Depresija, u Stankovićevom iskustvu, nije psihijatrijska dijagnoza nego ontološki simptom epohe: poremećaj u samom odnosu između čoveka i bića, između „ja“ i horizonta smisla.
foto: Vecernji.hr
(Filozofsko-psihološki esej o iskustvu depresije kod Aleksandra Stankovića)
Depresija kao ontološki horizont savremenog subjekta
Knjiga Aleksandra Stankovića „Iz svoje kože: život sa depresijom“ nije tek autobiografski zapis o bolesti duha, već filozofski dnevnik jedne svesti koja se pokušava razumeti kroz sopstvenu ranu. U njoj se ne iznosi samo individualna priča o patnji, već se otkriva egzistencijalna matrica savremenog čoveka – bića koje je, uprkos spoljašnjem uspehu i socijalnoj integrisanosti, u unutrašnjem rascepu između sebe i sveta. Depresija, u Stankovićevom iskustvu, nije psihijatrijska dijagnoza nego ontološki simptom epohe: poremećaj u samom odnosu između čoveka i bića, između „ja“ i horizonta smisla.
Filozofska važnost ove knjige ogleda se u činjenici da Stanković, iako nije profesionalni filozof, otvara upravo ona pitanja koja su srž moderne filozofije subjekta: kako opstati u svetu koji je izgubio smisao, kako preživeti sebe kada je sopstvo postalo preteško za nošenje, i može li se uopšte „izaći iz svoje kože“ bez gubitka sopstvenog identiteta? Autor ne traži lek, nego razumevanje; ne beži od bola, već ga posmatra kao jedinu preostalu istinu o sebi. U tom smislu, knjiga se može čitati kao pokušaj fenomenološke analize depresije — opisivanje načina na koji se svet pojavljuje subjektu čije je biće zahvaćeno patnjom.
U savremenom društvu koje fetišizuje sreću, vitalnost i optimizam, iskaz depresivne svesti postaje heretičan. Stanković ruši taj idol: on pokazuje da depresija nije znak slabosti, već simptom ontološke lucidnosti — sposobnosti da se vidi praznina sveta, bez iluzija koje ga obično prekrivaju. Upravo zato, ovaj tekst treba čitati kao filozofsku ispovest o istini bića koje više ne može da se skriva iza maski samouverenosti. Depresivni subjekt, kod Stankovića, nije žrtva, nego svedok: on svedoči o raspadu onog ontološkog sklada koji je nekada spajao čoveka i svet.
Fenomenologija bola: svet koji se povlači
Depresija u Stankovićevoj knjizi ima fenomenološki karakter. Ako je za Edmunda Huserla fenomen ono što se pojavljuje svesti, onda je depresija ono što čini da se svet povlači iz vidokruga svesti. Svet više nije dat u svojoj punoći; on postaje siv, bezličan, lišen privlačnosti. Sve što je ranije imalo smisao sada je obeznačeno. U depresivnom stanju, subjekt ne gubi svet, već gubi mogućnost odnosa prema svetu. Stvari i ljudi ostaju tu, ali njihova značenja se gase. To je ono što Hajdeger naziva „povlačenjem bića“ – trenutak u kojem egzistencija postaje teret, a svet se pretvara u puki prostor praznine.
Stanković precizno beleži tu promenu unutrašnje perspektive. On ne opisuje samo simptome depresije (apatiju, nesanicu, bezvoljnost), već pokušava da opiše kako se stvarnost transformiše u očima subjekta koji je obuzet depresijom. U tom smislu, njegov tekst se može čitati kao fenomenološki opis jednog načina postojanja – onog u kojem biće gubi boje, mirise, zvuke, i ostaje samo gola činjenica postojanja, nuda esistenza, kako bi rekao italijanski filozof Abanjano.
Ova ontološka praznina nije samo psihološka. Ona otkriva temeljnu nemoć savremenog subjekta da uspostavi autentičan odnos sa stvarnošću. Depresija nije poremećaj, nego istina: ona razotkriva lažnost sveta u kojem je smisao zamenjen funkcijom, a život pretvoren u niz zadataka i performansa. Kada Stanković piše da se „ne može više izdržati ni sopstvena koža“, on u stvari izražava Hajdegerovu intuiciju o ne-domnosti (Unheimlichkeit) – osećaju da svet više nije dom, da biće više ne pripada mestu na kojem jeste. To je metafizička bezdomnost, a ne medicinska dijagnoza.
Subjekt u krizi: psihoanalitička interpretacija
Depresija, posmatrana iz psihoanalitičkog ugla, jeste susret subjekta sa njegovim nedostatkom. U Frojdovom pojmu melanholije, gubitak objekta ljubavi biva internalizovan: subjekt ne može da oplakuje ono što je izgubio, jer gubitak postaje deo njega samog. U tom smislu, depresija nije tuga, već identifikacija sa izgubljenim objektom. Kod Stankovića, taj izgubljeni objekt nije konkretna osoba, već sam smisao života, društvena uloga, možda i ideal o sopstvenoj snazi. On ne može da se odvoji od tog gubitka, jer bi to značilo da se odriče sopstvenog identiteta.
Lacan bi rekao da je u depresiji narušen odnos između subjekta i „Velikog Drugog“, odnosno simboličkog poretka u kojem subjekt traži priznanje. Kada Veliki Drugi više ne funkcioniše – kada svet prestane da potvrđuje naše postojanje kroz smisao, pravila i očekivanja – subjekt se urušava u prazninu. Depresivni subjekt postaje ono što Lacan naziva le sujet barré – precrtani subjekt, onaj koji je svestan svoje rasceljenosti, ali nema više iluzija koje bi ga držale na okupu. Stanković to iskazuje kroz jednostavnu rečenicu: „Ništa više ne pomaže.“ To „ništa“ nije nihilističko odricanje, nego znak da simbolička mreža više ne funkcioniše.
U tom smislu, depresija kod Stankovića postaje trenutak istine. Subjekt, suočen sa sopstvenom nemoći, vidi sebe bez ogledala društva. On više ne traži priznanje, jer je izgubio veru u mogućnost komunikacije. Ta tišina, međutim, nije prazna. Ona ima filozofsku težinu. Ona označava povratak subjekta sebi, ali ne kao trijumf samospoznaje, već kao bolno suočenje sa vlastitom neispunjivošću.
Etika autentičnosti i granice samoprevazilaženja
Naslov knjige — Iz svoje kože — sadrži paradoks. Čovek ne može izaći iz svoje kože, jer bi time prestao da bude ono što jeste. Ipak, želja da se izađe iz kože označava čežnju za transcendencijom, za prelaskom granica sopstva koje je postalo zatvor. U tom smislu, Stankovićev naslov ima etičku i egzistencijalnu dimenziju. On svedoči o čoveku koji više ne može da podnese sebe, ali koji i dalje želi da opstane. To je tačka između samoodricanja i samoodržanja.
Sartr je tvrdio da je čovek osuđen na slobodu – da je uvek odgovoran za smisao svog postojanja, čak i kada se taj smisao raspada. Stanković, međutim, pokazuje granice te egzistencijalističke etike: postoje trenuci kada sloboda više nije dar, već prokletstvo. Biti slobodan da odlučiš, ali nesposoban da želiš – to je paradoks depresije. Sloboda se pretvara u teret, jer nema više cilja koji bi je usmerio.
Ipak, upravo u toj granici Stanković otkriva novu vrstu autentičnosti: autentičnost priznanja nemoći. Dok savremena kultura slavi samoprevazilaženje, on slavi preživljavanje. Njegov čin ispovedanja depresije nije slabost, već etički čin — priznanje da je ljudsko biće ograničeno, ranjivo, i da smisao ne mora uvek biti pronađen. U tom smislu, Stanković se približava Kjerkegrovom poimanju očaja: očaj nije samo gubitak vere, već i mogućnost njenog ponovnog rađanja. Kada sve izgubi smisao, jedino što ostaje je mogućnost da se počne iznova – ne kao herojski podvig, već kao tiha odluka da se izdrži.
Depresija kao društveno-filozofski simptom
Iako je Stankovićeva knjiga intimna ispovest, ona ima duboko društveno značenje. Njegova depresija nije samo lična, već i civilizacijska. U društvu koje proizvodi stalnu napetost između ideala sreće i stvarnosti praznine, depresija postaje norma. Erih From je još sredinom XX veka govorio o „bolesnom društvu“ – društvu koje od pojedinca zahteva da se prilagodi neljudskim uslovima. U tom smislu, Stankovićev bol je simptom zdravog čoveka u bolesnom svetu.
Savremeni kapitalizam, kako primećuje Bjung-Čul Han, ne zasniva se više na represiji, nego na preopterećenju pozitivnošću. Subjekt više nije potlačen zabranama, nego iscrpljen zahtevima da stalno bude produktivan, radostan i motivisan. Depresija postaje reakcija na taj „imperativ sreće“. Stankovićev tekst ruši tu ideološku sliku: pokazuje da je tuga legitimno stanje, da bol može biti način mišljenja, a ne samo greška u hemiji mozga.
Filozofija depresije, kako se može rekonstruisati iz njegove knjige, jeste filozofija otpora. Odbijanje da se bude „dobro“ u svetu koji je lažno dobar jeste čin etičkog bunta. U tom smislu, Stanković stoji u tradiciji onih mislioca koji su u patnji videli politički potencijal – od Ničea do Kamija. Depresija postaje forma pasivnog otpora: odbijanje da se učestvuje u društvenom karnevalu sreće.
Ontološka samosvest bola: prema filozofiji melanholije
Julia Kristeva u delu Sunce crno: depresija i melanholija piše da je melanholija „jezik koji nastaje kada se smisao uruši“. Depresivni subjekt govori jezikom bola, koji nije komunikacija nego svedočanstvo. Stankovićev tekst upravo je takav: svaka rečenica je pokušaj da se iz neizrecivog izvuče smisao. U tom pokušaju se otkriva ono što bismo mogli nazvati ontološkom samosvešću bola – sposobnošću da se bol pretvori u refleksiju, a refleksija u formu preživljavanja.
Walter Benjamin je pisao da melanholik vidi svet kao ruševinu istorije. Kod Stankovića, ta ruševina je unutrašnja: to je ruševina sopstvenog smisla. Ali, paradoksalno, upravo ta ruševina postaje mesto stvaranja. Kada više nema iluzija, misao postaje čista. Bol nije više neprijatelj, već izvor samospoznaje.
U tom smislu, Iz svoje kože nije knjiga o bolesti, nego o istini: o istini da je čovek biće koje pati, i da je patnja nužan uslov svesti. Ako biće postoji samo kroz iskustvo bola, onda je depresija — koliko god bila razorna — i ontološki događaj, trenutak u kojem se čovek suočava sa sobom bez posrednika. To je trenutak istine koji razgolićuje, ali i oslobađa.
Zaključak: Izlazak iz kože kao hermeneutički put ka sopstvu
Na kraju, pitanje „kako izaći iz svoje kože“ postaje metafora hermeneutičkog procesa: razumevanja sebe kroz ono što se ne može izbeći. Stanković ne izlazi iz svoje kože; on uči da je razume. Izlazak nije fizički, već duhovni čin — prelazak iz nesvesnog trpljenja u svesno promišljanje. Time on pokazuje da filozofija i terapija nisu suprotne, već komplementarne: filozofija daje smisao tamo gde medicina vidi poremećaj.
Knjiga Iz svoje kože može se čitati kao dijalog između filozofije i psihologije, između bola i smisla. Njena snaga leži u iskrenosti: Stanković ne nudi rešenja, nego pitanje. A to pitanje — kako živeti sa sobom kada sebe ne možeš podneti — jedno je od najdubljih pitanja moderne filozofije.
U tom smislu, njegov tekst prevazilazi granice ispovesti i postaje misaoni čin. To je filozofska terapija u praksi: pokušaj da se život razume kroz govor, a bol pretvori u znanje. Depresija, u njegovom iskustvu, nije kraj, već početak novog načina bivstvovanja – bivstvovanja koje zna da bol nije greška, već deo istine bića.
Izlazak iz kože, dakle, ne znači bekstvo, već povratak: povratak sebi, sada bez iluzija, ali i bez straha. To je hermeneutički put ka autentičnom sopstvu – sopstvu koje zna da smisao nije dat, već stalno stvara svoj horizont.
