Funkcionalizam, naturalizam, humanizam

Funkcionalizam, naturalizam, humanizam

U nedavnom intervjuu koji je ruski ideolog i filozof Aleksandar Dugin (na Zapadu često nazivan „Putinovim mozgom“) dao američkom novinaru Karlsonu Takeru, obavljenom u vreme Takerove posete Moskvi februara ove godine, Dugin ukratko analizira ključne principe i ciljeve ideologije savremenog neoliberalizma. Sagledavajući ga pre svega iz perspektive daljeg razvoja humanizma, Dugin dovodi u pitanje potencijalne konsekvence te ideologije, argumentišući u prilog očuvanja lokalnog sistema vrednosti i tradicionalnog shvatanja humanizma. Ukupno uzevši ovaj intervju nebi zavređivao mnogo pažnje da izneseni argumenti nisu uglavnom isti oni argumenti koji se najčešće mogu čuti na političkim i javnim debatama ne samo u Rusiji već i u Srbiji. U nastavku, prvo ću izneti osnovne tačke Duginove kritike i njegove argumente a u drugom delu ću pokušati da odgovorim na neke od njih.

Deo prvi: Dugin

Radikalni individualizam

1) Ključni princip liberalizma, radikalni individualizam, predstavlja pogrešno razumevanje ljudske prirode jer implicira presecanju veze sa kolektivom i socijalnim okruženjem koji je suštinski element definicije ljudskosti.

2) U širem, filozofskom smislu, jedna od implikacija nominalizma, sekularizma, ateizma, materjalizma, i empirizma (Anglosaksonska filozofija uopšte) jeste osiromašenju čovekove prirode od svih praktičnih i idejnih oblika kolektivnog identiteta kao što je porodica, etnos, običaji, nacija, nacionalna država, vera, religija i dr. Krajnje konsekvence radikalnog individualizma su oslobođenje od sopstvene ljudske prirode što se manifestuje dvojakim oslobođenjem od:

a) polnog grupnog identiteta (što je besmislica jer se o prirodi ne odlučuje);

b) humanosti i humanizma, što vodi antihumanizmu i transhumanizmu te prepuštanju sudbine čovečanstva u na milost i nemilost mašina i AI. Istovremeno, to su ideološke osnove globalizma Klausa Švaba i Fukujamine projekcije liberalizma kao kraja istorije.

.

Neoliberalizam

Dok je klasični liberalizam isticao slobodu izbora, govora i izražavanja, koncenzus, pravo lične zaštite od države i institucija (nasuprot potencijalnoj uzurpaciji od strane državne vlasti), kao i priznavanje istih tih sloboda drugima, doktrina novog liberalizma propisuje wokeism (osetljivost na socijalnu i političku nepravdu u derogativnom smislu), vlast manjina nad većinom (jer je pretpostavka da vlast većine vodi u populizam i jednoumlje). Zahtev za oslobođenjem od nacionalne države, religije, tradicionalnih i porodičnih vrednosti je eksplicitno ideološki zahtev a priroda tog zahteva je totalitarna. Mi se oslobađamo starog liberalizma a konsekvenca je post-humanizam i antihumanizam.

Kao ilustraciju posthumanizma Dugin navodi holivudske filmove tvrdeći da su distopijski SF filmovi XIX veka postali realnost XX veka, a da će distopijski SF filmovi XX veka postati realnost XXI: AI, opcionalna budućnost, Matriks, Terminator, neki su od realnih scenarija.

Rusofobija

Fobiju od SSSR-a je smenila Rusofobija jer se Rusija (tj. Vladimir Putin) opire globalističkoj agendi. restaurira suverenitet, nacionalnu državu, hrišćanstvo, tradicionalne vrednosti, dignitet familije isl. U skladu sa tim Putin je 2022. potpisao ukaz o osnovama državne politike za očuvanje i jačanje tradicionalnih moralnih i duhovnih vrednosti. Pod pojmom “tradicionalnih vrednosti” podrazumevaju se moralne norme koje formiraju pogled na svet ruskih građana, čine osnovu ruskog građanskog identiteta i kulturnog prostora zemlje, jačaju građansko jedinstvo a manifestuju se u duhovnom, istorijskom i kulturnom razvoju višenacionalnog naroda Rusije. Istim ukaz osuđuje “promovisanje netradicionalnih seksualnih odnosa” kao “neprirodnih“ koji kao takvi spadaju u sistem vrednosti destruktivan za rusko društvo.

.

Deo drugi: Anti-Dugin

I. Neoliberalizam: humanizam i funkcionalizam

Viđenje neoliberalizma kao dogmatskog diktata i doktrinarnog ideološkog koncepta u velikoj meri kvalifikuje Duginovu poziciju kao idealističku, što on, uostalom, i ne spori. Kao anti-marksista, odan religiji, misticizmu i spiritualizmu Dugin previđa materjalističku pretpostavku da „biće“ nije uslovljeno mišljenjem, već da je mišljenje uslovljeno “bićem“. U stom smislu ideologija je skup ideja, vrednosti, stavova i pogleda na svet stvorenih na osnovu opravdanja konkretne društveno-političke i ekonomske prakse, a njen povratni uticaj na tu praksu, kao smernica ponašanja, je drugostepen (premda naglašeno prisutniji u sistemima naklonjenim totalitarizmu koji ideologiju koriste kao osnovni alat za kontrolu društva, legitimizaciju vlasti i mobilizaciju masa). Drugim rečima potreba za funkcionalnijom ekonomskom, socijalnom i političkom praksom je ta koja vrši pritisak ka prihvatanju novih vrednosti, standarda i oslobađanje od starih i nefunkcionalnih ideoloških okvira, a ne apstraktni ideološki koncepti i unapred zacrtane doktrine.

S druge strane, merila funkcionalnosti jednog društva prilično su egzaktna. Statistički pokazatelji u oblasti ekonomije (BDP, nezaposlenost, inflacija, javni dug), zdravstva (životni vek, smrtnost novorođenih, procenat izlečenih, indeks broj kreveta po u bolnicama i domovima za stare, dostupnost zdravstvene zaštite), obrazovanja (procenat pismenih, obuhvaćenost, obrazovni indeks), socijalne zaštite i pravde (stopa siromaštva, raspodela dohotka, pristup osnovnim uslugama), političke stabilnosti i upravljanja (indeks korupcije, indeks demokratije, vladavina prava, efikasnost institucija), kvaliteta života (indeks ljudskog razvoja, životni prostor po glavi stanovnika, ekološki indeks, indeks sreće) i bezbednosti (stopa kriminala), zajedno uzevši pružaju jasnu sliku funkcionalnosti, prosprtiteta i perspektiva jednog društva u celini, nasuprot čemu ideološki, doktrinarni, filozofski, duhovni ili spiritualni argumenti teško mogu dostići odgovarajuću validnost i težinu.

PRIMER: U savremenim bolnicama razvijenijih delova Evrope i USA gotovo da i nema višekrevetnih soba, svaka soba ima svoj toalet kao i krevet za člana porodice. Pored toga što je to nesumljivo humanije nego da veći broj pacijenata boravi u istoj sobi, istraživanja pokazuju da se pacijenti u takvim uslovima mnogo kraće zadržavaju u bolnicama te finansijski manje opterećuju zdravstveni sistem. Prisustvo člana porodice obezbeđuje dodatnu pomoć jer član porodice ima i motiva i vremena da se angažuje u daleko većoj meri nego osoblje koje je često u deficitu. Mnoge bolnice siromašnog dela sveta opstaju upravo zahvaljujući pomoći rodbine koja pacijentima obezbeđuje pomoć u bazičnim potrebama oko hrane, higijene, i sličnih praktikalija, pri čemu je humanost u velikoj meri posledica funkcionalnih praktičnih rešenja.

.

II. Radikalni individualizam i radikalni kolektivizam

Duginov stav o „radikalnom individualizmu“ kao pogrešnom razumevanju ljudske prirode i deprivaciji od kolektivnih i socijalnih aspekata ljudskosti kao njegovog suštinskog elementa baziran je na nepoznavanju prakse svakodnevnog života na Zapadu. Kolektivizam u liberalnim društvima Zapada manifestuje se u mnogo vidova kroz institucije¹, socijo-kulturni kolektivizam², i naglašenu socijalnu politiku³ čime se osigurava visok nivo socijalne kohezije i lojalnosti prema sistemu koja je argumentovano daleko veća nego u većini ne-zapadnih zemalja.

Štaviše, kao deo širokog pokreta koji je osporavao prihvaćene društvene norme (kroz kritiku konzumerizma, militarizma, rasizma, autoritarnosti) kontra-kulturni pokret krajem 60-tih i tokom 70-tih godina XX veka, promovisao je, između ostalog, radikalnu ideju komunalnog života. Premda nema statističkih podataka procenjuje se da su desetine hiljada ljudi živele u zajednicama širom Kalifornije, Velike Britanije Holandije, Nemačke i Skandinavije⁴. Statistike pokazuju da je naklonjenost ka komunalnim vezama van nuklearne porodice u SAD, sa 3% početkom ovog veka porasla na 20%, početkom 2020.

ZAKLJUČAK: Nasuprot tvrdnjama je Zapad zapao u “radikalni individualizam,” postoji mnogo pokazatelja da kolektivne vrednosti i dalje igraju ključnu ulogu u društvima Zapada. Institucije, politika i kulturna praksa u mnogim zemljama Zapada snažno promovišu kolektivizam i solidarnost, stvarajući društva velike kohezije u kojima su zajedničke vrednosti visoko cenjene i podržane, i mogao bi se lako iskonstruisati argument koji tvrdi da se Zapad čak okreće „radikalnom kolektivizmu“.

.

III LBGT: humanizam i naturalizam

Pokušaj odbrane tzv. “tradicionalnih vrednosti” u cilju očuvanja “prirodnosti“ odnosa u velikoj meri je nekonzistentan. S jedne strane stoji ambivalentni koncept „prirodnog prava“ koji može da se odnosi na univerzalna prava koja svako ljudsko biće poseduje jednostavno zato što je ljudsko biće, ali je takođe asociran i sa mnoštvom ciničnih ideja „prava“ kao što je hobsovska borba svih protiv svih (bellum omnes contra omnem), spenserovski socio-darvinizam i preživljavanje najačih, hakslijevska „primenjena evolucija“, ničeanska volja za moć, makjavelistički pragmatizam, štirnerovski i rendovski (Ajn Rend) egoizam, pri čemu je inicijalno prirodno stanje uglavnom “usamljeničko, bedno, ružno, brutalno i kratko” (Levijatan, Tomas Hobs). Ma koje od ova dva tumačenja „prirodnog prava“ izabrali ono implicira univerzalni stav da sva ljudska bića, bez obzira na ekonomski status, etnicitet, funkcionalnost ili seksualnu orijentaciju, imaju jednaka prava i slobode, a u praksi ta „prava“ treba da se i realizuju. Ta prava su nezavisna od zakona, običaja ili verovanja određene zajednice i obično se temelje na ideji „moralnih“ zakona koje diktira prirodna ili pragmatična potreba, evolucija, nagon i borba za opstanak.

S druge strane stoji ideja „tradicionalnih“ prava i vrednosti koja najčešće proističu iz običajnih ili religijskih normi a čiji je prvenstveni cilj ograničavanje „prirodnih“ prava, što propoziciju o zajedničkoj odbrani „prirodnih“ i „tradicionalnih“ prava čini nekonzistentnom jer „tradicionalna prava“ isključuju „prirodna prava“ i obrnuto. Druga nekonzistentnost ogleda se u tome što dok su „prirodna“ prava (ma kako bila shvaćena) univerzalna, „tradicionalna“ prava su partikularna jer nameću specifične moralne norme koje nisu univerzalno primenjive na sve ljude, već samo na one koji pripadaju istoj religiji ili kulturi.

Posledice ove nekoherentnosti manifestuju se u daljim konfuzijama, kao na primer onoj kojom se tvrdi da „dobijanjem prava“ manjine počinju da tiranišu većinu (Dugin). Nameće se pitanje da li su nekada obespravljene etničke grupe, robovi, žene i deca uspostavili bilo kakav vid tiranije nad većinom time što su dobili jednaka prava? Naravno da ne. Ali su pokrenuli strah od gubljenja privilegija impliciranih konfuznim aksiološkim amalgamom tzv. “prirodnih prava” i “tradicionalnih vrednosti”. Stav da je dati pravo obespravljenoj manjini isto što i dati im vlast nad većinom, ne samo da logički nije validan već otkriva duboke psihološke korene nesigurnosti i straha od gubljenja privilegija i jednakosti. Kao jedan od primera neka posluži naizgled paradoksalna činjenica da su među imigrantima u današnjoj Evropi, pre svega žene a ne muškarci nosioci tradicionalizma i konzervativizma.

Drugi uobičajeni argument reduktivnog „naturalizma“ je stav da čovek možda i može da promeni ili izabere svoj identitet birajući ulogu (rod) ali ne i prirodu (pol), te je stoga izbor sopstvene “prirode“ besmislica in adjecto. Kao odgovor na taj argument, uzmimo na primer, osobu rođenu u etnički mešovitom braku. Čime je definisana njena pripadnost? Osoba ima moć i pravo da izabere kom etnosu će da pripada time što će da se opredeli (ili ne) za socio-kulturne karakteristike jednog od etnosa, istovremeno birajući ne samo sopstveni identitet, već posredno i sopstvenu „prirodu“. A da li je neko 70%, 50% ili 30%, Englez ili Irac, Srbin ili Hrvat teško je utvrditi, i to zavisi od mnoštva faktora i toga kako su ti faktori definisani, te se to pitanje u praksi u najvećem broju slučajeva svodi na lični osećaj pripadnosti. Pokušaj naturalizacije i određivanja pripadnosti po genetskom ili eugenetskom binarnom principu može lako dovesti do monstruoznih posledica kao u slučaju Nirmberških zakona nacističke eugenetike⁵.

Uobičajena primedba ovom argumentu je da premda je koncept rodnog identiteta, nacionalnosti pa čak i etnosa velikim delom socijalni konstrukt, prirodni polovi su egzaktna biološka činjenica. Odgovor na ovu primedbu je jednostavan: tzv. „prirodni polovi“ su pre svega naučno-rekonstruktivni koncepti na kojima su bazirane socio-kulturne predstave o tome šta je „priroda“ i kako ona izgleda. Konkretno to znači da kao i većina polarnosti u prirodi, polovi muško/žensko nisu binarni matematički koncepti (1/0) već kontinuirani spektar veličina⁶. Analogno tome razliku polova korektnije je posmatrati kao kontinuum a ne diskretni sistem u kome socio-kulturni koncepti definišu krajnje tačke, redukujući ostali deo spektra/kontinuuma na samo te dve tačke. I tu se ponovo vraćamo analogiji sa slučajem osobe rođene u etnički mešovitom braku i pravu izbora ne samo identiteta već delimično i „prirode“ same.

Poslednja odstupnica „tradicionalizma“ koji zagovara ideju o supstancijalnom dualizmu polova, obično je pribegavanje argumentu naturalističkog redukcionizma koji ženu svodi na ženku, muškarca na mužjaka, tj. na instrumente za reprodukciju, na reproduktivne organe ili samo na XX i XY hromozome. I ma koliko takva redukcija mogla delovati „prirodno“ (nasuprot tradiciji celokupnog novovekovnog humanizma) u savremenom društvu ona je prosto neintuitivna i nefunkcionalna. Naturalistički redukcionizam više ne može biti norma iz prostog razloga jer je nefunkcionalan. U svetu u kome biološke funkcije postaju u sve većoj meri pitanje inženjerskih i tehnoloških domena, supstancijalni dualizam tradicionalnih pogleda na svet smenjuje dualizam atributa ili manifestacija, novih pogleda na svet.

Uopšteno govoreći, u argumentu iz „prirodnosti“ prepoznaje se klasični kliše „naturalizacije“ kojom se društveno-političke, ekonomske ili ideološke strukture i odnosi konzerviraju, predstavljaju kao „prirodni“, neizbežni ili univerzalni uprkos tome što su zapravo istorijski i društveno uslovljeni i konstruisani⁷. Marks, Gramši, Adorno, Horkhaimer, Altisje i Burdije, svako sa svoje strane, ponudili su različite analize ovog fenomena, naglašavajući važnost kritičkog ispitivanja i razotkrivanja tih procesa u cilju omogućavanja socijalnih promena, emancipacije i humanijih međuljudkih odnosa.

Konačno, može se postaviti filozofsko pitanje šta je i čime je definisana „priroda” i „prirodnost“? A čime je definisan identitet, personalitet, individualitet i subjektivitet? Pretpostavimo da sam rođen kao radnik, ali sam odlučio da postanem kapitalista i postao sam. Da li sam radnik ili kapitalista? Identitet se dobija, ali se i menja, razvija i stiče, i to je osnovni princip individuacije (jednog od ključnih koncepata Jungove psihologije), razvoja, kreativnosti i emancipacije. A ako prihvatimo da identitet može biti definisan funkcijom onda čak „priroda“ može da se promeni a da identitet ostane isti, i vice versa.

.

ZAKLJUČAK

Humanizam i naturalizam se često odnose na suprotstavljene ideološke tendencije. Dok humanizam teži oslobađanju čoveka od brutalnosti borbe za opstanak i okoštalih društveno-ekonomskih odnosa, kroz emancipaciju, racionalnost i kritičko mišljenje, naturalizam obično zagovara socio-darvinizam ili se koristi kao ideološka strategije da bi se održao status quo postojećih nejednakosti, predstavljajući ih kao prirodne i neizbežne. Razotkrivanje tih strategija ključno je za razvoj humanijih i pravednijih društvenih odnosa, što je i bio jedan od osnovnih ciljeva kritičke škole društva, od Horkhajmera i Adorna pa do Markuzea i Altisjea.

Prema teoriji real-politike (Morgentaua, Makjavelija i Miršajmera) nacionalne države će još dugo ostati osnovni istorijski subjekti, a borba za očuvanje sigurnosti njihova osnovna varijabla. Moć države, njena sigurnost i opstanak u velikoj meri zavise od bogatstva i prosperiteta, a prosperitet i bogatstvo od funkcionalnosti u svim domenima društva. U tom smislu osnovno geslo kolektivnog političkog identiteta ljudi u razvijenom liberalnom društvu može se izraziti selećim rečima: biti humano je funkcionalno⁸. Dakle, nije ustrojstvo prirode, moralna preskripcija, etika, religijska dogma, filozofski ili ideološki doktrinarni zahtev to što definiše humanost, već pre svega zajednička potreba za funkcionalnim blagostanjem većine i omogućenost svakom članu društva da ostvari svoj puni humani potencijal.

.

za P.U.L.S.E: Bojan Milić

.