U ne jednom od svojih članaka uputio sam kritiku na suvremene, svjetski poznate ekonomiste, među njima i dobitnike Nobelove nagrade za ekonomiju. Suština kritike može se sažeti u par riječi – dečki imaju očajno suženi svjetonazor! Dokaza za to ne treba više od jednostavnog pitanja: koliko li su sve te njihove teorije i nagrade – sem što su pronijele ime autora i popravile njegov materijalni položaj – utjecale na svjetsku ekonomiju, njenu stabilnost, prosperitet i smanjenje siromaštva među ljudima svijeta? Odgovor daju svjetska ekonomska kriza i opći pogled na socijalno-ekonomske prilike planete, te inteligentniji čitaoci nakon ovoga mogu prekinuti daljnje čitanje teksta.
Sada još, u par redaka, za one koji nisu uvjereni u sterilnu jalovost predvodnika svjetske ekonomije čiji se teorijski sustavi izmjenjuju na čelu kapitalističkog društvenog poretka, poput neuspješnih trenera na čelu nogometnih klubova. Kao što te smjene ničim ne dovode u pitanje opstanak kluba, tako ni rotacije ekonomskih gurua koji se prodaju javnosti sa svojim jalovim teorijama, ničim ne ugrožavaju kapitalistički sustav. U tome je i kvaka – svaka druga opcija nepoželjna je i automatski se ni ne uzima u obzir.
Dva članka na RSE, nadasve su interesantna za moje primjedbe. Prvi je intervju Omera Karabega sa znanim exjugo ekonomistima: slovenskim - Janezom Mencingerom i srpskim – Miroslav Ružicom. Drugi članak je intervju s poznatim slovenskim “lijevim” sociologom Rastko Močnikom. Kaže Mencinger, jedan od teorijskih drmatora exjugoslavenske ekomije , uz Branka Horvata, s time što je ovaj – za razliku - imao široki pogled na stvari, te stvarni stručni i moralni dignitet:
“Ja sam u vreme bivše Jugoslavije mislio da je samoupravljanje nekakava izmišljotina koja nema veze sa stvarnim životom. Međutim, promenio sam mišljenje kada su 1990. godine radnici u Sloveniji bili spremni da rade besplatno da bi sačuvali preduzeća…Moram reči da sam bio veoma skeptičan prema samoupravljanju u vreme dok smo ga imali. Tek kad je ono nestalo, kad smo proglasili kraj samoupravljanja, ja sam shvatio šta je ono značilo. Naravno, nisu radnički saveti toliko odlučivali koliko se tada govorilo, odlučivali su menadžeri. Samo su menadžeri obično bili ljudi koji su u preduzeću radili i po trideset godina. Oni su, naravno, morali biti članovi Saveza komunista, ali kod nas u Sloveniju to i nije bilo toliko važno. Oni nisu bili nikakvi ideolozi, oni su brinuli o svojim preduzećima koja su dobro poznavali, jer su u njima, rekao sam, radili po dve-tri decenije. Kada je došao novi poredak mi smo te “crvene direktore” izbacili i zamenili ih nekim mladim menadžerima, cost killerima, koji obično nisu ni obišli tvornicu, a kamo li da su poznavali radnike. Oni su za njih bili radna snaga.”
Dobro jutro, druže-gospodine Mencinger! Bolje da ste se probudili ikad nego nikad, a još ljepše što nam sada – nakon 23 godine, kada je sve otišlo u tri lijepe… – solite pamet svojom nostalgičnom samokritikom. Ne kažem da su spavali u istom krevetu, ali i Ružica se nešto kasno rasanio:
“Očit je napor da se samoupravljanje izbriše iz kolektivnog pamćenja i delegitimiše bilo kakav razgovor o njemu kao reliktu socijalizma…I moja je teza da je samoupravljanje kao matrica moglo biti dobra osnova za uspešnu tranziciju…Zbog novih osnova legitimiteta i nove pravovernosti, samoupravljenje se ignoriše ili pak briš¡e iz sećanja. Zbog toga i nema rasprava o samoupravljanju kao nekakvoj vrednosti ili realnosti koja se možda može i oživeti…Ono što je samoupravljanje sigurno davalo bila je mogućnost participacije, koja je takođe jako važna. Jer čovek nije samo homo economicus, dakle jedinka koja sebe svodi na trku za zaradom ili posedovanjem, već je njegova motivacija mnogo složenija i uključuje potrebu za priznanjem, pravednu raspodelu, uzajamnost, solidarnost, kulturne vrednosti, kooperaciju, grupne i kolektivne ciljeve u jednoj drugačijoj konfiguraciji ekonomije…”
Postavlja se pitanje, što ta silna, zakašnjela pamet koja je i sama učestvovala (i još učestvuje) u uništavanju samoupravljanja - “stremljenja i zahtjeva epohe”, kako se govorilo a što će i budućnost pokazati – želi ovakvim svojim zakašnjelim izljevima sentimenata i aposteriorne spoznaje (više no žalosno za nekoga tko se usudi smatrati stručnjakom), umjesto da se pospe pepelom po glavi i ode u penziju baviti se možda još jedinim što odgovara njihovoj pameti – ribičijom i čuvanjem vlastite unučadi!
Da širina, bolje rečeno – uskoća svjetonazora nije samo svojstvo ekonomista, bjelodano dokazuje u “ljevičarski” sociolog Močnik:
“Stvari su se promenile ili mi bolje vidimo ono što se zapravo događa. Mi smo idealizirali međunarodnu zajednicu i nismo videli da integracije u zapadni kapitalizam za naše zemlje, za Sloveniju i sve postjugoslovanske zemlje, zapravo znače klizanje prema periferiji i uspostavljanju nekih neo-kolonijalnih odnosa... U 90-tim je izgledalo da će se Slovenija uklopiti u zapadnoevropski centar na jedan ravnopravan način, da će biti jedna regija nemačke ekonomije. Sada se vidi da to nije uspelo, da je Slovenija u polukolonijalnoj zavisnosti. Uništila je industriju. Ono što nije uništeno, prodato je stranom kapitalu. Sada je Slovenija je u istom položaju kao sve ostale post jugoslovenske zemlje…Neoliberalna politika nije bila uspešna i nije vratila dominantan položaj evroatlantskom bazenu. Naprotiv, ona je prouzrokovala ovu krizu. Ovo je kriza zapadnog kapitalizma, nije to kriza svetskog kapitalizma…”
Ništa “mi” bolje ne vidimo dragi moj Rastko, samo “ti” bolje vidiš ono što su pred više no dva destljeća mnogi shvatili prije tebe. A sad nam i ti prodaješ aposteriorne analize tipa “što bi bilo da je bilo”, s kojima jedino možeš služiti neku paricu na univerzitetima koji (još) drže do tvojih analiza. Čak i sada, žalosno je za primjetiti, jedan navodno lijevi sociolog ne vidi krizu globalnog, veće samo “zapadnoevropskog” kapitalizma. Bog ti dao dug život, pa da nam za dvadesetak godina ponovno malo posoliš pamet svojim zakašnjelim spoznajama. Jedino što je isplativo zapamtiti u njegovom intervjuu je konstatacija, kojom odgovara na pitanje novinara:
“Da li se odgovor na sadašnju krizu kapitalizma može naći u Marksovom Kapitalu, na koji se učestalo pozivaju neki autori u poslednje vreme? Ili svetska levica nema svežije ideje, pa poseže za teorijom koja je nastala u XIX veku? Da li je za današnju levicu aktualan Marks?”
Kaže sociolog Rastko Močnik:
“Jeste aktuelan iz dva razloga. On je bio na margini, pa ga sada mnogi ljudi ponovo otkrivaju. Ono što on govori je pisano u situaciji kada su postojale nacionalne ekonomije i kada je svetski hegemon bila Britanija. Što on piše, nije više aktuelno, a nije bilo aktualno ni za vreme Oktobarske revolucije, koja se pozivala na istog pisca. Valjan je metod…”
Sasvim je razumljivo da valja zanemariti Marxovu analizu suvremene situacije, koja je pogodila suštinu stvari njegova vremena, ali je neprimjenljiva na promjenjene uslove; to bi bilo kao da Newtonovom mehanikom idemo analizirati “crne rupe”. No, ono što je preživjelo je Newtonova metoda, sasvim jednaka onoj Einsteinovoj – obje su znanstvene metode i to je ono što Marxa izdvaja od silnih dobitnika Nobelovih nagrada. I još jedna, čak možda značajnija stvar; on je sagledavao čovjeka kao kompletno ljudsko biće, ugrađujući na taj način u svoje znanstvene poglede ono čemu suvremeni ekonomisti nisu ni primirisali – etičku komponentu. Nije ideologija ono što fali suvremenim društvima, to je naprosto suvremeni humanistički moral, toliko odsutan u radovima promotora kapitalističke ekonomije. U tom smislu, svi se vi – exjugoslavenski ekonomisti – imate pokloniti sjenima Branka Horvata, a nakon toga ponovno se vratiti u hibernaciju iz koje ste se nakratko obratili javnosti. Propalu radničku klasu ne zanimaju vaša retrospektivna bulažnjenja; ona treba ljude koji će društvo skrenuti u etičke vode, a to svakako niste vi - izumrli ekonomski dinosaurusi. Daklem, laku vam noć i ugodan san, moji ekonomski “stručnjaci”!
magazinplus
Sada još, u par redaka, za one koji nisu uvjereni u sterilnu jalovost predvodnika svjetske ekonomije čiji se teorijski sustavi izmjenjuju na čelu kapitalističkog društvenog poretka, poput neuspješnih trenera na čelu nogometnih klubova. Kao što te smjene ničim ne dovode u pitanje opstanak kluba, tako ni rotacije ekonomskih gurua koji se prodaju javnosti sa svojim jalovim teorijama, ničim ne ugrožavaju kapitalistički sustav. U tome je i kvaka – svaka druga opcija nepoželjna je i automatski se ni ne uzima u obzir.
Dva članka na RSE, nadasve su interesantna za moje primjedbe. Prvi je intervju Omera Karabega sa znanim exjugo ekonomistima: slovenskim - Janezom Mencingerom i srpskim – Miroslav Ružicom. Drugi članak je intervju s poznatim slovenskim “lijevim” sociologom Rastko Močnikom. Kaže Mencinger, jedan od teorijskih drmatora exjugoslavenske ekomije , uz Branka Horvata, s time što je ovaj – za razliku - imao široki pogled na stvari, te stvarni stručni i moralni dignitet:
“Ja sam u vreme bivše Jugoslavije mislio da je samoupravljanje nekakava izmišljotina koja nema veze sa stvarnim životom. Međutim, promenio sam mišljenje kada su 1990. godine radnici u Sloveniji bili spremni da rade besplatno da bi sačuvali preduzeća…Moram reči da sam bio veoma skeptičan prema samoupravljanju u vreme dok smo ga imali. Tek kad je ono nestalo, kad smo proglasili kraj samoupravljanja, ja sam shvatio šta je ono značilo. Naravno, nisu radnički saveti toliko odlučivali koliko se tada govorilo, odlučivali su menadžeri. Samo su menadžeri obično bili ljudi koji su u preduzeću radili i po trideset godina. Oni su, naravno, morali biti članovi Saveza komunista, ali kod nas u Sloveniju to i nije bilo toliko važno. Oni nisu bili nikakvi ideolozi, oni su brinuli o svojim preduzećima koja su dobro poznavali, jer su u njima, rekao sam, radili po dve-tri decenije. Kada je došao novi poredak mi smo te “crvene direktore” izbacili i zamenili ih nekim mladim menadžerima, cost killerima, koji obično nisu ni obišli tvornicu, a kamo li da su poznavali radnike. Oni su za njih bili radna snaga.”
Dobro jutro, druže-gospodine Mencinger! Bolje da ste se probudili ikad nego nikad, a još ljepše što nam sada – nakon 23 godine, kada je sve otišlo u tri lijepe… – solite pamet svojom nostalgičnom samokritikom. Ne kažem da su spavali u istom krevetu, ali i Ružica se nešto kasno rasanio:
“Očit je napor da se samoupravljanje izbriše iz kolektivnog pamćenja i delegitimiše bilo kakav razgovor o njemu kao reliktu socijalizma…I moja je teza da je samoupravljanje kao matrica moglo biti dobra osnova za uspešnu tranziciju…Zbog novih osnova legitimiteta i nove pravovernosti, samoupravljenje se ignoriše ili pak briš¡e iz sećanja. Zbog toga i nema rasprava o samoupravljanju kao nekakvoj vrednosti ili realnosti koja se možda može i oživeti…Ono što je samoupravljanje sigurno davalo bila je mogućnost participacije, koja je takođe jako važna. Jer čovek nije samo homo economicus, dakle jedinka koja sebe svodi na trku za zaradom ili posedovanjem, već je njegova motivacija mnogo složenija i uključuje potrebu za priznanjem, pravednu raspodelu, uzajamnost, solidarnost, kulturne vrednosti, kooperaciju, grupne i kolektivne ciljeve u jednoj drugačijoj konfiguraciji ekonomije…”
Postavlja se pitanje, što ta silna, zakašnjela pamet koja je i sama učestvovala (i još učestvuje) u uništavanju samoupravljanja - “stremljenja i zahtjeva epohe”, kako se govorilo a što će i budućnost pokazati – želi ovakvim svojim zakašnjelim izljevima sentimenata i aposteriorne spoznaje (više no žalosno za nekoga tko se usudi smatrati stručnjakom), umjesto da se pospe pepelom po glavi i ode u penziju baviti se možda još jedinim što odgovara njihovoj pameti – ribičijom i čuvanjem vlastite unučadi!
Da širina, bolje rečeno – uskoća svjetonazora nije samo svojstvo ekonomista, bjelodano dokazuje u “ljevičarski” sociolog Močnik:
“Stvari su se promenile ili mi bolje vidimo ono što se zapravo događa. Mi smo idealizirali međunarodnu zajednicu i nismo videli da integracije u zapadni kapitalizam za naše zemlje, za Sloveniju i sve postjugoslovanske zemlje, zapravo znače klizanje prema periferiji i uspostavljanju nekih neo-kolonijalnih odnosa... U 90-tim je izgledalo da će se Slovenija uklopiti u zapadnoevropski centar na jedan ravnopravan način, da će biti jedna regija nemačke ekonomije. Sada se vidi da to nije uspelo, da je Slovenija u polukolonijalnoj zavisnosti. Uništila je industriju. Ono što nije uništeno, prodato je stranom kapitalu. Sada je Slovenija je u istom položaju kao sve ostale post jugoslovenske zemlje…Neoliberalna politika nije bila uspešna i nije vratila dominantan položaj evroatlantskom bazenu. Naprotiv, ona je prouzrokovala ovu krizu. Ovo je kriza zapadnog kapitalizma, nije to kriza svetskog kapitalizma…”
Ništa “mi” bolje ne vidimo dragi moj Rastko, samo “ti” bolje vidiš ono što su pred više no dva destljeća mnogi shvatili prije tebe. A sad nam i ti prodaješ aposteriorne analize tipa “što bi bilo da je bilo”, s kojima jedino možeš služiti neku paricu na univerzitetima koji (još) drže do tvojih analiza. Čak i sada, žalosno je za primjetiti, jedan navodno lijevi sociolog ne vidi krizu globalnog, veće samo “zapadnoevropskog” kapitalizma. Bog ti dao dug život, pa da nam za dvadesetak godina ponovno malo posoliš pamet svojim zakašnjelim spoznajama. Jedino što je isplativo zapamtiti u njegovom intervjuu je konstatacija, kojom odgovara na pitanje novinara:
“Da li se odgovor na sadašnju krizu kapitalizma može naći u Marksovom Kapitalu, na koji se učestalo pozivaju neki autori u poslednje vreme? Ili svetska levica nema svežije ideje, pa poseže za teorijom koja je nastala u XIX veku? Da li je za današnju levicu aktualan Marks?”
Kaže sociolog Rastko Močnik:
“Jeste aktuelan iz dva razloga. On je bio na margini, pa ga sada mnogi ljudi ponovo otkrivaju. Ono što on govori je pisano u situaciji kada su postojale nacionalne ekonomije i kada je svetski hegemon bila Britanija. Što on piše, nije više aktuelno, a nije bilo aktualno ni za vreme Oktobarske revolucije, koja se pozivala na istog pisca. Valjan je metod…”
Sasvim je razumljivo da valja zanemariti Marxovu analizu suvremene situacije, koja je pogodila suštinu stvari njegova vremena, ali je neprimjenljiva na promjenjene uslove; to bi bilo kao da Newtonovom mehanikom idemo analizirati “crne rupe”. No, ono što je preživjelo je Newtonova metoda, sasvim jednaka onoj Einsteinovoj – obje su znanstvene metode i to je ono što Marxa izdvaja od silnih dobitnika Nobelovih nagrada. I još jedna, čak možda značajnija stvar; on je sagledavao čovjeka kao kompletno ljudsko biće, ugrađujući na taj način u svoje znanstvene poglede ono čemu suvremeni ekonomisti nisu ni primirisali – etičku komponentu. Nije ideologija ono što fali suvremenim društvima, to je naprosto suvremeni humanistički moral, toliko odsutan u radovima promotora kapitalističke ekonomije. U tom smislu, svi se vi – exjugoslavenski ekonomisti – imate pokloniti sjenima Branka Horvata, a nakon toga ponovno se vratiti u hibernaciju iz koje ste se nakratko obratili javnosti. Propalu radničku klasu ne zanimaju vaša retrospektivna bulažnjenja; ona treba ljude koji će društvo skrenuti u etičke vode, a to svakako niste vi - izumrli ekonomski dinosaurusi. Daklem, laku vam noć i ugodan san, moji ekonomski “stručnjaci”!
magazinplus
