Pasoši nisu izmišljeni zato da bismo se mi slobodno kretali, već zato da nas zadrže tamo gde jesmo. Oni predstavljaju granice koje države iscrtavaju oko sebe i oko ljudi. Tako je u doba rata i mira.
U filmu Kazablanka, bivši ljubavnici Rik Blejn (Hemfri Bogart) i Ilsa Lund (Ingrid Bergman), ponovo se sreću u marokanskom lučkom gradu u koji su se sklonili Ilsa i njen muž Viktor Laslo. Većina ljudi seća se ovog filma kao priče o ljubavi u ratnom vremenu i na prvi pogled on to i jeste: zaljubljeni par se na kraju odriče svoje ljubavi kako bi pomogao Laslu, pripadniku češkog pokreta otpora, da se suprotstavi nacistima. Ali ceo zaplet – uključujući i uzrok Ilsinog i Rikovog ponovnog susreta – zasniva se na nečemu mnogo prozaičnijem: Ilsinim i Laslovim pokušajima da dođu do dokumenata koji će im omogućiti da otputuju. Sami dokumenti ne izgledaju nimalo impresivno – dva presavijena lista papira sa službenikovim potpisom – ali u filmu, kao i u pravom životu, oni mogu značiti razliku između života i smrti.
Na zapadu u prvoj polovini 20. veka, naročito tokom ratova, mnogim putnicima bila je potrebna viza za izlazak iz zemlje. A tokom Drugog svetskog rata Maroko, koji je tokom radnje filma još uvek francuski protektorat, postao je stanica na izbegličkoj ruti za napuštanje okupirane Evrope. Kako u filmu objašnjava glas naratora, migranti su putovali „od Pariza do Marseja preko Mediterana do Orana, zatim vozom ili kolima ili peške preko afričkog masiva do Kazablanke“. U Kazablanki bi podmitili nekog službenika, kupili papire na crnom tržištu ili na neki drugi način došli do dokumenata koji bi im omogućili da izađu iz zemlje, a zatim čekali prvi brod ili avion do slobode. „Neki su novcem ili uticajem ili srećom dolazili do izlaznih viza i putovali do Lisabona, a odatle do Novog sveta“, dodaje narator u jednoj od scena na početku filma. „A ostali čekaju u Kazablanki… i čekaju… i čekaju… i čekaju“. Rikov kafe je mesto gde se ovi likovi okupljaju, jadaju i ubijaju vreme: ujedinjene nacije koktela i kockanja.
Kazablanka je snimljena pre više od 75 godina. Ako je tumačimo kao priču o migraciji, ona nas podseća na činjenicu da naši lični dokumenti ne služe tome da nam omoguće slobodu, već pre tome da je ukinu. Garant prava na kretanje nije pojedinac već država, a pristup ovom pravu određen je pre svega klasnom podelom. Oni koji su siromašni, nepoželjni ili nesposobni da plate za neophodne vize, putne troškove, pa čak i za osnovne dokumente, ostaju zarobljeni, dok bogati putuju kako im se prohte. Godine 2016, rekordni broj od 82.000 milionera preselio se iz jedne zemlje u drugu zahvaljujući imigracionim merama koje favorizuju ultra-bogate i koje se svode na prodavanje državljanstava i boravišnih dozvola. U toku iste godine populistički političari širom sveta, od Austrije do Filipina, dobili su ogroman broj glasova zbog obećanja da će sprečiti dolazak nepoželjnih.
Drugima rečima, pasoši nisu izmišljeni kako bi nam omogućili da slobodno putujemo, već zato da bi nas zadržali tamo gde jesmo – i držali nas pod kontrolom. Oni predstavljaju granice koje države iscrtavaju oko sebe, ali i oko ljudi. Tako je u doba rata i u doba mira. Većina država više ne traži famozne izlazne vize koje se pominju u Kazablanki. Ali kako nestaju barijere za izlazak, tako se dižu one za ulazak. I u čemu je smisao odlaska ako nemate gde da odete?
Pasoš je bio simbol pripadnosti suverenoj nacionalnoj državi, a za one srećnije i način da se iz nje otputuje. Sada nismo daleko od trenutka kada će linije biti iscrtavane i oko naših tela. Kako štampani dokumenti i analogne tehnologije bivaju zamenjeni detaljnim metodama skeniranja koje nas mogu identifikovati po šarama na zenicama, obliku lica, pa čak i mapama naših vena i arterija, više nećemo biti ono što piše u našim dokumentima; umesto toga, naši dokumenti ćemo postati mi sâmi.
Na zapadu je lako smetnuti s uma paradoks pasoša, jer dokumenti severnomeričkih i evropskih zemalja omogućuju građanima bezvizni ulazak, istina privremeni, u praktično bilo koju zemlju na svetu. Stoga ne treba da čudi što se, kada je reč o prodaji kola, kreditnih kartica, pa čak i ugovora za mobilne telefone, reč „pasoš“ koristi kao zamena za „slobodu“. Nemački građanin bez vize može posetiti 177 zemalja, američki 173 zemlje, a avganistanski samo 24.
Svima nama koji uživamo u relativno visokoj mobilnosti, suprotna situacija – da bez pasoša nema izlaza – pada na pamet samo kada su ulozi relativno niski, kada zaboravimo ili izgubimo pasoš. Ova situacija je takođe često obrađivana u filmovima: vrhunac zapleta filma Seks i grad 2 nastupa nakon što Keri Bredšo ostavi svoj pasoš u prodavnici cipela u Abu Dabiju, zatim sa svojim prijateljicama trči na bazar kako bi ga povratila i nakon što skandalizuje gomilu gnevnih arapskih muškaraca biva spasena od strane emiratskih domaćica koje ispod tradicionalnih ogrtača nose haute couture.
Za Keri Bredšo ulozi su dirljivo trivijalni: moraće da odloži let, možda da leti nižom klasom ili da provede još jedan dan obučena u konzervativnu odeću. Ali situacija u kojoj se nalazi ostatak sveta bliža je onoj u kojoj se nalaze Ilsa Lund i Viktor Laslo – samo bez njihovog bogatstva i veza. Uzmimo, na primer, Rohinje u Mjanmaru, manjinski narod bez države, ili milione Sirijaca u čijoj zemlji još uvek besni surovi građanski rat. Oni nemaju dokumente ili, ako ih imaju, oni nisu odgovarajući. Pošto ne mogu da dođu do dokumenata koji su im potrebni da bezbedno stignu tamo gde su se zaputili, oni pribegavaju napornim i opasnim putešestvijima preko kopna i mora. A ako ne uspeju da dođu do pasoša, vize ili dokumenta koji im garantuje siguran prelaz, očekuje ih dugo čekanje, moguće hapšenje, a neretko i smrt.
***
Uvođenje i standardizacija putnih dokumenata na međunarodnom nivou rezultat je geopolitike i tehnologije. Dok nisu otkriveni načini za brzo kretanje kopnom i morem bilo je lakše zadržati ljude zidovima, rovovima, ogradama ili silom. Ali kako se saobraćaj ubrzavao, a zemlje i carstva postajali međusobno sve povezaniji trgovinom i ratom, kontrole protoka ljudi postajale su sve rigoroznije. Teško je znati ko je tačno bio prvi nosilac pasoša ili gde mu je i kada ovaj dokument izdat, ali Džon Torpi, autor knjige The Invention of the passport: Surveillance, citizenship, and the state / Otkriće pasoša: nadziranje, državljanstvo i država (2000), tvrdi da su prve kontrole ličnih dokumenata bile unutrašnje – to jest da su se odvijale unutar granica država, provincija ili imperija. U Evropi i Rusiji kmetovi su u feudalno doba bili vezani za imanja svojih gospodara; u Pruskoj je u 16. veku bila izdata policijska naredba kojom se „skitnicama“ zabranjivalo da dobiju „propusnice“ sa kojima bi mogli da se sele u druge gradove. Mogućnost kretanja je i tada, kao i danas, bila prvenstveno povezana sa društveno-ekonomskim statusom, mada je postojao napor da se najveštiji radnici (i njihovi porezi) zadrže kod kuće. Aristokrati sa ravnim tabanima su se kretali mnogo lakše od siromaha regrutovanih u lokalne vojske.
Državna institucionalizacija pasoša jača otprilike u vreme Francuske revolucije. Torpi primećuje da su se revolucionari žustro protivili odluci Luja XVI, kojom se njegovim podanicima zabranjivalo da napuste Francusku bez odgovarajućih dokumenata. Nakon revolucije, oni su se sporili oko toga da li su slobodnim ljudima uopšte potrebni pasoši. Neki su se slagali sa ovom merom, tvrdeći da je ona značajna za bezbednost i društvenu koheziju, a drugi su insistirali da „revolucija koja je započela uništavanjem pasoša, treba da čak i u kriznim vremenima garantuje odgovarajuću slobodu putovanja“.
Pobedili su oni koji su se zalagali za dokumente. Tokom narednog veka, carstva su se uzdizala i padala, vojske su vodile ratove, a regrutacija je prisiljavala mlade muškarce da se prijave za rat i tako za sobom ostave papirni trag. Straže su u početku kontrolisale granice i granične prelaze prvenstveno kako bi u periodima sukoba onemogućile ulazak špijuna i stranih neprijatelja; imigracione politike poput američkog Zakona o imigraciji iz 1924. definisale su migraciju na osnovu zemlje porekla. Uoči Prvog svetskog rata, nadnacionalne birokratske strukture, poput Lige naroda (kasnije Ujedinjenih nacija), strandardizovale su međunarodni režim putnih dokumenata, viza i dozvola. Upotreba ovih dokumenata razvijala se paralelno sa usponom nacionalne države i uspostavljanjem fizičkih kopnenih granica i graničnih kontrola koje danas smatramo prirodnima.
Torpijevim rečima: „Moderne države su svojim građanima često uskraćivale pravo da putuju u inostranstvo, a sposobnost država da uskrate neometano putovanje sprovodi se kroz državnu kontrolu izdavanja pasoša i povezanih dokumenata, koji su postali neizbežan uslov za ulazak u mnoge zemlje.“
Kako su ratovi iscrtavali i prepravljali nacionalne granice, a populacije bile izmeštane, brisane i razmenjivane, dokumenti su sve više određivali mesto osobe u svetu. Novostvorene države – poput Austrije, Mađarske, Jugoslavije i Čehoslovačke – počele su da štampaju sopstvene pasoše; to je bila vežba iz izgradnje nacije, ali i diplomatska nužnost i dokaz građanske pripadnosti. Građani bivše Jugoslavije i danas imaju nostalgiju za svojim starim crvenim pasošima, sa kojima si, po rečima jednog bivšeg autostopera, „mogao da putuješ gde hoćeš“.
Ali nisu se svi jednako elegantno uklapali u ove nove mape: oni bez državljanstva i papira, kao i izbeglice i prognanici, ostali su na vetrometini. U Kazablanki se pojavljuje i mlada Bugarka, spremna da ponudi seks u zamenu za vizu; pisac Vladimir Nabokov, morao je da podmiti „pravog pacova u nekoj kancelariji“ kako bi dobio izlaznu vizu za sebe i svoju ženu. Nakon što mu je oduzeto rusko državljanstvo, putovao je sa izbegličkim pasošem koji su mu izdale Ujedinjene nacije. Nabokov ga je mrzeo i kasnije u svojim memoarima Speak, Memory / Govori, sećanje opisao kao „izuzetno inferioran dokument, nezdravo zelenkaste boje“. Mnogi drugi, međutim, nisu bili te sreće.
***
Ne samo što je tehnologija doprinela fizičkom utvrđivanju granica nacionalnih država ogradama, zidovima i graničnim prelazima, već ona oblikuje i lične dokumente koje ljudi nose sa sobom kako bi pokazali svetu gde pripadaju. Rukom ispisani listovi papira, sa kratkim fizičkim opisom, evoluirali su početkom 20. veka dotle da su uključivali i fotografije, otiske prstiju i podatke o visini, boji kose i očiju. U Ujedinjenom Kraljevstvu su nekada cele porodice pozirale zajedno za pasošku fotografiju; šeširi, oslonci i sunčane naočare prihvatale su se na fotografijama sve do 20-ih godina prošlog veka. Šezdesetih, SAD su ljudima zabranile da se smeše na fotografijama; 70-ih su crno-bele fotografije zamenjene onima u boji. Takođe, falsifikati i usluge su postali nešto teži za izvesti. Jedno je kupiti potpisani papir od korumpiranog – ili dobronamernog? – službenika koji je spreman da vam pomogne. Nešto sasvim drugo je pretvarati se da ste druga osoba.
Šuška se da su pasošima dani odbrojani. Funkcioneri avio-kampanja i državni zvaničnici predviđaju da će već 2022. međunarodno putovanje biti „gladak proces bez papira“, za koji nam neće biti potrebni lični dokumenti, ni bording pasovi, jer će se skeniranjem zenica i otiscima prstiju proveravati sve što je potrebno. Uspon biometrijskih tehnologija u situaciji rata protiv terorizma i povratka etničkog nacionalizma doveo je do toga da se podiže sve više zidova – fizičkih, zakonskih i retoričkih – širom sveta. Fizički zidovi imaju simboličku ulogu u populističkoj imaginaciji, jer razdvajaju „domoroce“ od „drugih“, dok pojačane granične kontrole, nadziranje i tehnologija za praćenje stvaraju jednako konkretne granice kojima političari mogu da se razmeću. Ono što je teže primetiti jesu granice koje se iscrtavaju oko ljudi i koje će ih potencijalno pratiti celog života.
Što je veći broj informacija sa kojima će se naši otisci prstiju ili snimci zenica povezivati – poput toga gde živimo, čime se bavimo, ko su nam roditelji, da li koristimo socijalnu pomoć i da li smo počinili neki zločin – to će biti više osnova za izvesnu vrstu algoritamske segregacije. Zahvaljujući trajnim digitalnim tehnologijama poput blokčejna, dosijei će postati neizbrisivi, a naše istorije će nas progoniti decenijama nakon eventualnog hapšenja, bankrota ili deportacije. U knjizi Automating inequality: How high-tech tools profile, police, and punish the poor / Automatizacija nejednakosti: kako visoka tehnologija profiliše, nadzire i kažnjava siromašne (2018) politikološkinja Virdžinija Jubenks piše o katastrofalnim posledicama digitalizacije birokratije koja se bavi socijalnom pomoći u SAD, jer tehnologije koje je koristila „nisu bile neutralne“. Umesto toga, tvrdi Jubenks, „ove tehnologije su oblikovane nacionalnim strahom od ekonomske nesigurnosti i mržnjom prema siromašnima; one zatim i same oblikuju politiku i iskustvo siromaštva“. „Invazivna elektronska kontrola“ siromašnih uskoro će postati status quo za sve Amerikance, primećuje Jubenks. Očigledno, prva meta biometrijskog praćenja biće oni koje je Tramp već stavio na listu za „ekstremnu kontrolu“: stranci, izbeglice i imigranti.
Kada je u januaru 2017. objavljena prva zabrana ulaska u SAD koju je donela aktuelna administracija – koja je razdvojila porodice, zatočila ljude koji već dugo imaju boravište u SAD i izazvala haos na aerodromskim terminalima širom sveta – ostalo je nejasno da li će ograničenja uvedena za putnike iz 9 muslimanskih zemalja važiti i za one među njima koji imaju dvostruko državljanstvo ili stalno boravište u SAD. Nema sumnje da pripadnici ove grupe predstavljaju privilegovanu manjinu i da nisu prvi na udaru nove zabrane, ali njihov položaj je postavio suštinsko pitanje: šta određuje odakle smo? Da li boja našeg pasoša ili boja naše kože? Da li to gde smo rođeni ili to gde smo najduže živeli? U manje apstraktnim pojmovima: da li će jedan Šveđanin iranskog porekla, ili Francuz somalijskog porekla u očima američkih agencija nadležnih za kontrolu imigracije zauvek biti samo Iranac ili Somalijac?
Već ima nekih presedana za ovu zabranu: 2015, tokom Obamine administracije, kongres je doneo zakon po kojem se svakome ko ima bilo kakve veze sa zemljom koja se smatra „bezbednosnim rizikom“ (poput Iraka, Irana, Sirije ili Sudana) uvode dodatne vize za ulazak u SAD, bez obzira na to ko je i gde živi. Ovaj zakon još uvek važi, a Trampova ekstremnija verzija je ipak odbačena – oni sa dvostrukim državljanstvom su ipak izuzeti – ali čitav problem je nagovestio budućnost u kojoj će postati nemoguće napustiti granice u kojima smo rođeni. Vize ili dozvole ulaska se trenutno izdaju na osnovu pečata u pasošu, podataka o ranijim ulascima i gradu rođenja, koji se navode u nekim (ali ne svim) ličnim dokumentima. Uz veće baze podataka i razvijenije tehnologije, prostor za diskreciono odlučivanje biće manji i odbijanja će postati automatska.
Ovo sa sobom nosi zakonske i političke, ali i lične posledice. Kolekcija biografskih, biometrijskih, porodičnih, pa čak i genetskih informacija stvara digitalne zaostavštine kojih je teško osloboditi se. U Kini, zemlji koja još uvek zahteva dokumente za putovanje unutar zemlje, skeneri zenica, skeneri za pokret i slične zlokobne tehnologije neprestano prate pripadnike muslimanske ujgurske manjine. Zahtevi kineskih građana za vize, hipoteke, škole i zaposlenja procenjuju se na osnovu njihovog tzv. društvenog kredita. Kada današnje izbeglice prate izbegličku rutu iz Kazablanke, sada u suprotnom smeru, putujući od Afrike preko Mediterana do Evrope, vlasti prikupljaju njihove biometrijske podatke i primenjuju Dablinski protokol po kojem je prva zemlja ulaska mesto gde izbeglice moraju tražiti azil. Sve je teže i teže nestati i početi iz početka. Toliko o mobilnosti, fizičkoj i ekonomskoj ili društvenoj.
Iscrtavanje granica oko ljudi može obezbediti uređeniji i predvidiviji svet. Ali uprkos obećanoj „glatkoći“ putničkog iskustva, taj svet neće biti nužno humaniji. Sasvim je moguće da će pasoši nestati tokom naredne decenije, ali ono što će ih zameniti biće mnogo invazivnije: digitalna senka naših tela, porodica i prošlosti i koja će nas kao mali kišni oblak pratiti svuda gde pođemo.
pescanik
U filmu Kazablanka, bivši ljubavnici Rik Blejn (Hemfri Bogart) i Ilsa Lund (Ingrid Bergman), ponovo se sreću u marokanskom lučkom gradu u koji su se sklonili Ilsa i njen muž Viktor Laslo. Većina ljudi seća se ovog filma kao priče o ljubavi u ratnom vremenu i na prvi pogled on to i jeste: zaljubljeni par se na kraju odriče svoje ljubavi kako bi pomogao Laslu, pripadniku češkog pokreta otpora, da se suprotstavi nacistima. Ali ceo zaplet – uključujući i uzrok Ilsinog i Rikovog ponovnog susreta – zasniva se na nečemu mnogo prozaičnijem: Ilsinim i Laslovim pokušajima da dođu do dokumenata koji će im omogućiti da otputuju. Sami dokumenti ne izgledaju nimalo impresivno – dva presavijena lista papira sa službenikovim potpisom – ali u filmu, kao i u pravom životu, oni mogu značiti razliku između života i smrti.
Na zapadu u prvoj polovini 20. veka, naročito tokom ratova, mnogim putnicima bila je potrebna viza za izlazak iz zemlje. A tokom Drugog svetskog rata Maroko, koji je tokom radnje filma još uvek francuski protektorat, postao je stanica na izbegličkoj ruti za napuštanje okupirane Evrope. Kako u filmu objašnjava glas naratora, migranti su putovali „od Pariza do Marseja preko Mediterana do Orana, zatim vozom ili kolima ili peške preko afričkog masiva do Kazablanke“. U Kazablanki bi podmitili nekog službenika, kupili papire na crnom tržištu ili na neki drugi način došli do dokumenata koji bi im omogućili da izađu iz zemlje, a zatim čekali prvi brod ili avion do slobode. „Neki su novcem ili uticajem ili srećom dolazili do izlaznih viza i putovali do Lisabona, a odatle do Novog sveta“, dodaje narator u jednoj od scena na početku filma. „A ostali čekaju u Kazablanki… i čekaju… i čekaju… i čekaju“. Rikov kafe je mesto gde se ovi likovi okupljaju, jadaju i ubijaju vreme: ujedinjene nacije koktela i kockanja.
Kazablanka je snimljena pre više od 75 godina. Ako je tumačimo kao priču o migraciji, ona nas podseća na činjenicu da naši lični dokumenti ne služe tome da nam omoguće slobodu, već pre tome da je ukinu. Garant prava na kretanje nije pojedinac već država, a pristup ovom pravu određen je pre svega klasnom podelom. Oni koji su siromašni, nepoželjni ili nesposobni da plate za neophodne vize, putne troškove, pa čak i za osnovne dokumente, ostaju zarobljeni, dok bogati putuju kako im se prohte. Godine 2016, rekordni broj od 82.000 milionera preselio se iz jedne zemlje u drugu zahvaljujući imigracionim merama koje favorizuju ultra-bogate i koje se svode na prodavanje državljanstava i boravišnih dozvola. U toku iste godine populistički političari širom sveta, od Austrije do Filipina, dobili su ogroman broj glasova zbog obećanja da će sprečiti dolazak nepoželjnih.
Drugima rečima, pasoši nisu izmišljeni kako bi nam omogućili da slobodno putujemo, već zato da bi nas zadržali tamo gde jesmo – i držali nas pod kontrolom. Oni predstavljaju granice koje države iscrtavaju oko sebe, ali i oko ljudi. Tako je u doba rata i u doba mira. Većina država više ne traži famozne izlazne vize koje se pominju u Kazablanki. Ali kako nestaju barijere za izlazak, tako se dižu one za ulazak. I u čemu je smisao odlaska ako nemate gde da odete?
Pasoš je bio simbol pripadnosti suverenoj nacionalnoj državi, a za one srećnije i način da se iz nje otputuje. Sada nismo daleko od trenutka kada će linije biti iscrtavane i oko naših tela. Kako štampani dokumenti i analogne tehnologije bivaju zamenjeni detaljnim metodama skeniranja koje nas mogu identifikovati po šarama na zenicama, obliku lica, pa čak i mapama naših vena i arterija, više nećemo biti ono što piše u našim dokumentima; umesto toga, naši dokumenti ćemo postati mi sâmi.
Na zapadu je lako smetnuti s uma paradoks pasoša, jer dokumenti severnomeričkih i evropskih zemalja omogućuju građanima bezvizni ulazak, istina privremeni, u praktično bilo koju zemlju na svetu. Stoga ne treba da čudi što se, kada je reč o prodaji kola, kreditnih kartica, pa čak i ugovora za mobilne telefone, reč „pasoš“ koristi kao zamena za „slobodu“. Nemački građanin bez vize može posetiti 177 zemalja, američki 173 zemlje, a avganistanski samo 24.
Svima nama koji uživamo u relativno visokoj mobilnosti, suprotna situacija – da bez pasoša nema izlaza – pada na pamet samo kada su ulozi relativno niski, kada zaboravimo ili izgubimo pasoš. Ova situacija je takođe često obrađivana u filmovima: vrhunac zapleta filma Seks i grad 2 nastupa nakon što Keri Bredšo ostavi svoj pasoš u prodavnici cipela u Abu Dabiju, zatim sa svojim prijateljicama trči na bazar kako bi ga povratila i nakon što skandalizuje gomilu gnevnih arapskih muškaraca biva spasena od strane emiratskih domaćica koje ispod tradicionalnih ogrtača nose haute couture.
Za Keri Bredšo ulozi su dirljivo trivijalni: moraće da odloži let, možda da leti nižom klasom ili da provede još jedan dan obučena u konzervativnu odeću. Ali situacija u kojoj se nalazi ostatak sveta bliža je onoj u kojoj se nalaze Ilsa Lund i Viktor Laslo – samo bez njihovog bogatstva i veza. Uzmimo, na primer, Rohinje u Mjanmaru, manjinski narod bez države, ili milione Sirijaca u čijoj zemlji još uvek besni surovi građanski rat. Oni nemaju dokumente ili, ako ih imaju, oni nisu odgovarajući. Pošto ne mogu da dođu do dokumenata koji su im potrebni da bezbedno stignu tamo gde su se zaputili, oni pribegavaju napornim i opasnim putešestvijima preko kopna i mora. A ako ne uspeju da dođu do pasoša, vize ili dokumenta koji im garantuje siguran prelaz, očekuje ih dugo čekanje, moguće hapšenje, a neretko i smrt.
***
Uvođenje i standardizacija putnih dokumenata na međunarodnom nivou rezultat je geopolitike i tehnologije. Dok nisu otkriveni načini za brzo kretanje kopnom i morem bilo je lakše zadržati ljude zidovima, rovovima, ogradama ili silom. Ali kako se saobraćaj ubrzavao, a zemlje i carstva postajali međusobno sve povezaniji trgovinom i ratom, kontrole protoka ljudi postajale su sve rigoroznije. Teško je znati ko je tačno bio prvi nosilac pasoša ili gde mu je i kada ovaj dokument izdat, ali Džon Torpi, autor knjige The Invention of the passport: Surveillance, citizenship, and the state / Otkriće pasoša: nadziranje, državljanstvo i država (2000), tvrdi da su prve kontrole ličnih dokumenata bile unutrašnje – to jest da su se odvijale unutar granica država, provincija ili imperija. U Evropi i Rusiji kmetovi su u feudalno doba bili vezani za imanja svojih gospodara; u Pruskoj je u 16. veku bila izdata policijska naredba kojom se „skitnicama“ zabranjivalo da dobiju „propusnice“ sa kojima bi mogli da se sele u druge gradove. Mogućnost kretanja je i tada, kao i danas, bila prvenstveno povezana sa društveno-ekonomskim statusom, mada je postojao napor da se najveštiji radnici (i njihovi porezi) zadrže kod kuće. Aristokrati sa ravnim tabanima su se kretali mnogo lakše od siromaha regrutovanih u lokalne vojske.
Državna institucionalizacija pasoša jača otprilike u vreme Francuske revolucije. Torpi primećuje da su se revolucionari žustro protivili odluci Luja XVI, kojom se njegovim podanicima zabranjivalo da napuste Francusku bez odgovarajućih dokumenata. Nakon revolucije, oni su se sporili oko toga da li su slobodnim ljudima uopšte potrebni pasoši. Neki su se slagali sa ovom merom, tvrdeći da je ona značajna za bezbednost i društvenu koheziju, a drugi su insistirali da „revolucija koja je započela uništavanjem pasoša, treba da čak i u kriznim vremenima garantuje odgovarajuću slobodu putovanja“.
Pobedili su oni koji su se zalagali za dokumente. Tokom narednog veka, carstva su se uzdizala i padala, vojske su vodile ratove, a regrutacija je prisiljavala mlade muškarce da se prijave za rat i tako za sobom ostave papirni trag. Straže su u početku kontrolisale granice i granične prelaze prvenstveno kako bi u periodima sukoba onemogućile ulazak špijuna i stranih neprijatelja; imigracione politike poput američkog Zakona o imigraciji iz 1924. definisale su migraciju na osnovu zemlje porekla. Uoči Prvog svetskog rata, nadnacionalne birokratske strukture, poput Lige naroda (kasnije Ujedinjenih nacija), strandardizovale su međunarodni režim putnih dokumenata, viza i dozvola. Upotreba ovih dokumenata razvijala se paralelno sa usponom nacionalne države i uspostavljanjem fizičkih kopnenih granica i graničnih kontrola koje danas smatramo prirodnima.
Torpijevim rečima: „Moderne države su svojim građanima često uskraćivale pravo da putuju u inostranstvo, a sposobnost država da uskrate neometano putovanje sprovodi se kroz državnu kontrolu izdavanja pasoša i povezanih dokumenata, koji su postali neizbežan uslov za ulazak u mnoge zemlje.“
Kako su ratovi iscrtavali i prepravljali nacionalne granice, a populacije bile izmeštane, brisane i razmenjivane, dokumenti su sve više određivali mesto osobe u svetu. Novostvorene države – poput Austrije, Mađarske, Jugoslavije i Čehoslovačke – počele su da štampaju sopstvene pasoše; to je bila vežba iz izgradnje nacije, ali i diplomatska nužnost i dokaz građanske pripadnosti. Građani bivše Jugoslavije i danas imaju nostalgiju za svojim starim crvenim pasošima, sa kojima si, po rečima jednog bivšeg autostopera, „mogao da putuješ gde hoćeš“.
Ali nisu se svi jednako elegantno uklapali u ove nove mape: oni bez državljanstva i papira, kao i izbeglice i prognanici, ostali su na vetrometini. U Kazablanki se pojavljuje i mlada Bugarka, spremna da ponudi seks u zamenu za vizu; pisac Vladimir Nabokov, morao je da podmiti „pravog pacova u nekoj kancelariji“ kako bi dobio izlaznu vizu za sebe i svoju ženu. Nakon što mu je oduzeto rusko državljanstvo, putovao je sa izbegličkim pasošem koji su mu izdale Ujedinjene nacije. Nabokov ga je mrzeo i kasnije u svojim memoarima Speak, Memory / Govori, sećanje opisao kao „izuzetno inferioran dokument, nezdravo zelenkaste boje“. Mnogi drugi, međutim, nisu bili te sreće.
***
Ne samo što je tehnologija doprinela fizičkom utvrđivanju granica nacionalnih država ogradama, zidovima i graničnim prelazima, već ona oblikuje i lične dokumente koje ljudi nose sa sobom kako bi pokazali svetu gde pripadaju. Rukom ispisani listovi papira, sa kratkim fizičkim opisom, evoluirali su početkom 20. veka dotle da su uključivali i fotografije, otiske prstiju i podatke o visini, boji kose i očiju. U Ujedinjenom Kraljevstvu su nekada cele porodice pozirale zajedno za pasošku fotografiju; šeširi, oslonci i sunčane naočare prihvatale su se na fotografijama sve do 20-ih godina prošlog veka. Šezdesetih, SAD su ljudima zabranile da se smeše na fotografijama; 70-ih su crno-bele fotografije zamenjene onima u boji. Takođe, falsifikati i usluge su postali nešto teži za izvesti. Jedno je kupiti potpisani papir od korumpiranog – ili dobronamernog? – službenika koji je spreman da vam pomogne. Nešto sasvim drugo je pretvarati se da ste druga osoba.
Šuška se da su pasošima dani odbrojani. Funkcioneri avio-kampanja i državni zvaničnici predviđaju da će već 2022. međunarodno putovanje biti „gladak proces bez papira“, za koji nam neće biti potrebni lični dokumenti, ni bording pasovi, jer će se skeniranjem zenica i otiscima prstiju proveravati sve što je potrebno. Uspon biometrijskih tehnologija u situaciji rata protiv terorizma i povratka etničkog nacionalizma doveo je do toga da se podiže sve više zidova – fizičkih, zakonskih i retoričkih – širom sveta. Fizički zidovi imaju simboličku ulogu u populističkoj imaginaciji, jer razdvajaju „domoroce“ od „drugih“, dok pojačane granične kontrole, nadziranje i tehnologija za praćenje stvaraju jednako konkretne granice kojima političari mogu da se razmeću. Ono što je teže primetiti jesu granice koje se iscrtavaju oko ljudi i koje će ih potencijalno pratiti celog života.
Što je veći broj informacija sa kojima će se naši otisci prstiju ili snimci zenica povezivati – poput toga gde živimo, čime se bavimo, ko su nam roditelji, da li koristimo socijalnu pomoć i da li smo počinili neki zločin – to će biti više osnova za izvesnu vrstu algoritamske segregacije. Zahvaljujući trajnim digitalnim tehnologijama poput blokčejna, dosijei će postati neizbrisivi, a naše istorije će nas progoniti decenijama nakon eventualnog hapšenja, bankrota ili deportacije. U knjizi Automating inequality: How high-tech tools profile, police, and punish the poor / Automatizacija nejednakosti: kako visoka tehnologija profiliše, nadzire i kažnjava siromašne (2018) politikološkinja Virdžinija Jubenks piše o katastrofalnim posledicama digitalizacije birokratije koja se bavi socijalnom pomoći u SAD, jer tehnologije koje je koristila „nisu bile neutralne“. Umesto toga, tvrdi Jubenks, „ove tehnologije su oblikovane nacionalnim strahom od ekonomske nesigurnosti i mržnjom prema siromašnima; one zatim i same oblikuju politiku i iskustvo siromaštva“. „Invazivna elektronska kontrola“ siromašnih uskoro će postati status quo za sve Amerikance, primećuje Jubenks. Očigledno, prva meta biometrijskog praćenja biće oni koje je Tramp već stavio na listu za „ekstremnu kontrolu“: stranci, izbeglice i imigranti.
Kada je u januaru 2017. objavljena prva zabrana ulaska u SAD koju je donela aktuelna administracija – koja je razdvojila porodice, zatočila ljude koji već dugo imaju boravište u SAD i izazvala haos na aerodromskim terminalima širom sveta – ostalo je nejasno da li će ograničenja uvedena za putnike iz 9 muslimanskih zemalja važiti i za one među njima koji imaju dvostruko državljanstvo ili stalno boravište u SAD. Nema sumnje da pripadnici ove grupe predstavljaju privilegovanu manjinu i da nisu prvi na udaru nove zabrane, ali njihov položaj je postavio suštinsko pitanje: šta određuje odakle smo? Da li boja našeg pasoša ili boja naše kože? Da li to gde smo rođeni ili to gde smo najduže živeli? U manje apstraktnim pojmovima: da li će jedan Šveđanin iranskog porekla, ili Francuz somalijskog porekla u očima američkih agencija nadležnih za kontrolu imigracije zauvek biti samo Iranac ili Somalijac?
Već ima nekih presedana za ovu zabranu: 2015, tokom Obamine administracije, kongres je doneo zakon po kojem se svakome ko ima bilo kakve veze sa zemljom koja se smatra „bezbednosnim rizikom“ (poput Iraka, Irana, Sirije ili Sudana) uvode dodatne vize za ulazak u SAD, bez obzira na to ko je i gde živi. Ovaj zakon još uvek važi, a Trampova ekstremnija verzija je ipak odbačena – oni sa dvostrukim državljanstvom su ipak izuzeti – ali čitav problem je nagovestio budućnost u kojoj će postati nemoguće napustiti granice u kojima smo rođeni. Vize ili dozvole ulaska se trenutno izdaju na osnovu pečata u pasošu, podataka o ranijim ulascima i gradu rođenja, koji se navode u nekim (ali ne svim) ličnim dokumentima. Uz veće baze podataka i razvijenije tehnologije, prostor za diskreciono odlučivanje biće manji i odbijanja će postati automatska.
Ovo sa sobom nosi zakonske i političke, ali i lične posledice. Kolekcija biografskih, biometrijskih, porodičnih, pa čak i genetskih informacija stvara digitalne zaostavštine kojih je teško osloboditi se. U Kini, zemlji koja još uvek zahteva dokumente za putovanje unutar zemlje, skeneri zenica, skeneri za pokret i slične zlokobne tehnologije neprestano prate pripadnike muslimanske ujgurske manjine. Zahtevi kineskih građana za vize, hipoteke, škole i zaposlenja procenjuju se na osnovu njihovog tzv. društvenog kredita. Kada današnje izbeglice prate izbegličku rutu iz Kazablanke, sada u suprotnom smeru, putujući od Afrike preko Mediterana do Evrope, vlasti prikupljaju njihove biometrijske podatke i primenjuju Dablinski protokol po kojem je prva zemlja ulaska mesto gde izbeglice moraju tražiti azil. Sve je teže i teže nestati i početi iz početka. Toliko o mobilnosti, fizičkoj i ekonomskoj ili društvenoj.
Iscrtavanje granica oko ljudi može obezbediti uređeniji i predvidiviji svet. Ali uprkos obećanoj „glatkoći“ putničkog iskustva, taj svet neće biti nužno humaniji. Sasvim je moguće da će pasoši nestati tokom naredne decenije, ali ono što će ih zameniti biće mnogo invazivnije: digitalna senka naših tela, porodica i prošlosti i koja će nas kao mali kišni oblak pratiti svuda gde pođemo.
pescanik
