Teško je setiti se živog pisca sa više obožavatelja širom sveta od Harukija Murakamija. Pregledajte police bilo koga ko ozbiljno čita i verovatno ćete naći primerak Norveške šume, Hronike ptice navijalice, 1Q84 ili Kafke na obali mora. Eksperimentalni modernisti prave od njega idola, kao i fanatični ljubitelji naučne fantastike, filozofi, neskriveni romantičari, hipici, kafkijanski realisti i, u suštini, bilo ko ko dopusti sebi da uroni u nekoliko stranica eteričnih a opet opipljivih svetova 73-godišnjeg japanskog majstora.
Bez obzira na to koliko je Murakami omiljen, on sam kao čovek ostaje nekako tajanstven, ne računajući to što je priznao da je opsednut bejzbolom, trčanjem i džezom. Murakamijeva poslednja knjiga, Pisac kao profesija, baca donekle novo svetlo na bistar, stalno aktivan um koji stoji iza romana, a piscima u usponu nudi praktične savete od nekoga ko je decenijama sanjao skrivene svetove. To je, pre svega, oda svakodnevnoj disciplini u raspaljivanju mašte. Uvek gladni za još odgovora, pitali smo romanopisca o magiji, sreći i putovanju kroz vreme.
Da li se, kada pišete, ikada izgubite u svetu koji ste stvorili tako da je teško iz njega naći izlaz?
Obično sam, kada pišem roman, potpuno uronjen u taj svet. Ali, kada završim sa pisanjem za taj dan, vratim se normalnom životu u običnom svetu. Peglam, vozim se metroom i svraćam u prodavnice ploča. Nikada nisam doživeo da ne mogu da izronim iz sveta u romanu. Pošto sam oženjen, to bi zakomplikovalo stvari.
Kako vam priče padaju napamet? Odakle je doletela najčudnija varnica koja vam je razbuktala inspiraciju?
Teško da sam ikada doživeo inspiraciju. Prosto zapisujem ono što mi u trenutku padne napamet. “Šta će sledeće da se dogodi”, zapitam se i priča odatle počne prirodno da teče. Prosto ideje koje mi padaju napamet. Voleo bih da nekad doživim inspiraciju, onako, kao da nad glavom zasvetli sijalica.
Često svoje romane pišete dok ste u inostranstvu. Koji kraj sveta vam je omiljen kada pišete?
Dok sam pisao roman na jednom ostrvu u Grčkoj, gledao sam stado ovaca, odmah tu ispod prozora. I svaki dan sam pisao roman gledajući ih. Nije da su mi ovce posebno pomagale, ali su me možda ohrabrivale. Roman koji sam pisao bio je Norveška šuma. A u toj priči nema nijedne jedine ovce.
Koliko vam je važno to što vas smatraju “japanskim piscem”?
Pišem romane na japanskom, pa pretpostavljam da me zato zovu “japanskim piscem”. Najlakše mi je da pišem na japanskom, ali mi to ne znači ništa više od toga. Ali volim, ipak, da sam u Japanu zbog svih tih radnji sa ukusnim nudlama od heljdinog brašna.
Koja muzika i filmovi su vas najviše nadahnjivali kao mladog pisca?
Onomad, kad sam bio mlad, gledao sam svakakve filmove, slušao najrazličitiju muziku, a sve to izmešalo mi se u glavi i postalo neka vrsta obrazovanja (ili nečeg sličnog tome). Zato ne mogu da odaberem nešto određeno. Važnije mi je to kako se sve to međusobno izmešalo.
Postoji li nešto novo što vas trenutno nadahnjuje?
Žao mi je, ali moram da kažem da me skoro uopšte ne zanimaju nove stvari. Tokom svih ovih godina koliko živim nije bilo tog pevača ili pevačice koji su nadmašili Bili Holidej, niti je ijedan muzičar ikada svirao tenor saksofon bolje od Stena Geca.
Ako biste mogli da putujete kroz vreme, da li biste radije otišli u prošlost ili u budućnost?
Voleo bih da se vratim i čujem poslednji koncert Glena Gulda. I da čujem Kliforda Brauna uživo. Voleo bih da čujem svirku gde je Čarli Parker svirao, ali se plašim da bih možda očekivao previše, pa da bih se osetio izneverenim.
U Piscu kao profesiji često spominjete magiju kao nešto uključeno u pisanje romana. Gde još pronalazite magiju u svetu?
U bejzbol utakmici, prvoj u sezoni. Na besprekorno belim dresovima igrača. U prvom hladnom pivu po završetku celog maratona. U duboko zamrznutim ostrigama, dok još svetlucaju. U vagon-restoranu u vozu, sa prostrtim belim stolnjakom i jednom crvenom ružom na stolu. U etiketi Blue Note Records iz pedesetih. U jezgrovitoj pratnji Kenija Barela.
Čega se najviše plašite?
Da nakon što umrem neće biti samo mu – ništavilo.
Pišete da živite “običnim, neodređenim” životom i da nemate mnogo prijatelja pisaca. (Ili, kao što ste spomenuli, možda narušavate romantični mit o piscu koji vodi veličanstven, razvratni hemingvejevski život.) Jeste li namerno nastojali da živite van svega toga? Postoji li neka velika avantura u kakvu biste ipak voleli da se upustite?
Radim samo stvari koje me zanimaju, a nikada ono što me ne zanima. Moj krajnji cilj u životu je da čitam knjige koje mi se dopadaju, slušam muziku u kakvoj uživam, igram se sa svojim mačkama, pijem neko iole pristojno crveno vino i gledam prenos bejzbol utakmica na televiziji. I da istrčim po maraton godišnje i povremeno putujem. Ne lovim lavove, ne pecam marline. Život je sam po sebi već dovoljna avantura.
U kom smislu su vas godine vođenja bara pripremile za književni svet?
Dok sam vodio bar, osećao sam se kao da sam već napričao sa ljudima za ceo život. (To je, na kraju krajeva, uslužna delatnost.) Kada sam zatvorio bar, pomislio sam: “Želim da ostatak života proživim ćuteći”. Zanimljivo je da mi ondašnje mušterije kažu da nisam bio baš pričljiv.
Jesu li pisci prepredeniji likovi od muzičara?
Dajem sve od sebe da budem pristojna osoba. Ali jedno je sigurno: ljudi koji su previše pristojni ne mogu da pišu romane. A što se tiče toga šta se muzičarima dešava u glavama, nemam predstavu.
Mislite li da čovečanstvo ima ikakve šanse da se popravi?
Želim da verujem u to. Pošto je to i razlog što postoje priče.
Koji je najbolji savet koji ste ikada dobili?
Ako želiš da kažeš nešto drugačije od drugih ljudi, koristi jezik drugačiji od jezika drugih ljudi. Zaboravio sam odakle je to tačno, nije ni doslovan citat, ali to su reči F. Skota Ficdžeralda. Pročitao sam to kad sam bio mlad i ostalo mi je urezano u sećanju. Mislim da mi je to kao piscu mnogo pomoglo.
Može li roman da bude pogrešno shvaćen? Na koji vaš roman su reagovali tako da vas je to iznenadilo i šta je to bilo?
Zaista verujem da je ukupan zbir svih nesporazuma ono što čini istinsko razumevanje. Dakle, ne uznemirava me to kada ljudi pogrešno tumače moje delo. Ne plašim se toga da ljudi pogrešno shvate moja dela, a i ne očekujem da budu shvaćena do kraja; u tome je trik sa pisanjem romana na duge staze. Ne šalim se.
Ko je prva osoba sa kojom razgovarate o novoj ideji za priču?
Ne razgovaram ni sa kim. Sam ramišljam dugo o tome. Oduvek sam takav.
Postoji li neka tema o kojoj biste voleli da pišete, ali se još ne osećate spremni za to?
Još kad sam bio mlad pomišljao sam da bih voleo jednog dana da napišem hard-boiled detektivsku priču, ali mi je bilo suviše teško da smislim zaplet, tako da nikada i nisam. Nisam dobar u postavljanju zapleta. “Dakle, ko je zločinac na kraju?” i sve to. Mislim da bih se zbunio na pola puta.
Imate li umetnička dela u svojoj kući?
Kupovanje slika mi je jedina ekstravagancija. Volim da kupujem slike koje mi se dopadnu. Manje se osećam kao neko ko ih poseduje, više kao neko kome su poverene. Biram dela relativno mladih japanskih umetnika.
Sećate li se najvišeg drveta na koje ste se popeli?
Užasno se plašim visine. Najviše drvo? Zaista ne mogu da se setim.
Gde ste najsrećniji?
Biće da je to na cilju maratona. Onda kada znam da više ne moram da trčim.
