Primetio sam da je naš vladalac usavršio tehniku preuzimanja protesta, posebno kada su u pitanju razni spontani izlivi narodnog gneva. Tehnika se sastoji u tome da se par stotina specijalaca u civilu pošalje na čelo protesta, ponašajući se kao predvodnici mase i uzvikujući unapred pripremljene parole.

Ubacivanje specijalaca

Na nedavnom protestu protiv zabrane kretanja, mogao se videti gotovo školski primer preuzimanja protesta. Ubrzo nakon što je revoltirana masa sveta počela da se okuplja ispred skupštine, mesto na samom čelu protesta, ispred skupštinskih vrata, zauzela je organizovana grupa koja se upadljivo razlikuje od običnog naroda, i čija profesija definitivno podrazumeva fizičku spremu.

Neki su ih zvali desničarima, neki navijačima, ali meni izgledaju kao pripadnici specijalnih službi ili njihovi saradnici. Prema svedočenju bivšeg policajca Vladimira Savića, u pitanju su agenti Odeljenja za posebne akcije MUP-a, obučeni u nastavnom centru Makiš.

Nametanje agende

Oni na protest dolaze organizovani, sa svojom agendom, i kao najveća organizovana skupina u masi pojedinaca, imaju moć da nameću slogane i započinju pesme. Njihove najglasnije parole bile su „Idite na Kosovo“, „Vučiću, Šiptaru“, „Vučiću, pederu“ i slično. Ovo je dobar primer kao stotinjak organizovanih ljudi može nametati teme masi od deset hiljada.

Može izgledati čudno zašto bi vladalac poslao ljude da skandiraju protiv njega, ali objašnjenje je prilično očigledno. To je neka vrsta „ulaznice“ koju moraju da plate, da bi nametnuli svoju agendu. Njihovi slogani su pažljivo birani da budu politički bezopasni („Vučiću, pederu“), da izazivaju podelu po nacionalnoj osnovi („Vučiću, Šiptaru“), da nemaju socijalnu konotaciju i da se ne bave stvarnim aferama. Dakle, šta god da je razlog protesta građana (krađa, korupcija, rušenje Savamale, Jovanjica, Krušik), defokusiranje se vrši ubacivanjem standardnih ispraznih slogana.

Prema izveštavanju Snežane Čongradin, ove parole zaista jesu bile najglasnije, ali „energija koja je izbijala iz tih povika bila je ispražnjena, lišena takvog smisla“.

Izazivanje podela

Osim pomeranja fokusa, glasno skandiranje agresivnih slogana ima za cilj otuđenje „tihe većine“ od glasne manjine na protestu. Prosto rečeno, cilj je da se velikom delu učesnika ogadi protest. Da ova tehnika postiže željeni cilj, svedoče utisci mojih prijateljica sa jučerašnjeg protesta: „Sve sami Trampovi vojnici i plaćenici pred skupštinom, glume Srbe, traže Kosovo…“ (Milica) kao i „nacoši se uvukli na protest“ (Kia).

Ovo bezobzirno nametanje agende ima za cilj da vladaočevu agendu prikaže kao dominantu, dok se aktuelni problemi, zbog kojih su ljudi izašli, na ulice marginalizuju. Psihološki efekat ovoga je da se čovek oseća izopšten, odnosno da nije među istomišljenicima, iako zapravo jeste.

Potiskivanje rivala

Ubačeni agenti ne mogu glasno hvaliti vladaoca, ali mogu glasno blatiti njegove političke protivnike. Ako se neki opozicioni političar, aktivista ili narodni tribun pojavi na protestu, biva izviždan od vladaočevih jurišnika. Na taj način se stvara utisak da su opozicioni lideri podjednako nepopularni kao i vladalac, ako ne i omraženiji. Ovo uglavnom dobro prolazi kod okupljenog naroda, kome je dosta svih političara.

Na pomenutom protestu, Vuk Jeremić je pokušao da smiri situaciju kod kordona policije ispred skupštine, ali ga agresivni „građani“ (verovatno specijalci) šikaniraju, udaraju i proteruju, skandirajući „nećemo političare“. Slično nasilje je primenjeno i na drugim opozicionim liderima.

Izazivanje nasilja

Za razliku od većine običnih ljudi, koji nisu došli sa nekim krajnjim ciljem osim da izraze nezadovoljstvo, cilj specijalnih jedinica je uvek izazivanje nasilja. Oni su uvek naspram kordona, oni agresivno viču, oni napadaju policiju. Poenta izazivanja nasilja je da tu igru građani uvek gube, kako na terenu, tako i simbolički u medijima.

Nakon izbijanja nasilja, devedeset posto ljudi napušta protest. Odlaze porodični ljudi sa decom, bake, deke i svi ostali obični građani koji nisu došli da prebiju ili budu prebijeni. Ostaje uglavnom omladina kod koje je proradio adrenalin, a onda se dešava kopernikanski obrt. Nabildovani momci koji su ih do malopre vodili u nasilje, okreću se protiv njih i počinju da ih prebijaju i hapse.

Policija potom kreće neselektivno da bije prisutne u zoni demonstracija, u cilju zastrašivanja potencijalnih učesnika narednog skupa. Slike nasilja potom se razvlače po medijima, kako bi najavile nasilje onima koji se usude da ponovo dođu.

Širi kontekst

Preuzimanje protesta samo je jedna u nizu tehnika gušenja opozicije. Drevna tehnika podeli pa vladaj sastoji se u tome da se postojeće opozicione snage usitne do nestajanja. Novija inovativna tehnika vladaoca sastoji se u kreiranju opozicije po svojoj meri i zamisli. Nedavni parlamentarni izbori su odličan primer toga. Od 20-ak „opozicionih“ listi, većinu su činili očigledni projekti vlasti, poput srpske desnice nesrećnog Miše Vacića, preko raznih levijatana, antivakcinaša, antimigranata i ostalih bizarnih pojava. I pored najbolje volje, masovne kupovine glasova i spuštanja cenzusa na 3%, vladalac ipak nikog od njih nije uspeo da ugura u skupštinu, ovaj put.

Time dolazimo do poente cele ove budalaštine, a to je stvaranje sumulakruma. Na osnovu televizije, štampanih medija, (plaćenih) komentara na portalima i društvenim mrežama, pomislili bismo da pojedine teme podržava ogromna masa naroda. Ovoj lažnoj slici podležu i opozicione partije, te menjaju svoju retoriku u skladu sa predstavom o tome šta je popularno, što je zapravo deo vladaočeve agende. Tako on umesto opozicije koja se bavi stvarnim pitanjima, dobija opskurnu opoziciju koja se bavi bizarnim pojavama, pseudo-naukom i svime čega se pametan stidi (pogledajte samo nesrećnu političku sudbinu Saše Radulovića). A na kraju se ispostavi da ni jedna od tih pojava ne može da pređe cenzus. Tako vladalac ostaje na vlasti kao manje zlo.

lupiga