Beogradski „Festival jednog pisca“, četvrti po redu, ove godine posvećen je velikom Miroslavu Krleži. Od 10. maja do 10. juna Kulturni centar Beograda organizovaće rasprave o delu ovog hrvatskog pisca, ali i izložbe, pozorišne predstave, strip promocije, radio drame, filmove, radionice, pa i performanse Krleži posvećene.
To je još jedna prilika za promociju dela i uspomene na velikana koji je skoro dve decenije važio za nepoželjnog ne samo u Srbiji, u kojoj je nekada živeo, nego dobrim delom i u rodnoj Hrvatskoj.
„Krleža bi bio gotovo pa potpuno zaboravljen“, konstatuje pisac Predrag Matvejević.
„Zamislite slavi se tridesetogodišnjica smrti. Film koj je napravio Željko Senečić još nije otkupila zagrebačka televizija. Radio je sa dvadesetak ljudi. Ja sam mu pomogao. Ali, uspeli smo da ga prikažemo u jednom studiju, a još nije prikazana na televiziji“, navodi naš sagovornik.
Krleža u Srbiji danas. Skoro isto pa kao u Hrvatskoj. Pisac Bora Ćosić opisuje:
„Sve ide sporo. Da ne govorimo da je on i u Hrvatskoj u sličnom položaju. Nije to neka beogradska ili srpska segregacija. On je čovek koji je oteran u podzemlje.“
Ne bi li se od tamo njegov glas tako utišao jer njegova privrženost jugoslovenstvu nikako ne prija nacionalističkom trendu koji je zavladao tamo gde se do juče, uz sve razlike, zajedno živelo.
Krleža koji je živeo s obe strane reke, te preopoznao ono u čemu smo skloni zastranjivanju, što je do perfekcije jednostavno i precizno sažeo u frazi „sačuvaj me bože srpskog junaštva i hrvatske kulture“, sada ni jednima ni drugima nije mogao biti dobar.
Ali, došlo je vreme za novo čitanje slavnog autora. Koliko za vikend Beograđanima se pruža prilika da se prošetaju putevima koji u glavnom gradu Srbije mogu asocirati na Krležu.
Koordinatorka „Festivala jednog pisca“ Olivera Stošić Rakić govori o tri performansa koji će biti održani pod vedrim nebom:
„Publiku će od hotela Mažestik u četiri različita pravca voditi glumci. Biće to delimično zasnovano na faktima, a delimično izmaštano, takozvano hipertkstualno urbano putovanje Beogradom. To može biti putovanje Miroslava Krleže ili putovanje Marka Ristića, Miloša Crnjanskog, Petra Dobrovića, dakle umetnika iz perioda kome je pripadao i Krleža i sa kojima je sarađivao. To će takođe biti i priča o prijateljstvu to o tome koliko to prijateljstvo može biti u umetničkom smislu produktivno.“
Emocije između Beograda i Zagreba
Publika narednih meseca dana može prisustvovati promocijama posvećenim Krleži, državni radio emitovaće iz svoje arhive drame urađene po njegovim tekstovima, biće otvorene i izložbe, baš kao i diskusije o obimnom piščevom delu.
Na jednoj od njih učestvovaće i gost iz Hrvatske Predrag Matvejević koji je dopunio osmo izdanje „Razgovora sa Krležom“. U izjavi za naš program navodi da je ovo prilika da se po prvi put čuju i novi detalji Krležine biografije, poput onog o sporu u koji je početkom osamdesetih (dakle još tada) ušao sa Franjom Tuđmanom.
„Kada je Tuđman došao iz Beograda da vodi Institut za istoriju radničkog pokreta. Krleža je bio srećan da će takav Institut postojati. Rekao je da su toliki mladi iz radničkog pokreta poginuli čitajući njegove tekstove. Sve do časa kada je u jednom razgovoru Tuđman rekao kako ćemo vratiti granicu hrvatske banovine, kako ćemo proširiti Hrvatsku do Drine. Krleža se tada digao i rekao ’Šta, opet da zaratimo u Bosni, da zaratimo sa Srbima, sa Bosancima’. Više ga nije hteo čuti. Nije želeo ni da čuje ni da vidi gospodina Franju Tuđmana“, priča Matvejević.
Takvo Krležino držanje u opisanoj situaciji nikoga ne bi trebalo da čudi. Kako je on doživljavao srpsko – hrvatske relacije potpuno je jasno, pa i dirljivo, podseća pisac Bora Ćosić koji će na Festivalu u Beogradu predstaviti strip o Krleži, čiji je scenarista:
„Ceo naslov ovog Festivala ’San o drugoj obali’ asocijacija je na njegov poznati san. On usred okupacije, sedeći mimo Pavelića i ustaša, očekujući da će ga neko ubiti, sanja kako ceo Zagreb kao nekakva dereglija plovi i usidri se pored Beograda. Skoro kao nekakvo predgrađe Beograda. To je jedan tako markantan psihoanalitički momenat koji objašnjava sve njegove emocije.“
No, Krleža se ne vraća tek ovog proleća u Beograd.
I zaista su četiri decenije su prošle pre nego što je najpoznatija Krležina drama zaigrana ponovo u Beogradu, što se desilo 5. februara prošle godine u Ateljeu 212.
„Glembajevi“, storija o baronima i groficama, uzdignutim u sistemu koji nagrađuje beskrupuloznost, ali čija pohlepa rađa patologiju u kojoj i sami stradaju, neodoljivo podseća na ono što i danas boji stvarnost regiona zahvaćenog teškim socijalnim srozavanjem. Regiona koji ispočetka uči mnoge lekcije, pa i one o nužnosti suživota, o čemu, kako navodi Bora Ćosić, Krleža nudi dragocene lekcije. Baš na 10. maj, kada počinje Festival, a što je važan datum Krležinog života:
„Na današnji dan je tačno stogodišnjica od kako je on po prvi put stupio na srpsko tle. Hteo je da bude u srpskoj vojsci. Naravno, ovde su hteli da ga ubiju kao špijuna i tako dalje. To sve dokazuje njegove bliske veze sa ovim tlom.“
Krleža, ponosan na sopstvenu nadnacionalnost. Predrag Matvejević dodaje:
„Našli smo jednu Krležinu izjavu u kojoj kaže kako je on za jugoslovensku federaciju. Kaže ’Ja sam i Srbin bolji od Antonija Isakovića i Hrvat istovremeno bolji od Stjepana Radića. Zamislite tu izjavu!“
I kao takav nikako po ukusu onih što se samo na naciju. Vodič kroz beogradski mesec posvećen Krleži, možete pronaći na Interenet stranici Kulturnog centra Beograda - www.kcb.org.rs.
Preuzeto s portala: www.slobodnaevropa.com
