Filip Balunović je politikolog i teoretičar. Rođen je 1987. u Beogradu, a trenutačno živi u Sarajevu. Svoj prvi teorijski rad, ‘Serbia on the European periphery: A blurred reality of post-socialism’, objavio je 2013., a u oktobru 2014. izišla je njegova knjiga ‘Beleške sa slobode’ u izdanju novosadskog Mediterana; uređuje i vodi blog Levo smetalo, bavi se proučavanjem političke filozofije, teorije politike, međunarodnih odnosa, eurointegracija i političke ekonomije. Izvršni je urednik ‘Le Monde diplomatiquea’ Srbija. Po onome što piše i objavljuje, Balunović je apsolutno nešto novo u javnom prostoru postjugoslavenskih društava, pogotovo na lijevom krilu.
U vašim ‘Beleškama sa slobode’ dominira teza da se postjugoslavenske zemlje, s obzirom na nivo slobode ili neslobode u njima, mogu promatrati kao cjelina: što je osnova za tu tezu?
Osnov dolazi iz ćorsokaka u koji su svi narodi zajedno upali nakon što su se počeli oslobađati jedni od drugih. Naracija o Jugoslaviji kao tamnici naroda u trenucima nacionalističkog naleta s kraja osamdesetih i početkom devedesetih navela je na pomisao da sloboda iz te tamnice mora biti nacionalna. Najpre, socijalistička Jugoslavija nije bila tamnica naroda – štaviše, mnogi su u njoj prvi put dobili pravo da se nazivaju narodom. Sa druge strane, nacionalna sloboda je oksimoron po sebi: ona je podrazumevala novi okvir za dominaciju i novi prostor za legitimizaciju te dominacije. Taj je transformativni proces podveden pod plašt oslobođenja, pa se stoga područje bivše Jugoslavija u tom kontekstu može posmatrati kao jedna analitička jedinica.
Nacionalna sloboda je oksimoron
Je li moguća tzv. uvjetna sloboda?
Moguća je kad vas osude po nekom osnovu, pa vas uslovno puste na slobodu, stave vam narukvicu ili nanogvicu. Onda vam je kretanje ograničeno, a tih nekoliko koraka koje možete napraviti unutar unapred zadate trajektorije pod pažljivom je prismotrom. Ta se vrsta uslovne slobode sa pravom tako zove i iz nje iziđete ili kao slobodan čovek ili vas, napravite li neki prekršaj u međuvremenu, liše i nje. Ova današnja nacionalna sloboda delom je slična tom pravnom slučaju, ali nema isti epilog. Isprva se činilo kao da smo zakoračili u taj bezgranični prostor kome je samo nebo granica, koji su nam predstavili kao liberalnu demokratiju. Međutim, mi smo bili samo početnici, balavci koji su tek kročili na taj nebeski svod. Onda su nam ipak malo ograničili kretanje, iscrtali trajektoriju koje se moramo držati. Čekali smo svi da se konačno ukine ta uslovna sloboda i da napokon saznamo da li smo slobodni ili nismo. Međutim, kako je to lepo napisao Ozren Pupovac, u postsocijalizmu izgleda kao da nema kraja početku. Naši su izbori toliko suženi da više ne možemo birati ni tragičan kraj. Umesto toga, dobili smo tragediju bez kraja, doživotnu uslovnu slobodu.
Kad se na Balkanu kaže ‘sloboda’, obično se taj pojam interpretira kao ‘nacionalna sloboda’. Kakva je razlika u tim interpretacijama danas u odnosu na one primjerice s početka 20. vijeka?
Postoji, naravno, razlika između reakcionarnoga i emancipatornoga nacionalnog oslobođenja. Jedno je nazadno, porobljavajuće i ukida većinu prethodnih emancipatornih dostignuća i to je naš slučaj. Drugo je ono koje poznajemo iz vremena antikolonijalne borbe i ono je svakako istinski oslobađajuće. Međutim, oslobođenje je kao čin samo prvi korak ka slobodi. Zato sam prethodno naglasio da je nacionalna sloboda oksimoron – jer nacionalna država ne ukida odnose dominacije. I u slučaju antikolonijalnoga nacionalnog oslobođenja, sa konceptom nacije može se doći do oslobođenja, ali nikad do slobode. Za nju je potrebno nešto više od nacionalnog projekta: internacionalna platforma, koja jednu vrstu dominacije neće zameniti drugom.
Kako kao deklarirani ljevičar vidite ideju ekonomske slobode, odnosno privatno vlasništvo kao temelj te slobode?
S obzirom na istorijsko iskustvo, rekao bih da bi Draža danas, da je živ, mnogo bolje sarađivao sa savremenim okupatorom; da je živ, Srbija bi odavno bila u Evropskoj uniji. Ovi današnji četnici na vlasti u Srbiji mnogo su se profinili, pa otud i tako sporo napreduju
U novoj knjizi koju pišem pokušaću da odbranim tezu da je podela na politička i ekonomska prava lažna i obmanjujuća; ona podrazumeva da se njima može trgovati, da se prava i slobode političkog i ekonomskog tipa mogu balansirati ili nadopunjavati. Sve je jasnije, pogotovo danas na primeru Grčke i nametnutih mera štednje, da politička sloboda da se izaberu narodni predstavnici ne znači ništa kad je reč o pravu narodnih predstavnika da postupaju po suverenoj volji naroda. Mislim tu i na ekonomsku i na političku volju – njih danas nije moguće razdvojiti, nemoguće je biti politički slobodan a ekonomski neslobodan ili obrnuto. Politička sloboda nije sloboda – da jeste, promenili biste uslove svoje ekonomske neslobode. Drugima rečima, ako ste politički slobodni, morate automatski biti i ekonomski slobodni i obratno. Što se privatne svojine kao osnova ‘političko-ekonomske’ slobode tiče, ona je usko vezana uz modernu tradiciju prava i sloboda čoveka. Ona je zapravo preduslov svih ostalih prava u liberalnom shvatanju. Danas, kad je situacija slična onoj nakon Francuske revolucije po pitanju relacije između privatne svojine i prava/sloboda (pri čemu su ona uslovljavana posedovanjem privatne imovine), jasno je da prava i slobode nikad ne mogu biti univerzalnog karaktera u kapitalizmu – liberalna prava i slobode su legalno-pravni paravan za vladavinu privilegovane klase, kojoj uspostavljeni proizvodni odnosi idu na ruku.
EU je primenila golu silu
Kako biste definirali modernu ljevicu, onu koja bi danas bila u stanju predstavljati ozbiljan politički faktor?
Tu je najpre pitanje da li je moguće razviti autentično levu platformu unutar okvira globalnoga kapitalizma; pitanje koje se naslanja na to jeste ono ima li vaninstitucionalizovana levica možda više šanse za radikalnu promenu. Nažalost, dosad smo videli da se institucionalizovana levica po pravilu asimiluje u politički mejnstrim, a vaninstitucionalizovana tavori u političkoj impotenciji. Rešenje koje moderna leva misao pokušava da pronađe je između ta dva – sa političkom partijom koja ulazi u utakmicu za vlast institucionalizovanim putem, a pridržava je, podržava i, ako treba, na uskom lancu drži vaninstitucionalizovana instanca, oličena u socijalnom pokretu. Primera radi, i Siriza i Podemos su nastali iz pokreta, a njihov je zadatak bio da izbave pokret iz političke impotencije, ali i ne iznevere njegove ideale kad uđu u institucionalizovane strukture. Uz demokratsko odlučivanje unutar partije i pretenzije ka istinskoj demokratizaciji društva, to bi, manje-više, bili obrisi moderne levice danas. Ipak, to se pokazalo težim poduhvatom nego što se u prvi mah činilo.
U svojoj knjizi kritizirate opću pojavu u postjugoslavenskim društvima da se praktički zabranjuje baštinjenje bilo kakvih socijalističkih vrijednosti iz zajedničkog iskustva: zašto su nove državne elite, u mnogočemu suprotstavljene, u tome jedinstvene?
Najpre, ne bih rekao da su državne elite u mnogočemu suprotstavljene. To što Vladimir Putin stavlja veto na britansku inicijativu za deklaraciju o Srebrenici u UN-u, a Milorad Dodik i Bakir Izetbegović se na tim istim talasima prepucavaju, ništa ne znači. To su pozadinski performansi koji se guraju na pozornicu, a iza kulisa se neguju vrlo skladni ‘prijateljski’ odnosi, koji omogućuju proces cirkulacije kapitala. Što se tiče demonizacije jugoslovenskog iskustva, ono je bilo presudno u prvom nacionalističkom naletu, a vrlo je pogodno i danas, sa time da to danas pomalo liči na ludilo u fukoovskom smislu. Dakle imate objektivnu stvarnost ili, u ovom slučaju, objektivno sećanje na jugoslovensko iskustvo. Onda se antijugoslovenskim narativima u to objektivno sećanje uvodi jedna imaginacija koja konfrontira objektivno sećanje. Fuko kaže da ludilo ne nastupa sve dok se imaginacija koja ne odgovara stvarnosti ne počne misliti kao stvarnost. Onda nastupa ludilo; ako ste umislili da ste mrtvi a živi ste, od onog momenta kad zaista počnete da verujete da ste mrtvi, sa vama nešto nije u redu. Cela farsa oko demonizacije perioda pre nacionalnog ‘oslobođenja’ svodi se na to da se obezbedi bolji položaj sadašnjosti u odnosu na prošlost. Da se u tome nije uspelo, kao što jeste, zapitali bi se ljudi zašto su ginuli za nešto inferiorno u odnosu na ono što je prethodilo.
U jednom intervjuu tvrdite da je EU desna konzervativna zajednica te da bi i Draža Mihailović, da je danas vlast, pregovarao o članstvu u Uniji. Da ipak malo ne pretjerujete?
Četnički pokret je bio prosistemski. U vreme njegove borbe za prevlast i masovnih zločina koje je u to ime činio sistem je bio kapitalistički, ne socijalistički. S obzirom na istorijsko iskustvo, možda bih ipak dodatno obrazložio tu tezu i rekao da bi Draža danas, da je živ, mnogo bolje sarađivao sa savremenim okupatorom; da je živ, Srbija bi odavno bila u Evropskoj uniji. Ovi današnji četnici na vlasti u Srbiji mnogo su se profinili, pa otud i tako sporo napreduju. Evropa u koju jurišamo, laktovima udarajući sve koji se takođe takmiče, nije ono što većina misli da jeste. Njena refleksija je Viktor Orban i, mada bi možda bilo preterano tvrditi da je ona fašistička tvorevina, ona zasigurno nije bezuslovno antifašistička. Evropa još uvek, kako je to Krleža pisao pre gotovo 50 godina, stoji do kolena u krvi svoje vlastite klaonice i danas je, kako je to zapisao, od sviju evropskih pojava najžalosnija – evropska pamet.
Napisali ste jednom da je ‘Siriza evropska šansa i da će joj slomiti kičmu ako ostane sama’. Jesu li joj slomili kičmu?
Uprkos osećaju izneverenosti na internacionalnoj levici i među narodom u Grčkoj, Siriza je postigla nešto značajno – opsovala je roditelja. Brutalno je za to kažnjena i gotovo ponižena, jer niko od ostale mediteranske dece nije stao u odbranu najhrabrijeg deteta
Jesu. Nije trebalo biti prorok da bi se tako nešto znalo na samom početku. Međutim, uprkos zbivanjima od referenduma naovamo, memorandumu i osećaju izneverenosti na internacionalnoj levici i među narodom u Grčkoj, Siriza je postigla nešto značajno – opsovala je roditelja. Brutalno je za to kažnjena i gotovo ponižena, jer niko od ostale mediteranske dece nije stao u odbranu najhrabrijeg deteta. Znamo svi da autoritet nikad ne može da opstane na goloj sili, a upravo je golu silu primenila EU u slučaju Grčke. Pitanje je vremena kad će se autoritet koji počiva na sili pretvoriti u odumiruću moć koja se manifestuje sve brutalnijom upotrebom sile. A to, opet, ne može predugo potrajati.
Mobilizacijski potencijali
Koji bi bili aduti i mobilizacijski potencijali moderne ljevice na prostoru bivše Jugoslavije?
Slika o modernoj levici u bivšoj Jugoslaviji prilično je heterogena. U Sloveniji Združena levica opstaje unutar institucija sistema i prema istraživanjima zauzima prvo ili drugo mesto po snazi političkih partija. U Hrvatskoj je nastala Radnička fronta, koja i dalje hoda po margini. U Srbiji se moderna levica svodi na nekoliko manjih organizacija, neformalnih grupa i pojedinaca. U Bosni i Hercegovini je slična situacija. U Makedoniji je pokret protiv premijera Nikole Gruevskog imao u nekim delovima radikalniji potencijal, ali ni on nije uspeo pobeći sa margine. Mobilizacijski potencijali su brojni: od reakcije na novo radno zakonodavstvo (koje radnike i de jure pravi modernim robovima) do akcija poput inicijative ‘Ne davimo Beograd’, reakcije na projekat ‘Beograd na vodi’. Važno je da se konkretni povod, koji može doći iz brojnih sfera društva, od urbanizma do radnog zakonodavstva ili LGBT prava, univerzalizuje ubrzo nakon što posluži svrsi mobilizacije. Sve partikularne teme kojima se bavimo deo su velikog mozaika socioekonomskih odnosa i kao takve ih moramo posmatrati. Druga, podjednako važna komponenta moderne levice u regionu je njezino internacionalno uvezivanje i konačno ujedinjenje. Bez toga nema nade.
Koliko je zajednički kulturni prostor naših zemalja, bez obzira na to što se sustavno negira, neki temelj budućih integracija?
Zajednički kulturni prostor samo je posledica zajedničkog čina internacionalnog oslobođenja. Ta je nit nadgradnje proistekle iz revolucionarnog čina nasilno prekinuta ostvarenjem nacionalnih projekata i veoma je važno ne zadovoljiti se zajedničkom produkcijom filmova, jezikom i ostalim sličnostima koje nas, uprkos svim dešavanjima, i dalje drže povezanima. Važno je ostati povezan, ali još je važnije tu povezanost nadići i pretvoriti je u jedinstvo bazirano na novim revolucionarnim osnovama.
Što je, po vama, osnovna prepreka univerzalnim slobodama u našim društvima, o čemu često pišete?
Pozvaću se na deo uvodnog citata svoje knjige, u kom Marks kaže: ‘Svaka vrsta slobode oduvek je postojala, samo ponekad kao specijalna privilegija, a ponekad kao univerzalno pravo.’ Glavna prepreka slobodi kao univerzalnom pravu u našim društvima su sami temelji u koje je ta sloboda inkorporisana, ali kao specijalna privilegija. Naša je glavna zabluda u tome što od onih koji uživaju privilegije očekujemo da će ih sami sebi ukinuti.
