Japan 28. maja 2006, foto: Dubravka Ugrešić
Dubravka Ugrešić (1949-2023)
Nije lako provesti život na frontu, makar to bila samo stvar kulture i književnosti, čemu gotovo niko ne pridaje preveliku pažnju sve dok neko ko je život posvetio tome, kao što je to učinila spisateljica Dubravka Ugrešić (1949-2023), ne umre, ostavljajući za sobom prazninu i pitanja postignuća te književne borbe. Praznina pritom ostaje svima nama, pitanja o književnom postignuću ostaju književnim činovnicima, koji su se već prvog dana, nakon vesti o smrti spisateljice, latili pera kako bi pokazali koliko je književnog blaga ostalo.
Odlazak Dubravke Ugrešić za sve one koji su je poznavali predstavlja lični gubitak, dok za one druge koji su je čitali i poznavali preko knjiga predstavlja činjenicu koja će njihov čitalački život podeliti na dva dela. Ovo važi podjednako za one koji su je voleli i čitali njene tekstove kao čin oslobođenja od stega svagdanjeg patrijarhata i nacionalizma, kao i za one koji su je dosledno mrzeli, krišom čitali i šrgutali zubima. S tim da putevi kojima će se kretati ove dve skupine nisu isti – ako do bilo kakvog kretanja uopšte bude došlo. No sasvim je izvesno da će druga grupa biti dosledno aktivna što su pokazale već prve reakcije na njenu smrt, kada je počeo neki vid aproprijacije jednog izrazito subverzivnog pisma, prilično retkog ne samo u postjugoslovenskom već i u evropskom kontekstu.
Među piscima i spisateljicama postoje najmanje dve tipične sudbine. Pretežna je ona koja omogućava autoru i autorki da nesmetano piše svoje knjige, bude štampan/a i voljen/a. Manjinskoj grupi, međutim, to nije moguće jer se kod njih tokom književnog života dogodio neki eksces (uglavnom političke prirode) koji je dotičnog autora ili autorku izveo iz književnog polja u egzistencijalno, gde su njihove opsesivne teme počele da funkcionišu kao neprestana provokacija rigidnih političkih struktura. U toj zoni stvara se konflikt između literature i politike, što se uglavnom manifestuje u javnom diskursu preko rekreacije poznatih matrica koje treba da pojasne društvu o čemu se tu zapravo radi: lov na veštice, hapšenje izdajnika, trebljenje stenica, lociranje terorista, markiranje stranih plaćenika, hajka na autošoviniste, upokojenje vampira, prepoznavanje uljeza, deratizacija bubašvaba.
Dubravka Ugrešić se zahvaljujući svom književnom radu našla u prvoj grupi, kada je u Hrvatskoj 1992. počeo lov na „vještice iz Rija“ (Jelena Lovrić, Vesna Kesić, Slavenka Drakulić, Rada Iveković). Nacionalistička krilatica o lovu na veštice koju je patentirao (između ostalih) Slobodan Prosperov Novak, tadašnji predsednik hrvatskog PEN-a, ostavila je dubok trag ne samo u životima ovih autorki, već i u istoriji postjugoslovenske kulture. Predstavljala je matricu za obračun sa neistomišljenicama i svim oblicima subverzivnog pisanja, bilo da je u pitanju književnost, novinarstvo ili društveni aktivizam. Začudo, sve pobrojane oblasti su tokom devedesetih i kasnije bile pre svega oslonjene na izuzetne žene, koje su bile na prvoj liniji borbe. To se kasnije manifestovalo u obrnuto proporcionalnim počastima koje je društvo priredilo za odlazeće. Najbolji primer u Srbiji za to su Borka Pavićević i Rajko Petrov Nogo.
Dubravka Ugrešić je život provela na prvoj liniji, neprestano se izlažući napadima, pisanjem i osvajanjem prostora slobode, bez ikakvog uporišta u strukturama moći, oslanjajući se pre svega na svoje znanje i talenat – na sopstveni tekst. Pritom, ona nikada nije bila jedna od onih začuđenih autorki/a, kako danas žele da je predstave, koji hodaju pod zvezdama, već naprotiv, bila je homo analiticus, neprestano je učila i nastojala da kritički pročita fenomene današnjice, bilo da je reč o estetskoj hirurgiji, uticaju tržišta na oblikovanje književnih sižea, transformacijama patrijarhata u digitalno doba ili usponu beznačajnosti i gluposti u domenu literature. Od Poze za prozu (1978) do Lisice (2018), centralne teme njene proze bile su pisanje i trauma, što se povremeno spajalo u integralnu temu pisanja kao traume (roda). Bila je izuzetna književnica koja je pored fikcije umela da približi čitaocima i obrise modernog sveta u nefikcionalnim tekstovima, esejima, od kojih je svakako knjiga Kultura laži njen magistralni nefikcionalni tekst koji je od 1996, kada je objavljen, nastavila da ispisuje u različitim književnim vrstama i žanrovima, prozi, esejima, komentarima, intervjuima, neprestano se vraćajući na politički eksces koji ju je katapultirao iz okvira akademske i književne zajednice u Zagrebu, ostavio je bez ičega i potisnuo izvan granica, nastojeći da joj i tamo onemogući rad i objavljivanje. O tome je Dubravka Ugrešić mnogo puta svedočila, navodeći iskustva sa brigom bivših kolega i saradnika koji su se potrudili da preduprede njen mogući nastavak rada u inozemstvu.
Knjiga Brnjica za vještice, intervju sa Dubravkom Ugrešić koji je vodila Merima Omeragić, objavljena u Multimedijalnom institutu 2021, predstavlja neku vrstu završnog poglavlja Kulture laži, ujedno i književno zaveštanje ove autorke. Tu saznajemo kako ona 40 godina kasnije vidi svoju junakinju Šteficu Cvek, koja joj je nagrada najvažnija (holandska nagrada Pokreta otpora – Verzetsprijs), do kakvih uvida je došla nakon decenija provedenih na evropskoj književnoj sceni, te kako vidi budućnost svoje književne borbe. Zajednički imenitelj svih njenih analiza je zapravo otpor. Otpor tiraniji patrijarhata, muškog kanona, neznanja, partikularnih interesa, nacionalizma, osrednjosti, pogrešnih izbora. Otpor kao način pisanja. No ono što ostaje kao imperativ je neophodnost trajne borbe žena za pravo na javni govor. Ona je to pravo skupo plaćala i svaki put je morala da se suočava sa režanjem s druge strane. Otuda su i slike srednjovekovnih mučenja žena – bilo da se radilo o kineskom kalupu za stopala devojčica, ili evropskom „ularu za alapače“, ili spaljivanju veštica – postale u njenoj analizi uporište za dekonstrukciju savremenih formi rodne diskriminacije. Stoga ona poručuje da ne vredi samo čekati i čitati, već da u tu borbu mora da se uključi svako ko želi da menja postojeće stanje. Uključiti se pre svega znači rizikovati, a ne boriti se lajkovima na facebooku. Niti čekati da opasnost prođe i kasnije ispredati priče o hrabrosti. Kao dva osnovna nedostatka savremene literature izdvojila je odsustvo književne (leve) pobune i izostanak emancipatorskog potencijala književnih prosedea. Takođe, izostanak solidarnosti ne samo među ženama, već među članovima/cama tog budućeg pokreta otpora, čije slike je izabrala za kraj svoje analize, posudivši ih iz Bredberijevog romana Farenhajt 451. Radi se o ilegalnom intelektualnom pokretu otpora, gde svaki član bira da nauči jednu knjigu napamet. „Tko zna“, piše Ugrešić, „možda će se pojaviti čovjek, čitateljica ili čitatelj, koji će izabrati neku od mojih knjiga i tako načas odložiti moju neminovnu smrt“. Misao o nastavku čitanja i učenja iz onoga što je napisano u istoriji književnosti, a zavredelo je da postane manifestom te nove borbe, Ugrešić je videla kao jedini vid smislene budućnosti bavljenja književnošću. Zbog takvog stava književno zaveštanje Dubravke Ugrešić nije nimalo lako, jer zahteva proaktivan odnos, angažman, na koji je mali broj spisateljica i pisaca danas spreman.
