Ukoliko levičarska Radnička partija pobedi na oktobarskim izborima u Brazilu, i vrati se na vlast, uz Meksiko gde su se već desile istorijske promene, čitav region mogao bi da doživi ozbiljan politički preobražaj
Istorijska pobeda Andrea Manoela Lopesa Obradora u Meksiku prekinula je niz pobeda desničarskih partija u Latinskoj Americi. Obrador, ili u Meksiku samo AMLO, najavio je korenite promene u unutrašnjoj politici, a čvrste pregovore sa Trampom oko migracione politike i ekonomske saradnje u okviru sporazuma NAFTA. Tramp je čestitao Obradoru pobedu, prihvatio razgovore o spornim pitanjima i za novog meksičkog predsednika rekao da je „divna ličnost“, što se ocenjuje kao pozitivan uvod u pregovore dva ideološki oprečno pozicionirana lidera. Potpredsednik SAD Majk Pens već se u Meksiku sreo sa Obradorom i njegovim saradnicima čime je i formalno uspostavljen direktni kontakt dve strane. Obostrano je za razgovore rečeno da su pozitivni i otvaraju prostor za uspešan dijalog.
U regionu se, nakon Obradorove pobede, vodi debata kakva će se nova vlada postaviti u odnosu na preostale levičarske vlade u okruženju, prvenstveno one u Venecueli i Nikaragvi opterećene teškim unutrašnjim problemima i pod snažnim međunarodnim pritiscima. Nagađanja su raznolika, a sam meksički predsednik se ne izjašnjava mnogo o stanju u regionu osim što smatra da su to unutrašnja pitanja u koje se ne bi trebalo mešati. S obzirom na to da se naziru i konture nove vlade koja će dužnost preuzeti 1. decembra i već se jasno ocrtava da će glavna briga biti veće angažovanje snaga u sređivanju brojnih i teških unutrašnjih problema - bezbednosti, ekonomskih i socijalnih reformi, endemske korupcije, kriminala, prevelikog i neefikasnog državnog aparata (za šest godina povećan za 30 odsto), pored najtežeg gorućeg problema - saniranje odnosa sa SAD. Dakle, prioriteti i izazovi nisu u spoljnoj politici.
Ipak se nameće pitanje kakvo će biti angažovanje Obradora u regionu, i uopšte po važnim međunarodnim pitanjima, i da li će novi predsednik moći da se u svemu ovome drži principa da je „dobra spoljna politika u stvari dobra unutrašnja politika“. Stvarnost je sasvim drugačija i pitanje je da li će Meksiko moći da ignoriše „nemešanje“ u regionu, jer Meksiko ima dugu istoriju pozitivnog angažovanja kroz osude i pomoći u važnim međunarodnim pitanjima, ostavljajući po strani ovu staru doktrinu ministra inostranih poslova Estrade iz tridesetih godina prošlog stoleća. Pre ili kasnije Meksiko će se morati pozabaviti i pitanjima u okruženju, što zbog svoje veličine, uticaja i položaja tako i zbog istorijske odgovornosti iz prošlosti, brinući se i angažujući u brojnim regionalnim pitanjima uvek na strani progresivnih, slobodarskih i levičarskih pokreta, na strani prava i pravde. Isto tako, po svemu sudeći, moraće se pozabaviti dešavanjima u Venecueli i Nikaragvi, jer nije izazov opredeliti se između Madura i Ortege, u pitanju su mnogo jači razlozi. Takođe, ako je Obrador dobro prihvaćen u SAD, Кanadi i Evropi onda nema mesta sumnji i strahu da bi mogao biti novi Čaves, kako pokušavaju nametnuti mnjenju Meksika i šire njegovi ideološki protivnici, da bi se limitiralo njegovo angažovanje u regionu. Obrador jednostavno po spoljnopolitičkim pitanjima nema previše opcija, jer zbog veličine, položaja i istorijskog nasleđa Meksiko je odgovoran i za kretanja u regionu i na sve izazove mora imati i valjane odgovore, jer je ponekad spoljna politika jedna bolja unutrašnja politika.
U oktobru će se održati izbori u Brazilu, drugom velikom akteru u regionalnim okvirima, na kojima se prema ispitivanju opredeljenja birača može dogoditi da se bira između krajnjeg desničara (neki kažu čak i neofašiste) Žaira Bolsonara i Luisa Inacija Lule da Silve, popularnog levičarskog predsednika (trenutno) u zatvoru osuđenog zbog korupcije. Još se ne zna da li će Lula moći da učestvuje na izborima (ako izborni sud zabrani, kandidat će biti Fernando Hadad, bivši gradonačelnik Sao Paula i šef tima Luline odbrane), ali se sad već zna da Lula jedini može pobediti Bolsonara od svih postojećih predsedničkih kandidata. Ukoliko Radnička partija pobedi i obnovi vlast u Meksiko i Brazil, uprkos nekim svojim tradicionalnim neslaganjima, mogli bi činiti progresivnu opciju i promeniti političke tendencije u celom regionu. Teško je odgovoriti da li pobeda Obradora u Meksiku može imati uticaja na opredeljenje brazilskih birača, jer se radi o dve u svakom pogledu najveće države u Latinskoj Americi sa svojim vrlo specifičnim položajima i uticajima u regionu, a koje same nisu podložne takvoj vrsti uticaja na specifična unutrašnja pitanja kao što su izbori. U svakom slučaju, eventualno učešće i pobeda Lule ili Radničke partije u Brazilu radikalno bi se promenila politička karta Latinske Amerike.
Za NIN napisao Ljubomir Milić, diplomata u penziji
Istorijska pobeda Andrea Manoela Lopesa Obradora u Meksiku prekinula je niz pobeda desničarskih partija u Latinskoj Americi. Obrador, ili u Meksiku samo AMLO, najavio je korenite promene u unutrašnjoj politici, a čvrste pregovore sa Trampom oko migracione politike i ekonomske saradnje u okviru sporazuma NAFTA. Tramp je čestitao Obradoru pobedu, prihvatio razgovore o spornim pitanjima i za novog meksičkog predsednika rekao da je „divna ličnost“, što se ocenjuje kao pozitivan uvod u pregovore dva ideološki oprečno pozicionirana lidera. Potpredsednik SAD Majk Pens već se u Meksiku sreo sa Obradorom i njegovim saradnicima čime je i formalno uspostavljen direktni kontakt dve strane. Obostrano je za razgovore rečeno da su pozitivni i otvaraju prostor za uspešan dijalog.
U regionu se, nakon Obradorove pobede, vodi debata kakva će se nova vlada postaviti u odnosu na preostale levičarske vlade u okruženju, prvenstveno one u Venecueli i Nikaragvi opterećene teškim unutrašnjim problemima i pod snažnim međunarodnim pritiscima. Nagađanja su raznolika, a sam meksički predsednik se ne izjašnjava mnogo o stanju u regionu osim što smatra da su to unutrašnja pitanja u koje se ne bi trebalo mešati. S obzirom na to da se naziru i konture nove vlade koja će dužnost preuzeti 1. decembra i već se jasno ocrtava da će glavna briga biti veće angažovanje snaga u sređivanju brojnih i teških unutrašnjih problema - bezbednosti, ekonomskih i socijalnih reformi, endemske korupcije, kriminala, prevelikog i neefikasnog državnog aparata (za šest godina povećan za 30 odsto), pored najtežeg gorućeg problema - saniranje odnosa sa SAD. Dakle, prioriteti i izazovi nisu u spoljnoj politici.
Ipak se nameće pitanje kakvo će biti angažovanje Obradora u regionu, i uopšte po važnim međunarodnim pitanjima, i da li će novi predsednik moći da se u svemu ovome drži principa da je „dobra spoljna politika u stvari dobra unutrašnja politika“. Stvarnost je sasvim drugačija i pitanje je da li će Meksiko moći da ignoriše „nemešanje“ u regionu, jer Meksiko ima dugu istoriju pozitivnog angažovanja kroz osude i pomoći u važnim međunarodnim pitanjima, ostavljajući po strani ovu staru doktrinu ministra inostranih poslova Estrade iz tridesetih godina prošlog stoleća. Pre ili kasnije Meksiko će se morati pozabaviti i pitanjima u okruženju, što zbog svoje veličine, uticaja i položaja tako i zbog istorijske odgovornosti iz prošlosti, brinući se i angažujući u brojnim regionalnim pitanjima uvek na strani progresivnih, slobodarskih i levičarskih pokreta, na strani prava i pravde. Isto tako, po svemu sudeći, moraće se pozabaviti dešavanjima u Venecueli i Nikaragvi, jer nije izazov opredeliti se između Madura i Ortege, u pitanju su mnogo jači razlozi. Takođe, ako je Obrador dobro prihvaćen u SAD, Кanadi i Evropi onda nema mesta sumnji i strahu da bi mogao biti novi Čaves, kako pokušavaju nametnuti mnjenju Meksika i šire njegovi ideološki protivnici, da bi se limitiralo njegovo angažovanje u regionu. Obrador jednostavno po spoljnopolitičkim pitanjima nema previše opcija, jer zbog veličine, položaja i istorijskog nasleđa Meksiko je odgovoran i za kretanja u regionu i na sve izazove mora imati i valjane odgovore, jer je ponekad spoljna politika jedna bolja unutrašnja politika.
U oktobru će se održati izbori u Brazilu, drugom velikom akteru u regionalnim okvirima, na kojima se prema ispitivanju opredeljenja birača može dogoditi da se bira između krajnjeg desničara (neki kažu čak i neofašiste) Žaira Bolsonara i Luisa Inacija Lule da Silve, popularnog levičarskog predsednika (trenutno) u zatvoru osuđenog zbog korupcije. Još se ne zna da li će Lula moći da učestvuje na izborima (ako izborni sud zabrani, kandidat će biti Fernando Hadad, bivši gradonačelnik Sao Paula i šef tima Luline odbrane), ali se sad već zna da Lula jedini može pobediti Bolsonara od svih postojećih predsedničkih kandidata. Ukoliko Radnička partija pobedi i obnovi vlast u Meksiko i Brazil, uprkos nekim svojim tradicionalnim neslaganjima, mogli bi činiti progresivnu opciju i promeniti političke tendencije u celom regionu. Teško je odgovoriti da li pobeda Obradora u Meksiku može imati uticaja na opredeljenje brazilskih birača, jer se radi o dve u svakom pogledu najveće države u Latinskoj Americi sa svojim vrlo specifičnim položajima i uticajima u regionu, a koje same nisu podložne takvoj vrsti uticaja na specifična unutrašnja pitanja kao što su izbori. U svakom slučaju, eventualno učešće i pobeda Lule ili Radničke partije u Brazilu radikalno bi se promenila politička karta Latinske Amerike.
Za NIN napisao Ljubomir Milić, diplomata u penziji
