uloge:
Franjo Dijak, Nataša Janjić, Janko Popović Volarić, Filip Križan, Milan Štrljić, Goran Bogdan, Bojan Navojec, Edita Karađole
žanr:
triler/drama
scenario:
Gjermund Gisvold
režija:
Nevio Marasović
Naslovni protagonista (Franjo Dijak) neambiciozni je delnički taksista kome je osnovna životna želja da se brine o svojoj slepoj ženi Lini (Nataša Janjić), te da se povremeno zapije sa svojim društvom i da što više vremena provede u svojoj vikendici pored koje je upravo izgradio saunu, kao i da što je duže moguće odbija posao u pilani čiji je vlasnik njen otac (Milan Štrljić). Situacija da je Lina trudna, a Goran zna da je neplodan, dovešće do pucanja po šavovima u društvu, što će kulminirati za Goranov rođendan. Priča ima potencijala da se razvije u nešto smisleno, u njoj nije prisutan samo eho Skandinavije sa sve “deadpan” i crnim humorom (na pamet mi pada Molandov „Kraftidioten“), nego i „Fargo“ braće Coen, dok pojedine snolike “slow motion” scene, sa ironijskim odmakom ili ne, asociraju i na druge filmove autorskog dvojca, ali ti trikovi ne uspevaju sakriti osnovni logički problem.
Možda će to zvučati kao neka vrsta dogme, ali žanrovski film u regiji i uopšte na istoku Evrope treba podržati. Razlog za to je okoštalost struktura i ukorenjenost shvatanja kako je žanr sam po sebi isplativ i komercijalan, što apsolutno ne stoji ako je kino-kultura na takvom nezavidnom nivou da se na prste jedne ruke mogu nabrojati filmovi koji su uspeli pokriti budžet samo od karata. A žanrovski izraz je legitiman i jednako tako mu je potrebna sistematska podrška.
Jedan od autora koji mogu napraviti razliku je i hrvatski sineast Nevio Marasović. On je sa svojim prvencem „The Show Must Go On“, svedenom SF-apokaliptičnom dramom skrenuo pažnju publike i kritike na sebe i dokazao da za film sa takvim žanrovskim odrednicama nisu potrebna neverovatno velika sredstva ako je osnova na mestu, odnosno ako je ideja dobra.
Marasovićev prvenac je pritom i vizuelno intrigantan, premda mu je usfalilo dublje dramaturške razrade, što se moglo pripisati autorovom neiskustvu. Njegov drugi film, „Vis- a-Vis“ već je konvencionalniji nezavisni uradak u kojem autor odlazi u meta-filmske vode i raspravlja o kreativnom procesu referirajući se na svoja iskustva sa filmskim institucijama, glumcima i kreativnim blokadama. Rezultat je opet bio sličan, film je delovao dorađenije zanatski i vizuelno, dok je karakterizacija likova, kao i psihologija kreativnog procesa mogla biti detaljnije urađena, ali je Marasović svejedno ostavio dobar dojam na kritiku i publiku.
Gorski kotar - između Skandinavije i Farga (SCREENSHOT: YouTube)
Za svoj treći film, „Goran“, Marasović je po prvi put dobio zvaničnu finansijsku podršku od HAVC-a, nadležnog filmskog tela, doduše samo za post-produkciju. Nadalje, on po prvi put nije glavni, odnosno jedini scenarista, već je taj posao poverio norveškom proznom piscu i debitantu što se rada na filmu tiče, Gjermundu Gisvoldu. Marasovićeva hvale vredna ideja je bila napraviti film sličan skandinavskom trileru, snimiti ga u vizuelno impresivnom, a neiskorištenom okruženju Gorskog kotara koji će biti univerzalno razumljiv i domaćoj i međunarodnoj publici. Međutim, ambicije su jedno, a rezultat nešto sasvim drugo, naročito kada se stari problemi “pojačaju” sa novima.
Naslovni protagonista (Franjo Dijak) neambiciozni je delnički taksista kome je osnovna životna želja da se brine o svojoj slepoj ženi Lini (Nataša Janjić), te da se povremeno zapije sa svojim društvom i da što više vremena provede u svojoj vikendici pored koje je upravo izgradio saunu, kao i da što je duže moguće odbija posao u pilani čiji je vlasnik njen otac (Milan Štrljić). Situacija da je Lina trudna, a Goran zna da je neplodan, dovešće do pucanja po šavovima u društvu, što će kulminirati za Goranov rođendan.
Priča ima potencijala da se razvije u nešto smisleno, u njoj nije prisutan samo eho Skandinavije sa sve “deadpan” i crnim humorom (na pamet mi pada Molandov „Kraftidioten“), nego i „Fargo“ braće Coen, dok pojedine snolike “slow motion” scene, sa ironijskim odmakom ili ne, asociraju i na druge filmove autorskog dvojca, ali ti trikovi ne uspevaju sakriti osnovni logički problem. Naime, misterija uopšte nije neka misterija, a kada se isključe Linin otac, brat (Janko Popović Volarić) i njegov dečko (Filip Križan), knjiga sumnjivaca spada na dva slova i stvar se može rasplesti na jedan od nekoliko standardnih načina. Možda kada bi se umešao Sveti Duh, ali čini se da Marasović nema ambicija za subverziju te vrste.
Umesto toga, namerno ili slučajno, kako film odmiče, on menja ton od ozbiljnog do kompletnog trasha sa slučajno ili namerno ironičnim momentima preuzetim iz goranske, hrvatske, slovenske i ex-yu pop-kulture. Dakle, umesto skandinavsko-coenovskog štiha na tlu Gorskog Kotara, pri kraju se približavamo ruralnoj Americi i koketiranju sa hororom, ali bez onog šoka i udara. To može rezultirati salvama smeha na određenim mestima, ali pitanje je koliko je to Marasoviću i Gisvoldu bilo u planu.
Neujednačenost je takođe primetna i na tehničkom planu, a razlika u kvalitetu između fotografije i tona u korist fotografije je zapanjujuća. Utisak ne popravljaju ni glumci. Franjo Dijak je sve vreme u izuzetno smorenom izdanju, što ima veze sa njegovim smorenim likom, ali toliko udaranje po jednom tonu nije zdravo. Janko Popović Volarić ni u jednom trenutku nije uverljiv, dok Goran Bogdan i Bojan Navojec nemaju prostora da razviju likove dalje od svojih manirizama. Prisustvo Milana Štrljića može uneti neki nemir kada bi se veteran još dodatno opustio. Iz takve norme drvene jednodimenzionalnosti iskače jedino uvek pouzdana Nataša Janjić kao neočekivana femme fatale.
Konačni je utisak da je "Goran" nedovršen film, skup solidnih ideja koje se nisu složile zajedno, neispoliran, snimljen i izbačen ranije nego što je trebalo. Druga mogućnost je još više zabrinjavajuća: da je Marasović u jednom trenutku izgubio kontrolu i digao ruke, pa je film zamišljen kao žanrovski završio kao farsa. I takav ima svojih momenata, ali...
lupiga
