Neka vrsta inflacije kulture sećanja i nostalgije, koja je posebno izražena u akademskom prostoru gde studije kulture sećanja i nostalgije već dugo vremena predstavljaju deo akademskog mejnstrima, u poslednje vreme je donela i intenzivno bavljenje studijama kulture sećanja i nostalgije vezanih za socijalističku Jugoslaviju. U prethodnim godinama izdate su brojne knjige na ovu temu, organizovane brojne izložbe, posebno u Muzeju istorije Jugoslavije, i formirani istraživački centri za proučavanje ove oblasti. Na prvi pogled, sećanje na socijalizam, pogotovo kada je povezano sa nostalgijom, koja implicira to “da je nekad, u socijalizmu, bilo bolje”, predstavlja neku vrstu otpora kako spram hegemonije revizionističke i reakcionarne optike koja na socijalističku Jugoslaviju gleda kao na izvor svih zala koji su zadesili srpski, hrvatski ili bilo koji drugi među narodima koji su zajedno živeli u ovoj zemlji, tako i spram optimističkih i slavodobitničkih apologija neoliberalnog reformskog kursa koji prema samorazumevanju njegovih prononsijera društva i narode sa južnoslovenskih prostora vodi ka boljoj budućnosti. Sećanje na socijalističku prošlost samo po sebi u izvesnoj meri opovrgava njeno denunciranje kao totalitarne i predstavlja izraz nezadovoljstva postojećim neoliberalnim reformama. Međutim, kako je u svojim tekstovima pokazao Todor Kuljić, ova kombinacija nezadovoljstva postojećim i nostalgije za socijalističkom prošlošću ostaje nedelotvorna. Jer, ona nastavlja da se kreće u jednom začaranom krugu u kojem nezadovoljstvo postojećim ne vodi ka pokušajima njegove radikalne promene. Umesto toga, nezadovoljstvo postojećim samo pobuđuje nostalgične snove koji završavaju u povratku na nezadovoljstvo postojećim ali nastavak života u okvirima lošeg postojećeg.
EDICIJA: 100 GODINA OD OSNIVANJA JUGOSLAVIJE
Stvaranje prve Jugoslavije ili trčanje gusaka u magli (I)
Stvaranje prve Jugoslavije ili trčanje gusaka u magli (II)
Ustavni temelji prve Jugoslavije (I)
Ustavni temelji prve Jugoslavije (II)
Jugoslovenstva: nova umnost za razbijeni južnoslovenski prostor
Zašto je razarana SFR Jugoslavija?
Neke implikacije razbijanja SFRJ
Ustav SFRJ iz 1974 – Grobar druge Jugoslavije?
Osim toga, nostalgična sećanja na socijalističku prošlost sa sobom nose još neke probleme. Naime, u poslednjih nekoliko godina sve rasprostranjenija su dva gotovo hegemona vida nostalgije. Pored tzv. tito(no)stalgije koja je nakon 2000-godine sve više bivala zastupljena i popularna, javlja se i vid nostalgije za mitologemama svakodnevnog života u socijalizmu: razvoj pop kulture, letovanja na Jadranskom moru, odlasci na kupovinu u Trst, dizajn predmeta za potrošnju. Na delu je dakle nostalgija za modusima socijalističko-potrošačkog lifestyla. Šta je problem sa nostalgičnim sećanjem na ove aspekte socijalizma?
Ukoliko titostalgija i sadrži momente sećanja na socijalnu sigurnost i društvenu pokretljivost kao pozitivne momente (Kuljić), ona u sebi sadrži problem vezivanja socijalizma za kult ličnosti. Kada se sećanja vezana za uspostavljanje socijalizma vezuju za jednu ličnost, onda dolazi do zaborava aktivnosti masa bez koje samo stvaranje socijalizma nije bilo moguće. Time se pasiviziraju stvaralački potencijali tzv. običnih ljudi. Tamo gde se nostalgična sećanja na socijalizam vezuju za socijalističkog vođu, generator promena postojećeg se ne pronalazi u delovanju „odozdo“, nego u iščekivanju nekog ko će promene doneti „odozgo“, upravo sa pozicija vođe. Sećanje na prednosti potrošačkog života u socijalizmu (odlasci u kupovinu u Trst, letovanje na Jadranskom moru) i nostalgija za socijalističko-potrošačkim lifestylom, uprkos tome što sadrže momente sećanja na stanje relativnog socijalnog blagostanja, još više su problematični zato što socijalizam redukuju na sistem za zadovoljavanje materijalnih potreba i želja, čime zanemaruju zahteve za autonomijom i slobodom individua i udelom stanovništva u upravljanju, tj. zahteve za punom participacijom i samoupravljanjem, bez kojih socijalizma suštinski ne može ni biti. Uz to se ostajanjem u sferi upotrebne vrednosti robe zaboravljaju problemi s razmenskom vrednošću, koja je ostala živa i u socijalizmu. Rečju, nostalgija za socijalnim blagostanjem možda je progresivna (Fisk), ali nije radikalna.
I jedan i drugi vid jugonostalgije tako aktiviraju sećanje na one aspekte socijalizma koji su bili vezani za stanja (konzumerističko uživanje u postojećem) i očekivanja (održavanje sistema delovanjem rukovodećih kadrova, odnosno samog vođe, Josipa Broza Tita). I jedan (Titovo vođstvo) i drugi vid (socijalistički konzumerizam) socijalističke stvarnosti su zapravo bili najmanje socijalistički od svega što je postojalo u jugoslovenskom socijalizmu. I jedan i drugi vid kulture sećanja i jugonostalgije uz to sve više postaju svojevrsni brendovi koji se uklapaju u paradigmu potrošačke ekonomije sa njenim pluralitetom životnih stilova koje prati specifična ikonografija i njena prodaja na tržištu. Coca-Cola socijalizam zvuči baš fensi, kao dobar marketinški slogan. Upravo zato ovakva vrsta kulture sećanja i nostalgije sasvim dobro se uklapa u postojeću neoliberalnu kulturnu paradigmu i možda otuda i “ima prođu” u institucijama, galerijama i akademijama.
Kada se sve sabere, ključni problem titostalgije i nostalgičnih sećanja na socijalno blagostanje i potrošačka iskustva treba tražiti u zaboravu borbe koja je prethodila njihovom ostvarenju. Jer, relativno socijalno blagostanje nije palo s neba nego je usledilo kao posledica višedecenijske istrajne borbe za socijalizam praćene trpljenjem represije, ilegalnim radom, agitacijom, stalnim radom na obrazovanju i emancipaciji naroda, herojskim otporom okupatoru tokom narodnooslobodilačke borbe, radnim akcijama na izgradnji zemlje, pokušajima izgradnje samoupravljanja, sa svim pobedama, porazima, dobrim i lošim stranama.
Utoliko se treba založiti za to da se napravi razlika između pasivne jugonostalgije i aktivnog sećanja na emancipatorske borbe. Jer, danas nam za emancipaciju nisu dovoljna sećanja na socijalnu sigurnost koja je postojala u socijalizmu, i na potrošačke prednosti socijalističkog poretka[1] i mitologiju socijalističke svakodnevice, kao što nam verovatno uopšte nije potrebno sećanje na Tita kao velikog vođu. Utoliko jugonostalgija može da predstavlja samo forme mikropolitičkog otpora. Ali problem je u tome što nam on danas nije dovoljan. Ono što nam je potrebno jeste radikalni makropolitički otpor. To znači da nam je danas potrebna kultura sećanja na prakse otpora i emancipatorsku borbu, kako konkretnu borbu protiv oblika klasne i svake druge dominacije, tako i borbu protiv hegemonih ideoloških diskursa koji su čitavo vreme pratili i na svaki način denuncirali i diskreditovali same ove otpore i borbe. Jer, pozicija u kojoj se levica danas, kada Jugoslavije nema, nalazi u nečemu je slična poziciji u kojoj se levica nalazila nakon osnivanja prve Jugoslavije 1918. godine.[2] Ona mora da pokuša da započne, organizuje i u budućnosti omasovi i proširi emancipatorske borbe i da istovremeno vodi borbu protiv neprestano aktivnih ideoloških protivnika koji su u svom istorijskom revizionizmu ili neoliberalnom optimizmu danas u velikoj ofanzivi. No, situacija današnje levice je istovremeno i teža i lakša. Teža je utoliko što ne postoji nijedna zemlja socijalizma iz koje bi joj bila pružana podrška u najrazlilčitijim njenim vidovima. Lakša je utoliko što nema nikakvog rigidnog ideološkog arbitra koji uz to što pomaže istovremeno i nalaže, propisuje, naređuje, nadzire i kažnjava.
Najzad, emancipatorskim levim snagama danas ništa manje nije potrebna kultura sećanja na ono što bismo mogli nazvati unutrašnjom borbom ili unutrašnjom emancipacijom koja je ukazivala na skretanja sa staza socijalizma u ime socijalizma ili komunizma. Zato bi danas na primer bilo mnogo delotvornije sećanje na socijalističke i/ili komunističke kritike socijalizma kojima je ukazivano na manjak socijalizma i gotovo potpuni izostanak komunizma u socijalizmu, kritike kakve su npr. dolazile iz kruga praxis filozofije ili sa levog krila tzv. crnog filmskog talasa (Žilnik, Makavejev).
Na kraju treba odati priznanje svima koji se teorijski i kustoski bave onom vrstom kulture sećanja koja podrazumeva organizaciju skupova i izložbi na kojima se podstiče i gaji kultura sećanja na narodne heroje, muškarce i žene, koji su radili na oslobađanju zemlje od okupatora, izgradnji ratom porušene zemlje, opismenjavanju i obrazovanju naroda, poboljšanju položaja žena, i mnogim drugim stvarima. Jer, mnogo važnije je obnoviti i održavati živim sećanje na istinske heroje socijalizma, nego na svakodnevne predmete kupljene u doba socijalizma, letovanja na Jadranu i putovanja u Trst.
Završićemo u duhu Bertolda Brehta. Umesto sećanja na dobre stare dane, treba početi borbu u danima loše sadašnjosti.
[1] To dakako ne znači da se treba zalagati za neku vrstu socijalističkog asketizma. Naprotiv. Izvesna uživanja, svakako treba da budu deo sadržaja socijalističkog života. Stvar je u tome što socijalizam ne sme da bude sveden na njih, kao što takođe ne sme da bude sveden na socijalnu sigurnost.
[2] Pozicija levice u Srbiji je takva da ona čak možda podseća na same njene početke, dakle, na doba kada je Svetozar Marković postavljao njene temelje. To znači da je ona praktično na jednom novom početku i da joj predstoji mukotrpna borba, baš poput one koju je davnih dana vodio Svetozar Marković.
noviplamen
EDICIJA: 100 GODINA OD OSNIVANJA JUGOSLAVIJE
Stvaranje prve Jugoslavije ili trčanje gusaka u magli (I)
Stvaranje prve Jugoslavije ili trčanje gusaka u magli (II)
Ustavni temelji prve Jugoslavije (I)
Ustavni temelji prve Jugoslavije (II)
Jugoslovenstva: nova umnost za razbijeni južnoslovenski prostor
Zašto je razarana SFR Jugoslavija?
Neke implikacije razbijanja SFRJ
Ustav SFRJ iz 1974 – Grobar druge Jugoslavije?
Osim toga, nostalgična sećanja na socijalističku prošlost sa sobom nose još neke probleme. Naime, u poslednjih nekoliko godina sve rasprostranjenija su dva gotovo hegemona vida nostalgije. Pored tzv. tito(no)stalgije koja je nakon 2000-godine sve više bivala zastupljena i popularna, javlja se i vid nostalgije za mitologemama svakodnevnog života u socijalizmu: razvoj pop kulture, letovanja na Jadranskom moru, odlasci na kupovinu u Trst, dizajn predmeta za potrošnju. Na delu je dakle nostalgija za modusima socijalističko-potrošačkog lifestyla. Šta je problem sa nostalgičnim sećanjem na ove aspekte socijalizma?
Ukoliko titostalgija i sadrži momente sećanja na socijalnu sigurnost i društvenu pokretljivost kao pozitivne momente (Kuljić), ona u sebi sadrži problem vezivanja socijalizma za kult ličnosti. Kada se sećanja vezana za uspostavljanje socijalizma vezuju za jednu ličnost, onda dolazi do zaborava aktivnosti masa bez koje samo stvaranje socijalizma nije bilo moguće. Time se pasiviziraju stvaralački potencijali tzv. običnih ljudi. Tamo gde se nostalgična sećanja na socijalizam vezuju za socijalističkog vođu, generator promena postojećeg se ne pronalazi u delovanju „odozdo“, nego u iščekivanju nekog ko će promene doneti „odozgo“, upravo sa pozicija vođe. Sećanje na prednosti potrošačkog života u socijalizmu (odlasci u kupovinu u Trst, letovanje na Jadranskom moru) i nostalgija za socijalističko-potrošačkim lifestylom, uprkos tome što sadrže momente sećanja na stanje relativnog socijalnog blagostanja, još više su problematični zato što socijalizam redukuju na sistem za zadovoljavanje materijalnih potreba i želja, čime zanemaruju zahteve za autonomijom i slobodom individua i udelom stanovništva u upravljanju, tj. zahteve za punom participacijom i samoupravljanjem, bez kojih socijalizma suštinski ne može ni biti. Uz to se ostajanjem u sferi upotrebne vrednosti robe zaboravljaju problemi s razmenskom vrednošću, koja je ostala živa i u socijalizmu. Rečju, nostalgija za socijalnim blagostanjem možda je progresivna (Fisk), ali nije radikalna.
I jedan i drugi vid jugonostalgije tako aktiviraju sećanje na one aspekte socijalizma koji su bili vezani za stanja (konzumerističko uživanje u postojećem) i očekivanja (održavanje sistema delovanjem rukovodećih kadrova, odnosno samog vođe, Josipa Broza Tita). I jedan (Titovo vođstvo) i drugi vid (socijalistički konzumerizam) socijalističke stvarnosti su zapravo bili najmanje socijalistički od svega što je postojalo u jugoslovenskom socijalizmu. I jedan i drugi vid kulture sećanja i jugonostalgije uz to sve više postaju svojevrsni brendovi koji se uklapaju u paradigmu potrošačke ekonomije sa njenim pluralitetom životnih stilova koje prati specifična ikonografija i njena prodaja na tržištu. Coca-Cola socijalizam zvuči baš fensi, kao dobar marketinški slogan. Upravo zato ovakva vrsta kulture sećanja i nostalgije sasvim dobro se uklapa u postojeću neoliberalnu kulturnu paradigmu i možda otuda i “ima prođu” u institucijama, galerijama i akademijama.
Kada se sve sabere, ključni problem titostalgije i nostalgičnih sećanja na socijalno blagostanje i potrošačka iskustva treba tražiti u zaboravu borbe koja je prethodila njihovom ostvarenju. Jer, relativno socijalno blagostanje nije palo s neba nego je usledilo kao posledica višedecenijske istrajne borbe za socijalizam praćene trpljenjem represije, ilegalnim radom, agitacijom, stalnim radom na obrazovanju i emancipaciji naroda, herojskim otporom okupatoru tokom narodnooslobodilačke borbe, radnim akcijama na izgradnji zemlje, pokušajima izgradnje samoupravljanja, sa svim pobedama, porazima, dobrim i lošim stranama.
Utoliko se treba založiti za to da se napravi razlika između pasivne jugonostalgije i aktivnog sećanja na emancipatorske borbe. Jer, danas nam za emancipaciju nisu dovoljna sećanja na socijalnu sigurnost koja je postojala u socijalizmu, i na potrošačke prednosti socijalističkog poretka[1] i mitologiju socijalističke svakodnevice, kao što nam verovatno uopšte nije potrebno sećanje na Tita kao velikog vođu. Utoliko jugonostalgija može da predstavlja samo forme mikropolitičkog otpora. Ali problem je u tome što nam on danas nije dovoljan. Ono što nam je potrebno jeste radikalni makropolitički otpor. To znači da nam je danas potrebna kultura sećanja na prakse otpora i emancipatorsku borbu, kako konkretnu borbu protiv oblika klasne i svake druge dominacije, tako i borbu protiv hegemonih ideoloških diskursa koji su čitavo vreme pratili i na svaki način denuncirali i diskreditovali same ove otpore i borbe. Jer, pozicija u kojoj se levica danas, kada Jugoslavije nema, nalazi u nečemu je slična poziciji u kojoj se levica nalazila nakon osnivanja prve Jugoslavije 1918. godine.[2] Ona mora da pokuša da započne, organizuje i u budućnosti omasovi i proširi emancipatorske borbe i da istovremeno vodi borbu protiv neprestano aktivnih ideoloških protivnika koji su u svom istorijskom revizionizmu ili neoliberalnom optimizmu danas u velikoj ofanzivi. No, situacija današnje levice je istovremeno i teža i lakša. Teža je utoliko što ne postoji nijedna zemlja socijalizma iz koje bi joj bila pružana podrška u najrazlilčitijim njenim vidovima. Lakša je utoliko što nema nikakvog rigidnog ideološkog arbitra koji uz to što pomaže istovremeno i nalaže, propisuje, naređuje, nadzire i kažnjava.
Najzad, emancipatorskim levim snagama danas ništa manje nije potrebna kultura sećanja na ono što bismo mogli nazvati unutrašnjom borbom ili unutrašnjom emancipacijom koja je ukazivala na skretanja sa staza socijalizma u ime socijalizma ili komunizma. Zato bi danas na primer bilo mnogo delotvornije sećanje na socijalističke i/ili komunističke kritike socijalizma kojima je ukazivano na manjak socijalizma i gotovo potpuni izostanak komunizma u socijalizmu, kritike kakve su npr. dolazile iz kruga praxis filozofije ili sa levog krila tzv. crnog filmskog talasa (Žilnik, Makavejev).
Na kraju treba odati priznanje svima koji se teorijski i kustoski bave onom vrstom kulture sećanja koja podrazumeva organizaciju skupova i izložbi na kojima se podstiče i gaji kultura sećanja na narodne heroje, muškarce i žene, koji su radili na oslobađanju zemlje od okupatora, izgradnji ratom porušene zemlje, opismenjavanju i obrazovanju naroda, poboljšanju položaja žena, i mnogim drugim stvarima. Jer, mnogo važnije je obnoviti i održavati živim sećanje na istinske heroje socijalizma, nego na svakodnevne predmete kupljene u doba socijalizma, letovanja na Jadranu i putovanja u Trst.
Završićemo u duhu Bertolda Brehta. Umesto sećanja na dobre stare dane, treba početi borbu u danima loše sadašnjosti.
[1] To dakako ne znači da se treba zalagati za neku vrstu socijalističkog asketizma. Naprotiv. Izvesna uživanja, svakako treba da budu deo sadržaja socijalističkog života. Stvar je u tome što socijalizam ne sme da bude sveden na njih, kao što takođe ne sme da bude sveden na socijalnu sigurnost.
[2] Pozicija levice u Srbiji je takva da ona čak možda podseća na same njene početke, dakle, na doba kada je Svetozar Marković postavljao njene temelje. To znači da je ona praktično na jednom novom početku i da joj predstoji mukotrpna borba, baš poput one koju je davnih dana vodio Svetozar Marković.
noviplamen
