Novi bi se latinski naziv smišljao za takvu budalu koja bi danas – sa iskustvom nesuđenog Tuđmanovog udruženog zločinačkog poduhvata, a samo koji dan nakon Karadžićeve presude za isti takav jedan poduhvat u BiH – otvoreno dala snimati dok priča o planovima za svoju Veliku Državu
Pre tačno osam godina, 15. aprila 2011, haški Tribunal za ratne zločine na području bivše Jugoslavije doneo je istorijsku presudu kojom je kompletan hrvatski ratni štab, od ministra odbrane Gojka Šuška do generala Janka Bobetka, sa sve predsednikom Franjom Tuđmanom na čelu, praktički osuđen za udruženi zločinački poduhvat. Od dugogodišnjeg zatvora slavna se hrvatska trojka spasla samo izvanrednim lukavstvom svoga advokatskog tima, koji je uspeo da dokaže da su sva trojica već desetak godina u strogo medicinskom smislu mrtvi.
U celoj svojoj karijeri sudac Alfons Ori nije imao lakši slučaj: sastanke ratnog vođstva na Brionima devedeset pete, na kojima je iznosio svoje strateške i taktičke planove za proterivanje Srba nakon Oluje, hrvatski predsednik Tuđman sam je, ni od koga prinuđen i nateran, snimao, beležio i uredno klasifikovao, da ostane za sećanje, istoriju i internacionalni sud za ratne zločine, osnovan samo dve godine ranije. Baš kao što je – za mogućnost da dočeka i suđenje za hrvatski udruženi zločinački poduhvat u Bosni i Hercegovini – uz opsežan dokazni materijal sa stotinama magnetofonskih traka iz svoje brionske vile, u kojima je detaljno i što je moguće izravnije govorio o komadanju BiH, predsednik Tuđman za svaki slučaj dodao i onu slavnu salvetu iz britanske kraljevske palače, sa vlastoručno nacrtanim granicama Velike Hrvatske.
Predsednik Tuđman i inače je – sem što je bio genijalan vojni strateg, inteligentan političar i mudar državnik – bio neverovatno glup čovek. Tih slavnih devedesetih, samo jedan primer, angažovao je državnog tužitelja da tuži Feral Tribjun za tekstove o njegovom perverznom planu da u Jasenovcu uredi zajednički memorijalni kompleks za ustaše i partizane. U tim smo tekstovima, biva, smrtno uvredili Tuđmanov međunarodni ugled poredivši ga sa španskim diktatorom, generalisimusom Fransiskom Frankom, koji je jednako ambiciozno uredio veličanstveni spomenik svim Špancima palim u građanskom ratu, monumentalnu baziliku u Dolini palih kraj Madrida.
Nije Hrvatska videla spektakularnijeg i kraćeg suđenja: pred zagrebački sud mi smo samo doneli primerke hrvatskih, engleskih i španskih novina – da, El Pais lično – sa Tuđmanovim intervjuima u kojima je on sam, ni od koga prinuđen i nateran, uzbuđeno pričao o sopstvenim ambicioznim planovima da u Jasenovcu uredi zajednički memorijalni kompleks za ustaše i partizane, navodeći kao svoj istorijski uzor imenom i prezimenom generalisimusa Fransiska Franka i njegov veličanstveni spomenik svim Špancima palim u građanskom ratu, monumentalnu baziliku u Dolini palih kraj Madrida.
Bilo je toliko glupo da smo, zajedno sa advokatima, grozničavo razmišljali u čemu je stvar i kakav to lukav manevar igraju Tuđman i državni tužitelj. Niko nije toliko glup da tuži novinare zbog tvrdnji koje je sam izrekao, autorizovao i onda ponovio na nekoliko svetskih jezika. Da skratim: ne, nije bio nikakav manevar, i da, ima ih toliko glupih – najmanje jedan – da tuže novinare zbog sopstvenih reči. I sam sudija, sećam se, vrteo je glavom u nelagodi i neverici, ostavljen bez ikakvog izbora sem da odbaci tužbu, stigavši tek da državnog tužitelja upozori gde je pogrešio i za šta je u stvari trebalo da nas tuži.
Bilo je, ne kažem, u pravosudnoj istoriji i praksi takvih slučajeva, čitate ih svakodnevno u novinskim rubrikama sa bizarnim pričama iz sudskih hronika, o glupim zlikovcima poput onog debila iz Palma de Majorke što je pre desetak godina naoružan revolverom upao u banku i prestravljenoj službenici dao karticu i legitimaciju, pa joj naredio da mu na račun prebaci sto miliona evra. Nije, međutim, zabeleženo da je takav genijalan um dogurao do predsednika države, pa sa legitimacijom i magnetofonom u ruci umesto bankarskim službenicama pretio celim narodima i državama. Sve otada, za takve se geostrateške mastermajndove kaže ‘glup kao Tuđman’.
Može li, međutim, još gluplje? Teoretski može, ali dosta teško. Kad se, recimo, sudilo srpskim političarima i vojskovođama, haški su se tužitelji živi polomili da im dokažu udruženi zločinački poduhvat. Da ga dokažu Radovanu Karadžiću, haško je tužilaštvo radilo dvadeset godina u dve smene. Prevejani vizantinac Slobodan Milošević, na primer, nije im ostavio nijednu magnetofonsku traku, nijedan potpisani dokument, nijedno naređenje, niti jedan jedini intervju španskim novinama u kojima bi, šta ja znam, uzbuđeno pričao o ambicioznom planu da pripoji frtalj Hrvatske i etnički očisti Bosnu: ma niti da je, majku mu jebem, na večeri sa nekim engleskim lordom u Maderi olizao plajvaz pa na salvetu, uz fleke od šopske salate, skicirao Veliku Srbiju do Virovitice, Ogulina i Karlobaga!
Nije, razumeli ste, lako da se ta stvar dokaže. Sem, naravno, ako optuženi nije baš toliko glup da stavi magnetofon na sto i sa saradnicima lepo i razgovetno u mikrofon izloži ceo svoj detaljni plan za genocid, pa posle odnese trake sekretarici da ih transkribuje, numeriše, složi u fascikle i spremi u arhivu hronološki, u registratore različitih boja, da se tužitelji ne zajebavaju tražeći.
Ako je dakle i moguće gluplje od Tuđmana, čak je i ta ionako mala teoretska mogućnost smanjena njegovim svežim nesrećnim iskustvom. Nije se ta bizarna epizoda desila pre dvesta godina, pa da je danas pamte još samo pasionirani čitaoci bizarnih priča iz sudskih arhiva. Razume se da i danas na Balkanu ima pacijenata koje ponese istorijska ambicija, pa bi ponovo prekrajali državne granice, vodili slavne bitke i etnički čistili cele države, ali teško da će nakon Tuđmana neko opet na geografskim kartama tako ostavljati otiske prstiju.
Posebna dijagnoza pisala bi se za tu vrstu gluposti, novi bi se latinski naziv smišljao za takvu budalu koja bi danas – sa iskustvom nesuđenog Tuđmanovog udruženog zločinačkog poduhvata, a samo koji dan nakon Karadžićeve presude za isti takav jedan poduhvat u Bosni i Hercegovini – otvoreno dala snimati dok priča o planovima za svoju Veliku Državu, pa još i Englezima crtala njene nove granice, sa sve delovima susednih zemalja. Čak ni Milorad Dodik nije toliko glup.
Eto, kad već spominjem Milorada Dodika: šta je Mile prvo napravio kad je postao predsednik Predsedništva Bosne i Hercegovine, a Radovan Karadžić osuđen za udruženi zločinački pothvat? Najpre je jednom engleskom novinaru na komadu hartije vlastoručno nacrtao svoju viziju Velike – dobro, Malo Veće – Srbije, sa sve Republikom Srpskom i delovima Crne Gore, pa u svoju predsedničku kancelariju doveo novinara portala Espreso, proverio ima li ovaj u kamerama baterije i trake, namestio se i sačekao da novinar pritisne ‘rekord’, pa detaljno i što je moguće izravnije stao govoriti o komadanju BiH, za svaki slučaj dodavši i onu kartu sa vlastoručno nacrtanim granicama Malo Veće Srbije!
‘Čekaj da pogledam da mi nešto ne podvališ’, rekao je lukavi Dodik novinaru, da mu ovaj ne bi slučajno podmetnuo nekakvu legitimnu kartu sa međunarodno priznatim granicama, zadovoljno onda konstatujući da je to ipak njegova karta. ‘Dobro, biće to i ovde malo, od Crne Gore, neće to ovako biti uvek’, objasnio je Dodik pred uključenom kamerom. ‘To će i biti jednog dana, to je prirodna stvar, ta vrsta integracije mora postajati.’
Ukratko, upao Mile naoružan revolverom u Ujedinjene nacije i prestravljenoj službenici dao legitimaciju, pa joj naredio da mu na kartu Srbije prebaci Republiku Srpsku i frtalj Crne Gore.
Je li onda Milorad Dodik glup čovek? Dabome da nije. Zna on veoma dobro da je takav poduhvat kao što je Malo Veća Srbija nemoguć bez rata i zločina, da bi u slučaju rata i zločina opet bio nekakav belosvetski sud za ratne zločine, i da bi se belosvetski tužitelji opet polomili tražeći dokaze za udruženi zločinački poduhvat.
E pa, gospodo belosvećani, ne morate da tražite: evo vam Milorad Dodik, jebo vas on, ni od koga prinuđen i nateran sve snimio, zabeležio i uredno klasifikovao za sećanje i istoriju, pa ako šta ostane i za vas, nije beg cicija.
Možda glup, ali ne i cicija
portalnovosti
Pre tačno osam godina, 15. aprila 2011, haški Tribunal za ratne zločine na području bivše Jugoslavije doneo je istorijsku presudu kojom je kompletan hrvatski ratni štab, od ministra odbrane Gojka Šuška do generala Janka Bobetka, sa sve predsednikom Franjom Tuđmanom na čelu, praktički osuđen za udruženi zločinački poduhvat. Od dugogodišnjeg zatvora slavna se hrvatska trojka spasla samo izvanrednim lukavstvom svoga advokatskog tima, koji je uspeo da dokaže da su sva trojica već desetak godina u strogo medicinskom smislu mrtvi.
U celoj svojoj karijeri sudac Alfons Ori nije imao lakši slučaj: sastanke ratnog vođstva na Brionima devedeset pete, na kojima je iznosio svoje strateške i taktičke planove za proterivanje Srba nakon Oluje, hrvatski predsednik Tuđman sam je, ni od koga prinuđen i nateran, snimao, beležio i uredno klasifikovao, da ostane za sećanje, istoriju i internacionalni sud za ratne zločine, osnovan samo dve godine ranije. Baš kao što je – za mogućnost da dočeka i suđenje za hrvatski udruženi zločinački poduhvat u Bosni i Hercegovini – uz opsežan dokazni materijal sa stotinama magnetofonskih traka iz svoje brionske vile, u kojima je detaljno i što je moguće izravnije govorio o komadanju BiH, predsednik Tuđman za svaki slučaj dodao i onu slavnu salvetu iz britanske kraljevske palače, sa vlastoručno nacrtanim granicama Velike Hrvatske.
Predsednik Tuđman i inače je – sem što je bio genijalan vojni strateg, inteligentan političar i mudar državnik – bio neverovatno glup čovek. Tih slavnih devedesetih, samo jedan primer, angažovao je državnog tužitelja da tuži Feral Tribjun za tekstove o njegovom perverznom planu da u Jasenovcu uredi zajednički memorijalni kompleks za ustaše i partizane. U tim smo tekstovima, biva, smrtno uvredili Tuđmanov međunarodni ugled poredivši ga sa španskim diktatorom, generalisimusom Fransiskom Frankom, koji je jednako ambiciozno uredio veličanstveni spomenik svim Špancima palim u građanskom ratu, monumentalnu baziliku u Dolini palih kraj Madrida.
Nije Hrvatska videla spektakularnijeg i kraćeg suđenja: pred zagrebački sud mi smo samo doneli primerke hrvatskih, engleskih i španskih novina – da, El Pais lično – sa Tuđmanovim intervjuima u kojima je on sam, ni od koga prinuđen i nateran, uzbuđeno pričao o sopstvenim ambicioznim planovima da u Jasenovcu uredi zajednički memorijalni kompleks za ustaše i partizane, navodeći kao svoj istorijski uzor imenom i prezimenom generalisimusa Fransiska Franka i njegov veličanstveni spomenik svim Špancima palim u građanskom ratu, monumentalnu baziliku u Dolini palih kraj Madrida.
Bilo je toliko glupo da smo, zajedno sa advokatima, grozničavo razmišljali u čemu je stvar i kakav to lukav manevar igraju Tuđman i državni tužitelj. Niko nije toliko glup da tuži novinare zbog tvrdnji koje je sam izrekao, autorizovao i onda ponovio na nekoliko svetskih jezika. Da skratim: ne, nije bio nikakav manevar, i da, ima ih toliko glupih – najmanje jedan – da tuže novinare zbog sopstvenih reči. I sam sudija, sećam se, vrteo je glavom u nelagodi i neverici, ostavljen bez ikakvog izbora sem da odbaci tužbu, stigavši tek da državnog tužitelja upozori gde je pogrešio i za šta je u stvari trebalo da nas tuži.
Bilo je, ne kažem, u pravosudnoj istoriji i praksi takvih slučajeva, čitate ih svakodnevno u novinskim rubrikama sa bizarnim pričama iz sudskih hronika, o glupim zlikovcima poput onog debila iz Palma de Majorke što je pre desetak godina naoružan revolverom upao u banku i prestravljenoj službenici dao karticu i legitimaciju, pa joj naredio da mu na račun prebaci sto miliona evra. Nije, međutim, zabeleženo da je takav genijalan um dogurao do predsednika države, pa sa legitimacijom i magnetofonom u ruci umesto bankarskim službenicama pretio celim narodima i državama. Sve otada, za takve se geostrateške mastermajndove kaže ‘glup kao Tuđman’.
Može li, međutim, još gluplje? Teoretski može, ali dosta teško. Kad se, recimo, sudilo srpskim političarima i vojskovođama, haški su se tužitelji živi polomili da im dokažu udruženi zločinački poduhvat. Da ga dokažu Radovanu Karadžiću, haško je tužilaštvo radilo dvadeset godina u dve smene. Prevejani vizantinac Slobodan Milošević, na primer, nije im ostavio nijednu magnetofonsku traku, nijedan potpisani dokument, nijedno naređenje, niti jedan jedini intervju španskim novinama u kojima bi, šta ja znam, uzbuđeno pričao o ambicioznom planu da pripoji frtalj Hrvatske i etnički očisti Bosnu: ma niti da je, majku mu jebem, na večeri sa nekim engleskim lordom u Maderi olizao plajvaz pa na salvetu, uz fleke od šopske salate, skicirao Veliku Srbiju do Virovitice, Ogulina i Karlobaga!
Nije, razumeli ste, lako da se ta stvar dokaže. Sem, naravno, ako optuženi nije baš toliko glup da stavi magnetofon na sto i sa saradnicima lepo i razgovetno u mikrofon izloži ceo svoj detaljni plan za genocid, pa posle odnese trake sekretarici da ih transkribuje, numeriše, složi u fascikle i spremi u arhivu hronološki, u registratore različitih boja, da se tužitelji ne zajebavaju tražeći.
Ako je dakle i moguće gluplje od Tuđmana, čak je i ta ionako mala teoretska mogućnost smanjena njegovim svežim nesrećnim iskustvom. Nije se ta bizarna epizoda desila pre dvesta godina, pa da je danas pamte još samo pasionirani čitaoci bizarnih priča iz sudskih arhiva. Razume se da i danas na Balkanu ima pacijenata koje ponese istorijska ambicija, pa bi ponovo prekrajali državne granice, vodili slavne bitke i etnički čistili cele države, ali teško da će nakon Tuđmana neko opet na geografskim kartama tako ostavljati otiske prstiju.
Posebna dijagnoza pisala bi se za tu vrstu gluposti, novi bi se latinski naziv smišljao za takvu budalu koja bi danas – sa iskustvom nesuđenog Tuđmanovog udruženog zločinačkog poduhvata, a samo koji dan nakon Karadžićeve presude za isti takav jedan poduhvat u Bosni i Hercegovini – otvoreno dala snimati dok priča o planovima za svoju Veliku Državu, pa još i Englezima crtala njene nove granice, sa sve delovima susednih zemalja. Čak ni Milorad Dodik nije toliko glup.
Eto, kad već spominjem Milorada Dodika: šta je Mile prvo napravio kad je postao predsednik Predsedništva Bosne i Hercegovine, a Radovan Karadžić osuđen za udruženi zločinački pothvat? Najpre je jednom engleskom novinaru na komadu hartije vlastoručno nacrtao svoju viziju Velike – dobro, Malo Veće – Srbije, sa sve Republikom Srpskom i delovima Crne Gore, pa u svoju predsedničku kancelariju doveo novinara portala Espreso, proverio ima li ovaj u kamerama baterije i trake, namestio se i sačekao da novinar pritisne ‘rekord’, pa detaljno i što je moguće izravnije stao govoriti o komadanju BiH, za svaki slučaj dodavši i onu kartu sa vlastoručno nacrtanim granicama Malo Veće Srbije!
‘Čekaj da pogledam da mi nešto ne podvališ’, rekao je lukavi Dodik novinaru, da mu ovaj ne bi slučajno podmetnuo nekakvu legitimnu kartu sa međunarodno priznatim granicama, zadovoljno onda konstatujući da je to ipak njegova karta. ‘Dobro, biće to i ovde malo, od Crne Gore, neće to ovako biti uvek’, objasnio je Dodik pred uključenom kamerom. ‘To će i biti jednog dana, to je prirodna stvar, ta vrsta integracije mora postajati.’
Ukratko, upao Mile naoružan revolverom u Ujedinjene nacije i prestravljenoj službenici dao legitimaciju, pa joj naredio da mu na kartu Srbije prebaci Republiku Srpsku i frtalj Crne Gore.
Je li onda Milorad Dodik glup čovek? Dabome da nije. Zna on veoma dobro da je takav poduhvat kao što je Malo Veća Srbija nemoguć bez rata i zločina, da bi u slučaju rata i zločina opet bio nekakav belosvetski sud za ratne zločine, i da bi se belosvetski tužitelji opet polomili tražeći dokaze za udruženi zločinački poduhvat.
E pa, gospodo belosvećani, ne morate da tražite: evo vam Milorad Dodik, jebo vas on, ni od koga prinuđen i nateran sve snimio, zabeležio i uredno klasifikovao za sećanje i istoriju, pa ako šta ostane i za vas, nije beg cicija.
Možda glup, ali ne i cicija
portalnovosti
