Pišući o Pokretu 5 zvezdica (Movimento 5 stelle – M5S), o preoblikovanju italijanske političke scene uz veliku upotrebu interneta, imao sam osećaj da sam ugazio u žitku temu nečega što se kreće između nauke, post-religije, moderne politike i kraja budućnosti. Nešto što bi Zigmud Bauman možda podveo pod njemu drag termin – „liquid“. Tvrdnja da M5S u Italiji nije isto što i pokreti Ocupy Wall Street ili Indignados… udružena sa profesionalnom radoznalošću, gonila me je da se ne zadovoljim samo informacijama i konstatacijama, nego da potražim razloge za ono što sam relativno olako ustvrdio. Rekao bih da sam ih našao i da je u pitanju pristup koji se definiše kao solucionizam. Sažeto, njegovo polazno stanovište je da je digitalna tehnologija dovoljno odmakla da bi svaki problem mogao da potraži svoje rešenje (solution). Iz nekih post-orvelovskih razloga, tu se veruje da je 2054. godina ključna, jer će tada celokupno čovečanstvo imati pristup kompjuterima, pa će i rešenja svih problema postati ostvariva. A dosadašnji odnosi među ljudima, politika, proizvodnja… ukratko sve – postaće nepotrebno ili će temeljno biti izmenjeno.
Počeo bih od šokantne app izmišljotine, koja tvrdi da je digitalna tehnologija jača i od smrti! Naime, kako kaže Evgenij Morozov, na sajtu LivesOn završavaju se pripreme za puštanje tvit platforme koja će omogućiti tvitovanje sa umrlim kolegom, rođakom… bilo kim koga nema među živima, a voleo je da tvituje. Analizirajući celokupnu prepisku umrlog, platforma će biti u stanju da umesto njega odgovara imitirajući stil, rečnik, shvatanja umrlog, a ta „besmrtnost“ trajaće ipak onoliko dugo koliko traje pretplata. Pomenuti Evgenij Morozov je insajder koji je progovorio i postao najcitiraniji analitičar solucionizma. Rođen je 1984. godine u Belorusiji, završio studije na Američkom univezitetu u Bugarskoj i onda se otisnuo prvo u Nemačku, a zatim u SAD. Po profesiji je istraživač, pisac, gostujući profesor (Stanford i Georgetown), stalni komentator, koliko sam uspeo da nabrojim, 14 najznačajnijih svetskih novina, od kojih je italijanski dnevnik Corriere della Sera još po najmanje uticajan. Uz ostalo je bloger Foreign Policy magazina. Nabrojao sam neke njegove funkcije, da pokažem kako se radi o nekoj vrsti neo-renesansne ličnosti trećeg milenijuma.
Evo šta on tvrdi: „Solucionizam je intelektualna patologija koja prepoznaje probleme kao takve na bazi samo jednog kriterijuma – koliko su rešivi nekom od poznatih tehnologija… Ne postoje zaboravnost, nesigurnost, za i protiv, jer za sve to postoje digitalni programi koji nas oslobađaju neizvesnosti“. Onaj Zukerberger, guru i tajkun Fejsbuka, oduševljeno radi na programu ekspresnog anketiranja. To znači da, ako ste u nedoumici šta da poručite u restoranu, s kim da se venčate, za koga da glasate na izborima… vi lansirate svoju nedoumicu preko app i ubrzo dobijate bezbroj saveta rangiranih prema učestalosti glasova (e-demokratija) – vaše je samo da to saopštite kelneru, da se javite izabranici/ku i zakažete dan venčanja ili da istom robotizovanom odlučnošću zaokružite ime kandidata na glasačkom listiću! Mislim da je to ono što je Morozova navelo da napiše: „Solucionisti se ne ograničavaju na rešavanje problema pojedinaca, već su podjednako samouvereni i u rešavanju problema građana i institucija. Civilni start-up – ruck.us – zamišljen je tako da instruira one koji bi da iskorače van konvencionalnih partijskih sistema, koji žele da vode politiku bez institucija. U uverenju da je u prošlosti reprezentativna demokratija bila cenjena samo zbog visoke cene komuniciranja, sada, kada je uz pomoć digitalnih tehnologija cena političkog učestvovanja postala niska, a tradicionalne političke partije time prevaziđene, sve to može biti zamenjeno ad hoc onlajn grupama (meet-up) zainteresovanih građana.“
Ovaj kabasti citat, čini mi se, predstavlja suštinu solucionizma. Nije u pitanju solucija samo za političke ili bračne neodlučnosti. Radi se o „ideologiji“ sklonoj da bude primenjena na sve oblasti ljudskog angažovanja. Global Solution Network objašnjava da je njen cilj mobilisanje naučnih i tehničkih eksperata, civilnog društva i privatnog sektora u cilju promovisanja održivog razvoja na lokalnom, nacionalnom i globalnom nivou. Začeprkate li po vebu, uvek će vam neki jajoglavi uverljivo objasniti da je to budućnost. Vama jedino preostaje da joj se prepustite bez oklevanja, jer i oklevanje je takođe varijabila za koju digitalna tehnologija ima rešenje. Njeni zagovornici se smatraju prirodnom i neizbežnom konsekvencom internetskog doba.
Nisam ni slutio da čitajući knjige uz pomoć Kindle naprave predstavljam, kao i svi takvi, elektronsko zamorče, jer Amazon kompjuterski analizira bezbroj podataka koje mu Kindle šalje: koje su knjige najčitanije, kakav je kraj/rasplet najčitanijih knjiga… Prema šablonu koji daje najbolje prodajne rezultate, Amazon onda preporučuje knjige i utiče na pisce da pišu „po ukusu miliona potrošača“ (stari slogan cigarete zelena Morava). Ta vrsta McDonalds standardizacije sasvim sigurno nema potrebe za sociološkim i filozofskim esejima u kojima se posvećuje pažnja intelektualnoj sumnji. Amazon, dakako „demokratski“, ne odbacuje ni mogućnost prodaje malotiražnih knjiga, ali favorizuje dominirajući ukus, „jer priča može biti adaptabilni algoritam, kreirajući mnogo angažovaniju i interaktivniju budućnost“. Algoritmi i „big data“ poseduju efikasnost da ispolje ono što želimo, ali i ubijaju kreativnost.
Kao fan knjige „Teorija zavere“ Jovana Bajforda, citiraću njegovu definiciju: „Osnovna crta teorije zavere je verovanje u postojanje uskog kruga moćnih pojedinaca… čiji tajni planovi i obrasci određuju tok istorije“. Shvatio sam, posebno baveći se ovom temom, da nije lako, uza sva intimna opiranja, odoleti izazovu te teorije. Naime, u ovom tekstu, kao i u prethodna dva, koji se tiču čudnog italijanskog političkog previranja, nazirem „crvenu nit“ koja se proteže od instruktivnog angažovanja Heritage Foundation – kako bez prolivanja krvi rušiti diktatorske sisteme – pa sve do M5S. Ta tehnika efikasno je primenjena na Otporu kod nas, a još efikasnije u Gruziji, pri ustoličavanju na vlasti Miše Šakašvilija, najuspešnijeg pitomca Heritidža. Ta tehnika se osamostaljuje, širi, razgranava, od Ocupy D.C. u Vašingtonu, pa do arapskih i sličnih proleća svuda po svetu.
Od Otpora do M5S, kao univezalni logo pojavljuje se poznata stilizovana pesnica (istorijat logoa Otpora na adresi: http://www.wdoyouw.org/kako-i-kada/otpor). Sve ovo ne navodim kao dokaze zavere, iako možda na to liči, nego kao dokaze postojanja potrebe menjanja ne samo političkih elita nego i društvenih odnosa širom sveta. Sticaj istorijskih okolnosti ističe u prvi plan preživelost nedemokratskih, ali i nekih demokratskih, režima, koje valja rušiti po mogućnosti bez krvi, a u to se svojim upečatljivim likovnim simbolom uklapa i solucionizam. Moram priznati da je to svakako bolje od ubistvenog izvoza demokratije predsednika Buša mlađeg.
A onda dolazi ono prokleto – ali. Ono proističe iz karaktera solucionizma (njegova elitistička osnova – ono što je Umberto Eko nazvao blogerska aristokratija), njegove namere da standardizuje ljudsko ponašanje i mišljenje (robotizacija pripadnika) i njegove želje da se instalira kao svetski poredak (manijakalna varijanta globalizma). Karakteristično je da, uprkos prilično savesnom traganju, nigde nisam naišao na neposredno pominjanje ekonomije (ni realne ni finansijske), proizvodnje, stvaranja i raspodele vrednosti itd. A ipak se od nečega mora živeti, jer ne mogu svi postati poslanici sa 11.150 evra mesečnih prinadležnosti. Čitajući proglase solucionista, sve sam više imao osećaj da postajem ludista trećeg milenijuma, jer nisam u stanju da savladam unutrašnji otpor „progresu“, ako to solucionizam uopšte jeste. Pokušaj argumentovanja dovodi me ponovo do Pokreta 5 zvezdica, koji po mom shvatanju predstavlja prvi pravi eksperiment instaliranja solucionizma, a ne bezazleno „M5S – ili deca na vlasti“.
Jedan od tviteraša definisao je organizacionu strukturu ovog pokreta kao: „Bepe Grilo je hardver, a Đanroberto Kazaleđo softver“. Na stranu što to otkriva da članstvo nema ni status hardvera, ali svakako se nameće pokušaj da se pronikne u softver – Kazaleđa, koji izuzetno vešto učitava i apgrejduje programe ponašanja svoje pastve, trudeći se da uvek ostane u senci, što je uzgred provereni dokaz postojanja manipulacije. Kada se neko od novoizabranih deputata, uprkos zabrani komuniciranja sa javnošću, istrči pred novinarima da objasni neku svoju ideju, Kazaleđo odmah zapreti da će napustiti pokret (uceni se obično pridružuje i Grilo), a ta pretnja znači raspad. Jer u Italiji je Demokratska partija jedina politička organizacija koja bi opstala i kada bi njen aktuelni lider nestao. M5S postoji dok i Grilo/Kazaleđo blizanci, Berluskonijeva PDL bi nestala kada bi ostala bez njega, Movimento civico (Građanski pokret) Marija Montija ne bi opstao bez svog lidera. Ovaj detalj rečito govori o odsustvu unutarpartijske demokratije i o svemoći ovih lidera.
Svim srcem navijam da M5S opstane, ali bez vođa, jer mislim da bi se tada oslobodila energija mladih koji bi nametnuli svoje prioritete, na primer zapošljavanje (34 odsto mladih nema posao), deblokiranje finansijskog sektora (bez kredita mladi nemaju šanse da zasnuju porodicu i odvoje se od roditelja), modernizaciju privrede (niska produktivnost, male plate, zastarele tehnologije)… što su i opšti, a ne samo njihovi problemi i što podrazumeva ozbiljno prekrajanje trenutnih društvenih odnosa.
Ni Bepe Grilo ni Kazaleđo nisu izabrane vođe. Dok se čak i Papa bira, vođe M5S su odredile (kako i po kom kriterijumu niko ne zna) imena 150 kandidata za poslanike u parlamentu. Zatim je glasanje ko će od njih zaista ući u parlament obavljeno preko interneta, a rezultati saopšteni tako da niko nije imao uvida u to da li je pri glasanju bilo manipulacija. Transparentnost je preduslov demokratije, dok je nipodaštavanje ekonomije dokaz da je cilj vođa puko osvajanje vlasti. Tu je bitna razlika sa drugim „prolećima“, čiji je cilj naterati demokratski izabrane vlasti da vode politiku u korist građana, a ne centara moći. Ne lepim ja Kazaleđu etiketu solucioniste, već je on sam svojim (malobrojnim) istupanjima i brojnim zakulisnim potezima potvrđuje, a posebno u političkom manifestu „Gaia – The Future of Politics“ (http://www.youtube.com/watch?v=sV8MwBXmewU). Za taj video klip jedan istoričar mlađe generacije je napisao: „Ono što on ne govori, a poražavajuće se podrazumeva, jeste namera uspostavljanja eko-maltuzijanske ravnoteže broja ljudi koji su podobni da postoje na planeti, kako je on zamišlja“. Na nesumnjivo infektivan način Kazaleđo propagira futurizam izabranih, što se u Italiji lako lepi kao rimejk njenog futurizma iz doba fašizma i Marinetija, ili u Americi kao modernija verzija pseudoreligije scientizma.
Kazaleđo je Veliki majstor digitalnog vremena. Poznajući dobro medije, ljude i teoriju solucionizma, on je doneo izbornu pobedu M5S-u, otkrivši pre svega moć YouTube. Vođeni Obaminim iskustvom, italijanski politički marketingaši su se zalepili za Twitter. Političke partije su svojim kandidatima dale „domaći zadatak“ da u izbornoj kampanji što više tvituju, pa su tako 97 odsto demokrata i 75 odsto berluskonijevaca zdušno svoje ideje sabijali u 140 slovnih mesta – nasuprot samo 42 odsto pripadnika M5S. Paradoks? Ne, oni su umesto toga ovladali YouTubeom kao svojim efikasnim medijem. I to im ne bi značilo mnogo, da nije bilo neumornih komično-indoktrinatorskih populističkih parada Bepe Grila.
Kazaleđovo otkriće je, pretpostavljam, sledeće: 5. marta 2012. izvesni Džon Rasel postavio je na YouTube klip pod naslovom „Kony“, o ugandskom gospodaru rata Džozefu Koniju, masovnom ubici i eksploatatoru dece ratnika, tražeći njegovo izvođenje na sud. Za samo nedelju dana na taj video je kliknulo preko 100 miliona ljudi. Pet meseci kasnije rađa se „super nova“ YouTube zvezda – južnokorejski pevač Psy i njegov Oppa Gangnam Style – do sredine januara imao je preko milijardu „klikova“ i skoro 10 miliona dolara čistog prihoda! YouTube je kao punokrvni konj – treba ga samo uzjahati pa dobiti trku, što je Kazaleđo i učinio. Dobio je najviše glasova na izborima i ostao u centru svetske pažnje – u poslednjih mesec dana, njegova tvorevina www.beppegrillo.it po posećenosti je na trećem mestu u svetu, posle vikipedije i w3.org (World Wide Web Consortium).
Budući da se svet sve više okreće klik tehnologijama, bilo je logično očekivati da će se neko setiti da to upotrebi u političke svrhe. Hoće li politika koja jednim „klikom“ zamenjuje razmišljanje, slobodu izbora, čar iskušenja – shvaćena kao elektronska demokratija opstati na duži rok. Na to pitanje bi svaki humanista dao negativan odgovor. Pa čemu onda uzbuna? Prvo, humanista ne mora biti u pravu, jer možda je i humanizam pregazilo vreme. Drugo, solucionizam čak i kao prolazna opsesija koja će bez sumnje prošetati svetom, može naneti velike štete, ponajviše svojim sledbenicima, koji su nezadovoljnici s razlogom. Obaranje rejtinga Italije, koje je započela Fitch agencija je tek prolog, epilog ćemo pričekati, a onda kliknuti na ekran i videti koliko je sve to koštalo. Biće tu ipak i neke koristi – razdrmana politička scena kojom je čitavih 20 godina suvereno vladao manijakalni tajkun Silvio Berluskoni, čak i kada je bio u opoziciji. Demokrati su, boreći se da ne nestanu sa scene, konačno ponudili program za novo društvo u 8 tačaka, onaj o kojem su sanjali, ali za koji su mislili da je neizvodiv. Sada on izgleda izvodivo, naravno ukoliko se deputati M5S otrgnu i iz blogosfere spuste na zemlju, u prave probleme. Pomak postoji. Dok njihove vođe i dalje odbijaju saradnju sa bilo kojom političkom partijom, i obznanjuju nameru da sve ruše dok ne osvoje 100 odsto poslaničkih mesta (čak su i „boljševici“ imali svoje „menjševike“), troje poslanika M5S selo je da porazgovara sa predstavnicima demokrata. Nije važno o čemu su razgovarali, važno je da su počeli.
Kada je američki ambasador srednjoškolcima u Rimu na opšte iznenađenje rekao da treba da se ugledaju na pripadnike M5S i da teže menjanju Italije, on ipak nije pao s Marsa, nego je potkovan informacijama pokušao da ohrabri mlade da zaista menjaju svoju zemlju i političare, jer Italija kakva je sada ima samo jednu budućnost – da nestane sa spiska relevantnih zemalja sveta.
Izvor: Pescanik
