Njegove filmove odlikuje specifičan vizuelni stil, koji podseća na francuske filmove 60-ih i 70-ih godina 20. veka. Radnja je uglavnom jednostavna i dešava se u Helsinkiju. Humor je specifičan...
... Završio je studije medija na Univerzitetu Tampere. Nazivaju ga autorskim režiserom jer u filmovima pokazuje lični pogled na temu filma i umetnosti uopšte. Gluma u njegovim filmovima je redukovana, dijalozi su kratki, jednostavni, ali izrečeni na besprekornom finskom književnom jeziku... Kaurismaki kao filmski autor posebno akcentuje svoj britki, crni humor koji simbolizuje apsurdnost gubitničke pozicije njegovih marginalizovanih i poniženih junaka. Akijevi junaci imaju samo jedan izraz lica: i kada rade, i kada piju i kada se druže... imaju samo jedno lice i sa tim licem idu kroz ceo svoj život. Oni su usamljeni, poniženi i ćutljivi pripadnici obespravljene radničke klase u stalnoj potrazi za poslom i ljubavlju...
Grad u kome uglavnom snima je Helsinki tj. njegovi delovi u kojima živi i radi radnička klasa. Likovi su često siromašni i izgubljeni pojedinci, socijalni slučajevi , sasvim obični ljudi u gramzivom i zlobnom svetu bezdušnosti prinuđeni na borbu za goli opstanak, otpor i smelo odupiranje modernim robovlasnicima i licemerima koji su prigrabili sve ,, bogatstvo“ zlog starog sveta... Njegovi filmovi su potresni, crnohumorni ekspresionistički portreti moderne Finske, pastelnih boja... Oni su kao ostrva tišine unutar buke modernog sveta i liče na neme filmove sa finskim tangom, kao muzičkom podlogom. Kaurismaki vešto prikazuje tipičnu finsku usamljenost i melanholiju, dočaravajući ih kroz likove ćutljivih autsajdera u čudesnoj atmosferi nordijske otuđenosti...
Kaurismaki tematizacije radničku klasu specifičnim stilom baziranim na poetici soc realizma – minimalističkim stilom i osobenim, crnim humorom, svedenim dijalozima i reduciranom glumom. Film Senke u raju predstavlja ljubavnu priču čiji su protagonisti skupljač smeća i blagajnica. On označava uvod u tzv. proletersku ili gubitničku trilogiju ... Nakon njega Kaurismaki snima filmove Ariel i Devojka iz fabrike šibica, zaokružujući jednu crnohumornu, kritički intoniranu priču, trilogiju kojom daje jedinstven osvrt na savremeni licemerni svet i društvo bez saosećanja, ljudskosti, solidarnosti, empatije ... gde vladaju pohlepa i koristoljublje, eksploatacija većine od strane privilegovane manjine ... apsolutna nebriga i bezdušnost, socijalna neodgovornost i neljudskost ...
Kaurismaki priča toplu ljudsku priču sa dna društvene lestvice, obojenu specifičnim humorom, atmosferičnom, redukovanom glumom, bluz energijom i melanholijom trpljenja( ogrnutim numerama John Lee Hookera i Elmora Jamesa koje bude nadu i vraćaju veru svima onima koje uglavnom ne primećujemo u žurbi i sebičnosti) i atmosferom hladnog, dalekog Helsinkija kojeg sunce života retko kad ugreje...
Tamo gde interesi i sebičnost ( u hladnom svetu jurnjave za profitom i prestižom) zamenjuju toplinu ljubavi i saosećajnosti među ljudima, rađaju se drame, tragedije tzv. gubitnika sistema koji se nemilosrdno uzdiže iznad svih pravih vrednosti čoveka, pre svega iznad iskrenih emocija i ljubavi koja se pretvara u hladni interes, proračunati odnos u čijem haosu svi na kraju stradaju – nesrećni, usamljeni, zaboravljeni...
Kaurismaki staje na stranu tzv. ,, običnog, malog čoveka“, pronalazeći u opštem haosu sveta treptaj božanske iskre svetlosti i topline, one male radosti i vrednosti koje nas sprečavaju da se ne survamo nepovratno u ponor ništavila... Kaurismaki priča toplu ljudsku priču, nabijenu snažnim emocijama, priču o ljubavi, istrajnosti i praštanju...
Obojen snažnim autorskim pečatom i specifičnom ljudskom toplinom hladnog Severa, atmosferom koja priča sama za sebe, film Senke u raju predstavlja siže, kroki sve one humane energije i borbenog duha ,, malog“ čoveka koji će obeležiti bogato i originalno filmsko stvaralaštvo sjajnog finskog reditelja i umetnika Akija Kaurismakija, kulminirajući u remek delima poput ,, Lenjingradski kauboji idu u Ameriku“ ili ,, Avr“...
Uvek sam voleo bajke, ali u stvarnom životu bih voleo da vidim kako vuk, umesto Crvenkape, proguta ljude sa Volstrita. Volim ljude, ali volim i pse, jer oni ne govore i ne pričaju, poput ljudske rase, gluposti. Zato u mojim filmovima ima pasa...
Film Arijel (1988.) Kaurismakijeva je crnohumorna drama, priča o finskom rudaru koji proživljava golgotu jer je njegov otac izvršio samoubistvo, a on biva nepravedno optužen za ubistvo. U zatvoru sanja san o odlasku iz zemlje i novom životu. On potom beži iz zatvora, ali stvari ne idu onako kako je planirao... Na kraju, glavni (anti)junak pronalazi sreću i spas pod okriljem ljubavi prema ženi i stiže do broda spasa i nade, zvanog Arijel, kojim kreće u neki novi svet gde prestaju nasilje, nepravda i strah... Specifičnom atmosferom hladnog Severa pretapaju se i dominiraju, na čudesan, melanholičan način uklopljene šarolike muzičke varijacije : od suptilnog finskog tanga, unutrašnje sreće obojene čudesnom setom i kabarea, do punka, rockabillyja i ranog rock and rolla ... Tim i takvim muzičkim izobiljem i šerenolikošću Kaurismaki( poput svog prijatelja i još jednog jedinstvenog filmskog otpadnika od mejnstrima i svojeglavog genija originalne estetike – Džima Džarmuša, takođe duboko angažovanog umetnika) boji vlastiti, jedinstveni umetnički izraz i osoben stil unutar kojeg se pretapaju, preklapaju i stapaju elementi bunta, naturalistički obojenih socijalnih drama, film noira, reducirane glume i crnog humora – naglašeni kontrastom hladno plavičastih i toplo, jarko crvenih boja i tonova, krajnosti melanholije, tišine i čudesne pomirenosti sa sudbinom unutar kojih se kreću njegovi neobični (anti)junaci, sasvim obični ljudi sa dna socijalne lestvice, uglavnom proleteri i gubitnici na obodima savremene bezdušne, dekadentne civilizacije, perfidnog i perverznog robovlasničkog sistema po dubinama socijalnog dna ... društvene margine, skrajnute i neprimetne u opštem rasulu bezočnosti, gde još jedino postoji toplina nekadašnje ljudske duše ...
Solidarnost je reč koja nam već dugo nedostaje. Solidarnost je možda način za rešenje ili bar ublažavanje problema. Ona već dugo nedostaje ljudskim bićima. Nedostaje Evropi...
Film Devojka iz fabrike šibica (1990.) poslednji je, treći deo Kaurismakijeve trilogije.Glavnu ulogu tumači legendarna finska glumica Kati Outinen. Ona je mlada žena koja radi u fabrici šibica. Njen posao i privatni život pate od monotonije i besperspektivnosti. Jednog dana ona odlučuje da radikalno promeni svoj beznadežni život... Kupuje haljinu, odlazi na ples, tamo upoznaje izvesnog gospodina i nakon burne noći provedene s njim ostaje u drugom stanju... U tom trenutku svi joj osim brata okreću leđa... Odbačena i ponižena, ona odlučuje da se osveti svim muškarcima - prvo bezobzirnom ocu svog deteta, zatim surovom očuhu koji je zbog neželjene trudnoće izbacuje na ulicu i napokon jednom slučajnom pijanom udvaraču... Ona sipa otrov za pacove u njihovo piće... Čitava radnja filma odvija se gotovo bez dijaloga...
Dobri stari rokenrol i duh bluza, čudesni retro enterijer, stilski minimalizam i ironični džarmušovski humor, mistična melanholija hladnog Severa i duboko humanistička nota čine sve potonje filmove Akija Kaurismakija čistom straight rock muzikom i poetikom običnog čoveka i ponižene radničke klase sveta.
Nema koristi od nadanja, o bilo čemu, najbolje je samo prepustiti se noći, ili leteti nisko kao fazanovo pero na krilima vetra, preko vrhova kuća, u daljinu... Život je kratak i mizeran. Budi veseo koliko možeš!.
Kao veliki čovek, umetnik, stilista i humanista Aki Kaurismaki staje na stranu obespravljenih ljudi sveta, nudeći ljubav, saosećajnost i solidarnost kao odgovor na gramzivost, pohlepu i bezosećajnost modernog sveta, nudeći nadu svim svojim čudesnim marginalcima i antijunacima s oboda radničkog geta...
Stvarnost je toliko postala beznadežna da ne mogu da pravim film koji će biti crnji od realnosti.
Lepršajući kroz čudesni svet pokretnih slika i njegovu hipnotišuću magiju poput fazanovog pera na krilima vetra Kaurismaki ostaje jedan od poslednjih velikih umetnika i humanista svetskog filma,umetnik koji svojim jedinstvenih duhom nudi alternativu opštoj komercijalizaciji i jalovosti modernih stremljenja svetske kinematografije.
