Čudesna priča o preobraženju svesti i sveta...
Psihodelija je predstavljala čudesni muzički žanr proistekao iz specifične atmosfere druge polovine šezdesetih ( uglavnom 1966.- 1969.), neponovljiv u svojoj jedinstvenoj buntovnoj, provokativnoj i umetničkoj izražajnosti i beskompromisnosti. S jedne strane, izraz psihodeličan se odnosi na iskustva vezana za droge ( pre svega halucinogene LSD, pejotl, meskalin...), izazivanje ekspanzije svesti putem izoštravanja čula i emocija i otkrivanje nesvesnih motivacija, a sa druge, ništa čudnije i bezopasnije strane, pojam psihodelije je karakterisao umetničko stvaralaštvo tog vremena, tj. stanje velike duhovne smirenosti i višedimenzionalnosti sveta i života, koja mnoštvom nadražaja velikog intenziteta u ljudskoj svesti začinje kompleksno umetničko iskustvo, što automatski podrazumeva protest protiv bilo kakvog oblika političke dogmatike i sranja. U ,, smrtonosnoj“ kombinaciji sa snagama ,, haosa i bezumlja“, uobličenim u hipi plemenu tog doba, ,, varljivog leta ljubavi“ 1967., u hordi dugokosih, antiratnih, antisistemskih, supkulturnih i buntovnih mladih ljudi ( nespremnih za ,, lepote“ Vijetnama i jutra ,, koja su mirisala na napalm“), potom plemenu bitnika-boema, uobličenom u duhu poezije, čiste ,, lirike“ u stilu ,, cvet, pesnica i zverski jauk“ i oblacima marihuane, ,, Urliku“, ,, Golom ručku“ i ,, Na putu“, i, napokon, pokretu nazvanom underground, ,, podzemlju“ manifestovanom kroz još opasniju pobunu razaranjem ružičastih slika( ulepšanog sveta) u kulturi i umetnosti, psihodelija je kao radikalna umetnost pobune ostavila snažan muzički i društveni pečat u duhu jednog jedinstvenog vremena buđenja svesti. Brutalni, zaslepljeni, pohlepni, krvoločni, ratnohuškački i jednostavno ,, sjebano bolesni“ sistem prosto nije znao šta ga je snašlo i odakle mu sve preti opasnost( što ga je učinilo još nervoznijim, agresivnijim i ,, lakšim“ na obaraču). Ako se možda nije plašio ,, običnih“ pisaca poput bitnika: Ginzberga, Meklura, Ferlingetija, Keruaka, Barouza ili Čarlsa Bukovskog( koji se upravo tih godina budio iz višegodišnje alkoholne kome, stavljajući na papir prve ,, lirske“ misli i ,, emotivne“ andergraund zabeleške starog pokvarenjaka, spremajući se za konjske trke, klađenje, nove hektolitre alkohola, kurve i svoj prvi roman ,, Post office“, vlastitu verziju obračuna sa sistemom), dugokosog plemena pacifista izgubljenog u izmaglici ,, kiseline“, ,, putovanju“ i dimu gandže, underground ,, kulturnjaka“ američkog Hejt-Ešberija u San Francisku i Karnabi strita u Londonu, razloga za zabrinutost svakako je bilo ,, buđenjem lizergičnog plemena“ sa obe strane ,, bare“. Džon Lenon, Džim Morison, Džimi Hendriks, Bob Dilan, Mik Džeger, Brajan Džons, Dženis Džoplin, Kit Ričards, Frenk Zapa, mračni ,, Velveti“ i još ,, gori“ Floydi( pomenimo samo vođe odmetnute bande), ,, probuđene svesti“ i veoma uticajne, po sistem i poredak opasne energije, svaki na svoj način ,, ekspanzivni“ i inicirani duhom psihodelije stvorili su jedno neponovljivo buntovno i kreativno pleme, sa, na žalost, uglavnom tragičnim epilogom( po njih same, naravno). ,, Promena“, onih suštinskih, ako je i bilo, odrazile su se samo na pojedinačne mikrosvetove rasute po kosmosu milenijumima temeljno utvrđivanog ,, poretka večnih vladara i njihovih moroniziranih podanika“...
Možda je opet sve počelo sa Bitlsima i njihovim ,, Revolverom“, snimljenim tokom 1966. godine, a možda i ne, ali, novi tehnološki i produkcijski procesi omogućili su mnogima da se okrenu eksperimentima u muzici i svesti, što se odrazilo i na potrebu za radikalnim društvenim promenama. Psihodelična muzika, kao žanr, predstavljala je spoj i kombinaciju raznih uticaja: od avangardnih eksperimentalista Varezea, Kejdža i Štokhauzena, istočnjačkih, pre svega indijskih muzičkih idioma, džeza, roka, popa, bita, ritam i bluza i garažnog, underground zvuka. Sve to propušteno kroz novu tehnologiju progresivnog vremena, halucinogenu svest najkreativnijih autora u rock and rollu dalo je za rezultat psihodelični ,, zeitgeist“( duh neponovljivog vremena radikalnih promena svesti i društva) i manje uobičajenu muziku. Teško je utvrditi bilo kakve korene i prethodne uticaje na stvaranje i naglu pojavu psihodelije. Pored razvoja studijske tehnologije tih godina( neophodne za snimanje mnogih psihodeličnim muzičkih inovacija, kao na primer snimci traka puštenih unazad na ,, Tomorrow never knows“ Bitlsa, pre svih), smatra se da su muzička prethodnica bili legendarni džez saksofonisti Koltrejn i Kolmen, muzičari koji su istražujući opseg novih formi u džezu podstakli bendove američkog rock and rolla da krenu izvan konvencionalnih okvira, struktura i tonaliteta pop muzike. Kolmenov ,, free jazz“ svojim duhom improvizacije stvara pravac koji raskida tradiciju, pre svega istraživačkim pristupom koji ide u suprotnom smeru od postojećih pravila tradicionalnog džeza. Pored njih dvojice, značajan je bio i uticaj indijske klasične raga forme, sitara i muzičara Ravi Šankara, virtuoza koji je uticao na Bitlsa Harisona i njegov istočnjački misticizam preliven i transponovan u psihodeliju. Ipak, veći deo psihodelične muzike sastojao se od standardno strukturisanih pop melodija filtriranih kroz nove studijske efekte, produkcijske tehnike i ,, izmenjeno stanje svesti“ i kreativnosti. Pod uticajem halucinogenih droga ili ne, psihodelija je dobro ,, isfiltrirala“ na radikalan način svest i kreativnost pojedinca. Brojne studije napisane su o kultnim albumima poput ,, Sgt. Pepper’s lonely hearts club band“ Bitlsa i ,, The Piper at the gates of dawn“ Pink Floyda, s ove strane bare, ili albuma benda ,, Grateful dead“, , Jefferson airplane“ i scene oko San Franciska i Los Anđelesa, centara umetničke i društvene kontrakulture šezdesetih( i šire, naravno). Estetika legendarnog autora i vođe protestnog pokreta Boba Dilana i njegovog kultnog albuma ,, Blonde on blonde“, njegovih igara reči, alegorija i metafora bila je još viši nivo ,, visoke umetnosti“ i tema za obimniju studiju.
Predvodnici tog vremena, poput Bitlsa u Engleskoj, ostavili su za sobom žive nastupe i okrenuli se kompleksnijem, konceptualnom materijalu kolažnog tipa – izmenjeni, zagonetno nasmešeni i ,, zakišeljeni“ okrenuli su se vlastitoj unutrašnjosti i eksperimentima. Pink Floyd, britanski underground bend, predvođeni jedinstvenim umetnikom Beretom uronili su u zvuke konkretne muzike, LSD i bajkoviti svet ,, ustondiranih frikova“. ,, Interstellar overdrive“ bio je put u neizvesnost, kosmičke daljine i dubine, ostavljajući planetu Zemlju i ,, Johnny be good“ daleko za sobom, u izmaglici tripa i šarenila boja kaleidoskopa.
U društvenom pogledu, što se Britanije tiče psihodelija kao pokret bila je mnogo više stil, luda parada, oslobađanje mašte, nove ,, krpice“ i moda londonskog Karnabi strita, kulturološka promena pogleda na umetnost i svet ili jednostavno, kao i u slučaju Bitlsa, simbola tadašnje Britanije, psihodelija je bila( bez briga i haosa Vijetnamskog rata) ,, cvet u reveru“ , ali ne onaj pravi( buntovni cvet flower-powera) , već cvet od ,, celofana“, više kao ukras, modni detalj, stilsa i umetnička poza...
Što se Amerike tiče stvar je bila daleko ozbiljnija – psihodelija je bila povezana s novom, radikalnom omladinskom svešću, definisana kao oštra opozicija Vijetnamskom ratu, dajući joj gotovo mesijanski naboj. Eskalacija Vijetnamskog rata, rastuće nezadovoljstvo njegovim tokom, rasni nemiri i ubistva, studentski politički aktivizam( koji je završio tragično, nakon što su pripadnici ,, demokratske“ nacionalne garde brutalno ubili nekolicinu studenata na Kent Stejt univerzitetu, maja 1970. godine) i otvoreno političko suprotstavljanje čitavog pokreta vrednostima establišmenta, poklapali su se sa krajem psihodeličnog doba.
Ono što je 1966. godine bilo eksperiment, do 1969. postalo je dosadni kliše. Mnogi značajni autori i predvodnici naprosto su sagoreli i pali, nošeni duhom autodestrukcije, žestoke energije i eksperimentisanja s drogama, alkoholom i čime sve ne, dok je staro, najgore zlo komercijalne eksploatacije( upliv novca, droge i pretvaranje pokreta pobune u industriju ,, zabave“, pomodarski kliše i ispraznu formu bez suštinskog reformskog sadržaja) uništilo duh avangarde, podzemlja i isisalo mu dušu, sprživši ga iznutra dolarima i ,, ponudom koja se nikada ne odbija“. Još brutalnija su bila dva događaja iz 1969. godine, koja su nagovestila kraj psihodelične ere, pobune i ,, eksperimenta“ dovevši svet brutalnom ironijom sudbine do apsurda i tužnog kraja: Vudstok festival, sa oko pola miliona ljudi i patetično-parodičnim sadržajem valjanja u blatu i iluzijama, i besplatni koncert na trkalištu u Altamontu ( oba su koncerta održana u ,, slobodarskoj“ Americi), gde su ,, čuvari reda“, ,, miroljubivi Anđeli pakla“, pretukli na smrt ,, obojenog“ mladića( Meredit Hanter) u atmosferi ,, lošeg tripa“ i ,, još lošijih vibracija (ne)mira i ljubavi“ , uz pesmu benda ,, The Rolling Stones“ ( veoma simboličnog naziva za tu prigodu) - ,, Sympathy for the devil“. Ugođaj je bio potpun!.
Bio je to brutalan kraj jedne čudesne epohe i muzičkog rock and roll žanra – psihodelije. Bio je to kraj buntovnog vremena obeleženog umetnošću pobune, iluzijama i psihodeličnim, muzičkim duhom i pečatom vremena. Oni najhrabriji nestali su u ,, vatri i kiselini“ pobune, ali ... Duh i lepota uvek preostanu nakon svega, jer dolaze nošene besmrtnom dušom, muzikom ili njihovim jedinstvenim duhovnim spojem...
By radikalni Psiho Delija , Dragan Uzelac, summer 2017.
Psihodelija je predstavljala čudesni muzički žanr proistekao iz specifične atmosfere druge polovine šezdesetih ( uglavnom 1966.- 1969.), neponovljiv u svojoj jedinstvenoj buntovnoj, provokativnoj i umetničkoj izražajnosti i beskompromisnosti. S jedne strane, izraz psihodeličan se odnosi na iskustva vezana za droge ( pre svega halucinogene LSD, pejotl, meskalin...), izazivanje ekspanzije svesti putem izoštravanja čula i emocija i otkrivanje nesvesnih motivacija, a sa druge, ništa čudnije i bezopasnije strane, pojam psihodelije je karakterisao umetničko stvaralaštvo tog vremena, tj. stanje velike duhovne smirenosti i višedimenzionalnosti sveta i života, koja mnoštvom nadražaja velikog intenziteta u ljudskoj svesti začinje kompleksno umetničko iskustvo, što automatski podrazumeva protest protiv bilo kakvog oblika političke dogmatike i sranja. U ,, smrtonosnoj“ kombinaciji sa snagama ,, haosa i bezumlja“, uobličenim u hipi plemenu tog doba, ,, varljivog leta ljubavi“ 1967., u hordi dugokosih, antiratnih, antisistemskih, supkulturnih i buntovnih mladih ljudi ( nespremnih za ,, lepote“ Vijetnama i jutra ,, koja su mirisala na napalm“), potom plemenu bitnika-boema, uobličenom u duhu poezije, čiste ,, lirike“ u stilu ,, cvet, pesnica i zverski jauk“ i oblacima marihuane, ,, Urliku“, ,, Golom ručku“ i ,, Na putu“, i, napokon, pokretu nazvanom underground, ,, podzemlju“ manifestovanom kroz još opasniju pobunu razaranjem ružičastih slika( ulepšanog sveta) u kulturi i umetnosti, psihodelija je kao radikalna umetnost pobune ostavila snažan muzički i društveni pečat u duhu jednog jedinstvenog vremena buđenja svesti. Brutalni, zaslepljeni, pohlepni, krvoločni, ratnohuškački i jednostavno ,, sjebano bolesni“ sistem prosto nije znao šta ga je snašlo i odakle mu sve preti opasnost( što ga je učinilo još nervoznijim, agresivnijim i ,, lakšim“ na obaraču). Ako se možda nije plašio ,, običnih“ pisaca poput bitnika: Ginzberga, Meklura, Ferlingetija, Keruaka, Barouza ili Čarlsa Bukovskog( koji se upravo tih godina budio iz višegodišnje alkoholne kome, stavljajući na papir prve ,, lirske“ misli i ,, emotivne“ andergraund zabeleške starog pokvarenjaka, spremajući se za konjske trke, klađenje, nove hektolitre alkohola, kurve i svoj prvi roman ,, Post office“, vlastitu verziju obračuna sa sistemom), dugokosog plemena pacifista izgubljenog u izmaglici ,, kiseline“, ,, putovanju“ i dimu gandže, underground ,, kulturnjaka“ američkog Hejt-Ešberija u San Francisku i Karnabi strita u Londonu, razloga za zabrinutost svakako je bilo ,, buđenjem lizergičnog plemena“ sa obe strane ,, bare“. Džon Lenon, Džim Morison, Džimi Hendriks, Bob Dilan, Mik Džeger, Brajan Džons, Dženis Džoplin, Kit Ričards, Frenk Zapa, mračni ,, Velveti“ i još ,, gori“ Floydi( pomenimo samo vođe odmetnute bande), ,, probuđene svesti“ i veoma uticajne, po sistem i poredak opasne energije, svaki na svoj način ,, ekspanzivni“ i inicirani duhom psihodelije stvorili su jedno neponovljivo buntovno i kreativno pleme, sa, na žalost, uglavnom tragičnim epilogom( po njih same, naravno). ,, Promena“, onih suštinskih, ako je i bilo, odrazile su se samo na pojedinačne mikrosvetove rasute po kosmosu milenijumima temeljno utvrđivanog ,, poretka večnih vladara i njihovih moroniziranih podanika“...
Možda je opet sve počelo sa Bitlsima i njihovim ,, Revolverom“, snimljenim tokom 1966. godine, a možda i ne, ali, novi tehnološki i produkcijski procesi omogućili su mnogima da se okrenu eksperimentima u muzici i svesti, što se odrazilo i na potrebu za radikalnim društvenim promenama. Psihodelična muzika, kao žanr, predstavljala je spoj i kombinaciju raznih uticaja: od avangardnih eksperimentalista Varezea, Kejdža i Štokhauzena, istočnjačkih, pre svega indijskih muzičkih idioma, džeza, roka, popa, bita, ritam i bluza i garažnog, underground zvuka. Sve to propušteno kroz novu tehnologiju progresivnog vremena, halucinogenu svest najkreativnijih autora u rock and rollu dalo je za rezultat psihodelični ,, zeitgeist“( duh neponovljivog vremena radikalnih promena svesti i društva) i manje uobičajenu muziku. Teško je utvrditi bilo kakve korene i prethodne uticaje na stvaranje i naglu pojavu psihodelije. Pored razvoja studijske tehnologije tih godina( neophodne za snimanje mnogih psihodeličnim muzičkih inovacija, kao na primer snimci traka puštenih unazad na ,, Tomorrow never knows“ Bitlsa, pre svih), smatra se da su muzička prethodnica bili legendarni džez saksofonisti Koltrejn i Kolmen, muzičari koji su istražujući opseg novih formi u džezu podstakli bendove američkog rock and rolla da krenu izvan konvencionalnih okvira, struktura i tonaliteta pop muzike. Kolmenov ,, free jazz“ svojim duhom improvizacije stvara pravac koji raskida tradiciju, pre svega istraživačkim pristupom koji ide u suprotnom smeru od postojećih pravila tradicionalnog džeza. Pored njih dvojice, značajan je bio i uticaj indijske klasične raga forme, sitara i muzičara Ravi Šankara, virtuoza koji je uticao na Bitlsa Harisona i njegov istočnjački misticizam preliven i transponovan u psihodeliju. Ipak, veći deo psihodelične muzike sastojao se od standardno strukturisanih pop melodija filtriranih kroz nove studijske efekte, produkcijske tehnike i ,, izmenjeno stanje svesti“ i kreativnosti. Pod uticajem halucinogenih droga ili ne, psihodelija je dobro ,, isfiltrirala“ na radikalan način svest i kreativnost pojedinca. Brojne studije napisane su o kultnim albumima poput ,, Sgt. Pepper’s lonely hearts club band“ Bitlsa i ,, The Piper at the gates of dawn“ Pink Floyda, s ove strane bare, ili albuma benda ,, Grateful dead“, , Jefferson airplane“ i scene oko San Franciska i Los Anđelesa, centara umetničke i društvene kontrakulture šezdesetih( i šire, naravno). Estetika legendarnog autora i vođe protestnog pokreta Boba Dilana i njegovog kultnog albuma ,, Blonde on blonde“, njegovih igara reči, alegorija i metafora bila je još viši nivo ,, visoke umetnosti“ i tema za obimniju studiju.
Predvodnici tog vremena, poput Bitlsa u Engleskoj, ostavili su za sobom žive nastupe i okrenuli se kompleksnijem, konceptualnom materijalu kolažnog tipa – izmenjeni, zagonetno nasmešeni i ,, zakišeljeni“ okrenuli su se vlastitoj unutrašnjosti i eksperimentima. Pink Floyd, britanski underground bend, predvođeni jedinstvenim umetnikom Beretom uronili su u zvuke konkretne muzike, LSD i bajkoviti svet ,, ustondiranih frikova“. ,, Interstellar overdrive“ bio je put u neizvesnost, kosmičke daljine i dubine, ostavljajući planetu Zemlju i ,, Johnny be good“ daleko za sobom, u izmaglici tripa i šarenila boja kaleidoskopa.
U društvenom pogledu, što se Britanije tiče psihodelija kao pokret bila je mnogo više stil, luda parada, oslobađanje mašte, nove ,, krpice“ i moda londonskog Karnabi strita, kulturološka promena pogleda na umetnost i svet ili jednostavno, kao i u slučaju Bitlsa, simbola tadašnje Britanije, psihodelija je bila( bez briga i haosa Vijetnamskog rata) ,, cvet u reveru“ , ali ne onaj pravi( buntovni cvet flower-powera) , već cvet od ,, celofana“, više kao ukras, modni detalj, stilsa i umetnička poza...
Što se Amerike tiče stvar je bila daleko ozbiljnija – psihodelija je bila povezana s novom, radikalnom omladinskom svešću, definisana kao oštra opozicija Vijetnamskom ratu, dajući joj gotovo mesijanski naboj. Eskalacija Vijetnamskog rata, rastuće nezadovoljstvo njegovim tokom, rasni nemiri i ubistva, studentski politički aktivizam( koji je završio tragično, nakon što su pripadnici ,, demokratske“ nacionalne garde brutalno ubili nekolicinu studenata na Kent Stejt univerzitetu, maja 1970. godine) i otvoreno političko suprotstavljanje čitavog pokreta vrednostima establišmenta, poklapali su se sa krajem psihodeličnog doba.
Ono što je 1966. godine bilo eksperiment, do 1969. postalo je dosadni kliše. Mnogi značajni autori i predvodnici naprosto su sagoreli i pali, nošeni duhom autodestrukcije, žestoke energije i eksperimentisanja s drogama, alkoholom i čime sve ne, dok je staro, najgore zlo komercijalne eksploatacije( upliv novca, droge i pretvaranje pokreta pobune u industriju ,, zabave“, pomodarski kliše i ispraznu formu bez suštinskog reformskog sadržaja) uništilo duh avangarde, podzemlja i isisalo mu dušu, sprživši ga iznutra dolarima i ,, ponudom koja se nikada ne odbija“. Još brutalnija su bila dva događaja iz 1969. godine, koja su nagovestila kraj psihodelične ere, pobune i ,, eksperimenta“ dovevši svet brutalnom ironijom sudbine do apsurda i tužnog kraja: Vudstok festival, sa oko pola miliona ljudi i patetično-parodičnim sadržajem valjanja u blatu i iluzijama, i besplatni koncert na trkalištu u Altamontu ( oba su koncerta održana u ,, slobodarskoj“ Americi), gde su ,, čuvari reda“, ,, miroljubivi Anđeli pakla“, pretukli na smrt ,, obojenog“ mladića( Meredit Hanter) u atmosferi ,, lošeg tripa“ i ,, još lošijih vibracija (ne)mira i ljubavi“ , uz pesmu benda ,, The Rolling Stones“ ( veoma simboličnog naziva za tu prigodu) - ,, Sympathy for the devil“. Ugođaj je bio potpun!.
Bio je to brutalan kraj jedne čudesne epohe i muzičkog rock and roll žanra – psihodelije. Bio je to kraj buntovnog vremena obeleženog umetnošću pobune, iluzijama i psihodeličnim, muzičkim duhom i pečatom vremena. Oni najhrabriji nestali su u ,, vatri i kiselini“ pobune, ali ... Duh i lepota uvek preostanu nakon svega, jer dolaze nošene besmrtnom dušom, muzikom ili njihovim jedinstvenim duhovnim spojem...
By radikalni Psiho Delija , Dragan Uzelac, summer 2017.
