Živeti u Jugoslaviji nije nužno isto što i živeti Jugoslaviju. Ipak u post-socijalističkoj teoriji, fokus ostaje na teorijama sećanja. Ovaj rad je napisan sa željom da bar delimično otkloni potcenjivački diskurs prema jugonostalgiji i pokuša da identifikuje značaj ovog fenomena.
Od pada Berlinskog zida, kroz omamljujuću perspektivu tranzicije kao „povratka društva na jedini mogući put: put demokratije i ekonomije modernog tržišta“ (Lazić, 2004), odjednom se čitava javnost iznenadila što su post-socijalistički subjekti ipak zaključili da se „demokratija ne jede“ (“Rumuni se s nostalgijom prisećaju Čaušeskua”, Politika, 20.1.2011) i podlegli surovoj bolesti nostalgije. Brojni analitičari su pojavu nostalgije u post-socijalističkim društvima počeli da definišu kao sublimirani osećaj poraza tzv. gubitnika tranzicije, neretko učitavanjem značenja „lenjih socijalističkih (ne)radnika“ koji se ne snalaze u borilačkom ringu tržišne borbe. Mediji i javno mnenje su pohrlili da sve svale na pop kulturu; efemerni uobičajeni efekat tranzicije koja ipak vodi svetloj budućnosti; jeftinu komercijalizaciju socijalističkih artefakata i još jeftiniju psihologiju žali „nacija koje oduvek vape za centralizovanim vladama i očinskim figurama“. Političke elite zadovoljno tapšu ovim banalizacijama, dok i dalje revnosno utvrđuju gradivo revizionističkih narativa.
Teorija sećanja
Isti i/ili slični procesi događaju se i na prostoru bivše Jugoslavije. Sa željom da bar delimično proniknemo dublje u suštinu jugoslovenskog sećanja i značaja nostalgije za post-socijalističke identitete građana bivše Jugoslavije, pri tome odbacujući postojeće banalizacije i relativizacije, odlučili smo da analiziramo odnos prema Jugoslaviji i jugonostalgiji u Sloveniji, Bosni i Hercegovini i Srbiji. Ove tri države odabrane su zbog njihovih različitih postsocijalističkih trajektorija, uloga u ratovima i raspadu Jugoslavije. Fokus istraživanja je na generaciji poslednjih pionira – današnjih tridesetogodišnjaka i četredesetogodišnjaka, koji su u SFRJ živeli samo tokom svog najranijeg detinjstva.
Međutim, živeti u Jugoslaviji nije nužno isto što i živeti Jugoslaviju. Ipak u post-socijalističkoj teoriji, fokus ostaje na teorijama sećanja. Ovaj rad je napisan sa željom da bar delimično otkloni potcenjivački diskurs prema jugonostalgiji i pokuša da identifikuje značaj ovog fenomena. Kada govorimo o generaciji poslednjih pionira, njena relevantnost nam se učinila očiglednom. Istraživanja ove ciljne grupe se do sada nisu dovoljno sprovodila, pretpostavljamo, u cilju zadržavanja zvaničnog diskursa da se o bilo kakvom jugoslovenskom sećanju može govoriti samo sa „onima koje je već vreme pregazilo“. Međutim, generacija poslednjih pionira se, nakon ratova i stvaranja novih suverenih nacionalnih država, našla u svojoj kasnoj mladosti/ranoj zrelosti, sporo preuzimajući vodeće pozicije u društvu ili se bar nadajući da će ih jednom preuzeti.
Šta uopšte znači generacija poslednjih pionira? U ovom radu koristimo definiciju generacije koju je dao Todor Kuljić u svom delu Sociologija generacije (2009) gde se pripadnost generaciji definiše kroz učešće u istim događajima, stvarnim i izmišljenim ili kako Karl Mannheim to definiše, generacija je forma kolektivnog identiteta i zajednice koju povezuju vrednosti i ciljevi, iskustva i verovanja (Mannheim, 1978). Za generaciju poslednjih pionira simbolički događaj postanka pionirom je obeležio njihov identitet. Postati pionir značilo je postati građanin, postati Jugosloven. Svi ispitanici su delili vesela sećanja, uglavnom obojena dečijom radošću i svečanim karakterom tog događaja. Iako možda sam događaj koji smo odabrali kao ključnu tačku formiranja generacijske grupe koju smo istraživali može delovati kao banalni događaj iz detinjstva, njegove političke implikacije i uticaj na tu generaciju su mnogo šire.
Dovoljno stari da su živeli u SFRJ, dovoljno mladi da su propustili njene „najbolje“ godine, kakav je osećaj nostalgije ove mlade aktivne populacije Slovenije, Bosne i Hercegovine i Srbije?
Jugonostalgija – sećanje, fantazam ili otpor
Jugonostalgija se najčešće upisuje u koncepte kontra-sećanja kao javnih prostora van kontrole države i dominantnih diskursa političkih elita (Svetlana Boym, 2001). Reflektivna nostalgija (Boym, 2001: 49) nastaje u intimnosti porodice, ličnih predmeta, emocija reprezentovanih umetnošću, hobijima, i u „sajber“ sferi: korespondira sa sadašnjošću, zadržava se u sferi privatnog života. Ovde bismo morali društvene odnose analizirati i kroz prizmu slogana drugog talasa feminizma „Lično je političko“ i upravo takvim pristupom oduzeti pravo vladajućim javnim diskursima da minimiziraju značaj i političku vrednost pojma (jugo)nostalgije.
Fenomen jugonostalgije se javlja u sve tri istraživane zemlje (istraživanje je sprovedeno na uzorku od 22 ispitanika iz Slovenije, BiH i Srbije, oba pola, rođenih između 1974. i 1982), u generaciji poslednjih pionira koja svakako ne pripada „usual suspects“ grupi „tranzicijskih gubitnika“. Kroz razgovore sa ispitanicima, zaključili smo da se jugonostalgija manifestuje kao strategija otpora (post)jugoslovenskih subjekata u dva smisla: s jedne strane, otpora prema negaciji njihovih identitarnih korena, sprovedenoj kroz istorijski revizionizam vladajućih elita, a s druge strane, kao strategija ka legitimizaciji njihovih socijalnih i političkih zahteva danas, posebno antinacionalističkih pozicija.
Politike sećanja nerazdvojive su od politika identiteta. Za jednu imaginarnu zajednicu (Benedict Anderson, 1983) poput nacije, sećanje i zaborav su suštinski važni za osećaj pripadnosti. Konstrukcija nacionalnih zajednica zahteva iste korpuse sećanja, podjednako koliko i iste korpuse zaborava.
Jezičke politike su odigrale ključnu ulogu u procesu raspada Jugoslavije – bilo je potrebno stvoriti onoliko jezika koliko postoji novih država, uključujući najnoviji, crnogorski jezik, utvrđen nakon 2006. Međutim, upravo se jezička bliskost javljala kod svih ispitanika kao prvenstveni i najsnažniji osećaj bliskosti.
Maurice Halbwachs kaže: „U stvarnosti nikada nismo sami“ (Halbwachs, 1968: 2) i tvrdi da ne postoji mogućnost za isključivo individualno sećanje. Konstruišemo i rekonstruišemo naše sećanje na osnovu zajedničkih pojmova društva u kome živimo i na osnovu sećanja drugih sa kojima delimo naša sećanja. Halbwachs objašnjava sećanja iz detinjstva kao indirektna sećanja, sećanja koja smo interiorizovali kroz diskurs drugih, najčešće naših roditelja. Svi naši ispitanici su upravo to pitanje postavljali sebi – koliko su njihova sećanja zapravo njihova, a koliko su to sećanja njihovih roditelja.
Pravo na sećanje se često negira ovoj generaciji. Čak i da je u potpunosti slučaj da su preuzeli sećanja svojih roditelja, stavove prema ekonomskoj i političkoj realnosti SFRJ, sam intimni osećaj sreće ili mira nije mogao u potpunosti biti indukovan okruženjem. Kao što i Halbwachs kaže u Kolektivnom sećanju „svako individualno sećanje je jedna tačka gledišta na kolektivno sećanje“ (Halbwachs, 1968: 33). Naša sećanja se kreiraju u određenom kontekstu epohe, njene istorije, u odnosu prema sredini. Halbwachs govori o tome da „postoji nekoliko kolektivnih sećanja i samo jedna istorija“ (Halbwachs, 1968: 73).
Naravno, Halbwachsu zameramo koncept jedne istorije. Radije bismo rekli da su i istorije mnogobrojne koliko i sećanja; i da je istorija neodvojiva od sećanja. Istorijske činjenice ne postoje van njihove interpretacije u javnom prostoru, u diskursu revizionizma i mitologije. Svaka Istina ima svoju istorijsku dimenziju (Alain Badiou, 2010). Svaka privatna istorija, u procesu akcije i reakcije, kreira i državnu istoriju i kada pokušavamo da saznamo fenomene sećanja i nostalgije, moramo ih posmatrati kroz date društveno-državne procese kreiranja istorije i njene revizije.
Sećanje se nalazi u centru borbi moći različitih aktera oko „legitimne definicije stvarnosti“ (Bourdieu, 1989). Putem političkih mitova, kojima države bivše Jugoslavije obiluju i o kojima se već naširoko pisalo, akteri moći sprovode revizionizam. Vladajući akteri sprovode strategije revizionizma konfliktnih nasleđa – bilo u smeru pacifikacije društvenih odnosa ili u smeru otvaranja određenih aspekata potisnute istorije ili bežanja od odgovornosti i brisanja kriminalne prošlosti (Mink u Mink i Neumayer, 2007: 15). Revizionističke strategije u bivšim jugoslovenskim državama su doprinele propagandi etničke mržnje koja se i dalje nastavlja. Čak i ako se unekoliko diskurs izmenio, nešto suptilniji revizionizam usađuje i jača ideju neizbežnosti raspada Jugoslavije.
Većina ispitanika, iako složni u tvrdnji da političke elite manipulišu istorijom, smatra da je raspad države bio neizbežan. Međutim kada se podrobnije pristupi ispitivanju razloga za takvo mišljenje, ispitanici postaju sve nesigurniji u sopstvene stavove i znanje o istoriji – konfuzija je zajednička za sve tri istraživane države. Kada simplifikovanjem istorije ubedimo sebe da „sve znamo“, uviđamo da u stvari ne znamo ništa. Promenili smo nazive ulica, državne praznike, narodne heroje. Toliko da više nisu ni narodni, nego nacionalni. Upravo na sve te promene, jugoslovenstvo reaktivno odgovara. Kao što Pavle Levi dodeljuje jugoslovenstvu koncept „nullibiquité“ Jacques Lacana i objašnjava kako „Jugosloveni, u onoj meri u kojoj je „autentično“ jugoslovensko biće sadržano isključivo u višku koji prevazilazi svaki kodifikovani i afirmisani oblik nacionalnog identiteta“ (Levi, 2009: 115).
Dubravka Ugrešić (1996) kaže da svaka nostalgija, kada su sećanja izbrisana, bez obzira na sopstvenu trivijalnost, postaje opasna i subverzivna. Nostalgični simptomi su se u XVII veku lečili pijavicama, hipnotičkim vrućim emulzijama, opijumom i povratkom u zemlju rođenja. Više je ne lečimo pijavicama, ali revizionistička propaganda može imati hipnotičke i toksičke efekte. Štaviše, nostalgiju tretiramo kao banalni, intimni fenomen bez ikakve važnosti za javni i politički život.
Svetlana Boym razlikuje dve vrste nostalgije: restorativnu i reflektivnu (Boym, 2001). U tom smislu možemo sve revizionističke prakse „jedine prave dugo sputavane istorije“ nazvati restorativnom nostalgijom, koja se poziva na nacionalističke diskurse i pre-jugoslovenske države. Reflektivna nostalgija dovodi u pitanje zvanična sećanja i ostaje u domenu želje. No, nostalgija je takođe i stav sadašnjosti. Postavši odbrambeni mehanizam, nostalgija je postala sentimentalni odgovor na politiku sa potencijalom da postane političko sredstvo.
Predstavljajući je kao efemerni fenomen bez ikakvog političkog značaja, politika oduzima građanima bivše Jugoslavije svaku pretenziju na legitimizaciju njihovih zahteva za državom blagostanja, međuetničkim suživotom, odgovornošću političkih elita za raspad države i ekonomsku destrukciju bivših jugoslovenskih zemalja. Generaciji poslednjih pionira, kroz oduzimanja prava na sećanje, oduzima se pravo na gore iznete zahteve.
Optužbe i priznanja nostalgije nikada nisu neutralne (Boyer u Todorova et Gille, 2010: 21). Mink (2007) predlaže da treba prihvatiti pluralitet istorijskih narativa u njihovoj subjektivnosti i naterati ih da međusobno stupe u dijalog. U svim bivšim jugoslovenskim državama, političke elite, bile one nacionalističke ili liberalne, dale su ime „jugonostalgičara“ svima koji su otvoreno iskazali kritičke pozicije novim antijugoslovenskim mitologijama (Velikonja 2008, 2010). Strategija otpora građana protiv novih nametnutih identiteta se transformisala u identifikaciju i zahtev za kontinuitetom s njihovim jugoslovenskim identitetom. Komercijalizacija se javila kao pacifikacija pitanja Jugoslavije, i kontinuiteta jugoslovenskog identiteta. Ili kako je to jedan od ispitanika iz Srbije opazio: „Kad jednom nešto postane roba, prestane da bude kritika“.
Ideja formalnog stvaranja nove Jugoslavije kod poslednjih pionira se javlja kao moguća jedino kroz pristupanje Evropskoj uniji. Koliko smatraju nemogućim da se ponovo stvori nova Jugoslavija, podjednako smatraju da će EU stvoriti jedan jugoslovenski prostor bez granica, zajednički ekonomski prostor, sa zajedničkom valutom koji će zahtevati ujedinjenje bivših jugoslovenskih zemalja radi jačanja unutrašnje pozicije.
Bez obzira da li se radi o novom zajedničkom kulturnom identitetu, post-jugoslovenskom identitetu koji je stvoren (prema jednom ispitaniku iz Srbije) ili će se nešto promeniti sa dolaskom novih generacija (prema jednoj ispitanici iz Slovenije), ostaje utisak da jedna kulturna Jugoslavija i dalje postoji. U svakom slučaju, poslednji pioniri se žale na manjak stvarnog dijaloga o Jugoslaviji u svojim državama. Ili kako je jedna ispitanica iz Bosne i Hercegovine rekla: „Apsurdno je da je Univerzitet u Gracu postao najznačajniji istraživački centar za Jugoslaviju.“
Politički potencijal intimnog otpora
Ekonomska istraživanja pokazuju da su generacije rođene između 1978. i 1984. „izgubljene“, zadužene, nezaposlene generacije, bez ikakvog socijalnog osiguranja ili finansijske sigurnosti – premladi da bi živeli u „srećnim“ socijalističkim vremenima, prestari da bi očekivali da će izaći iz krize i javnih dugova („Generacije koje će vraćati dugove”, B92.net, 27.7.2012).
U doba „kraja ideologije“, industrija nostalgije cveta. Odričući svaki ideološki karakter sećanjima/mišljenjima/stavovima koji se suprotstavljaju jedinoj „dozvoljenoj“ ideologiji 21. veka, neoliberalnom kapitalizmu, nostalgija postaje ružno ime za politički stav. U konceptu Tanje Petrović (2012) današnja percepcija jugonostalgije oduzima pojedincima mogućnost da budu shvaćeni ozbiljno (Petrović, 2012: 13). Nostalgija može mobilizovati, legitimizovati i emancipovati, to je jedna produktivna i analitička kategorija (Petrović, 2012: 191). Sećanje nije samo individualni akt već i jedna forma društvene interakcije (Kuljić, 2011: 51).
Ako jugonostalgiju poslednjih pionira definišemo kao potencijalni politički stav, dolazimo do dva ključna elementa: protiv negacije njihovih identitarnih korena i za legitimizaciju njihovih političkih i društvenih zahteva. Njihova jugonostalgija, kakva je prezentovana danas u medijima, banalizovana i komercijalizovana, nije njihova nostalgija. Oni retko učestvuju u komemoracijama, sem onima privatnog karaktera. Ne učestvuju u forumima i internet grupama na temu jugonostalgije, osim ponekad iz radoznalosti. Međutim, oni koriste internet i društvene mreže da bi ostvarili kontakte i prijateljstva sa generacijom iz drugih bivših jugoslovenskih republika. Putuju po bivšoj Jugoslaviji, slušaju savremenu muziku, gledaju filmove po svom izboru. Oni žive tranziciju i ekonomsku krizu i deo su Evrope. Najmlađi među njima su imali jedva 8 godina kada je raspad države počeo. Samo godinu dana nakon što su položili pionirsku zakletvu, Jugoslavija se raspala. Dakle, šta je za njih Jugoslavija?
Jedan od ispitanika je rekao da Jugoslavija nije bila „ni utopija, ni tiranija“. Nekoliko ispitanika je izjavilo da nisu bili svesni svoje etničke pripadnosti do samog početka rata. Pored ekonomske stabilnosti, osećaja slobode i sigurnosti, kulturna politika se često ističe kao jedan od pozitivnih aspekata, posebno nasuprot trenutnoj katastrofalnoj situaciji u sektoru kulture i umetnosti, naročito u Bosni i Hercegovini i Srbiji.
O ekonomskim efektima tranzicije, koji su urušili odnose društvene jednakosti kakvi su postojali u Jugoslaviji, jedan od ispitanika je rekao: „Oni (političari i lideri partije) su išli na godišnje odmore, ok, u vile u Neumu, ali i radnici su išli na godišnje odmore u radnička odmarališta i postojale su šanse da će se te dve grupe sresti na plaži. Danas političari idu na letovanje na Maldive, a radnici preturaju po đubretu“.
Poslednji pioniri imaju prijatelje i poznanike iz drugih bivših jugoslovenskih zemalja, a u našem uzorku je bilo 7 ispitanika koji dolaze iz „mešovitih“ brakova. Pojedini ispitanici su i sami partneri u „mešovitim“ brakovima. Kada se postavi pitanje emocije jugoslovenskog identiteta, osećaj ponosa na činjenicu da su bili Jugosloveni je motiv koji se ponavlja.
Šta oni danas misle o toj jugonostalgiji? Jedan od ispitanika iz Srbije je primetio da „komercijalizacija čini da se izgubi subverzivni potencijal“. Jugonostalgija poslednjih pionira ne predstavlja žal za izgubljenim vremenima, jer ih oni nikada nisu ni živeli. Ona ne predstavlja ni simplifikovanu, komercijalizovanu, banalizovanu pop kulturu. Ne predstavlja ni idealistički pogled na državu koja je nekada postojala. Oni prihvataju raspad zemlje, ne odobravaju ratove, i traže dijalog o Jugoslaviji da bi poboljšali svoju sadašnjost. Poslednji pioniri žele legitimizaciju jugoslovenskog sistema i svog jugoslovenskog identiteta, bez stvaranja nove države, identiteta njihovog detinjstva i njihove budućnosti.
Nasuprot čestim iluzijama, procenat stanovnika koji su se izjašnjavali kao Jugosloveni u popisima tokom postojanja Jugoslavije nikada nije bio većinski. Međutim, to nije sprečavalo stvaranje jugoslovenskog identiteta. Danas, Jugoslavija više ne postoji ali to ne znači da i dalje ne postoje Jugosloveni.
Jugoslovenski identitet danas kod poslednjih pionira postoji, pre svega, kao izraz antinacionalističkih pozicija i strategije otpora prema artificijelno konstruisanim nacionalnim identitetima. Većina ispitanika u Srbiji je upravo ovako definisala svoje osećanje jugoslovenskog identiteta. Jugoslovenstvo je postalo sredstvo borbe protiv nacionalizma. Ili kako je jedan ispitanik iz Slovenije rekao: „Ne deklarišem se kao Jugosloven, sem kada me nerviraju nacionalisti.“ Kao i svaki identitet, jugoslovenski identitet je složen i ima brojne slojeve. Neki od ispitanika su tražili da se izjasne kao istovremeno Srbi/Bosanci i Hercegovci/Bošnjaci/Hrvati/Slovenci i Jugosloveni.
Upitani o dobrim stranama Jugoslavije, poslednji pioniri se slažu da su to bili besplatno obrazovanje, sistem socijalne zaštite, sigurnost zaposlenja i pravna država. To nužno ne znači da žele povratak u jugoslovenski model socijalističkog sistema, što ne isključuje želju za nekim drugačijim socijalističkim modelom. U svakom slučaju, žele drugačiji sistem od onoga u kome žive. Revizionizam je sprečio nastanak levice u bivšim jugoslovenskim država, dok ga podsmešljiv odnos prema Jugoslaviji uporno koči.
Nostalgija i ideologija
Jednom kada se revizionizmi prevaziđu, jugoslovenski prostor nije više ni nostalgičan, ni imaginaran, ni bivši.
Koncept jugonostalgije na način na koji se promišlja danas mora biti ponovo promišljen. Nostalgija, kao multidimenzionalni koncept, ima različita značenja za različite generacije. Dok je javni diskurs zasićen pop dimenzijama, dok je političke elite negiraju, a naučne zajednice analiziraju, treba prihvatiti generacijski jaz sećanja i načine sećanja. Ako zaista želimo da saznamo koncept nostalgije u generaciji poslednjih pionira, moramo joj prići posve drugačije, kao jednoj produktivnoj i analitičkoj kategoriji (Petrović, 2012).
Negativna konotacija nostalgije je ostavila traga na poslednjim pionirima. Oni ne žele da se izjasne kao jugonostalgičari. Oni sumnjaju u sopstveno znanje i sopstveni sud o Jugoslaviji. Oni prihvataju novonastale realnosti svojih novih država. Ali i prihvataju nove procese regionalnih i evropskih integracija. Međutim, nikako ne smemo ostaviti po strani subverzivnu crtu sećanja i nostalgije. Ako je prihvatimo kao reaktivno i mobilizirajuće sećanje, koncept koji nalazimo kod Georgesa Minka (2010), ostaje nam da saznamo šta ona tačno mobiliše.
Možda se, kada govorimo o generaciji poslednjih pionira, ne radi o nostalgiji, nego jednostavnom i/ili kritičkom sećanju. Direktno i indirektno sećanje, kao reflektivna nostalgija, ne briše istoriju. Sećanje poslednjih pionira deluje u interakciji sa sadašnjošću. Ono je subverzivno u odnosu na iscrpljene diskurse političkih elita koji su donele toliko zla regionu. Njihovo sećanje ne prihvata diskurs u kome ne možemo promeniti političke, ekonomske i društvene realnosti. Sećanje poslednjih pionira zahteva od vlada socijalnu sigurnost, ekonomski progres, vladavinu prava. U odnosu na sećanje na Jugoslaviju, poslednji pioniri žele bolje uslove života. Ako je jednom bilo moguće, ne vide zašto ne bi bilo ponovo moguće. „Kritička refleksija postkomunističkog stanja može se razviti samo u opoziciji prema onome što sam nazvao postkomunističkim diskursom“ (Buden, 2012). Poslednji pioniri kroz svoju prizmu jugonostalgije kreiraju kritičku refleksiju svojih (post-)jugoslovenskih društava.
***
Vreme je da na drugačiji način priđemo pojmu nostalgije kod najmlađih generacija i da mu damo na značaju jedne ozbiljne strategije otpora tranzicionim društvima. Umesto jačanja ideje konfliktnih zajednica, trebalo bi istraživati skrivene snage jugonostalgije za transformaciju u novi motor razvoja bivše Jugoslavije. Jugoslavija, sećanje na Jugoslaviju i jugonostalgija se ovde nalaze kao motori ideje progresa. Nostalgija postaje emancipatorska, kao kod Kuljića (2011). U duboko osiromašenim društvima, u traganju za smislom i ideologijom (Velikonja, 2010), nije samo identitarni kontinuinutet taj koji se potražuje. Nostalgija postaje ideologija sama.
Uz prihvatanje evidentne potrebe da se nastavi sa istraživanjima na razini većeg uzorka, kao i sa jačanjem hipoteza ostvarenih na osnovu empirijskih podataka, moramo se pitati da li podjednako imamo i potrebu da preimenujemo ili damo novo značenje pojmu jugonostalgije. Samom činjenicom da poslednji pioniri traže određene elemente društva i jugoslovenskog državnog ustrojenja, kao i da Jugosloveni i dalje postoje, moramo se pitati da li se ovde zaista ne radi o jednoj novoj ideologiji, jugoslovenskoj ideologiji.
Ovaj članak je nastao na bazi master rada, izrađenog tokom istraživanja na master studijama iz političkih nauka u periodu od 2010. do 2012. na Univerzitetu Panthéon Assas u Parizu, odbranjenog 27.9.2012 pod mentorstvom profesora Yvesa Surela.
Izvor: 6yka
