… Luis Alen Rid rođen je u Njujorku 2. marta 1942. godine. Njegova raskošna umetnička priča( duga pola veka) počinje šezdesetih godina 20. veka, sa kultnim, alternativnim bendom Velvet Undergound( jednim od najznačajnijih, najuticanijih i najprogresivnijih bendova u celokupnoj istoriji rokenrola), koji je u zvuk užurbane urbane scene Njujorka uneo elemente evropske avangardne muzike i uspeo da „venča lepotu sa bukom“, kako piše magazin Rolingstoun… Bivši student književnosti na Univerzitetu u Sirakuzi pre muzike bavio se novinarstvom, pohađao kurs glume i pisao poeziju. Osnovao je Velvete 1966. godine s basistom Džonom Kejlom, a u originalnoj postavi bili su i gitarista Sterling Morison i bubnjar Morin Taker. Velveti, sa kojima je Rid delovao do 1970. godine, presudno su uticali na andergraund muziku, pank i alternativni rok, ali u vreme delovanja nikada nisu dobili pohvale za tu pionirsku ulogu… Tako je krenuo beskompromisni, neponovljivi, više nego originalni Lu Ridov ,, walk on the wild side”, jedinstven put beskompromisnog borca s one druge, većini nepoznate i nedostižne strane … strane neizvesnosti, slatkih radosti, kraja noći, igle zabodene u venu života nakon prestanka straha od smrti, svega onoga što veže i ograničava pesničku slobodu onih koji idu predaleko, preko krajnjih granica … nošeni sablasnim duhom samodestrukcije i bolne spoznaje ljudske prolaznosti … Nakon što je napustio Velvet Underground 1970. godine, Rid je počeo da radi kao daktilograf u firmi svoga oca knjigovođe. „Da nikada više nije odsvirao nijedan ton u životu, četiri albuma koja je snimio sa Velvetima bila bi dovoljna da ga etabliraju kao jednog od najvećih rok tekstopisaca i vizionara. Srećom za njega i za nas, decenijama je stvarao vrednu i nekompromitovanu muziku”, pisao je magazin Rolingston…
… Ulice Njujorka, ulice strave i užasa bile su i ostale glavno poprište Ridovih ogoljenih, uznemiravajućih pesama, pesničkih slika... Opskurna, velegradska pista, ,,štrafta”po kojoj šetaju foliranti, prazne ljušture apsurdnih urbanih kreatura, manekeni promašenih života u njemu je imala najrelevantnijeg pesnika, surovo realnog, bitnički beskompromisnog, autentičnog, samosvesnog, autodestruktivno razarajućeg… Na ulici Lu Ridove lirike urbane džungle Njujorka, modernog Vavilona, se susreću i dodiruju svetovi koji su, u svim drugim prilikama, razdvojeni nesavladivim socijalnim, ekonomskim i subkulturalnim barijerama. Taj susret rađa tenziju koja kao X zrak prodire do same srži ogoljene, brutalne, teskobne istine, jeze realnosti tamnije od noći, iza pompeznih i jadnih maski uličnih šetača, otkrivajući žalosno klupko bola, frustracije i promašene nade, kao poslednju suštinu ljudske egzistencije… Dekadencija modernog, ispraznog, hladnog i samodovoljnog sveta džonijevski ,,defilira poput usrane šminke” pločnicima megapolisa, nestajući na momente u tami noći, kabaretske bobfossijevske noći ili pak zagušljivoj, ustajaloj melanholiji alfreddoblinovskog, fassbinderovskog mraka jednog berlinalexanderplatzovskog posrnuća ljudskog roda u predvečerje jedne od najtamnijih noći, predvečerje brutalne klanice rata sviju protiv svih – bez milosti, opraštanja, bilo kakve nade … “Street hassler”, česti junak Ridovih napeva, heroj je ulice koji samom svojom pojavom čini da maske padnu a suština se prikaže. Bolji engleski rečnici nas obaveštavaju da je “street hassler” posebna vrsta uličnog provokatora, koji pojavom, a ne namerom, raskrinkava ulične šetače. Muzika Lu Rida odražava vrevu ulice. Ritam je prilagođen užurbanim koracima izbezumljenog heroinomana koji sa 26 dolara u ruci ide na ugao nekih njujorških ulica, konkretno na jedan od uglova ozloglašenog Harlema... Tamo ga čeka surovi diler koji će mu dati malo “snega”, a uzeti dušu i sve ostalo…
Ne znam pravo ni gdje idem
Ali ću probati za kraljevstvo, ako mogu
Jer me to čini da se osjećam kao čovjek
Kad zabodem iglu u venu
I reći ću ti, stvari nisu sasvim iste
Dok jurim u svom pravcu
I osjećam se kao Isusov sin
I mislim da samo ne znam
Donio sam veliku odluku
Pokušati ću ukinuti svoj život
Jer kad krv počne teči
Kad ubrizgam grlić kapaljke
Kad sam neposredno blizu smrti
I ne možete mi pomoći vi momci
I sve vaše slatke djevojke sa svim vašim slatkim govorom
Svi možete prošetati
I mislim da samo ne znam
Želim da sam se rodio prije tisuću godina
Želim da plovim na zatamnjenim morima
Na sjajnim velikim jedrenjacima
Daleko od velikog grada
Gdje čovjek ne može biti oslobođen
Od svih zala ovog grada
I od sebe i od onih u blizini
I mislim da samo ne znam
Heroin, budi moja smrt
Heroin, je moja žena i moj život
Zato što ono glavno u mojim venama
Vodi do središta u mojoj glavi
I onda sam bolje udaljen nego mrtav
Zato što kap počinje teči
Stvarno me više nije briga
O svim folirantima u ovom gradu
I svim političarima koji rade čudne zvukove
I svi deponiraju jedni druge
I sva mrtva tijela su nagomilana na brežuljcima
Zato što kap počinje teči
Onda me stvarno nije briga
Kad je heroin u mojoj krvi
I ta krv je u mojoj glavi
I hvala Bogu da sam dobar kao što sam mrtav
I hvala Bogu što nisam svjestan
I hvala Bogu što me nije briga
I mislim da samo ne znam
… Na toj ritmičkoj osnovi Lu Rid peva ili recituje svoju turobnu poeziju. Krici gitare paraju monotoniju, uvodeći nas u frenetična zbivanja “iza lica” njegovih omiljenih junaka: narkomana, promiskuitetnih žena, sado-mazo perverznjaka, kanceroznih smrtnika, neodlučnih samoubica, travestita i ostale neprilagođene bratije, obeleženih, kužnih marginalaca koji svojom dekadencijom narušavaju ,,lepote i sklad jednog savršenog” društva, društva bez duše, empatije, bilo kakve duhovnosti, lepote, supstance koja bi ga uzdigla iznad ništavila i apsurda nehunane egzistencije urbane džungle, modernog Vavilona koji truli iznutra i rastače se pred očima nemog posmatrača…
… Kada je nastala pesma „Perfect Day“, iza Rida su bile burne šezdesete koje je proveo u bendu „Velvet Underground“, grupi čija je muzika po mnogo čemu bila ispred svog vremena. Tokom sviranja sa njima, a i početkom sedamdesetih, on je eksperimentisao sa drogama, a jedno vreme je bio i heroinski ovisnik (svojevrsnu „odu“ ovom otrovu spevao je sa „Velvet Underground“, nazvavši je prosto i jednostavno „Heroin“). Iako nikada nije javno priznao, čitajući između redova njegovih malobrojnih intervjua iz tog doba, kao i slušajući priče njegovih prijatelja, a prvenstveno poznavajući njegovu biografiju, lako ste mogli doći do zaključka da je upravo ova droga metafora za voljenu osobu u tekstu pesme „Perfect Day“…
Prosto savršen dan
Pijemo sangriju u parku
A posle, kad noć padne, idemo kući
Prosto savršen dan
Hranimo životinje u zoo vrtu
a posle pogledamo neki film pa idemo kući
Oh tako je savršen dan
drago mi je što sam ga proveo sa tobom
Oh tako je savršen dan
Ti me držiš u životu
Ti me držiš u životu
Prosto savršen dan
Problemi su ostavljeni daleko
Vikend je naš
To je tako dobro
Prosto savršen dan
Sve zaboravljam zbog tebe
Mislio sam da sam neko drugi
Neko dobar
Oh tako je savršen dan
drago mi je što sam ga proveo sa tobom
Oh tako je savršen dan
Ti me držiš u životu
Ti me držiš u životu
Ono što poseješ
To ćeš i požnjeti
Ono što poseješ
To ćeš i požnjeti
Ono što poseješ
To ćeš i požnjeti
Ono što poseješ
To ćeš i požnjeti…
… Čini se da je Rid svoju muziku stvorio na isti način na koji je Alfred Doblin (Alfred Doblin) stvorio svet svog remek-dela Berlin Aleksanderplac. U romanu Berlin Alexanderplatz (1929.). Doblinov glavni antijunak - mali čovek Franc Biberkopf( priprost momak, sitni kriminalac koji bezuspešno pokušava da se izvuče iz gliba dna i kriminala) nemoćno je biće u vrtlogu velegradskog podzemlja, života provalnika i prostitutki. Pratimo njegovo kretanje kroz zahuktali ritam Berlina, njegovu milionsku košnicu sazdanu od mnoštva najrazličitijih likova. Složenom i inovativnom pripovedačkom tehnikom – negde na ivici incidenta, između dadaističkih kolaža i savremenih fotomontaža, nadahnuti i buntovni Doblin oživljava brutalne slike sa margine savremene užurbane i bezlične civilizacije, čovekovu nemoć i izgubljenost u svetu otuđenosti i depersonalizacije, tih godina na korak od pakla fašizma i užasa klanice Drugog svetskog rata... Slikovito i moćno, prošarano nitima klaustrofobije, moralnog pada i čovekovog puta ka samouništenju... Doblin se naime često služi onomatopejama, podražavajući zvukove velegrada: buku tramvaja, škripu lifta, klokotanje vodo-kotlića. Mračna odiseja Franca Biberkopfa je na toj soničnoj osnovi dobijala na uznemirujućem intenzitetu. Filmskim stilom, tehnikama unutarnjeg monologa i strujanja toka svesti probijamo se kroz ustreptali i uzavreli Berlin Alexanderplatz, priču o Franzu Biberkopfu, građevinskom i transportnom radniku koji izlazi iz zatvora Tegel, i nastavlja svoj život, pustolovinu po gradu Berlinu. U osnovi progresivna i veoma složena, knjiga Alfreda Döblina predstavljala je smelu revoluciju u prozi, zasnovanu na avangardnoj tehnici filmskog postupka montaže. Bila je to čudesna priča o gradu Berlinu iz 1928. godine, nastala na talasima ekspresionizma i niza avangardnih pokreta tih decenija( dadaizam, nadrealizam...) usmerenih ka rušenju svega tradicionalnog, ka rušenju svih dotadašnjih vrednosti... Berlin, kao jedan od glavnih junaka romana, naslikan je ubrzanom filmskom tehnikom stalnog pokreta u vreme naleta nacizma, osvetljen iz ugla podzemlja velegrada bojama neverovatnih marginalaca, gubitnika i haosa njihove brutalne svakodnevnice... Novo tehnološko doba i život ubrzan do granica svojevrsnog ludila prikazani su kroz tragedije niza likova berlinskog polusveta, bačenih u dehumanizovani svet jurnjave za vlašću i novcem... Lou Reed čini isto. Zvukovi Njujorka osnova su njegove muzike. Na takvoj osnovi priče o velegradskim opskurantima odzvanjaju surovom autentičnošću…
Čekam svog čovjeka
Dvadeset šest dolara u mojoj ruci
Gore u Lexingtonu, 125
Osjećam se bolesno i prljavo, više mrtvo nego živo
Čekam svog čovjeka
Hej bijeli dečko, što radiš u gornjem djelu grada?
Hej bijeli dečko, loviš naše žene uokolo?
Izvinite mi gospodine, to mi nije ni na kraju pameti
Samo tražim dragog znanca mog
Čekam svog čovjeka
Ovamo on dolazi, sav je odjeven u crno
Portorikanske cipele i veliki slamnati šešir
Nikad on ne rani, uvijek on kasni
Prva stvar koju naučiš je da ćeš uvijek čekati
Čekam svog čovjeka
Gore u Brownstoneu, uspon tri stepeništa
Svi te bodu, ali nikoga nije briga
On ima djelovanja, daje ti slatki okus
Zatim ćeš podijeliti jer nemaš vremena za gubljenje
Čekam svog čovjeka
Dušo zar ne uzvikuješ, draga zar se ne dereš i ne vičeš
Osjećam se dobro, znaš da ću to odraditi glasno
Osjećam se dobro, osjećam se tako divno
Sve do sutra, ali to je tek neko drugo vrijeme
Čekam svog čovjeka…
… U potpunom uobličavanju svoje muzičke vizije Lu Rid je imao dragocenu pomoć Džona Kejla (John Cale), hipertalentovanog i klasično obrazovanog Velšanina, sa kojim je sarađivao u svojoj prvoj grupi Velvet Underground. Kejl je dosta vremena proveo u grupi avangardnog muzičara Lamonta Janga (LaMonte Young) baveći se ispitivanjima uloge buke i monotonije u muzici. Saznanja iz tog perioda svoje karijere on je uneo u zvuk Velvet Undergrounda. Džon Kejl je smatrao da muzika mora da bude teška i uznemiravajuća. To shvatanje je savršeno korespondiralo sa Ridovim poetskim svetom… Njihov rock and roll najbolje je okarakterisala reakcija štampe, zabeležena na omotu prvog albuma: ,, Kreštavi r’n’r mogao je publiku podsetiti samo na dekadentni Berlin tridesetih godina“, ,, Grupa psihopata koji napadaju čula. Nesložna muzika, treštave kadence, pulsirajući tempo“, ,, Grupa koja doslovno podrhtava od nasilja, cinizma i perverznosti. Doživeti njihov koncert znači biti bespomoćno izložen nasilju“...
… Sklonost ka vrlo ogoljenoj predstavi tabu tema, poput seksa, sadomazohizma, i poetična, na neki način kul predstava o korišćenju droga(pogotovo heroina), predstavljale su na samom početku rada Velveta nepremostivu prepreku između njih i komercijalnog uspeha i prihvatanja. Međutim, u određenim krugovima – pre svega alternativnim i artističkim, su bili zapaženi, a baš u tim krugovima ih je 1965. godine sreo i Endi Vorhol, kultni umetnik američkog pop arta…
... Kao vrsni poznavalac i medijski manipulator, Vorhol je vrlo rano uočio ogroman potencijal pop i rock muzike. Potpomaganjem rock grupe The Velvet underground, Vorhol je izveo jedan od najvećih a najnepriznatijih uticaja na svet pop muzike...
... Prvi album grupe iz New Yorka – the Velvet underground & Nico(1967.), kontroverzna i veoma uticajna ploča, pojavio se u proleće 1967. godine, u dosta ,, nezgodnom“ trenutku kada se rock and roll američke Zapadne obale okretao ,, make love, not war, flower-power“ filozofiji življenja i razmišljanja, pogleda na svet koji je kroz ,, moć“ cveća, mir i ljubav težio opštoj svetskoj, antiratnoj ,, nirvani“, trenutku koji je Velvete prikazao kao suštu suprotnost kolektivnom hipi snu - kao opake, mračne i sarkastične otpadnike od opšte sreće. ,, Baršunasto podzemlje“ je mračnom poetikom Lu Rida ponudilo svoj jedinstveni ugao gledanja turbulentnog sveta i velegradske svakodnevnice, iznevši na svetlost dana mnogo surovije i iskrenije, nikako zamagljene i iskrivljene slike sveta...
Holly je došla iz Miamia FLA
Stopirala je kroz SAD
Počupala obrve na putu
Obrijala noge i tada je on postao ona
Ona kaže "Hej dušo, prošeći divljom stranom"
Rekla je "Hej, prošeći divljom stranom"
Candy je došla s otoka
U stražnoj sobi ona je bila svačija draga
Ali nikad nije izgubila pamet
Čak niti kad ga je pušila
Rekla je "Hej dušo, prošeći divljom stranom"
Rekla je "Hej dušo, prošeći divljom stranom"
Bijeli momak je rekao:
Oooooooooh
Do da do da do da do do do
Do da do da do da do do do
Do da do da do da do do do
Prošeći divljom stranom
Do da do da do da do do do
Do da do da do da do do do
Do da do da do da do do do
Mali Joe nikad nije ništa darovao
Svi su mu morali plaćati
Gužva amo, gužva tamo
New York je mjesto gdje su mu rekli
"Hej Joe, prošeći divljom stranom"
Rekli su "Heeeeej, heeeeej"
Slatka Plum Fairy je došla i udrila po ulicama
Tražeći duhovnu hranu i neko mjesto gdje bi mogla jesti
Stoja je pošla u Apollo
Trebao si ju vidjeti kako ide
Rekli su joj "Hej šećeru, prošeći divljom stranom"
Rekli su "Heeeeej, heeeeej"
Jackie je samo prebrzo vozila
Mislila je da je postala James Dean na jedan dan
I onda se valjda morala sudariti
Valium je pomogao tom jurišu
Hej dušo, prošeći divljom stranom
Ja sam rekao "Hej, prošeći divljom stranom"
Bijeli momak je rekao:
Do da do da do da do do do
Do da do da do da do do do
Do da do da do da do do do
Do da do da do da do do do
Do da do da do da do do do
Do da do da do da do do do
Prošeći divljom stranom (x2)
Šeći divljom stranom…
… Lu Rid je još 1965. godine izjavio da njegov budući bend treba da bude zapadnjački odgovor na kosmički ples Šive i da treba da svira dok Vavilon nestaje u plamenu. Vavilon, grad greha i perverzije, u kojem je sve podređeno potrazi za fizičkim zadovoljstvom centralno je mesto poetskog sveta Lu Rida. Ridova izjava da mu je ambicija da napiše rok verziju Braće Karamazovi možda najbolje određuje briljantni vrh njegove artističke ambicije…
... Pišem vrlo jednostavne pesme, pomoću dva-tri akorda, ne više, u dva-tri različita ključa. Svako ko je učio da svira gitaru makar i pola sata mogao bi da svira moje pesme bez problema. Ne zanima me da idem dalje, da pokušam da sviram... salsu, na primer. Želim da se usredsredim na kombinovanje jednostavnih akorda; tako može da se odsvira milion melodija. Volim te kombinacije, uvek sam ih koristio…
… Mnogi svetski muzičari, pisci, pesnici, reditelji slažu se sa ocenom da posle njegove pojave na svetskoj sceni mnoge stvari više nisu bile iste. Ukinuo je granicu između poezije i rok pesme, eksperimentalne muzike i gitarskih rifova, pozorišta i koncerata. Ni Dejvid Bouvi ne bi bio to što je da nije bilo susreta sa čovekom koji je u sebi spajao sve kontradiktornosti savremenog sveta, bio njegovo ogledalo, pokazivao pravo lice i kada se ono ne bi dopadalo establišmentu. Iz bliske saradnje sa Bouvijem nastao je i Ridov najuspešniji solo album "Transformer". Iako je objavio čak 22 studijska albuma, 15 kompilacija i 44 singla, uz 12 lajv albuma, samo je jednom bio na vrhu američke top liste. Čitav svoj opus okarakterisao je kao "pisanje velikog američkog romana". Tokom cele karijere suprotstavljao se površnosti i komercijalizaciji. Nikada se nije udvarao publici…
… Naslikavši rečima i muzikom tamnu stranu čoveka današnjice, ogoljenu sliku modernog Vavilona gde je sve podređeno hedonističkom iživljavanju animalnih ljudskih prohteva i gde je sve i svako na prodaju i ima svoju cenu, ubličivši sve to svojim više nego originalnim ličnim pečatom i specifičnim, rokenrolerskim troakordnim stilom i sirovim zvukom gitare, do granica nemogućeg pojednostavljenim zvukom izvornog, bazičnog, alternativnog rokenrola urbanog podzemlja, stihovima i besmrtnom poetikom natopljenima eksplozivnošću cinizma i brutalne ironije na graničnim područjima izdržljivosti, Lu Rid, veličanstveni poeta subverzivnog, urbanog senzibiliteta i muzičar koji je svojim neprestanim menama pomerao granice mogućeg i neistraženog, ostavio je neizbrisiv trag u vremenu, onu vrstu duhovnog pečata razumljivog samo odabranima i dovoljno hrabrima da ga svojim budućim delima deleći umnožavaju … na radost ili retku sreću duhom spremnih da ga usvoje i uživaju u filigranskim poetskim potezima umetničke veličine jedinstvene njujorške legende, poete čije melodije zauvek ostaju – dok moderni Vavilon nestaje u plamenu kosmičkog plesa njegove besmrtne poetike …
