doneo spektakularne rezultate i učinio Kinu moćnom, iscrpeo je svoje produktivne potencijale. Kina sada traži novu privrednu strategiju, ali nije još uvek jasno kako će ona izgledati. Osim toga, SAD grozničavo nastoje da svojim geopolitičkim rivalima onemoguće pristup kritičnim tehnologijama. Bajdenova administracija je 7. oktobra otpočela tehnološki rat protiv Kine, postavljanjem strogih ograničenja i opsežne kontrole izvoza ne samo čipova već i njihovog dizajna i opreme za proizvodnju. Trgovački rat protiv Kine nije bio prolazni impuls američke politike pod Trampom. Njegov naslednik ga je nastaviio još agresivnije.
Sociolog Volfgang Štrek smatra da će svet, ukoliko ne bude postignut međunarodni bezbednosni aranžman koji na neki način uključuje Rusiju, verovatno završiti u bipolarnoj konfrontaciji između Sjedinjenih Država i Kine. Evropa će u tom slučaju biti podređena Sjedinjenim Državama, a Rusija će biti zavisna od Kine. U takvom svetu neće biti mesta za evropsku autonomiju ili suverenitet, za nezavisnu Evropu kao treću globalnu silu. Štrek smatra da će evroazijski kontinent biti podeljen na američki i kineski deo, sa teškim oružanim graničnim sukobom na istočnom kraju istočne Evrope i zapadnom kraju Rusije, isključene iz Evrope. To je, dodaje Štrek, uvek bilo omiljeno rešenje desnog krila američkog spoljnopolitičkog establišmenta, još tokom 1990-tih, a posebno američkih neokonzervativaca kojii su vodili Sjedinjene Države u ratovima protiv Iraka i Avganistana, između ostalih. Evropski napori da se spreči rat u Ukrajini, koji je uključivao pregovore o sporazumu iz Minska između Francuske, Nemačke, Rusije i Ukrajine, propali su zbog američkog protivljenja i rastuće snage desnog krila ukrajinskog nacionalnog pokreta.
