Ima li sličnosti između Grabar Kitarović i Nikolića

U najnovijem Mostu RSE razgovaralo se o tome kako desnica dolazi na vlast kada razočarani glasači levice i centra odbiju da podrže svoje kandidate. To je bio slučaj na nedavnim predsedničkim izborima u Hrvatskoj, a slično se dogodilo i na predsedničkim izborima u Srbiji 2012. godine.

Sagovornici su bili dva politička analitičara - Branko Caratan iz Zagreba i nekadašnji profesor zagrebačkog Fakulteta političkih znanosti, te Žarko Korać, profesor beogradskog Filozofskog fakulteta.

Razgovaralo se o tome da li su Ivo Josipović i Boris Tadić izgubili izbore zato što su se udvarali desnici, kakve su posledice pobede Tomislava Nikolića u Srbiji i šta se može očekivati nakon pobede Kolinde Grabar Kitarović u Hrvatskoj, koje su sličnosti i razlike između hrvatske predsednice i predsednika Srbije, u kojoj meri njihova naglašena nacionalna retorika utiče na odnose između dveju država, kakvi će biti odnosi između Kolinde Grabar Kitarović i Tomislava Nikolića i da li će srpski predsednik doći na inauguraciju predsednice Hrvatske.

Omer Karabeg: Može li se reći da je Kolinda Grabar Kitarović pobedila zbog bojkota jednod dela pristalica levice koji su se razočarali u Ivu Josipovića, pa su glasali nevažećim listićima?

Branko Caratan: Nije u pitanju jedan uzrok nego više njih. Prvo, Hrvatska slijedi jednu opću tendenciju, koja je evropska, da dvije velike stranke, Hrvatska demokratska zajednica i Socijaldemokratska partija koje desetljećima dominiraju političkim nebom, gube podršku. Drugo, u Hrvatskoj već par godina traje ekonomska kriza. Krivnja se svaljuje na vladu, a onda posredno i na predsjednika Josipovića koji je došao iz vladajuće stranke. I treće, zbog slabljenje velikih stranaka otvara se prostor za takozvanu treću soluciju. To su u jednom momentu bili Laburisti, koji su se jako popeli, pa su se potrošili. Onda je to bila stranka ORaH (Održivi razvoj Hrvatske) Mirele Holy, pa se neposredno uoči predsjedničkih izbora pojavila treća struja - Živi zid, čije je lider Ivan Sinčić. Oni su uzeli dio glasova ORaH-a i dio glasova koji bi inače išao Josipoviću. Mislim da su "pojeli" oko šest posto glasova koji su trebali otići Josipoviću.

Omer Karabeg: Znači, da su pristalice Sinčićevog Živog zida glasali za Josipovića, on bi pobedio.

Branko Caratan: U drugom krugu predsjedničkih izbora bilo je oko 60.000 nevažećih glasova. To su najvećim dijelom bili glasači Sinčića koji su ga poslušali i poništili svoje listiće, učinili ih nepravilnim. A razlika između Josipovića i Kolinde Grabar Kitarović je bila oko 32.000 glasova. Pobjeda gospođe Kitarović je bila vrlo tijesna.

Omer Karabeg: Prema tome, da su ti nevažeći glasovi otišli Josipoviću, on bi bio poražen.

Branko Caratan: Vrlo vjerojatno. U prilog vaše teze govori i činjenica da je mjesec dana prije izbora Josipović stajao sjajno i imao nekih 15 posto poena prednosti pred svojom protukandidatkinjom. Ta prednost se istopila. U tih mjesec dana se svašta dogodilo. Protestni glasovi su se prelili Sinčiću koji je išao sa par veoma jednostavnih parola - napad na banke, na vladu, na političke stranke. Uspio je skupiti jedan dio glasova koji bi ili išli Josipoviću.

Omer Karabeg: Poznato je da su pobedu Tomislavu Nikoliću na izborima 2012. godine doneli takozvani beli listići. Naime, jedan deo građanske Srbije odlučio se da kazni predsednika Tadića tako što će u glasačku kutiju ubaciti prazne listiće.

Žarko Korać: To je tačno. Oko toga se vodila javna polemika u kojoj su učestvovali i neki ljudi koji su meni bili politički bliski. Ja sam u toj polemici nisam toliko učestvovao, ali sam vrlo otvoreno rekao da smatram da treba glasati, iako je legitimno i legalno ubaciti i prazan listić. U Srbiji je bio težak izbor. Ne baš kao u Hrvatskoj. Postoje vrlo velike razlike između onoga što se desilo u Srbiji i Hrvatskoj.

U Hrvatskoj je bio izbor između dve jasne političke opcije. U Srbiji se desilo nešto vrlo neobično, a to da je Srpska radikalna stranka, koja je u potpunosti bila antievropska politička partija i čiji je lider Tomislav Nikolić bio aktivni učesnik rata, odjednom sebe proglasila za demokratsku stranku i preimenovala se u Srpsku naprednu stranku, a Tadić joj je dozvolio da zadrži svoje poslanike u parlamentu, što je u suštini bilo nezakonito. Ona se pojavila na izborima i pobedio je njen kandidat Tomislav Nikolić.

Niko nije mogao jemčiti da će Nikolić biti bilo kakav demokratski predsednik s obzirom da je, kao glavni pomagač Šešelja i njegov zamenik više od 10 godina, dao uverljive dokaze da je antidemokratska ličnost. Eto, to je velika razlika između hrvatskih i srpskih predsedničkih izbora. Građani, koji su ovde glasali belim listićima, uradili su nešto drugo od hrvatskih birača koji su u glasačku kutiju ubacili neispravne listiće.

Oni tamo su znali da će kažnjavajući postojeći establišment dovesti na vlast HDZ, a ovde su beli listići doveli na vlast predsednika za koga niko nije znao kako će da se ponaša. Lično mislim da su beli listići u Srbiji bili kud i kamo neodgovorniji nego oni u Hrvatskoj.

Omer Karabeg: Pojedini analitičari smatraju da Josipović ne bi izgubio izbore da se u nameri da dobije što više glasova nije udvarao desnici, pa je hvalio Tuđmana govoreći da je on demokrata i antifašista.

Branko Caratan: Mislim da je to malo pretjerana teza. Josipović svakako nije htio da antagonizira onaj dio populacije u Hrvatskoj koji visoko cijeni Tuđmana i njegovu ulogu u stvaranju nove hrvatske države. Ali, to je daleko od toga da se on udvarao.

Omer Karabeg: I Tadiću su zamerali ambivalentan odnos prema Miloševićevom nasleđu, a mnoge je ogorčio njegov savez sa Socijalističkom partijom Srbije kojoj je oprostio grehe iz Miloševićevog perioda.

Žarko Korać: To je verovatno jedna od najmračnijih stvari vezanih za Tadićevu eru. On je u okviru koalicionog sporazuma sa Socijalističkom partijom Srbije potpisao nekakav akt o pomirenju i to se završio tako što je Ivica Dačić, inače bivši portparol Miloševića, rekao da svaka stranka ima svoj bol - da demokrate imaju bol za Đinđićem, a SPS za Slobodanom Miloševićem. To je, ne samo cinizam, nego politički bezobrazluk, jer je zaista čisti bezobrazluk izjednačavati ta dva čoveka.

Milošević je konačno umro u zatvoru u Hagu, gde bi bio nedvosmisleno osuđen, a Zorana Đinđića je ubio onaj isti pljačkaški i kriminalni aparat koji je Milošević koristio na teritorijama koje je trebalo "osloboditi". To je izazvalo gnev ogromnog broja ljudi. Pokazalo se da je Tadić spreman da ide jako daleko da bi sačuvao svoju vlast koja je samo prividno bila proevropska, a istovremeno nije uradila ništa na rešenju kosovskog pitanja. Ona je praktično zaustavila procese evropskih integracija Srbije.

Ipak, i pored toga, Tadić nije tako loše prošao na predsedničkim izborima, mada je izgubio sa većom razlikom nego Josipović. Pad Demokratske stranke i Tadića nastupa posle izbora. Srbija je sada u potpunosti u rukama naprednjačke koalicije koja ima nadpolovičnu većinu u parlamentu Srbije. To sam poslednji put video za vreme vladavine Miloševića, dok je trajao rat u Bosni i Hrvatskoj. On je tada apsolutno dominirao parlamentom Srbije.

Sada, ponovo, posle 20 godina imamo istu takvu dominaciju Srpske napredne stranke koja je u kadrovskom smislu Srpska radikalna stranka, ali sa izmenjenom politikom o kojoj se može jako mnogo raspravljati. Hrvatska još uvek ima vladu levog centra za razliku od Srbije koja ima jedan konglomerat u kome faktički potpunu vlast drži jedna stranka desnice. Dakle, to je razlika. Hrvatska ima levu vladu i desnog predsednika, a Srbija desnu vladu i desnog predsednika.

Omer Karabeg: Da li je ova sadašnja situacija u Srbiji direktna posledica kazne koju su građanski orijentisani birači izrekli Tadiću na izborima 2012. godine?

Žarko Korać: Ne. Jer su glasači Borisa Tadića, kada je on izgubio izbore, u potpunosti promenili mišljenje. I to je jedan vrlo neobičan fenomen koji se dogodio u Srbiji. Demokratska stranka, koja je nekada išla i do 40 posto podške, sada ima jedva 6 procenata, što pokazuje da je Srbija naklonjena autoritarnoj vlasti, jer je glavna karakteristika Vučićeve vlasti to da jeizrazito autoritarna.

Omer Karabeg: Koje su posledice kazne koju su levi glasači izrekli Josipoviću? Nacionalistička desnica je sada dobila krila u Hrvatskoj.

 

​Branko Caratan: Rezultati predsjedničkih izbora u Hrvatskoj su pokazali da je Hrvatska podijeljena. I to pola-pola. Pedeset posto birača je podržalo lijevog kandidata, a pedeset posto desnu kandidatkinju. Naravno, predsjednički izbori, to literatura jasno kaže, utječu na naredne parlamentarne izbore, ali ne u slučaju ako se oni održavaju za godinu dana, kao što je slučaj u Hrvatskoj. Ovde će presudan faktor za ishod parlamentranih izbora biti ekonomska i socijalna situacija u zemlji. Ukoliko vlada ne uspije napraviti ekonomski zaokret, naći će se u veoma teškoj poziciji.

Omer Karabeg: Ako hrvatska vlada ne uspe da poboljša ekonomsku situaciju, što će biti vrlo teško, može li se desiti da desnica na valu pobede na predsedničkim izborima oduva levicu, pa da socijaldemokrati na parlamentarnim izborima krajem godine dožive sudbinu Demokratske stranke u Srbiji?

Branko Caratan: To je teško sada reći, ali nije jako vjerojatno. Neke opcije koje su "pojele" socijaldemokratske glasove predstavljaju više ili manje lijevu soluciju. One su bliže ljevici nego desnici. Ako bi lijeva opcija htjela postići dobar rezultat na parlamentarnim izborima morala bi ići u predizbornu koaliciju koja je u ovom momentu teško zamisliva, ali je zamisliva postizborna koalicija. Situacija u Hrvatskoj je veoma komplicirana, mada je jasno da opozicija polako jača, a da Socijademokratska stranka polako slabi.

Međutim, kao što sam na početku rekao, pojavljuju se i varijante koje još nisu jasne. Naime, do sada su to bili Laburisti, oni su se digli kao zvijezda nove lijeve politike, pa im je onda podrška pala, zatim se pojavio ORaH koji je u jednom momentu čak pretekao SDP i bio je druga stranka u ispitivanju javnog mnijenja, onda je ORaH nešto pao nakon pojave Sinčića i Živog zida, čija se podrška do izbora može istopiti.

Omer Karabeg: Vidite li sličnost između Kolinde Grabar Kitarović i Tomislava Nikolića. Rekao bih da i hrvatska predsednica i srpski predsednik neguju nacionalističku retoriku.

Žarko Korać: To je sigurno. Njihova, zapravo, jedina stvarna sličnostsu nacionalističke parole i izjave, to jeste takozvana briga za nacionalni interes. Tu su oni slični, ali postoji vrlo velika razlika. Hrvatska desnica, barem kako je ja procenjujem, nije bila antievropska, ona je bar nominalno uvek bila za evropske integracije.

Druga je stvar šta je u praksi radila, ali u osnovi je imala proevropsku poziciju, za razliku od Nikolića kod koga je očigledna okrenutost Rusiji, jedan u potpunosti proruski stav koji on i ne krije. On se sada vrlo jasno umešao u dnevnu politiku, mimo svog ustavnog položaja, tvrdeći da mi ne treba da damo Kosovo, upravo sada kada vlada Srbije mora da ispuni ono na šta je obavezuje Briselski sporazum.

Tako da sada imamo predsednika koji spotiče svoju sopstvenu bivšu partiju u ispunjavanju zadataka koji proističu iz Briselskog sporazuma, jer, ako vlada to ne uradi, neće biti otvoreno prvo poglavlje pregovora za pristupanje Srbije Evropskoj uniji. To je jasno rečeno. Mi trenutno imamo predsednika koji radi protiv svoje sopstvene stranke i koji predstavlja vrlo moćnu, prorusku političku opciju. On kaže da je razumom u Evropi, a srcem je u Rusiji. Mislim da ima razlike između srpskog i hrvatskog nacionalizma, iako su oni u poimanju nacije, društvenog bića i države vrlo slični.

Srbija je u daleko komplikovanijoj političkoj situaciji nego Hrvatska. U Hrvatskoj su i levica i desnica imale jedinstven cilj, a to su evropske integracije. Sada kada je Hrvatska ušla u Evropsku uniju pokazaće se stvarne razlike između levice i desnice koji istorijski postoje. U Srbiji danas imamo jednu neverovatnu situaciju da je vodeća antievropska stranka, koja je u svom antievropejstvu bila još agresivnija od Miloševića, odjednom uzela proevropsku agendu i faktički izbacila iz koloseka sve ostale proevropske stranke.

O evropskim integracijama najviše govore bivša Miloševićeva i bivša Šešeljeva stranka, pa ostale demokratske stranke ne mogu da se snađu, jer zapravo ne znaju šta bi radile. Ako kritikuju vlast onda moraju da kritikuju proevropsku orijentaciju, a to ne mogu, jer je to raison d' etre njihovog postojanja. A ako kritikuju uvredljivi autoritarni način ponašanja premijera Vučića, to se previše ne dotiče prosečnog birača.

Omer Karabeg: Gospodine Caratan, vidite li sličnosti između Kolinde Grabar Kitarović i Tomislava Nikolića kad je reč o nacionalističkoj retorici? Poznato je da je gospođa Kitarović počela svoj prvi govor nakon što je izabrana obraćanjem: "Drage moje Hrvatice i Hrvati", kao da niko drugi ne postoji u Hrvatskoj.

​Branko Caratan: Mislim da je krajnje pretjerano tražiti sličnost. Svakako da kod hrvatske predsjednice ima elemenata nacionalističke platforme i posebno je bilo u nekim žaokama u predizbornoj kampanji, ali treba reći da je to veoma različito od platforme srpskog predsednika. Gospođa Kitarović je politički korektna osoba i njene povremene teze koje vuku na nacionalizam nisu uopće strašne. One su na neki način refleks retorike njene političke stranke.

Ona se ni u kampanji nije htjela upustiti u neke žestoke izjave koje bi se svrstavale u ekstremnu nacionalističku desnicu. Mislim da je tu teško povući paralelu između Hrvatske i Srbije. Može se očekivati da će nova predsjednica Hrvatske, kada preuzme dužnost, biti prilično umjerena i da neće nastaviti sa onim programom koji je njena stranka gurala u pozadini ove izborne kampanje.

Omer Karabeg: Ali, ona je svoje glavne izjave, koje zvuče nacionalistički, dala nakon što je izabrana.

Branko Caratan: To je vjerojatno inercija izborne kampanje i na neki način njezin pokušaj da ne raskine s desnim krilom stranke koja ju je podržala u izbornoj kampanji. To, naravno, zvuči onako kako je izrečeno, ali nema neku veliku političku težinu. Puno veću težinu će imati njeno ponašanje kada preuzme dužnost, posebno na planu vanjske politike gdje hrvatska predsjednica ima ustavne ingerencije. Mislim da treba očekivati da će izjave u stilu "Hrvatice i Hrvati" biti napuštene u retorici predsjednice Hrvatske.

Omer Karabeg: Ali ona je najavila da će nastaviti Tuđmanovu politiku.

Branko Ceratan: To je na neki način poruka usmjerena domaćoj političkoj potrošnji. Ovo sa čime je Hrvatska danas suočene nema veze sa razdobljem Tuđmanove politike. Kod predsjednika Tuđmana su dominirale teme kao što su rat, odnos prema Europi i prema susjedima, a danas prije svega dominiraju ekonomske teme i pozicioniranje Hrvatske unutar EU i NATO pakta. Tu se veza sa starom politikom HDZ-a teško može uspostaviti.

Žarko Korać: Ja se sa gospodinom Caratanom slažem i ne slažem. Zaista treba videti kakvu će politiku voditi gospođa Kitarović, ali ona je dala jedan broj prilično konfuznih izjava i neke od njih su narušile odnose između Srbije i Hrvatske koji su i inače već dosta dugo zamrznuti. To je bila, pre svega, izjava da su Srbi u Hrvatskoj zapravo Hrvati.

Ona nije rekla da su Srbi hrvatski građani, što je, naravno, u redu, nego da su oni Hrvati, pa je onda neko ovde pitao da li su onda Hrvati u Srbiji - Srbi. Da li to treba shvatiti da se ona još uvek ne snalazi, mada je bila i u hrvatskoj vladi i na funkciji u NATO paktu? Nije ona baš amater, ali je činjenica da nikada nije bila na ovako velikoj i važnoj poziciji. Lično mislim da čoveku uvek treba dati šansu, pa da vidimo.

Omer Karabeg: Josipović i Nikolić nisu imali dobre odnose. Šta mislite kakvi će biti odnosi između Kolinde Grabar Kitarović i Tomislava Nikolića?

Žarko Korać: Što se tiče Srbije od vlasti uglavnom stižu relativno pomirljive izjave o Hrvatskoj. Nemam utisak da se želi pogoršanje odnosa. Ima tu i tamo ispada, neodmerenih, pa i uvredljivih izjava, ali ne čini mi se da je politika vlade da se pogoršavaju odnosi sa Hrvatskom. Pitanje je da li Hrvatska ima interesa da intenzivnije radi na odnosima sa Beogradom. Veliko je pitanje da li bi gospođa Kitarović mogla dati podsticaj da se ti odnosi poprave.

Ne znam šta će biti njeni prioriteti, moguće je da će se ona iscrpeti u političkom ratu sa Socijademokratskom partijom - što je već pomalo počelo - u nameri da HDZ-u omogući pobedu na parlamentarnim izborima. Bojim se da će se to dogoditi i da će se zaoštriti polemika između dve Hrvatske. U svakom slučaju odnosi su trenutno zamrznuti i velike su šanse da oni budu i dalje zamrznuti, da možda postanu još hladniji, pa da se Beograd i Zagreb iduće godine još više se udalje jedan od drugog.

Branko Caratan: Činjenica je da je najavljeno da će srpski predsjednik biti pozvan na inaguraciju u Zagreb, ali da će isti poziv biti upućen i predsjednici Kosova...

​Žarko Korać: Što znači, da vam to odmah prevedem na srpsku realnost, da Tomislav Nikolić neće doći. To vam odmah mogu reći.

 

Branko Caratan: Ako ne dođe to bi bila dosta važna poruka. Ako se mogu vratiti na prethodnu priču, mislim da treba reći da su srpski poltički lideri, prije svega premijer i ministar vanjskih poslova, svjesni činjenice da su zadnje izjave gospođe Kitarović bile namijenjene prije svega unutrašnjoj potrebi, prije svega ljudima iz HDZ-a. One nisu namjerno išle na kvarenje odnosa Hrvatske i Srbije.

Mislim da bi sa srpske strane bilo pametno da se odnosi ne zaoštavaju. Međutim, ako se i dogodi da srpski predsjednik ne dođe u Zagreb na inauguraciju, ekonomska nužda će siliti obje države da i dalje surađuju. Moja je prognoza da će se odnosi lagano popravljati, ali da neće biti nikakve velike srdačnosti, kao što je bilo između predsjednika Josipovića i Tadića.

Žarko Korać: Moj utisak je da vlast u Srbiji nema želju da kvari odnose sa Hrvatskom. Mislim da bi odluka vlade mogla da bude da presednik Nikolić ode na inaguaraciju u Zagreb, ali, znajući njega i njegove dosadašnje stavove, bio bih vrlo iznenađen kada bi on otišao. To bi značilo da radi nešto protiv svojih političkih stavova i da se odriče dela svoje veoma tvrde nacionalističke pozicije. To bi bilo vrlo zanimljivo. Po onom što je Tomislav Nikolić do sada radio i govorio - to mi izgleda malo verovatno. Ali, da vidimo šta će se dogoditi.

​Branko Caratan: Mislim da bi u kontekstu napora Srbije da se priključi Europskoj uniji bilo pametno da srpski predsjednik dođe na inauguraciju. Nije dobro da dvije susjedne zemlje zaoštravaju odnose, ako se ima na umu da će u dogledno vrijeme i Srbija zajedno sa Hrvatskom biti u Europskoj uniji.

Žarko Korać: Potpuno sam saglasan sa kolegom Caratnom da Evropa prati odnose u regionu i da daje vrlo negativne poene kada vidi da nakon ratova i svega što se dogodilo nema poboljšanja. Bojim se da to ovde mnogi ne shvataju, jer, kada bi Srbija bila svesna toga, onda bi prva promena njene politike morala biti promena odnosa prema Banjaluci, odnosno prema Miloradu Dodiku, a ja za sada ne vidim tu promenu. Beograd bi morao da pošalje vrlo jasnu poruku Dodiku, koji svaki čas najavljuje da je pitanje vremena kada će se raspasti Bosna i Hercegovina, da je Bosna i Hercegovina integralna država.

Toga još nema u Beogradu, a ako nema svesti o tome još manje očekujem da će je biti o odnosima sa drugim susedima u regionu. Ali hajde da budem optimista, pa da kažem da se nadam da se odnosi Beograda i Zageba neće pogoršavati, a veoma bih voleo kada bi se krenulo napred iz ovog stanja dubokog zamrzavanja.

slobodnaevropa