Trigger warning


(Samo za strpljive i začuđene)


Ovaj tekst „preživećete“ uz tri uslova. Prvi i najvažniji, morate biti zainteresovani za ono što se naziva egzistencijalizam ili filozofija egzistencije. (Ili jednostavno, morate se čuditi „nepodnošljivoj lakoći ljudske egzistencije“) Drugi, morate imati strpljenja. Treći uslov, ne nužan ali se svakako preporučuje ukoliko želite “celokupno” iskustvo, je da uz sebe imate čašu ili šolju vašeg omiljenog pića. Zašto biste uopšte morali da „preživljavate“ jedan tekst? Zato što njegova dužina, tj. broj karaktera upadljivo i nadam se iritirajuće prekoračuje obimnost i broj karaktera ostalih tekstova koje možete locirati na online magazinima i portalima. Lično, kao neko ko je rođen u poslednjoj deceniji prošlog milenijuma i ko sebe smatra „detetom 20. veka“, uvek pre biram papir nego tablet, olovku nego tipku. Da je mogućnost mog izbora apsolutna izabrao bih da pišem za neke štampane novine, koje bi se prodavale barem u isto toliko primeraka koliko „klikova“ ima jedna stranica nekog portala. Pošto bi borba za istrebljenje tehnologije bila ne samo jedan ultimativni sizifovski posao, već bi, nažalost, značila i borbu za istrebljenje čoveka samog, jer tehnologija je zaista postala naša „druga priroda“ (ako sve vreme nije bila i „prva“ na neki način), to znači da se u određenoj meri moramo prilagoditi i naučiti da je kontrolišemo, kako ona ne bi kontrolisala nas. Pa ćemo umesto da pišemo za štampane novine, pisati za portale i online magazine. Ali to ne znači da u našem prilagođavanju moramo ići do kraja, odnosno u krajnost. Pažnja prosečnog čitaoca je danas kraća nego ikada pre, interesovanja su se toliko namnožila da su se, paradoksalno, suzila. Tako da možda moramo suspendovati naš san o pisanju olovkom i čitanju sa papirom u rukama, ali ne moramo da se povinujemo zakonima instant tržišta i pišemo članke od 500 do 2000 karaktera jer se takvi najviše ili jedino do kraja čitaju. Zato pišem za sve one koji žele ili imaju potrebu da čitaju. Ponavljam, da čitaju. A ne da registruju informacije, prikupljaju „korisne savete“ ili brza i praktična uputstva i rešenja za „svakodnevne muke običnog čoveka“. „Sedam saveta kako biti srećan ujutro“, „Promenite život za mesec dana uz ovaj jednostavan trik“, „Naučite tri jezika za nedelju dana bez po muke“, „Nemate sreće u ljubavi? Evo šta sigurno radite pogrešno a niste ni svesni“ „Mudre reči našeg velikog pisca“. Zato dužina ovog teksta može da iritira, ali ta iritacija može biti vredna ukoliko se izdrži njen prvobitni udar. Ona i treba da iritira, da vas izbaci iz vaše svakodnevice. Da vas natera da od čitanja jednog online članka napravite ritual. Da se udobno smestite, uzmete piće, isključite vaše ometajuće uređaje (na kojima ne čitate), da se izolujete i da se posvetite jednoj, teško mi je ovo i da napišem, ali nadam se jednoj još uvek ne izumirućoj aktivnosti, jednom činu, jednom zanatu, jednom umeću. Umeću čitanja. Mnogi danas svašta i nešto „čitaju“. Ali koliko nas zaista Čita? Žan Pol Sartr, jedan od glavnih junaka ovog teksta, davno je napisao: „Ljudi čitaju brzo, loše i sude pre nego što su shvatili.“ A u to vreme kada je on to napisao nije bilo interneta. Zamislite šta se onda danas dešava?! Dakle, kao što sam ja dao svoje vreme i uložio rad kako bih na najbolji mogući način preneo drugima ono što mene iskreno zanima i što smatram da bi još neke moglo zanimati ili im biti vredno na neki način, tako i ja očekujem da čitalac uloži svoje vreme i svoj trud da pročita ovaj tekst. Ne samo da onda sve ima više smisla, i moje pisanje i njegovo ili njeno čitanje, već na taj način i ja, kao autor, postajem čitalac, a i čitalac postaje autor koji svojim čitanjem nastavlja tamo gde sam ja stao. Zvuči bajkovito? To je zato što i jeste, bar za savremene okolnosti. Ali samo uz takve naizgled bajkovite napore moći ćemo nešto da promenimo, i kod nas samih i u opštoj kulturološkoj praksi. Želim vam ugodno i nadam se zabavnoj čitanje. Ukoliko povrh toga i nešto novo saznate i usvojite, onda je moja misija ispunjena.

Preteče filozofije egzistencije


Senzibilitet koji vlada Evropom 19. i 20. veka određen je ubrzanom promenom ljudske stvarnosti. Ta promena u velikoj meri ima karakter nasilne promene koja se pogubno odražava na modernog čoveka, a rasprostire se na sva polja njegove delatnosti: društveno-političko, ekonomsko, etičko, naučno polje, tehničko-tehnološko itd. Čovek stiče veću slobodu kroz individualizaciju, veću moć nad prirodom i svetom oko sebe, u najširem smislu te reči, ali istovremeno sve više upada u stanje očajanja, strepnje, straha i nesigurnosti. Dobro naštimovani umovi imali su sluha za te promene. Još su u 19. veku Niče, Dostojevski i Kjerkegor, da nabrojimo najpoznatija ali i najuticajnija imena, podigli svoje glasove i još značajnije svoja pera protiv onoga što su oni percipirali kao proces sveopšte moralne degradacije, koji se dešava u samom cvatu moderne civilizacije. Nisu se oni istakli toliko zbog same činjenice da su reagovali, već zbog originalnog načina na koji su reagovali, načina koji je doneo jednu novu struju mišljenja i shvatanja ljudske stvarnosti.

Niče (1844 – 1900) je proglasio dekadenciju evropskog duha, od Platona do njegovih dana, u kojoj je čovek postao biće stada i egzistencijalno propadajući izgubio svoju izvornu vitalnost, svoju životnost, odnosno svoju konkretnost, za Ničea utemeljenu u voljnoj, nagonskoj i instinktivnoj prirodi. To ne znači da je Niče pozivao na nekakav povratak primitivnoj životinjskoj prirodi, naprotiv, volja za moć, pojam koji je, možda i više nego bilo koji drugi filozofski pojam, pogrešno protumačen i ideološki zloupotrebljen, nije ništa drugo nego volja za život, delatni, stvaralački život u kojem će individua uprkos svakoj indoktrinaciji i društveno-ideološkoj prisili moći da razvija svoju individualnost. Sam Niče izrazito anti-akademski nastrojen, protiv tradicije, odbacujući sve moralne i teološke ideale i idole, putem kritike kao genealogije, razarajući taj veliki i nabeđeni ljudski razum koji precenjuje svoje sposobnosti, traži zablude i “greške u koracima” koje su nas dovele do ruba provalije. Niče ne želi da skočimo, ali ne želi ni da koraknemo unazad, već da ostanemo na rubu i dok zamišljeni i hipnotisani gledamo u ambis da se trgnemo i ukoliko ne padnemo ili se ne bacimo, onda… Jer, sami sebe ne možemo izbeći, ali možemo se drugačije sagledati, svesni svoje pozicije i svojih koraka.



Literarni genije Dostojevski (1821 – 1881) jeste takođe neko ko je uspeo dubinski da sagleda, protumači i opiše ljudsku situaciju i to ne samo 19. veka već uopšte. Karakterizacija likova u njegovim delima sprovedena je sa izuzetnim osećajem za dubinsku psihologiju, čime je uticao i na samog Frojda, koji je Fjodora Mihajloviča smatrao začetnikom psihološke analize. Tematizujući teme poput zla, ljubavi, slobode, odnosa društva i individue, Dostojevski je uspeo da na neverovatno lak način predstavi one tanane slojeve ljudske egzistencije koji većini ostaju zauvek skriveni ispod površinske koprene.



Stariji i od Ničea i od Dostojevskog, danski mislilac Seren Kjerkegor (1813 – 1855) bavio se pitanjima i problemima kojima će se nešto kasnije i ova dvojica baviti, naime problemima i pitanjima već spomenute ljudske egzistencije. „Filozofija ne znači fantastički govoriti o fantastičkom, nego govoriti o onome što egzistira.“ Usmeren na individuu, na „egzistirajuće pojedinačno“, protiv hegelovskih sistema i kategorija “arogantnog” razuma, Kjerkegor polazi od onog konkretnog, od onog “ovde i sada”, od doživljaja, od trenutka, od onog konačnog i ograničenog. Protiv Hegelovog “apsolutnog duha”, Danac polazi od vlastite egzistencije, od onog proživljenog. Apstrakcija, filozofsko mišljenje i logički principi za Kjerkegora su nasilje nad egzistencijom, oni ubijaju njen polet, njenu snagu i njenu životnost. Nema „velike“ sinteze, pomirenje je iluzija, čovek večno ostaje u paradoksu egzistencije, rastrzan između razuma i vere, slobode i nužnosti, mogućnosti i stvarnosti, konačnog i beskonačnog. Kjerkegor sebe nije čak ni smatrao filozofom, već je pre govorio o sebi kao o “religioznom misliocu”, iako ni religije nije poštedeo kritike, smatrajući ih štetnim, pervertiranim i koruptivnim i zalažući se za lični i slobodni odnos sa Bogom.



Sva trojica spomenutih mislilaca smatraju se pretečama ili utemeljiteljima onoga što će se u jasnijem obliku razviti nakon njihovog vremena i poprimiti naziv egzistencijalizam ili filozofija egzistencije. Kjerkegor se ipak ističe, iako je trebalo vremena da se baš on prepozna kao otac egzistencijalizma, pre njega je recimo Karl Jaspers smatran rodonačelnikom tog pravca. Jasno je da su preovlađujuće teme i još važnije način na koji su one obrađivane kod Danca ono što ga ističe u odnosu na preostalu dvojicu, iako su u pitanju finese i nijanse. Mnogi autori, istoričari egzistencijalizma i tumači te filozofije, u potrazi za njenim korenima idu sve do starih Grka. Neki, sa druge strane, u francuskom velikanu Blezu Paskalu vide pra-oca filozofije egzistencije. Paskal koji se rodio tačno 190 godina pre Kjerkegora, ugravirao je svoje mesto u povesti egzistencijalizma, rasvetljavajući pojmove kao što su beskonačnost i ništavilo, vera i razum, život i smrt… Čuvena i bezbroj puta citirana i raznim interpretacijama obojena rečenica iz njegovih “Misli”: “Čovek je samo trska, najslabija u prirodi, ali to je trska što misli.”, dovoljna je za svako razložno određivanje Paskala kao prethodnika egzistencijalističke misli. Dok neki biraju da u delatnosti Svetog Avgustina vide istinskog začetnika. Sve su to legitimni koraci. Svaki stav o početku ima svoj razlog i svoj argument i dosta zavisi od slobode autora i njegovih preferencija koju priču će izabrati da ispriča. Ali šta je egzistencijalizam ili filozofija egzistencije i gde je zaista njeno rodno mesto i koji je to trenutak kada na svet dolazi filozofija egzistencije u svom punom sjaju? Na kraju krajeva i ovo je jedan od mogućih stavova, ali pokušaćemo da budemo konkretni. Najkonkretnije, trenutak nastanka filozofije egzistencije, u savremenom smislu te reči, može se locirati u pariskim kafeima na prelazu iz 1932. u 1933, kada je troje mladih filozofa sedelo za stolom u ulici Monparnas i ispijalo koktele sa sokom od kajsija.

Fenomenologija, Francuska i rađanje egzistencijalizma


Simona de Bovoar, Remon Aron i Žan Pol Sartr sedeli su u pariskom kafeu, najverovatnije u “Plinskom fenjeru” i u euforiji izazvanoj pravim filozofskim čuđenjem (ili koktelima i pivom koje su tamanili) razgovarali o najnovijem “otkriću” u filozofskom svetu – fenomenologiji. Aron samo što se vratio iz Berlina, gde je neko vreme studirao i gde se upoznao sa fenomenološkim pokretom. Utemeljitelj i vodeća ličnost pokreta bio je Edmund Huserl (1859 – 1938). Kako se navodi u kasnijim svedočenjima, koja su ostavili Simon de Bovoar i sam Sartr, to ih je “oborilo s nogu”. Sara Bejkvel u svojoj odličnoj i zabavnoj knjizi navodi kako je Aron rekao Sartru:
“Vidiš mon petit camarade, mali moj druže, ako si fenomenolog možeš da pričaš o ovom koktelu i da od toga napraviš filozofiju!”

Kažu da je Sartr, kada je to čuo, pobledeo. Simona de Bovoar je kasnije rekla da pre toga nikada nisu čuli za fenomenologiju. Sartr, koji je jedva čekao priliku za neku promenu, jer mu je nastavnički život bio dosadan, a i od detinjstva je čeznuo da postane veliki pisac, 1933. odlazi u Berlin da studira Huserla i fenomenologe. S obzirom da je nacistički režim baš te godine učvršćivao svoju vladavinu, Sartr se nije zadržavao dugo u Nemačkoj, ostavši tamo oko godinu dana. Kada se vratio u Francusku sa sobom je doneo novu filozofsku misao i svojevrsnu intelektualnu, ali i kulturološku, revoluciju. Dok su Huserl i njegovi učenici primenjivali fenomenološki metod na više tradicionalan način, želeći da od filozofije naprave “strogu nauku”, Sartr je fenomenologiju primenio na flašu pivu, koju njegov junak u “Mučnini” posmatra i fenomenološki opisuje. On se obratio svakodnevnim, običnim i naizgled ne toliko bitnim predmetima i doživljajima koje zanemarujemo zbog njihove očiglednosti i svakodnevnosti. Upravo to čini fenomenologija onako kako je Huserl zamislio, ali Sartr, želeći još više da se oslobodi filozofske apstrakcije koja teži “naučnosti”, nalazi posla za nju u svakodnevnom životnom iskustvu običnog čoveka, u onom konkretnom da konkretnije ne može biti. “Napravio je filozofiju od vrtoglavice, voajerstva, stida, sadizma, revolucije, muzike i seksa. Mnogo seksa.”, piše Sara Bejkvel. Dakle, kombinujući Huserla i Kjerkegora, uz blagu aromu Hajdegera i Hegela, Sartr kreira ono što će biti nazvano filozofijom egzistencije, odnosno egzistencijalizmom.

Fenomenologija je bila zaista revolucionarno filozofsko otkriće. Dok se tradicionalna filozofija, u vidu empirizma i racionalizma, bavila ili samim stvarima, razumu spoljašnjim objektima koje poput odraza i slika primamo putem oseta, ili apriornim principima, urođenim idejama nezavisnim od svakog iskustva, fenomenologija odbacuje takve pristupe i pokušava da sagleda čist tok našeg iskustva, odnosno način na koji nam se stvari pojavljuju. Za fenomenologiju nema više Kantove “stvari po sebi” koja bi ležala iza pojava, nema više “suštine” koja je skrivena iza fenomena i koja se nama prezentuje kroz njih, ono što se pojavljuje, kao fenomen, upućuje samo na sebe samo. To je osnovno polazište i Sartrove filozofije. Ali, za razliku od huserlovske fenomenologije, koja želi da ispita naše saznanje, tok naše svesti, kako bi obezbedila siguran osnov našem saznanju, i za razliku od hajdegerovske fundamentalne fenomenološke ontologije, koja bezlični i nedodirljivi Bitak postavlja u centar svog interesovanja, Žan Pol Sartr (1905 – 1980) u svojoj filozofiji polazi od konkretne, individualne egzistencije bačene u svet, sa svim svojim fakticitetima, svojom slobodom i teskobom koja iz ovih proizlazi. Sartr se obraća, slično Kjerkegoru, nama, tebi i meni, obraća nam se kroz fenomenološki megafon, kako bi naše svakodnevno i zanemareno iskustvo prelomio, opisao i protumačio i vratio nam ga kao nešto naše, i dalje otuđeno ali sada otuđeno u svojoj poznatosti i prisutnosti. Zato, dobro se zagledajte u svoju čašu ili šolju sa pićem, koju sam na početku teksta naveo kao jedan od uslova, koji kao što vidimo sada nema jedino hedonističku svrhu, zagledajte se u nju, gledajte je sa nesvakidašnjom pažnjom i koncentracijom, sve dok ne uvidite i ne opazite svaku njenu “tačku”, pokušajte da je posmatrate kao da nije predmet koji nazivamo “čašom” ili “šoljom”, udubite se u neku “drugu” stranu tog predmeta, možda če vam pred očima “iskočiti” nešto što do sada niste videli, a sve vreme se krilo tu, nešto nepoznato u poznatom. To se često dešava kada na drugačiji način vidimo stvari, ljude ili životinje kojima smo okruženi svakog dana. Ali to se uglavnom dešava u “graničnim” situacijama. Međutim, ne moramo čekati da zapadnemo u njih, možemo sami sprovesti svojevrsnu fenomenološko-egzistencijalnu redukciju i učiniti da nam ono poznato postane nepoznato odnosno poznato na drugačiji način.

Samo iz naslova Sartrovih glavnih dela, najpre filozofskih, “Transcendencija ega”, “Biće i ništavilo”, “Egzistencijalizam je humanizam”, pa iz naslova njegovih romana “Mučnina”, trilogija “Putevi slobode”, može se naslutiti ton njegove filozofije. On ispituje ljudsku egzistenciju i to kroz osnovni fenomen ljudskog postojanja – svest. Svest, koja je nešto čoveku najbliže, ali paradoksalno nešto neuhvatljivo, ono što stalno izmiče, jeste za ovog francuskog mislioca, srž, izvoriše i uporište svih čovekovih aktivnosti. Ali to nije dekartovska svest, cogito, zatvorena u sebe samu, već je to svest kao “biće čija suština podrazumeva egzistenciju” (Sartr, “Transcendencija ega”). Egzistencija, odnosno svest koja uvek jeste ono što nije i nije ono što jeste, što će reći uvek zavisna od drugog, uvek usmerena ka nekome i ka nečemu… Uvek sam upućen na druge, oni čine deo moje egzistencije kao i ja njihove, ne mogu pobeći od drugih, ljudi, stvari, prirode i društva… Zato Sartr u svojoj drami “Bez izlaza” i kaže:
“Pakao, to su drugi.” Ja sam isprepleten, u čudesnom spoju, sa drugima i oni su uslov moje slobode ali istovremeno i temelj moje teskobe. Jer, bez drugih ne mogu, ali ne mogu ni sa njima. Pogled drugog me okamenjuje. Čini od mene običnu stvar. Zašto se ogledamo u ogledalu? Zašto imamo tendenciju da satima zurimo u naš odraz na objektu koji reflektuje? Za koga se nameštamo i doterujemo? Zašto to radimo? Jednostavan odgovor koji za sobom povlači razne filozofske i psiho-socijalne implikacije: zbog drugih.



Svest, kao egzistencija, jeste takođe izvorište ništavila. Ništavilo kao “crv u biću“, praznina. Ali to ništavilo nije nešto čisto negativno, ono je, uslovno rečeno, negativni uslov moje pozitivne slobode. Najjednostavnije rečeno, praznina omogućuje puninu. Da bih bio nešto, moram najpre i uvek biti ništa. A od mene zavisi šta ću biti. Tu nalazimo teret odgovornosti. “Čovek je ono što od sebe čini“, kaže Sartr. Ja biram šta ću biti, niko umesto mene ne može izabrati. Odgovoran sam za ono što činim i za ono što jesam. A pritom nikada nisam odgovoran samo za sebe, samo za svoju subjektivnost, jer kao što smo rekli, moja egzistencija uvek podrazumeva i druge, pa sam tako odgovran i za druge. Kada biram biram za celo čovečanstvo. Ukoliko pod pritiskom i mukom te odgovornosti želim da pobegnem od sebe samog, ja zapadam u lošu veru. Loša vera je jedan od osnovnih fenomena ljudskog postojanja u koji stalno zapadamo. Naime, loša vera jeste samozavaravanje, samoobmana. Kada svesno lažemo sami sebe, i to upravo zbog toga da bismo se rešili odgovornosti ili pobegli od slobode, da se izrazimo fromovski. Savremeno rečeno, da bismo ostali u našoj “komfornoj zoni”, izbegavajući da se suočimo sa teškim odlukama, izazovima i nedaćama koje život postavlja pred nas. Ali, smatra Žan Pol, to nije moguće, nije moguće zaboraviti sebe i pobeći od samog sebe. Možemo se samo zavaraviti i time upadati u neiskrenost i neautentičnost. Na primer, okoreli pušač cigareta može odbijati da prizna svoju zavisnost od duvana i nikotina, tvrdeći da može prekinuti pušenje kad god poželi, iako zna da to nije istina. Umesto da prizna svoju zavisnost i postupi iskreno pušač govori, recimo, da može prestati sa pušenjem kad god to poželi, ali, eto, nije mu do prestanka. On zapada u lošu veru. Slično bi Sartr rekao i za opsesivnog kockara koji odbija da prizna da ima problem i za svoje loše ponašanje okrivljuje, recimo, loš uticaj koje je društvo imalo na njega. Iako ovo može biti tačno, naime u mnogim situacijama ne može se zanemariti presudan uticaj koji drugi i društvo imaju na nas, ali, Sartr bi rekao da je to samo izbegavanje lične odgovornosti i da se na kraju kao svesna bića moramo suočiti sa posledicama svojih odluka, ukoliko smo odgovorni za ono što jesmo i nismo. Kasnije, Sartr je redigovao svoje viđenje ljudske slobode, odgovornosti i odnosa individue i društva. Dok je u prvom delu svog stvaralaštva govorio da smo slobodni i odgovorni za ono što činimo, gde je malo prostora ostavljeno za mešanje društva u naše odluke i postupke, “čovek je ono što od sebe čini”, u kasnijem periodu mnogo više je uvažavao neizbežni uticaj društvenih strukutra na naše ponašanje i mišljenje. Naime, možda nismo slobodni da od početka do kraja biramo šta ćemo postati, ali od nas zavisi šta ćemo učiniti sa onim što je od nas učinjeno.

Egzistencijalizam: pogled na svet, umetnost ili filozofija?


Vidimo da je nastanak egzistencijalizma vezan za Francusku, Pariz ’30ih godina prošlog veka, alkohol, seks, džez, rat i po neke filozofske ideje. Naravno, ironično rečeno. To je popularno shvatanje, iako ima i u njemu mrvica istine. Ratno iskustvo, najpre ono iz Drugog svetskog rata, uobličilo je na presudan način filozofije svih spomenutih autora. Oni su, kao i svi intelektualci, stvarali u određenom vremenu, pod određenim okolnostima i u specifičnim situacijama svoje epohe. Nijedan mislilac i nijedna filozofija se ne rađaju u vakuumu. Oni, ukoliko imaju sreće i dovoljno genijalnosti, utiču na svoje doba i svoje društvo ali i društvo utiče na njih i njihove misli. Doživljaje i događaje koje će filozofija egzistencije sistematizovati i pojmovno uokviriti, a time jednim delom i sebe odrediti, eksplodiraju tokom i nakon Drugog svetskog rata. To je generacija mislilaca od koje se mnogo očekivalo, sve oči su nakon velike civilizacijske katastrofe bile uprte u njih. Oni su trebali da pokažu put i da bar naznače budućnost.

Istovremeno kada se događa geneza filozofije egzistencije kao nove misaone struje, ljudski duh gore spomenutu atmosferu izražava kroz popularnije medijume, one pristupačne širem broju ljudi: film, pozorište, kniževnost… * Ovde treba spomenuti samo neka dela iz nekih spomenutih oblasti: Selinovo “Putovanje nakraj noći” (1932), Kafkin “Proces” (1925 objavljen, pisan 1914 i 1915), dela Hermana Hesea… Potom što se tiče pozorišta tu je najpre Beket i njegova drama “Čekajući Godoa” izvedena prvi put 1953. Onda i Žan Anuj i njegova “Antigona” komad iz 1943. Od filmova, Kjubrikov film “Staze slave” (1957), Filmovi Ingmara Bergmana “Divlje jagode” i “Sedmi Pečat”, Orson Vels i njegova adaptacija Kafkinog “Procesa” (1962). Od slikara svakako treba spomenuti Edvarda Munka i njegova dela, posebno “Krik” (1893-1910) . Te dve oblasti, filozofska i umetnička (ili uopšte kulturološka) uticaće međusobno jedna na drugu. Njihovo mešanje će kasnije znatno otežati da se prepozna čisto filozofska vrednost egzistencijalizma.

Jedan od argumenata koji tvrdi da egzistencijalizam nije (“ozbiljna”) filozofija, a koji dolazi iz analitičkog “tabora”, jeste onaj koji ističe upravo situaciju u kojoj egzistencijalizam nastaje i sve (čitave umetničke pokrete) u vezi sa njom. To je pozicija koja se igra sa osećanjima i iracionalnim stavovima i od toga pravi kvazi-filozofiju – na ovo se može svesti srž te „analitičke“ primedbe. Kao reprezentativni autor u ovu svrhu može se navesti Bertrand Rasel, koji u sažetom obliku iznosi svoju (racionalističku) kritiku egzistencijalizma u svojoj istoriji filozofije “Mudrost Zapada”. Najpre on kaže:
“Evropska egzistencijalistička filozofija prilično je zagonetna. U stvari, povremeno je teško vidjeti u njoj išta što bi se moglo prepoznati kao filozofija u tradicionalnom smislu te riječi.” Dovoljna je samo ova rečenica da bi se jasno videlo koliko je iz ugla analitičke filozofije egzistencijalizmu osporavana bilo kakva filozofska vrednost. Malo dalje, Rasel nastavlja u istom duhu: “…on (egzistencijalizam, prim aut.) ne daje toliko filozofsku kritiku koliko emocionalni prosvjed iz psiholoških razloga. Iz osjećaja da ga on tišti, egzistencijalizam nastupa svojom pobunom protiv racionalizma.”

Završni udarac dolazi sa ovom rečenicom, koja sažima čitavu argumentaciju i kritiku usmerenu na filozofiju egzistencije. “Taj pokušaj da se pretvori pojedinačni nazor o životu u ontološko učenje izgleda prilično neobičan tradicionalnom filozofu, bez obzira na to da li on pripada racionalističkom ili empirističkom taboru. To je kao da netko pretvori roman Dostojevskog u filozofske udžbenike.” Ovde, kao i svugde, treba pažljivo odvojiti žito od kukolja. Ovaj “argument” odmah gubi na snazi čim se pomisli na opšti stav koji gaji većina analitičkih filozofa prema onome što se popularno zove “kontinentalna filozofija”. Ne samo ova filozofija u pitanju, već bilo šta što nije formalno-logički, logičko-analitički, ili empirijski proverljivo i utemeljeno za njih ima manju ili nikakvu vrednost. * Nisu ni mesto ni vreme ovde pogodni za raspravu o toj “borbi” između dva “tabora”. Razumljivo, svaka epoha u istoriji filozofije ima svoje glavne antagoniste, ali ovaj antagonizam deluje posebno veštački. Umesto da se međusobno prihvate kao dva različita, ali na kraju ne i suprotstavljena, pristupa istim ili sličnim problemima, troši se energija na međusobno “tužakanje” i žalbe koje ničemu ne vode. Naravno, konstruktivna kritika od strane “onih drugih” je uvek dobrodošla. Filozofija jeste stvar borbe mišljenja i ideja, ali isto tako bitno svojstvo filozofije je i izbegavanje jednodimenzionalnosti mišljenja i težnja ka svojevrsnom multiperspektivizmu.

Kao što Robert D’ Amiko tačno zapaža:
“Bertrand Rasel i Edmund Huserl, da pomenemo dvojicu nesumnjivo najvećih filozofa ranog dvadesetog veka i začetnika onoga što se danas tvrdi da su različite tradicije, poznavali su dela jedan drugog i smatrali bi čudnim da ih identifikuju u geografski i tematski različitim tradicijama.” “Savremena kontinentalna filozofija”, Beograd, 2006, str. 11 U svakom slučaju, deo 20. veka, prva polovina 21. i sigurno još neki period u budućnosti ostaće upamćeni u istoriji filozofije kao rivalstvo kontinentalne i analitičke filozofije. *

Pitanje zbog čega je to tako neće dobiti ovde svoj odgovor. Želimo samo da skrenemo pažnju na izvestan nedostatak pažnje kada je u pitanju bavljenje egzistencijalizmom kao filozofijom. Kao što Sartr ističe u “Egzistencijalizam je humanizam”:
“Većina ljudi koja upotrebljava tu riječ bila bi doista u neprilici da je opravda, jer danas kad je ona postala modom, rado se izjavljuje da je neki muzičar ili neki slikar egzistencijalist… i u samoj stvari riječ je danas poprimila takvu širinu i takvu protežnost da više baš ništa ne znači. Izgleda da se ljudi željni skandala i uzbuđenja, u nedostatku avangardističke nauke slične nadrealizmu, obraćaju ovoj filozofiji koja im, uostalom, ne može ništa pribaviti u tom pogledu; zaista je to najneskandaloznija, najozbiljnija nauka; ona je strogo namijenjena stručnjacima i filozofima.”

U najboljem slučaju ispada da je filozofija egzistencije samo jedna “pobuna protiv racionalizma”. Ovo nije netačno, ali je prilično škrto. Naime, tačno je da autori tog pravca sprovode izvesnu kritiku “racionalističkog” modusa i modela mišljenja. Odbijaju, kao što smo videli, kategorije razuma i logike kao neprikosnovene i jedine preko kojih “ozbiljno” može da se pristupi našoj realnosti i filozofiji. Ali oni to ne čine da bi razum i njegove kategorije uništili i odbacili, već da bi ih revidirali ili dopunili. Oni se ne bune protiv racionalizma kao takvog, već protiv razuma koji je u krizi. Svi oni su primetili tu krizu, svako na svoj način. Pritrčavši mu u pomoć, poput Sokrata Atenskom polisu, nisu ni sanjali da će biti optuženi za svojevrsnu jeres, iako im to nije bio cilj. Ono što su oni želeli jeste isto što je želeo i jedan Lok, isto što i Kant. Da pokažu njegove granice, domet njegovih sposobnosti i njegove manjkavosti. Ipak njihovi putevi nisu bili lokovski i kantovski. Zato je iz tog pokušaja proizašla jedna specifična ideja. Čovek nije “ogledalo univerzuma” ili “animal rationale”, čovek je tubitak, biće-u-svetu, biće-za-sebe. Preciznije, čovek nije samo “hrpa” materije, ali nije ni uzvišeno bogoliko biće. On nije ni tamo ni ‘vamo. Tu izranja ponovo stara ideja o čoveku kao biću nedostatka, biću ekscentriteta, kako to kaže Helmut Plesner. Čovek je svesno i razumno biće, ali je isto tako i biće koje egzistira, odnosno transcendira sve kategorije koje mu se mogu pripisati, urpavo zato jer je svesno. A ta svesnost ne može se svesti na nekakvu opštu svest ili razum, koji funkcioniše po određenim i sebi svojstvenim logičkim pravilima, poput savršenog kompjutera. Svest je uvek moja svest. Tvoja svest. Proživljeno iskustvo. Zato ima istine u Raselovoj kritici kada kaže da je filozofija egzistencije „pokušaj da se pojedinačni nazor o životu pretvori u ontološko učenje“. Jer ova filozofija polazi od konretnog, pojedinačnog, svakodnevnog iskustva, kao što smo videli. Ona se bori protiv svake nasilne sistematizacije čoveka i njegovog sveta. Ne dozvoljava da se jedno ljudsko biće svede na slepe biološke ili fiziološke mehanizme, na brojeve i funkcije. U ovoj filozofiji svet se ne može deduktivno izvesti iz viših principa. Kao piše profesor Mirko Zurovac u svom odlično uvodu u ovu filozofiju „Ka filozofiji egzistencije“: „Tradicionalna filozofija je po svom pojmu racionalna i racionalistička… Da bi nešto bilo stvarno, bilo je potrebno da odgovara razumu. Drugim riječima, to znači da je trebalo da ima karakter nužnosti. Egzistencijalizam se opire svim formama racionalizma.“ Zbog ovoga su se, između ostalog, mnogi filozofi egzistencije, Sartr, Kami, Bovoarova, služili umetničkim i više literarnim formama izraza. Zbog toga mnoga njihova „čisto“ filozofska dela kada ih čitamo deluju kao romani, a romani kao filozofska dela. A nije ni slučajno da preteče leže u likovima kao što Niče, koji je pisao svojevrsnu literarnu filozofiju, Kjerkegor i Dostojevski, ličnostima sa izraženim osećajem za književno i umetničko. Upravo jer je najteže ono individualno, unikatno i doživljeno izraziti na tradicionalan filozofski način i kroz kategorije razuma. Kao što smo već zabeležili, isprepletenost umetnosti i filozofije u egzistencijalizmu dostiže svoj vrhunac i svoju krajnju tačku i granicu, koju ukoliko nepažljivo pređemo lako zapadamo u misticizam religioznog tipa ili nešto slično. Ali ta isprepletenost ne znači da je tu reč samo o jednom kulturalnom pokretu, “modi” mišljenja ili pogledu na svet. Naprotiv, ta isprepletenost koliko je povod za zbrku toliko je i snaga samog egzistencijalizma.

Nesumnjivo je da je istorijski kontekst u kojem je nastajala filozofija egzistencije znatno uticao na razvoj i oblikovanje te struje mišljenja, kao što je to i inače slučaj u istoriji filozofije. Situacija tog perioda utiče na autore koji su stvarali filozofiju egzistencije, i na taj način uvlači se u njihovu misao postajući njen sastavni, dinamički deo. Ono što se dešava jeste da taj uticaj istorijskih okolnosti na formiranje jedne filozofije često, uz znatan nedostatak pažnje, zamagljuje onaj čisto filozofski aspekt i u određenom smislu aistorijski. Dakle, tačno je da se pod egzistencijalizmom ne podrazumeva samo filozofija egzistencije, već jedan širi opšte kulturalni horizont. Ali jedan pažljiviji pogled na dela autora koji se (sa pravom) smatraju egzistencijalistima biće dovoljan svakome ko ima dovoljno intelektualnog poštenja da uvidi da tu nije reč samo o iracionalnim i umetničkim stvarima, niti o senzibilitetu jednog “pokreta” ili “pogleda na svet” koji poput prolazne mode nestaje sa nestankom tog vremena, već o zaista dubinskoj filozofiji/ontologiji čiji temelji imaju čvrste korene u dubokoj filozofskoj tradiciji. Kao što ističe vrsni poznavalac filozofije egzistencije, a posebno Hajdegerove misli, Žan Bofre u svojoj knjizi “Uvod u filozofije egzistencije”:
“Egzistencijalizam se javlja prvo i pre svega kao jedan način filozofiranja.” Tačno je da se filozofija egzistencije u velikoj meri svodi na tumačenje i rasvetljavanje čovekove patnje u svetu, njegovih osećaja teskobe, strepnje, straha od smrti… Ovi temam su se bavili i Kjerkegor i Sartr i Hajdeger i Kami… Ali nije tačno, kako se često pogrešno i naivno pretpostavlja, da je egzistencijalizam nihilizam, po kojem ništa nema vrednosti i gde je čovek osuđen na večnu patnju i beznađe. Naprotiv, egzistencijalizam smatra da se smisao može pronaći i da čovek ne mora nužno biti onaj koji pati, iako je patnja neizostavni deo njegove egzistencije; to, dakle, ne znači da se patnji treba prepustiti i predati, već uprkos njoj nastaviti živeti autentično i hrabro. Isto tako nije dosledno i pošteno svođenje egzistencijalističke filozofije na „iracionalni“ i romaneskni način filozofiranja kojim čovek sebe zabavlja i teši kada upadne u teskobu ili strepnju. Još jednom, egzistencijalista teži da sagleda čoveka kao biće koje transcendira sva određenja, bila ona nametnuta ili slobodno izabrana, ali ne da bi proglasio da je takav čovek jedno veliko Ništa, da je bezvredan i besmislen njegov život, već da bi ga shvatila i predstavila kao izvornu slobodu, kao autentičnu egzistenciju koja se ne može odrediti ničim sem samom sobom. „U tradicionalnoj filozofiji posmatrač je odvojen od predmeta posmatranja: to je uslov da bi posmatranje uopšte bilo objektivno. Egzistencijalizam, naprotiv, proučava egzistenciju u njenoj upletenosti u situaciju unutar svijeta.“ (Mirko Zurovac, „Ka filozofiji egzistencije“)

Zbog toga, pošteno je reći, sa jedne strane imajući u vidu osnovu iz koje potiče i na kojoj operiše, da filozofija egzistencije nikako nije “čisto” akademska disciplina, sigurno ne u onom smislu i u onoj meri u kojoj su to neke angloameričke (analitičke) filozofske discipline. Možemo napraviti zabavno poređenje i uporediti je sa punkom ’70ih i ’80ih godina. Punk je bio pokret nastao iz bunta i potrebe za drugačijim viđenjem stvari. Bio je protiv svakog establišmenta i čak anti-muzički nastrojen, pozivao na slobodu, autentičnost i otpor. Egzistencijalizam je anti-filozofski nastrojen i šalje slične poruke u svom domenu kao i punk u svom. Ali kao što punk muzika ne može da pobegne od nota i tonova kao glavnog sredstva izražavanja, tako ni filozofija egzistencije ne može da pobegne od reči.  Tu staje svaka sličnost sa punkom, jer filozofija egzistencije nije samo stvar umetničkog izražaja, ma koliko ta umetnost bila protivna svakoj ustaljenoj normi, kao što je to bila anarhijska (anti)umetnost punka. Sa druge strane, filozofija egzistencije se rađa kao jedna (misaona) delatnost ljudskog duha koja aktuelne iskustvene doživljaje jednog doba provlači kroz pojmovni filter, pokušavajući povodom toga da izgradi ako ne jedan koherentan i konzistentan teorijski sistem onda barem jedan pravac mišljenja usmeren i na čisto filozofsko/ontološke (tradicionalne) probleme, a istovremeno i na aktuelne praktičko-moralno-antropološke probleme. Može se i ovako reći: ona nastaje u jednoj moralno-civilizacijskoj kriznoj situaciji; pod nesumnjivim uticajem te situacije ona je istovremeno i posledica i uzrok novog kulturalnog talasa, ali i novog misaonog pristupa starim filozofskim problemima, pokrećući istovremeno i neka nova pitanja.

Ovde se prikladno mogu dodati i reči iz “Uvoda u filozofiju” Eugena Finka:
“Popularni pojam po kome se filozofija uzima čas kao nauka, čas kao pogled na svet, u celini gledano jeste predrasuda po kojoj se filozofija postavlja kao poznata i u ovoj poznatosti kao raspoloživa mogućnost. Međutim, pre svega, filozofija uopšte nije poznata, čak i onda ako imamo učeno istorijsko znanje o dogmama velikih mislilaca od vremena Talesa.”

Pojam egzistencije


Sasvim očevidno, centralni pojam filozofije egzistencije jeste – egzistencija. Taj termin ne treba samo antropološki tumačiti i svoditi ono što je u suštini ontološko pitanje na naučno pitanje o čoveku. Čovek jeste ključan u ovom diskursu, ali ne kao predmet nauke, ne kao biće koje postoji među drugim bićima; ne kao ekonomsko biće, niti kao čisto društveno, delatno, biološko ili psihološki tumačeno biće, već kao biće koje je sve to i nešto više. Objekt koji je istovremeno i subjekt, kao predmet koji samog sebe opredmećuje, kao biće koje kroz ono “nešto više” i kao takvo jedino egzistira. Preciznije, filozofija egzistencije uzima za predmet razmatranja čoveka kao bitak-u-svetu, kao biće-za-sebe. Odnosno, ona se bavi čovekom kao bićem koje je u specifičnoj vezi sa svetom, tako da ono nije samo “u” svetu, kao što je to drvo ili čaša hladnog špricera, već čini jedan svet. Taj fenomen nauka zapostavlja, uzimajući svet kao dat, a čoveka kao spoljašnje ogledalo. Etimološki gledano, reč egzistencija nastaje od latinskog glagola existere, što bi značilo „biti izvan“. Semantički, pojam egzistencija razvija svoje značenje uporedo sa svojim antonimom esencija. Razlika čije izvorno značenje se može pratiti bar do Aristotela, ako ne i dalje, u njegovoj distinkciji dynamis i energeia, mogućnost i aktualnost. Egzistencijalizam čini ono što nikada pre nije učinjeno u istoriji filozofije. Preokreće odnos esencije i egzistencije. Dok je u tradiciji esencija, suština, uvek imala primat nad egzistencijom, nad onim što postoji, u filozofiji egzistencije „egzistencija prethodi esenciji“. To je najbolje i najjednostavnije izrazio Sartr u svom ovde već spomenutom eseju „Egzistencijalizam je humanizam“. Kada razmatramo neki napravljeni predmet, npr. knjigu, reći ćemo da je ta knjiga nastala po nekakvoj ideji, zamisli, i ta ideja jeste njena suština, njena definicija, njen pojam po kojem je ona nastala. Ali kada razmatramo čoveka, kao egzistirajuće biće, kod njega nećemo naći takvu ideju. Čovek nije nastao po nekakvom pojmu, bilo božijem ili prirodnom, niti on ima unapred datu definiciju. Čovek je slobodan, on bira sebe i šta će biti u svakom trenutku. Čovek egzistira. On je uvek „izvan“ svakog datog okvira i svake date i moguće definicije.



Sa ovim u vezi je pitanje od velikog značaja, koje i dan danas iritira tumače i filozofe egzistencije. Ukoliko je egzistencija nešto pojedinačno, konkretno, nesvodljivo na sistem i kategorije razuma, kako je uopšte moguće nešto govoriti o egzistenciji sa filozofske tačke gledišta? Kako je moguća filozofija egzistencije? Ovo je pitanje koje ovde neće dobiti svoj puni odgovor, ako on uopšte i postoji, ali najpre, podsetićemo na tanku granicu između romanesknog izražavanja nekih egzistencijalista i njihovih filozofskih dela, i reći ćemo vrlo kratko i škrto sledeće: filozofija egzistencije ima posla sa pojmom egzistencije, a ne sa samom egzistencijom. Jer sama egzistencija jeste stvar individue koja je proživljava, ona je ono proživljeno. Kada govori o egzistenciji jezik nailazi na svoje granice i pokušavajući da izrekne ponekad neizrecivo služi se metaforama, poetičkim izrazima, umetničkim stilovima, književnim eksperimentima… Često ovo dovodi do nesporazuma, u kojem se recimo brka filozofija sa religijom, zbog toga treba biti pažljiv i kada se piše ali i kada se čita o egzistenciji i egzistencijalizmu. Pojam egzistencije jeste nešto što nam je najbolje i najviše dostupno preko fenomenološke metode. Iako možda nešto, u ovom slučaju egzistenciju, ne možemo do kraja i u potpunosti shvatiti, ipak je možemo misliti, a putem određenih metoda (kao što je fenomenološka, koja želi da zahvati stvar koja nam se pojavljuje i način na koji nam se pojavljuje, i hermeneutička metoda, koja za cilj ima da protumači značenje fenomena i time razotkrije njegov smisao, bio to lični, društveni, istorijski…), dakle, putem nama dostupnih metoda možemo se bar približiti pojmu egzistencije.

Ko su najpoznatiji i najuticajniji egzistencijalisti?


Uz Žan Pol Sartra, značajni ljudi za filozofiju egzistencije, njegovi savremenici i prijatelji, bili su i Simon de Bovoar, sa svojom revolucinarnom feminističkom studijom “Drugi pol”, koja je zauvek promenila viđenje pojma roda i na radikalan način rasvetlila istorijsko-društvenu i egzistencijalnu poziciju žene u svetu, zatim Alber Kami, novela “Stranac” i esej “Mit o Sizifu” predstavili su svojevrsnu filozofiju apsurda i problem egzistencije i smrti, smisla i besmisla stavili su u središte filozofskog interesovanja. Za Kamija, pitanje samoubistva je najvažnije filozofsko pitanje koje jedan savestan filozof može da postavi. Moris Merlo-Ponti, više fenomenološki orijentisan autor, ostavio je vrednog traga i dao svoj doprinos, koji je često nepravedno marginalizovan.

Od nemačkih autora, Martin Hajdeger koji je odbijao etiketu egzistencijaliste, kao i većina francuskih mislilaca, sem Sartra i Simone de Bovoar, tu je i Karl Jasper, koji je neko vreme sebe smatrao filozofom egzistencije da bi se kasnije distancirao od tog termina i pravca. Neki istoričari filozofije i dalje Hajdegera uvrštavaju u egzistencijaliste, iako to i nije baš najpreciznija odrednica za ovog kontroverznog nemačkog mislioca.

Karl Jaspers (1883 – 1969) je studirao pravo, ali kasnije završio „samo“ medicinu. Radio je kao psihijatar u bolnici u Hajdelbergu, a od 1921. kao profesor filozofije na Univerzitetu u istom gradu. Nacisti su ga udaljili sa univerziteta 1937, između ostalog i zbog toga što mu je žena bila Jevrejka. Svoju plodnu stvaralačku delatnost započinje spisima iz psihologije i psihijatrije. „Opšta psihopatologija“ iz 1913. i „Psihologija pogleda na svet“ iz 1919. U svojim filozofskim delima razvija svojevrsnu filozofiju egzistencije, religioznog tipa. „Um i egzistencija“ (1935), „Niče“ (1936) „Filozofija egzistencije“ (1938), neka su od važnijih dela ovog autora. Dakle, iz psihijatrije i psihologije Jaspers je išao kao filozofiji egzistencije. Centralno mesto njegove filozofske delatnosti zauzima razumevanje konačnosti ljudske egzistencije i njenih situacija. Posebno ono što on naziva „graničnim situacijama“. U njima, čovek se suočava, sudara, sa temeljnim fenomenima ljudske egzistencije, koji važe za svakog i sve. To su smrt, kontingentnost, krivica i borba. Te situacije dovode čoveka ili do očajanja ili slobode i autentične egzistencije. Jer njima, kroz njih, čovek transcendira svet i ono što mu je prosto „dato“. Za Jaspersa, kao i za većinu filozofa egzistencije, egzistencija – koja se „otvara“ u graničnim situacijama i predstavlja jedan čin čovekove individualnosti – se ne može objektivizovati. Ali zato ju je moguće „rasvetliti“. To rasvetljavanje egzistencije nije racionalno-logički postupak, postupak dedukcije ili indukcije, niti je to stvar emocionalnog pristupa, empatije ili slično. Zato se ona može samo neadekvatno rasvetljavati, ona je stalno otvorena mogućnost. „Suština čoveka ne leži u idealu koji se može fiksirati nego u njegovom neograničenom zadatku.“ („Filozofija egzistencije“) Takvu egzistenciju ipak određuju, uslovno rečeno, komunikacija, sloboda i granične situacije. Jaspers u svom poznom razdoblju počinje da promišlja ograničenost projekta filozofije egzistencije, ograničenost koja se uočava ukoliko filozofiju egzistencije posmatramo samo sa „racionalno-logičke“ strane, mogli bismo reći iz perspektive „instrumentalnog“ uma, ili razuma. Da ne bi ostao u paradoksu, u nelagodnosti mišljenja i bivanja, i da mu ne bi ostali nekakvi „metafizički ostaci“, kako to kaže Nikolaj Hartman, Jaspers (pokušava da) „beži“ u filozofsku veru i svojevrsni „hrišćanski egzistencijalizam“ i teologiju; za razliku od Sartra koji je napetost između pojedinačnog i opšteg, u njegovom slučaju egzistencije i društvene prakse, pokušao da ublaži „političkom antropologijom“ izloženom u „Kritici dijalektičkog uma“. Ali ni jedan ni drugi, strogo govoreći, nisu napustili svoj stav o priznanju konkretnosti i unikatnosti koju nosi svaka egzistencija, ostajući time uvek u mišljenju paradoksa i antiteza, kao i njihov uzor Seren Kjerkegor.



Kada je u pitanju ova tematika, treba spomenuti i notornu stvar. Iako je većina mislilaca koja je oblikovala filozofiju egzistencije odbijala da se stavi pod etiketu “egzistencijalista” (kao što su Hajdeger, pozni Jaspers, Kami, Merlo-Ponti itd.) ne može se zbog toga reći da ne postoji filozofija egzistencije kao filozofski pravac i da je to samo jedan “životni stil” i prolazna “moda” mišljenja. Jer, previše je “slučajne” sličnosti između njihovih filozofskih koncepcija i shema da se ne bi govorilo o njihovoj dubljoj povezanosti i srodnosti, koja onda čini sam stub filozofije egzistencije kao ipak jedne celovite discipline. Pa tako recimo čak i Kami, koji sebe nije smatrao filozofom egzistencije, u svom „Mitu o Sizifu“, spominje egzistencijalistički pravac mišljenja i navodi neke autore koji mu po njegovom sudu pripadaju, a koji su očigledno uticali na samog Kamija. Kjerkegor, Jaspers, Hajdeger, Šestov, čak i Huserl na svoj način, svi oni pripadaju toj struji mišljenja, toj „porodici duhova“ srodnih po svojoj nostalgiji… koja se sa strašću posvetila tome da zapreči kraljevski drum razumu i da potraži prave puteve istine.“

Pored svega rečenog, ne bi bilo potpuno na odmet (još jednom) podvući da se dva filozofa posebno ističu kada je u pitanju egzistencijalizam kao filozofija, a jedan je upravo onaj koji je baš tu filozofiju obeležio kao “najozbiljniju nauku” i kome ona kao takva najviše i duguje – a drugi je u stvari druga, „najlepša egzistencijalistkinja na svetu“, kako su je novinari jednom prilikom opisali. Žan Pol Sartr i Simon de Bovoar. Ovo u poređenju sa maločas iznetom tvrdnjom zvuči kontradiktorno, pa čak i nepravedno. Međutim, ovim ne želimo reći da drugi autori nisu imali egzistencijalističke momente u svojim delima i filozofijama, već samo to da su ovo dvoje od svih spomenutih jedini koji su sebe u to vreme otvoreno smatrali egzistencijalistima, koji su prihvatili tu “etiketu” i, što je najbitnije, koji su svoju filozofiju oblikovali na najegzistencijalističkijim principima. Što bi značilo, sa jedne strane, da se njihove filozofije mogu smatrati najvišim oblikom egzistencijalističke misli. Sa druge strane, da su već postojali neki osnovni principi filozofije egzistencije pre nego što su Sartr i Simona od njih napravili “najozbiljniju nauku”. Jesu, najpre kod Kjerkegora. Međutim, kod Kjerkegora to još uvek nije bila razvijena filozofija, niti su ti principi bili pojmovno do kraja uokvireni i razvijeni kao principi jedne filozofije egzistencije. Sartr je najpre taj koji je sintezom i originalnom modifikacijom najpre Kjerkegora i Huserla stvorio ono što u istinskom smislu možemo označiti kao filozofiju egzistencije.

Dok se, kao što smo videli, Sartr bavio osnovnim fenomenima ljudske egzistencije, pokušavajuči da zahvati najvažnije aspekte ljudskog egzistiranja: teskobu, strepnju, samoobmanu, iskrenost, autentičnost, ljubav, mržnju, odnose sa drugima… Simon de Bovoar (1908 – 1986) je radila nešto slično ali ipak originalno i potpuno revolucinarno i lucidno. Ona je egzistencijalizmu, mnogo više nego Sartr, dala povesno-istorijski ton. Svoje ideje razvijala je baveći se „studijama slučaja“. U čisto filozofske ideje, egzistencijalistički uokvirene, ubacivala je konkretne istorijske momente. Radio je to i Sartr, ali mnogo manje u svojim čisto filozofskim delima, a mnogo više u svojim literarnim radovima, romanima i biografijama poznatih ličnosti (Ženea, Flobera…). Tom kombinatorikom Simon de Bovoar nastalo je njeno najpoznatije delo i po mišljenjima mnogih autora delo iz filozofije egzistencije koje je najviše promena donelo u najkonkretnijem, čak pragmatičkom smislu – „Drugi pol“.



U toj knjizi Simon de Bovoar analizira i preispituje ulogu žena i poziciju koju su one zauzimale kroz istoriju ljudskog roda. Pritom, čineći to ona povezuje neke osnovne ideje filozofije egzistencije sa istorijskim, socijalnim i čak psihološkim uvidima. Istakli smo da za egzistencijaliste biti čovek, između ostalog, znači biti slobodan u izboru vlastitog identiteta. Ja biram ono što ću biti. Prikupljanjem, analizom i tumačenjem velikog broja podataka o položaju žena kroz ljudsku istoriju, Simon je došla do zaključka da je žena uvek imala inferiorni status u odnosu sa muškarcima: društveno, politički, ekonomski… Pa čak i to da se od ranog doba devojčice uče da su drugačije od dečaka, na načine koji prevazilaze puke razlike u fizičkom izgledu i koji zadiru u samu njihovu socijalnu i psihološku srž. Naime, uopšteno govoreći, žene se definišu kao drugost u odnosu na muškarce i određuju se kao „drugi pol“. Time su one definisane kao sekundarne i tako njima nedostaje istinske slobode da sebe odrede i oblikuju nezavisno od shvatanja muškarca i patrijarhalnog društva. Ta „drugost“ se uzima kao prirodna i nepromenljiva datost. Simon de Bovoar je to smatrala mitovima o ženskoj prirodi. Čuvena i mnogo puta citirana rečenica koja je postala izvestan lajtmotiv feminističkih teoretičara i teoretičarki, „žena se ne rađa nego postaje“, upravo pokazuje i istovremeno razara mit o „ženskoj prirodi“. Mnogo ideja, nazora i različitih shvatanja se poput skrame nahvatalo na osnovnim fenomenima naše egzistencije, koju mi moramo fenomenološki i hermeneutički sastrugati kako bismo doprli do slobodne i nesputane egzistencije, koja će onda moći autentično da se razvija. To je upravo uradila Simon de Bovoar, jače od bilo kog drugog egzistencijalističkog filozofa. Iako je filozofija egzistencije uvek na neki način „primenjena“ filozofija, jer se obraća našem iskustvu i našoj situaciji u svetu, „Drugi pol“ je stvari podigao na jedan viši nivo. Evo šta o tome kaže Sara Bejkvel u već citiranoj knjizi „U egzistencijalističkom kafeu“:
„Izazvala je šok. Tu slobodoumnu egzistencijalistkinju već su smatrali ličnošću koja remeti postojeći poredak svojom otvorenom vezom, odbijanjem da rađa decu i neverovanjem u Boga. Sad je objavila knjigu ispunjenu opisima ženskih seksualnih iskustava, uključujući i poglavlje o lezbijstvu. Ustuknuli su čak i njeni prijalteji… Tu knjigu možemo smatrati najuticajnijim pojedinačnim delom koje je ikada poteklo iz egzistencijalističkog pokreta.“

Umesto zaključka predlozi za još malo čitanja


Sigurno je da smo ovde nešto ili nekoga izostavili, nedovoljno razjasnili ili zahvatili, pa ukoliko vas ovaj tekst nije zauvek odbacio od filozofije egzistencije evo, za one najhrabrije i one koji teže slobodnoj i autentičnoj egzistenciji i pronicanju u istu, nekoliko spisa pogodnih i vrednih za te svrhe.

Žan Pol Sartr, „Egzistencijalizam je humanizam“, „Mučnina“, trilogija „Putevi slobode“ („Zrelo doba“, „Odlaganje“, „Ubijene duše“), „Zid“ (kratka priča i zbirka priča pod istim nazivom). Za one koji su se duboko navukli na egzistencijalističku udicu tu je naravno „Biće i ništavilo“

Simon de Bovoar, „Za moral dvosmislenosti“, „Nesporazum u Moskvi“, „Uspomene lepo vaspitane devojke“, kada zasučete rukave, „Drugi pol“

Seren Kjerkegor, “Filozofske mrvice”

Alber Kami „Mit o Sizifu“, „Stranac“, „Kuga“.

Karl Jaspers, „Filozofija egzistencije“ i „Uvod u filozofiju“

Sara Bejkvel, „U egzistencijalističkom kafeu“

Žan Bofre, „Uvod u filozofije egzistencije“

pulse