Kratak siže kultnog ostvarenja britanskog reditelja Alana Parkera glasi otprilike ovako: Mickey Rourke tumači lik privatnog detektiva Harryja Angela, kojeg angažuje ekscentrični i tajanstveni Luis Cyphre (neponovljivi Robert de Niro), da pronađe osobu, po imenu Johnny Favorite, radi rešavanja starog duga... Detektiv kreće na zastrašujuće tragično i krvavo putovanje, put bez povratka i gubitka duše... U pakleno mračnoj atmosferi satanizma, crne magije, vudu magije, sveta bez Boga, sveta mračnjaštva i bezdušništva, gde je čovek odavno izgubio jedinu pravu vrednost datu od Boga – dušu, prodavši je Palom Anđelu zarad tzv. uspeha, moći, novca, iluzija o besmrtnosti i slavi odigrava se ovaj zastrašujući film – neka vrsta metafore o modernom svetu apokalipse... Svetu bez nade, cilja, vere, ljubavi iskrenosti – svetu bez duše kao jedine istinske, besmrtne vrednosti... Harry Angel je u potrazi za samim sobom, za vlastitom dušom koja je žrtvovana Luciferu radi uspeha i čija cena mora na kraju da se plati...
... Kažu da u svetu ima dovoljno vere da bi se ljudi mrzeli, ali ne dovoljno da bi se voleli! ...
Uobličen jezom i mistikom voodoo magije film podiže atmosferu do usijanja i napetosti obiljem krvi,eksplicitnih scena nasilja i seksa, misterioznih smrti koje prate Harryja, neočekivanih zapleta i rešenja, zloslutnosti, seksa i droge, uvijenu u sparinu i memlu močvarne Luizijane, pedesetih godina 20. veka. Zastrašujuće mračna i mučna atmosfera okultnog i crne magije poprište je večne borbe dobra i zla, surovih rituala, žrtvovanja i čudesnih ubistava...Radnja filma počinje 1955. godine u Bruklinu...Potom se kreće zastrašujućom eliptičnom putanjom pakla od ulica Njujorka, preko džez barova još mračnijeg Harlema(zatamnjenog crnom magijom, krvavim obredima, crnom misom, krvlju žrtvovanih, beskrajnom tamom sablasnih ulica, mračnih kutova velegrada bezbožništva) sve do apokaliptičnih, vlagom, znojem, vudu magijom i brutalnim žrtvovanjem nevinih okupanih predela bluza i Luizijane – natopljene smrću sluga Sataninih – od gitariste Tutsi Svita, preko vračare Margaret Kruzmark(nekadašnje Džonijeve ljubavnice), koju tumači maestralna Šarlota Rempling, sve do srca tame i Džonijeve vanbračne ćerke Epifani Praudfut(začete u satanističkoj orgiji sa još jednom vudu vračarom, Evandželinom Praudfut) – tumači je božanstvena Lisa Bonet, unoseći još čudesne mistike u film svojim šarmom i lepotom... Anđeo, Jevanđelje, Bogojavljanje – Ejndžel, Evandželin, Epifani...u još jednom od svojih mračnih slojeva film donosi i okrutno poigravanje sa imenima i njihovim značenjima, kao ritualno izokretanje krsta naopačke – od Hrista ka Satani, Palom Anđelu... Sve se u filmu vrti oko zastrašujuće simbolike : dovoljno vere da bi se mrzeli, premalo vere da bi se ljudi voleli... U svetu u kojem je senka koju jurite upravo senka koju sami stvarate...
Rađen prema noveli Falling angel Williama Hjortsberga, film Anđeosko srce pulsira svom svojom silinom u ritmu satanističkih rituala, crne mise i krika izgubljene ljudske duše u kandžama Lucifera...Dodatno zatamnjem muzikom Trevora Džonsa, u savršenom orgijastičnom ritmu genijalnog scenariste i režisera Parkera, ovaj film nas kao gotovo ni jedan pre ili posle njega(uz recimo izuzetni ,, Apocalypse now“, još jedno mračno Coppola-Joseph Conrad putovanje u ,, Srce tame“)ne odvodi toliko duboko u tamu ljudskog bića i postojanja, savršeno razotkrivajući suštinu čovekovog pada i neke od večnih tema... U težnji za uspehom, vlasti i moći čovek prodaje vlastitu dušu, večno tragajući za likom nekog savršenog ko u stvari i ne postoji, ne prepoznajući i ne pronalazeći u sebi samom sve ono što mu đavoljom voljom nametnuto ,, nedostaje“ da bi bio ,, savršen“ i poželjan kod drugih... ,, Drugih“, kojih takođe u stvari nema...
Na kraju filma krug se nakon orgijanja, zadaha truleži i smrti, tame, magije i gubitka duše zatvara – potraga se završava tamo gde je zapravo i počela... u ,, srcu tame Anđela“ Harija ...
Obrađujući teme nasilja, zla, represije i totalitarizma modernih društava u svojim antologijskim ostvarenjima - Ponoćni ekspres (1978.) i Pink Floyd : Zid (1982.), maestralni britanski filmski reditelj Alan Parker na neki način Anđeoskim srcem zatvara trilogiju posvećenu bezdušnosti,tami sveta bez iskrene vere i ljubavi, kao i zlu u ljudima, ostavljajući trajan pečat u istoriji svetske kinematografije... Svojim originalnim rukopisom ostavio je svetu uznemiravajuću poruku upozorenja: ljudska duša i čista emocija, ma kakve bile u vlastitim očima i očima drugih ljudi nemaju cenu i ne treba ih se lišavati ili trovati ih bez obzira na primamljivost ponude i izazova svemoćnog Luis Cyphera...
