Foto: The Preiser Project / Flickr
U postjugoslovenskoj izdavačkoj produkciji ne postoji previše teorijskih knjiga iz humanistike koje zavređuju pažnju. Štaviše, mogu se na prste nabrojati one koje je bilo vredno pročitati, nabaviti i imati u referentnoj zbirci. Za to ima više razloga, ali najvažniji je onaj da takvih izdanja zapravo ima premalo, gotovo nikako, svake godine se pojavi tek tuce-dva knjiga ove vrste na čitavom prostoru, a više od pola od tog broja su sumnjivi doktorati odbranjeni na opskurnim univerzitetima pred potkupljivim komisijama. I što je još gore, takvo se stanje nekako održava u trajanju, perpetuira se, što znači da ne samo da ne valja, nego nikad i nije valjalo. Oni koji proglašavaju jugoslovensko visoko obrazovanje i nauku za dobre moraju ozbiljno da se zapitaju da li bi, da su oni zaista valjali onoliko koliko se priča, sistem tom brzinom i tom temeljitošću bio uništen. Mislim da ne bi.
Jedna od knjiga na koju zaista treba da obratite pažnju jeste studija Katarine Peović Vuković Marx u digitalnom dobu čiji podnaslov glasi Dijalektički materijalizam na vratima tehnologije. Ona je sačinjena iz dva dela koji stoje u nesrazmeri: prvi nazvan Tehnologija ima pet poglavlja, a drugi nazvan Analiza ima dva poglavlja i uvod.
Kao što je jasno iz ovako koncipiranog teksta, veći deo knjige posvećen je postavljanju teorijskih temelja u vezi sa važnim aspektima današnjeg tehnološkog napretka i njegovog odnosa prema dijalektičkom materijalizmu, odnosno pokušaju da se uz pomoć dijalektičkog materijalizma razume naš tehnološki trenutak, što je zanimljiv koncept koji je umnogome uspeo, uprkos priličnoj dogmatičnom stavu koji zauzima autorka.
Manji deo je, pak, posvećen primeni ovih teorijskog i pojmovnog aparata na dva konkretna slučaja – jedno je smrt Davida Bowieja posmatrana kao događaj na Mreži, a drugi je trenutna izbeglička kriza. Mora se priznati da je ovaj deo knjige svakako zanimljiviji za prosečne čitaoce, odnosno za ljude koji bi mogli da uživaju u tekstu takvom kakav jeste i da važne teme današnjice vide promišljene iz drugačijeg ugla. Ipak, čini se da je prvi deo knjige zapravo važniji, ali i da se njemu ponešto ima i prigovoriti, iako zapravo ova studija postavlja veoma visoke standarde kad je u pitanju studiozan pristup humanistici u širem smislu reči i u pogledu recentnosti, ali i u pogledu obima bibliografije. Katarina Peović Vuković teorijski je osvetlila čak i one pojave koje još nisu istorijski završene jer izbeglička kriza, kako je god shvatali, traje i dalje, a njene posledice se osećaju širom Evrope, od Brexita do Katalonije, od Poljske do Srbije i Mađarske.
Dogmatičnost je istovremeno i kvalitet i mana ove knjige. Ono što treba pohvaliti jeste jedna vrsta povratka bazičnom dijalektičkom materijalizmu koji je Karl Marx osmislio i formulisao. Ovaj povratak je tim značajniji jer je marksizam u dvadesetom veku doživeo mnoga tumačenja i uz psihoanalizu bio i ostao svakako najznačajnija idejna formacija koja ne samo da je formirala važne teorijske pravce već je funkcionisala i kao osnova vladajuće ideologije u priličnom broju država, a u nekima je to i danas.
Ipak, u svom dvadesetovekovnom razvoju on je u priličnoj meri izvitoperen, promenjen, narušen u svojim osnovnim idejama. Zbog toga je insistiranje Katarine Peović Vuković na fundamentima marksizma od velikog značaja jer su ta vraćanja argumentovana i preko potrebna da bi se Marxova misao jasno pokazala i razvila u pravcima u kojima on nije mogao ni da nasluti. Da iskoristimo metaforu baze i nadgradnje – Marxovi tekstovi su odlična baza za nadgradnju koju autorka logički precizno razvija, argumentuje i dovodi u vezu sa iskustvima iz prve dve decenije dvadeset prvog veka.
Ono što pak smeta jeste odbrana Marksa na mestima gde je on zaista neodbranjiv. Tu pre svega mislim na upotrebu Marksovog teksta Prilog jevrejskom pitanju. Ovaj tekst je ključan za formulaciju pojma kulturalizacije politike, ali u istom trošku autorka pokušava da odbaci optužbe za antisemitizam koje su na Marxov račun s pravom upućivane. Iako Marx svakako ne spada u vodeće antisemite ni svog vremena, a još manje u toku istorije, on u svom tekstu ponavlja ona opšta mesta o Jevrejima koja su prosto bila deo Zeitgeista, a kako je njegova biografija prilično 'opterećena' (njegov otac je bio pokršteni Jevrejin), moguće je vrlo lako naći i psihološka opravdanja za ovakvu vrstu prizemnih napada.
To svakako nije najvažnija stvar koja se tiče Marxa, ali činjenica da autorka mora da brani svog autora svedoči upravo o dogmatičnosti koja će uprkos dugoj tradiciji sličnih antisemitskih napisa i ispada koji datiraju još iz antike, a koje nemački filozof nekritički preuzima i plasira u svom tekstu, pokušati da spere ljagu s njegovog imena. Premda ljage zapravo i nema jer gotovo da nema Marxovog savremenika koji nije mislio i govorio isto ili vrlo slično. Usput rečeno, da nije bilo tako, da nije postojala jedna sistematski uzgajana i negovana mržnja prema Jevrejima, Holokaust ne bi bio moguć.
Druga stvar koju treba istaći u vezi sa ovom knjigom jeste pitanje razvoja tehnologije i njene ne samo društvene već revolucionarne uloge. Katarina Peović Vuković se i u ovom slučaju oslanja na Marxov pojam opšteg intelekta i pokušava da pokaže kako je moguće zaobići ideju autorskih prava kroz revolucionarno delovanje hakera.
Njena analiza jasno pokazuje kako je moguće revolucionalizovati Internet, premda se čini prema svakodnevnom iskustvu da je Mreža sve manje slobodan i otvoren, a sve više kontrolisan prostor koji naravno ne samo da ide na ruku velikim korporacijama poput Microsofta, Googlea ili Facebooka, već i raznim drugim centrima moći koji na taj način usmeravaju naše želje, odnosno tako ih kontrolišu. Dovoljno je primetiti promenu u poslovnoj politici Facebooka koji je do pre godinu dana otprilike bio prostor koji su korisnici sami kreirali, a sada postaje sve više reklamni prostor i mesto za targetiranje potencijalnih potrošača. U tom smislu, veoma je teško zamisliti Mrežu kao prostor u kojem će se odigrati sledeća revolucija.
Pored ove glavne teme, knjiga pokreće još neke, poput ekonomije milosrđa. Čini se da je ovo i najuspelije poglavlje jer funckioniše kao pripovest u kojoj postoje likovi dobri i zli, postoji zaplet i čitava slika sveta koja ne deluje baš najveselije. Iako izbegava da govori o teorijama zavere, ovo poglavlje demaskira jednu opasnu strategiju kojoj pribegavaju velike korporacije koja se zasniva na privatizaciji javne sfere pod izgovorom brige za opšte dobro. Ipak, što je važnije, u njemu se vidi da se u slučaju autorice radi ne samo o pronicljivoj analitičarki i filozofkinji, nego i o spisateljici od formata, koja i teme koje nisu baš za 'široke narodne mase' ume da izloži na jedan vrlo prijemčiv i zabavan način – gotovo kao istraživačko novinarstvo, s odličnom dramaturgijom.
Katarina Peović Vuković je napisala odličnu knjigu koja će sasvim izvesno izazvati brojne reakcije, ali i naterati mnoge da promisle sopstveno delovanje u virtuelnom svetu. Da li će njena aplikacija dijalektičkog materijalizma na Mrežu biti dalekosežna, odnosno da li će ostaviti traga u promišljanju virtuelne i svakodnevne stvarnosti, još ćemo da vidimo. Mislim da teorijska misao na ovim prostorima može da bude ponosna na ovu knjigu, kao i na čitavu ediciju izdavačke kuće Durieux koja je promišljena i provokativna. Upravo onakva kakva je potrebna ovdašnjoj učmaloj kulturi.
