Ako ne stignem u selo do vremena kad se lile pale, neka ti je zapali dedo Hamdo ili tvoj babo Fazlija. I kad je zapalite, ti da rekneš ovako: Lilo, lilo, nemoj da dogoriš, no za Tanju Tagirov da goriš
Juli je mjesec, datum sedmi. U selu od dvije kuće, u julu sam ja treća kuća. Djece ima samo u jednoj: sestre, Melisa, šest godina i Aida, još nema dvije. Melisa se rodila sedmog jula. Čestitam rođendan Melisi, sjednemo, kad mi iz Splita, preko Pere Jurišina, stigne poruka od Miše Vasića: ‘Tanja je jutros umrla, mirno i kod kuće, meni na rukama.’ Slavljenica Melisa vidi da je sa mnom nešto:
- Ada, šta ti je, bre?
- Ada ništa, onako nešto.
- Hoću da mi kažeš.
- Umrla mi je jedna drugarica.
- A kad je umrla?
- Jutros.
- Umrla na moj rođendan?
- Jes vala, na tvoj rođendan.
- A je l bila stara?
- Nije, pedeset i šest godina.
- Znači, ja i još pedeset godina.
- Taman.
- A hoće li je ukopati u naše groblje?
- Neće, već neđe u Beogradu.
- A kad?
- U utorak, uoči Petrovdana.
- A šta je to Petrovdan?
- Petrovdan je peti dan po tvom rođendanu, a uoči Petrovdana je četvrti dan.
- Pa što ne rekneš da će je ukopati za četiri dana, no uoči Petrovdana?
- Zato što je, kad sam ja bio dijete, uoči Petrovdana bio najvažniji dan našega ljeta.
- A kako to?
- Mi smo uoči Petrovdana, svečeri palili lile. Sva deca odavde i deca iz svih ovih sela koja odavde vidimo, Buče, Žabren, Žitniće, Bijele Vode, Kukavice, palili smo lile. I lile su gorele dok ne bi dogorele. A sutradan, na Petrovdan su deca koja su bila čobani za ručak dobivala cicvaru. Neka deca od one dece koja su sinoć nosila lile, mučila bi se dok su jela petrovdansku cicvaru, zato što su toj deci ruke bile opržene od komada gume u plamenu koji bi im s lile pali na šake ili na prste.
- A šta su to lile?
- Lile su vatre na dugačkim motkama koje su deca, a i poneki odrastao čovek, držali u rukama i tako stajali ili hodali s njima ispred sebe ili bi motku stavljali na rame, a vatra bi gorela iza leđa. Deca bi obično išla podalje od kuća i išla bi sva zajedno pa bi te vatre onuda kuda se išlo tako sjajale da bi se od noći načinio dan.
- A kako se napravi lila?
- Koji dan prije Petrovdana uzme se jedna račvasta motka, ili stara vila, pa se na njene paroške nabode starih opanaka, starih čizama, komada starih guma ili smrčeve ili johove ili brezove suhe kore, i kad se tako do vrha napune obadva paroška, a poneka ima i tri, onda je lila gotova. Najduže gore i najbolje su lile od gume, one od kore brzo dogore. Pripremljena lila bi se ostavljala đe je niko neće naći, pa bi se uoči Petrovudne, kad zađe sunce i kad se mrak spusti na sela, uzela, i kad bi svako dijete podiglo svoju, onda bi se išlo na guvno ili na put poviše sela i zapalile bi se svaka, skoro u isto vrijeme.
- A otkud vam je bilo toliko opanaka?
- E mi deca smo se čitave godine pripremali za lile. Đe bismo god našli stari opanak, komad čizme, ili stare kamionske gume, mi bismo ga uzimali i sakrivali od svakoga, da bude opanak za našu lilu. Kad smo pošli u školu, ponekad bismo, odavde do Bijelih Voda, u trnju kraj puta ugledali komad gume ili staru čizmu, pa bi onaj koji bi to prvi video, uzimao, donosio i čuvao za lilu. Onda bismo sve te tarušine od obuće i suhe korube izvlačili sa tavana ili ispod stogova sijena, pa bismo uzimali one rakljave motke i njoj na zašiljene paroške nabijali sve što bismo za godinu dana skupili.
- A koja deca ne bi imala opanaka i gume?
- Nekako bi se snašao svako. Bio je jedan u jednom selu što je prodavao pocijepane opanke za po dva dugmeta od košulje. Jedne godine sam ja svu dugmad dao za pet provaljenih opanaka. Vratio sam se kući razdrljenih prsa i košulje svezane o pojasu u zavezak. Da sam imao sto dugmadi, svakoje bih dao samo da mogu nabaviti dovoljno stare gume za dobru lilu.
- E ja bih imala lilu. Ali nema više opanaka.
- A šta misliš da je napravimo zajedno? Tvoj će nam dedo Hamdo kazati đe možemo naći komada gume, koji stari opanak ili čizmu, a ako toga ne nađemo dovoljno, ja ću sutra skupiti johove i smrčeve kore. Kad to sve skupimo na gomilu, ti ćeš mi pomoći da sve nabodemo na paroške.
- Hoću. A ti ćeš onda zapaliti lilu, pa mi je dati da je nosim, a ona da gori.
- Hoću, ako budem tu.
- Što ako budeš? A đe ćeš da budeš?
- Možda odem u Beograd. Da ispratim Tanju u groblje.
- Pa vrati se, da zapalimo lilu!
- Hoću, svakako ću se vratiti, no ako odem, teško da ću stići u selo do vremena kad se lile pale. Ako ne stignem, neka ti je zapali dedo Hamdo ili tvoj babo Fazlija. I kad je zapalite, ti da rekneš ovako: Lilo, lilo, nemoj da dogoriš, no za Tanju Tagirov da goriš.
- Lilo, lilo, nemoj da dogoriš, no za Tanju Tahirov da goriš!
- Nije Tahirov, nego Tagirov.
- A ja mislila Tahirov.
- E da znaš, i ja sam Tanju ponekad zvao Tanja Tahirova, pa smo se šalili. Njeni su dedovi bili iz daleke zemlje koja se zove Tatarija, a tamo se Tahir kaže Tagir.
- Aha, kad zapalimo lilu onda ćemo joj reći da gori polako, ka svijeća.
- To si rekla jako dobro. Neka gori lila za Tanju ka svijeća. A dedo Hamdo zna sve o lilama, načinio ih je mnogo i zna kako treba lilu nositi da gori polako.
- A što da zborimo lili tako?
- Zato što će to biti jedina lila koja će biti zapaljena ove godine. Jedina odavde pa do Sjenice i do Komova. Mi ćemo je zvati Tanjina lila. I ta će naša lila biti najveća svijeća na svijetu uoči Petrovdana. Već mnogo godina, skoro trideset, niko ne pali lile uoči Petrovdana. A nekad je cijela Pešter koju vidimo bila obasjana lilama uoči Petrovdana. To je bila sjajoba do neba. A kad bi lile dogorele, sva bi deca iz sela, pred ponoć rekla, na primer, e vala ove godine najjače su bile žabrenske lile. Deca iz Svilanova bi ponekad rekla da su najjače bile lile iz Duge Poljane. Mi dugopoljske lile najčešće ne bismo mogli videti, jer je Duga Poljana zaklonjena iza Koznika. Ili lile pešterske, draževićanske, žitnićke, bučanske. Svako selo bi proglasilo pobednika. Ali pobednici nisu nikad znali da su bili proglašeni. Niko im to ne bi ni javljao, oni bi bili pobednici samo za nas, i nama je bilo dosta što su oni pobednici, a njima je bilo važno da su im lile bile sjajne, i nije ih brigalo je li ih iko proglasio za najsjajnije.
- A kako to da će naša lila biti sama? Možda će oni onamo u Žabren zapaliti lile.
- Neće, naša će lila biti jedina. Lile su umrle još prije no što si se ti rodila. Ni tvoj otac, koji ima 32 godine, ne pamti da je iko palio lile. Lile su odumrle. Neki hodže su počeli govoriti kako su lile običaj vlaški, a neki popovi su pričali kako su lile bezbožničke, pa su ljudi poslušali te takve hodže i te takve popove, i sad nema više lila.
- A hodže i popovi nisu dobri, je li?
- Neki jesu, a neki jok vala. Oni koji su zborili protiv lila, nijesu dobri nikako.
- A hoće li neko videti našu lilu kako gori?
- Mi ćemo je zapaliti, a ako je neko vidi, nama će biti milo da vidi lilu, tu veliku svijeću za moju drugaricu Tanju. Važno je da mi nju zapalimo, naše će je oči gledati, a za druge oči ne znamo.
- A kad ukopate tu Tanju, u taj Beograd, hoću li moći da se šminkam?
- Kako to misliš? Naravno da ćeš moći, ali samo šminkom za devojčice.
- Ada pa, kad je umrla Abida, ukopali su je u naše groblje. Prošlo nekoliko dana, ja uzela onu šminku za devojčice, a svi mi viču da je sramota da se šminkam. Svaki dan su mi govorili nemoj, sramota, umrla Abida. Pa se dugo nijesam šminkala.
Juli je mjesec, datum sedmi. U selu od dvije kuće, u julu sam ja treća kuća. Djece ima samo u jednoj: sestre, Melisa, šest godina i Aida, još nema dvije. Melisa se rodila sedmog jula. Čestitam rođendan Melisi, sjednemo, kad mi iz Splita, preko Pere Jurišina, stigne poruka od Miše Vasića: ‘Tanja je jutros umrla, mirno i kod kuće, meni na rukama.’ Slavljenica Melisa vidi da je sa mnom nešto:
- Ada, šta ti je, bre?
- Ada ništa, onako nešto.
- Hoću da mi kažeš.
- Umrla mi je jedna drugarica.
- A kad je umrla?
- Jutros.
- Umrla na moj rođendan?
- Jes vala, na tvoj rođendan.
- A je l bila stara?
- Nije, pedeset i šest godina.
- Znači, ja i još pedeset godina.
- Taman.
- A hoće li je ukopati u naše groblje?
- Neće, već neđe u Beogradu.
- A kad?
- U utorak, uoči Petrovdana.
- A šta je to Petrovdan?
- Petrovdan je peti dan po tvom rođendanu, a uoči Petrovdana je četvrti dan.
- Pa što ne rekneš da će je ukopati za četiri dana, no uoči Petrovdana?
- Zato što je, kad sam ja bio dijete, uoči Petrovdana bio najvažniji dan našega ljeta.
- A kako to?
- Mi smo uoči Petrovdana, svečeri palili lile. Sva deca odavde i deca iz svih ovih sela koja odavde vidimo, Buče, Žabren, Žitniće, Bijele Vode, Kukavice, palili smo lile. I lile su gorele dok ne bi dogorele. A sutradan, na Petrovdan su deca koja su bila čobani za ručak dobivala cicvaru. Neka deca od one dece koja su sinoć nosila lile, mučila bi se dok su jela petrovdansku cicvaru, zato što su toj deci ruke bile opržene od komada gume u plamenu koji bi im s lile pali na šake ili na prste.
- A šta su to lile?
- Lile su vatre na dugačkim motkama koje su deca, a i poneki odrastao čovek, držali u rukama i tako stajali ili hodali s njima ispred sebe ili bi motku stavljali na rame, a vatra bi gorela iza leđa. Deca bi obično išla podalje od kuća i išla bi sva zajedno pa bi te vatre onuda kuda se išlo tako sjajale da bi se od noći načinio dan.
- A kako se napravi lila?
- Koji dan prije Petrovdana uzme se jedna račvasta motka, ili stara vila, pa se na njene paroške nabode starih opanaka, starih čizama, komada starih guma ili smrčeve ili johove ili brezove suhe kore, i kad se tako do vrha napune obadva paroška, a poneka ima i tri, onda je lila gotova. Najduže gore i najbolje su lile od gume, one od kore brzo dogore. Pripremljena lila bi se ostavljala đe je niko neće naći, pa bi se uoči Petrovudne, kad zađe sunce i kad se mrak spusti na sela, uzela, i kad bi svako dijete podiglo svoju, onda bi se išlo na guvno ili na put poviše sela i zapalile bi se svaka, skoro u isto vrijeme.
- A otkud vam je bilo toliko opanaka?
- E mi deca smo se čitave godine pripremali za lile. Đe bismo god našli stari opanak, komad čizme, ili stare kamionske gume, mi bismo ga uzimali i sakrivali od svakoga, da bude opanak za našu lilu. Kad smo pošli u školu, ponekad bismo, odavde do Bijelih Voda, u trnju kraj puta ugledali komad gume ili staru čizmu, pa bi onaj koji bi to prvi video, uzimao, donosio i čuvao za lilu. Onda bismo sve te tarušine od obuće i suhe korube izvlačili sa tavana ili ispod stogova sijena, pa bismo uzimali one rakljave motke i njoj na zašiljene paroške nabijali sve što bismo za godinu dana skupili.
- A koja deca ne bi imala opanaka i gume?
- Nekako bi se snašao svako. Bio je jedan u jednom selu što je prodavao pocijepane opanke za po dva dugmeta od košulje. Jedne godine sam ja svu dugmad dao za pet provaljenih opanaka. Vratio sam se kući razdrljenih prsa i košulje svezane o pojasu u zavezak. Da sam imao sto dugmadi, svakoje bih dao samo da mogu nabaviti dovoljno stare gume za dobru lilu.
- E ja bih imala lilu. Ali nema više opanaka.
- A šta misliš da je napravimo zajedno? Tvoj će nam dedo Hamdo kazati đe možemo naći komada gume, koji stari opanak ili čizmu, a ako toga ne nađemo dovoljno, ja ću sutra skupiti johove i smrčeve kore. Kad to sve skupimo na gomilu, ti ćeš mi pomoći da sve nabodemo na paroške.
- Hoću. A ti ćeš onda zapaliti lilu, pa mi je dati da je nosim, a ona da gori.
- Hoću, ako budem tu.
- Što ako budeš? A đe ćeš da budeš?
- Možda odem u Beograd. Da ispratim Tanju u groblje.
- Pa vrati se, da zapalimo lilu!
- Hoću, svakako ću se vratiti, no ako odem, teško da ću stići u selo do vremena kad se lile pale. Ako ne stignem, neka ti je zapali dedo Hamdo ili tvoj babo Fazlija. I kad je zapalite, ti da rekneš ovako: Lilo, lilo, nemoj da dogoriš, no za Tanju Tagirov da goriš.
- Lilo, lilo, nemoj da dogoriš, no za Tanju Tahirov da goriš!
- Nije Tahirov, nego Tagirov.
- A ja mislila Tahirov.
- E da znaš, i ja sam Tanju ponekad zvao Tanja Tahirova, pa smo se šalili. Njeni su dedovi bili iz daleke zemlje koja se zove Tatarija, a tamo se Tahir kaže Tagir.
- Aha, kad zapalimo lilu onda ćemo joj reći da gori polako, ka svijeća.
- To si rekla jako dobro. Neka gori lila za Tanju ka svijeća. A dedo Hamdo zna sve o lilama, načinio ih je mnogo i zna kako treba lilu nositi da gori polako.
- A što da zborimo lili tako?
- Zato što će to biti jedina lila koja će biti zapaljena ove godine. Jedina odavde pa do Sjenice i do Komova. Mi ćemo je zvati Tanjina lila. I ta će naša lila biti najveća svijeća na svijetu uoči Petrovdana. Već mnogo godina, skoro trideset, niko ne pali lile uoči Petrovdana. A nekad je cijela Pešter koju vidimo bila obasjana lilama uoči Petrovdana. To je bila sjajoba do neba. A kad bi lile dogorele, sva bi deca iz sela, pred ponoć rekla, na primer, e vala ove godine najjače su bile žabrenske lile. Deca iz Svilanova bi ponekad rekla da su najjače bile lile iz Duge Poljane. Mi dugopoljske lile najčešće ne bismo mogli videti, jer je Duga Poljana zaklonjena iza Koznika. Ili lile pešterske, draževićanske, žitnićke, bučanske. Svako selo bi proglasilo pobednika. Ali pobednici nisu nikad znali da su bili proglašeni. Niko im to ne bi ni javljao, oni bi bili pobednici samo za nas, i nama je bilo dosta što su oni pobednici, a njima je bilo važno da su im lile bile sjajne, i nije ih brigalo je li ih iko proglasio za najsjajnije.
- A kako to da će naša lila biti sama? Možda će oni onamo u Žabren zapaliti lile.
- Neće, naša će lila biti jedina. Lile su umrle još prije no što si se ti rodila. Ni tvoj otac, koji ima 32 godine, ne pamti da je iko palio lile. Lile su odumrle. Neki hodže su počeli govoriti kako su lile običaj vlaški, a neki popovi su pričali kako su lile bezbožničke, pa su ljudi poslušali te takve hodže i te takve popove, i sad nema više lila.
- A hodže i popovi nisu dobri, je li?
- Neki jesu, a neki jok vala. Oni koji su zborili protiv lila, nijesu dobri nikako.
- A hoće li neko videti našu lilu kako gori?
- Mi ćemo je zapaliti, a ako je neko vidi, nama će biti milo da vidi lilu, tu veliku svijeću za moju drugaricu Tanju. Važno je da mi nju zapalimo, naše će je oči gledati, a za druge oči ne znamo.
- A kad ukopate tu Tanju, u taj Beograd, hoću li moći da se šminkam?
- Kako to misliš? Naravno da ćeš moći, ali samo šminkom za devojčice.
- Ada pa, kad je umrla Abida, ukopali su je u naše groblje. Prošlo nekoliko dana, ja uzela onu šminku za devojčice, a svi mi viču da je sramota da se šminkam. Svaki dan su mi govorili nemoj, sramota, umrla Abida. Pa se dugo nijesam šminkala.
