"Umetnost je forma suprotstavljanja stvarnosti", napisao je Josif Brodski povodom pesama Tomasa Venclove, ali bi se ove reči mirne duše mogle primeniti i na poeziju Damira Avdića. Kao i ono što je Marina Cvetajeva zapisala u eseju "Pesnik i vreme": "Treba biti savremenik – stvarati svoje doba, a ne odražavati ga. Da, odražavati ga, ali ne kao ogledalo, već kao štit. Biti savremenik – stvarati svoje doba, to jest boriti se protiv devet desetina u njemu". I zaista, iako stihovi Damira Avdića na prvi pogled deluju kao precizan opis naše post-apokaliptične epohe, kao dijagnoza bolesnog stanja u kojem se svet nalazi, oni su istovremeno i protivotrov koji nam pomaže da preživimo mračno doba koje nam je dosuđeno za život, oni su pouzdan štit kojim se možemo odbraniti od sveprisutnog nasilja koje nadire sa svih strana.
Jedna od pesama u kojima je ovo najvidljivije je "Human Reich". Tu nas Avdić obaveštava o neveselom stanju stvari u svetu, u nekoliko jasnih poteza daje jezivu sliku naše epohe:
"Živim u svijetu
u kojem je religija Bog
vjera oružje za masovno uništenje
sirotinja vojska
licemjerje novo poštenje
živim u svijetu
u kojem je Bog talac
okovan u simbole
netrpeljivosti i prijetnje
straha i paranoje
(…)
živim u svijetu
u kojem je novac oltar
MMF bogomolja
kamatar svetac
valuta ikona
živim human reich."
Standardna oprema za preživljavanje
U ovoj pesmi Avdić ne odražava samo svoje vreme, pokazujući do kog su stepena izvitopereni i falsifikovani svi tradicionalni pojmovi poput Boga, vere i religije, već nam to surovo saznanje nudi i kao štit od poremećenog sveta, kao tačku otpora svetu u kojem su sve vrednosti izvrnute naglavce. Citirani stihovi pokazuju jednu od ključnih Avdićevih pesničkih vrlina, a to je sposobnost jasnog uvida i izražavanja onog što pesnik doživljava kao stvarnost. U vreme Marine Cvetajeve i Ane Ahmatove ovakvi pesnički iskazi nazivali su se formulom.
Formula je životna istina izražena sažeto, ubedljivo, jasno; uspešno pronađen jezički ekvivalent za neki segment stvarnosti, za neki uvid u složeni svet; precizna definicija neke pojave ili stanja. Danas bi se ovakvi pesnički iskazi mogli nazvati aforizmima, samo kad taj žanr ne bi bio nepovratno dezavuisan serijskom proizvodnjom rečenica skinutih sa fabričke trake, koje liče kao jaje jajetu ili "kravica" "kravici", pogotovo u srpskoj književnosti. Brojne su formule koje Avdić štedro seje po svojim pesmama, svaka od njih mogla bi da bude tema za poseban tekst. Recimo: "Promjena je naša mantra, istost je naša konstanta", ili "kad nema ljubavi dobar je i Bog", ili "ja sam manjina koja trpi nepravdu kakvu trpi manjina tamo gdje sam ja većina".
U vreme sveopšte atrofije sposobnosti da se stvari nazovu pravim imenom, da se stvarnost izrazi i definiše, Avdićevi stihovi su pravo blago i standardni deo opreme za preživljavanje. Apodiktična tvrđenja kojima Avdić pribegava nisu baš prečesta pojava u savremenoj poeziji koja je mahom odustala od nezgodnih susreta sa stvarnošću i povukla se na bezbedan teren nijansiranja svačega & ničega.
Srećom, Avdić i nije pesnik u klasičnom smislu te reči, već rok muzičar, pevač, kantautor – ako hoćete, dakle stvaralac u jednoj oblasti koja se obično smatra nižom i manje vrednom od književnosti, što samo otvara mnogo veći prostor slobode za onog ko tu slobodu ume da iskoristi. A Avdić se tom slobodom koristi drsko i bezobrazno, stvarajući mala remek-dela i pevajući ih diljem bivše Jugoslavije.
Radikalni pogled na svet
Poezija Damira Avdića na prvi pogled ili posluh deluje sasvim jednostavno, nema tu nikakvog hermetizma, nema komplikovanih zapretenih metafora, nema šifrovanog jezika, nema mnogo posla za tumače i ostale književne kritičare. Već na drugi pogled stvari deluju nešto komplikovanije, pokazuje se da je narečena jednostavnost tek puki privid oka naviklog da složenost traži tamo gde je najčešće nema. Tome u prilog govore i nesporazumi i polemike koje izazivaju Avdićeve pesme. Tako je pre nekoliko godina Avdić optužen da je "trubadur desnice", malograđanin, šovinista, širitelj stereotipa i sve u tom stilu. O tim difamacijama sam već davno pisao u tekstu "Presuda Damiru Avdiću za izdaju revolucije", pa da se ne ponavljam.
Ono što je tu zanimljivo, takoreći simptomatično, a što mi se potvrdilo u raznim razgovorima s ljudima kojima je sve jasno na svetu, jeste da Avdićevi albumi stalno izazivaju neku vrstu zbunjenosti u slušaocima, pogotovo kod onih čiji je pogled na svet jasno ideološki određen i zacementiran. Tipična reakcija te vrste ljudi koji su već našli sve odgovore u jednoj knjizi, svejedno da li je to Biblija ili "Kapital", glasi otprilike ovako: "Što Avdić lepo ne kaže šta misli, nego sve nešto zavija i zakukuljuje?" Najjednostavniji odgovor na ovo pitanje bio bi: Zato što pesma nije partijski letak, a nije ni nedeljna propoved u crkvi.
Avdićeva slika sveta nije crno-bela, već se na njoj mogu videti i još neke boje. Pritom, Avdić dosta jasno govori ono što misli, njegov svetonazor se može prilično nedvosmisleno iščitati iz njegovih stihova, samo što ni levica, ni desnica, ni liberali, ni konzervativci, ni demohrišćani, ni zeleni, ni svi drugi oštro politički opredeljeni ne bi znali šta s tim svetonazorom da rade, niti bi mogli da ga uklope u svoje kalupe. Iz prostog razloga što je Avdićev pogled na svet mnogo radikalniji od političkih doktrina koje žele da nam se prikažu kao konačna slika sveta, iako taj svet vulgarno pojednostavljuju svodeći ga na svoju patuljastu meru.
Ništa nije vrijedno travke male i ptića u gnijezdu
Meni se čini da se jezgro Avdićevog svetonazora može pronaći u pesmi "Čuvaj se", konkretno u stihovima:
"Nije vrijedno, ništa nije vrijedno
travke male i ptića u gnijezdu
Začas prođe to što traje
i pretvori kamen u pijesak."
Ti stihovi dolaze nakon upozorenja od koga se sve treba čuvati: od patriota i najboljih sinova, od profesionalnih ljubitelja manjina, od tuđih ideala, od svake vrste kolektivizma i masovnih pokreta. Nasuprot raznim projektima za sveopšte usrećivanje nacije ili vascelog čovečanstva, Avdić stavlja apsolutnu vrednost svakog živog stvora na zemlji, ne samo čoveka, već i najmanje travke i ptića. Život je ono najvrednije, jedino što se računa, ono nenadomestivo, nenadoknadivo, ono što mora biti stavljeno u centar svakog vrednosnog sistema. Nema te ideje za koju vredi žrtvovati jednog živog stvora.
Nacija, rasa, klasa, država, narod – to su gole apstrakcije, kumiri kojima se ljudi klanjaju, u čije ime ubijaju i unesrećuju milione ljudskih bića, tamaneći usput i biljni i životinjski svet. Kad bi odustali od idolopoklonstva, kad bi za trenutak stali i zamislili se, kad bi imali snage i hrabrosti da vide stvari onakve kakve jesu – shvatili bi da žive u tlapnjama i obmanama sopstvenog zabludelog uma. I da su sve njihove predstave o svetu tek puke himere i fantazmagorije kojima žrtvuju ono što realno postoji: druga živa bića.
Damir Avdić posmatra svet i kritikuje sve njegove užase, okrutnosti, ugnjetavanja i nečoveštva (FOTO: Lupiga.Com)
Da bi se videlo ono što Avdić vidi jasno kao na dlanu, neophodno je malo proširiti perspektivu, pogledati i izvan svog uskog atara i kratkog odsečka vremena koje nam je dato da proživimo na zemlji. Avdić maksimalno širi vremensku perspektivu ironičnim obrtom koji je sadržan u reči "začas". Jer taj proces za koji on tvrdi da prođe očas posla, to pretvaranje kamena u pesak, zapravo traje milionima godina.
Prave razmere onoga što se događa
Poenta je jasna da jasnija ne može biti: ako će kamen, kao nešto najtrajnije i najpostojanije jednog dana postati pesak, rastočiti se, raspasti i preinačiti, ako je onome što je najstamenije, onome što je simbol čvrstine i trajnosti – suđeno da nestane, šta tek reći za ljudske tlapnje, za ideologe i propagandiste koji vas pozivaju da im služite, da im poverite svoj život, jedini i jedinstveni? Koliko će tek političke doktrine brzo proći? A od njih čak ni pesak neće ostati, a kamoli kamen na kamenu. Ovde vidimo na delu ispunjavanje onog što je Josif Brodski video kao "osnovni zadatak literature: da čoveku prikaže prave razmere onoga što se događa".
Stavljanje ljudske sudbine u ovako širok vremenski kontekst, milenijumski ili onaj koji se meri milionima godina, najčešće je bivao instrument religijske propagande zarad relativizacije i nipodaštavanja patnje pojedinačnog čoveka na zemlji. U stilu: šta je to u odnosu na večnost? Avdić koristi ovu staru tehniku da bi izvršio subverziju i uzvratio udarac, da bi doktrine koje nastoje da podjarme čoveka stavio tamo gde im je i mesto: ne u ropotarnicu istorije, već na đubrište vremena samog.
Povijest se ovdje izvršava
Citirani stihovi i svetonazor koji iz njih izranja dobijaju još veću snagu kad ih Avdić stavi u konkretan istorijski, politički i društveni kontekst. U jednoj od najboljih Avdićevih pesama "Repetitio" nalaze se i sledeći stihovi:
"Povijest se ovdje ne ispisuje
povijest se ovdje izvršava
u ime za oca za narod za Boga
za himnu za zastavu za bilo koga
protiv bližnjeg svoga."
Istorija nije nauka kojom se bave istoričari pišući istorijske knjige. Istorija se ne ispisuje, već izvršava, kako Avdić vešto naglašava paralelizmom, koristeći dva glagola suprotnog značenja s istim prefiksima. Istorija se izvršava kao vojničko naređenje. A to naređenje najčešće glasi: "Nišani! Pali!" Ili, nešto kreativnijim rečnikom Ratka Mladića: "Velešiće tuci i Pofaliće tuci! Tamo nema srpskog življa mnogo. Da im razvučemo pamet njihovu! Samo cepaj, šefe! U živo meso samo!"
Nije ovde reč o pojedinačnim ubistvima, iz koristoljublja, afekta, ljubomore, nije reč o individualnim zločinima, već o masovnim istrebljenjima od kojih je istorija sačinjena. A da masovne ubice ne bi doživljavali sebe kao obične kriminalce, razbojnike i ratne zločince – neophodno je postaviti ideal za koji se ubija, pronaći kumira u čije ime se vrše pokolji.
Avdić staje na crtu vladajućem duhu vremena (FOTO: Flickr/Stephany Štefan/Drugo more)
Korišćenjem postupka nabrajanja postiže se efekat svejednosti: nije bitno u ime čega se ubija, već je jedino važno ubijati. Nema te apstrakcije koja ne može da posluži kao dobar izgovor za tamanjenje ljudskih bića, može se ubijati "za oca, za narod, za Boga, za himnu, za zastavu", a niz bi se mogao i nastaviti: za državu, za firera, za buduću sreću čovečanstva, za slobodu, za bratstvo, za svetsku revoluciju, za Hrista, za Alaha, za Budu, za ideju kao takvu.
Za bilo koga - protiv bližnjeg svoga
I tu dolazimo do ključnih stihova: "Za bilo koga - protiv bližnjeg svoga". Cilj tog masovnog klanja i nije ostvarenje navodno i zvanično proklamovanih ideala, već je cilj ono što se predstavlja tek kao puko sredstvo na putu realizacije izmaštanih projekata, a to je zatiranje i satiranje bližnjih, drugih ljudskih bića, istih onakvih kakvi su i oni koji ubijaju.
Toponim "ovdje" mogao bi se shvatiti kao ovde, na prostorima bivše Jugoslavije, ali i u smislu koji Vislava Šimborska daje tom pojmu, ili Cvetajeva u prozi "Neovdašnje veče", dakle – ovde, na zemlji. Jer ubijanje bližnjih u ime kojekakvih ideala spada u standardnu praksu homo sapiensa na svim meridijanima, evo već hiljadama godina.
Kad čovek čita ostrašćene političke aktiviste raznih ideoloških opredeljenja, pogotovo one ekstremnije, iskrenije ili – ako hoćete – naivnije, uviđa da se oni često razlikuju samo po tome u ime čega bi ubijali. Desničari bi da bližnje tamane u ime nacije, države, naroda, crkve, vere; levičari u ime obespravljenih i potlačenih, u ime buduće utopije; neoliberali u ime širenja slobodnog tržišta; konzervativci u ime održavanja postojećeg stanja i tako redom. Važno je samo da se ubija, ubistvo je opravdano idejom, svejedno kojom, bitno je samo u drugom čoveku ne videti bližnjeg, svog brata, već neprijatelja kog valja zbrisati sa lica zemlje.
Kad nasilje postane fetiš, a ljubav slabost i poniženje
Da bi se tom krvološtvu stalo u kraj neophodno je shvatiti da nam je svaki čovek bližnji, da nikog bližeg od njega nemamo, da je njegov život apsolutna vrednost koja ne sme biti prineta na žrtvu nikakvim idolima, ma koliko oni privlačno izgledali. Tu Avdić staje na crtu vladajućem duhu vremena, što je apostrofirao i u pesmi "Human Reich" stihovima:
"Živim u vremenu
u kojem je nasilje fetiš
a ljubav slabost i poniženje
za pedere i luzere
za izjebane i ostavljene."
Tamo gde je ljubav prema bližnjem prezrena i shvaćena kao slabost i poniženje, neminovno je da nasilje postane fetiš i da se ljudi tamane kao muve. Tom zlu koje poprima naizgled ideološki različite, a u suštini tako očajno iste krvoločne oblike, Avdić suprotstavlja nejaku i škartiranu ljubav, te stavlja bližnjeg u centar svog vrednosnog sistema. I ne samo bližnjeg, drugog čoveka, pripadnika iste vrste, već i svako živo biće na zemlji, od male travke do ptića u gnezdu.
Veliki u smrti, mali u životu
Budući da smo navikli na svakodnevne surovosti, oguglali na nasilje i agresiju, na genocide i pokolje, budući da živimo pomireni sa poretkom sveta kojim vlada razulareno zlo – Avdićev svetonazor nam može delovati kao sentimentalizam, naivnost, kao neka očigledno neostvariva utopija. Sve dok taj credo i etiku iz njega proizašlu ne pokušamo da primenimo u stvarnosti. Jer nas niko ne može sprečiti da živimo u skladu sa onim što je istinski dobro i vredno. Niko nas ne može sprečiti da poštujemo druge ljude i da se ophodimo prema njima sa minimumom elementarne empatije. Niko nas ne može sprečiti čak i da pokušamo da volimo svoje bližnje. Niko, osim nas samih.
Avdić u navedenim pesmama uspostavlja pogled na svet u kojem su prave vrednosti stavljene na svoje mesto, kao i etiku lične odgovornosti koja iz tog svetonazora proizilazi. To je čvrsta uporišna tačka s koje Damir Avdić posmatra svet i kritikuje sve njegove užase, okrutnosti, ugnjetavanja i nečoveštva. To je svet koji su stvorili oni, kako Avdić kaže, koji nastoje da budu veliki u smrti, jer nemaju hrabrosti da budu mali u životu i da prigrle manjeg od sebe.
lupiga
Jedna od pesama u kojima je ovo najvidljivije je "Human Reich". Tu nas Avdić obaveštava o neveselom stanju stvari u svetu, u nekoliko jasnih poteza daje jezivu sliku naše epohe:
"Živim u svijetu
u kojem je religija Bog
vjera oružje za masovno uništenje
sirotinja vojska
licemjerje novo poštenje
živim u svijetu
u kojem je Bog talac
okovan u simbole
netrpeljivosti i prijetnje
straha i paranoje
(…)
živim u svijetu
u kojem je novac oltar
MMF bogomolja
kamatar svetac
valuta ikona
živim human reich."
Standardna oprema za preživljavanje
U ovoj pesmi Avdić ne odražava samo svoje vreme, pokazujući do kog su stepena izvitopereni i falsifikovani svi tradicionalni pojmovi poput Boga, vere i religije, već nam to surovo saznanje nudi i kao štit od poremećenog sveta, kao tačku otpora svetu u kojem su sve vrednosti izvrnute naglavce. Citirani stihovi pokazuju jednu od ključnih Avdićevih pesničkih vrlina, a to je sposobnost jasnog uvida i izražavanja onog što pesnik doživljava kao stvarnost. U vreme Marine Cvetajeve i Ane Ahmatove ovakvi pesnički iskazi nazivali su se formulom.
Formula je životna istina izražena sažeto, ubedljivo, jasno; uspešno pronađen jezički ekvivalent za neki segment stvarnosti, za neki uvid u složeni svet; precizna definicija neke pojave ili stanja. Danas bi se ovakvi pesnički iskazi mogli nazvati aforizmima, samo kad taj žanr ne bi bio nepovratno dezavuisan serijskom proizvodnjom rečenica skinutih sa fabričke trake, koje liče kao jaje jajetu ili "kravica" "kravici", pogotovo u srpskoj književnosti. Brojne su formule koje Avdić štedro seje po svojim pesmama, svaka od njih mogla bi da bude tema za poseban tekst. Recimo: "Promjena je naša mantra, istost je naša konstanta", ili "kad nema ljubavi dobar je i Bog", ili "ja sam manjina koja trpi nepravdu kakvu trpi manjina tamo gdje sam ja većina".
U vreme sveopšte atrofije sposobnosti da se stvari nazovu pravim imenom, da se stvarnost izrazi i definiše, Avdićevi stihovi su pravo blago i standardni deo opreme za preživljavanje. Apodiktična tvrđenja kojima Avdić pribegava nisu baš prečesta pojava u savremenoj poeziji koja je mahom odustala od nezgodnih susreta sa stvarnošću i povukla se na bezbedan teren nijansiranja svačega & ničega.
Srećom, Avdić i nije pesnik u klasičnom smislu te reči, već rok muzičar, pevač, kantautor – ako hoćete, dakle stvaralac u jednoj oblasti koja se obično smatra nižom i manje vrednom od književnosti, što samo otvara mnogo veći prostor slobode za onog ko tu slobodu ume da iskoristi. A Avdić se tom slobodom koristi drsko i bezobrazno, stvarajući mala remek-dela i pevajući ih diljem bivše Jugoslavije.
Radikalni pogled na svet
Poezija Damira Avdića na prvi pogled ili posluh deluje sasvim jednostavno, nema tu nikakvog hermetizma, nema komplikovanih zapretenih metafora, nema šifrovanog jezika, nema mnogo posla za tumače i ostale književne kritičare. Već na drugi pogled stvari deluju nešto komplikovanije, pokazuje se da je narečena jednostavnost tek puki privid oka naviklog da složenost traži tamo gde je najčešće nema. Tome u prilog govore i nesporazumi i polemike koje izazivaju Avdićeve pesme. Tako je pre nekoliko godina Avdić optužen da je "trubadur desnice", malograđanin, šovinista, širitelj stereotipa i sve u tom stilu. O tim difamacijama sam već davno pisao u tekstu "Presuda Damiru Avdiću za izdaju revolucije", pa da se ne ponavljam.
Ono što je tu zanimljivo, takoreći simptomatično, a što mi se potvrdilo u raznim razgovorima s ljudima kojima je sve jasno na svetu, jeste da Avdićevi albumi stalno izazivaju neku vrstu zbunjenosti u slušaocima, pogotovo kod onih čiji je pogled na svet jasno ideološki određen i zacementiran. Tipična reakcija te vrste ljudi koji su već našli sve odgovore u jednoj knjizi, svejedno da li je to Biblija ili "Kapital", glasi otprilike ovako: "Što Avdić lepo ne kaže šta misli, nego sve nešto zavija i zakukuljuje?" Najjednostavniji odgovor na ovo pitanje bio bi: Zato što pesma nije partijski letak, a nije ni nedeljna propoved u crkvi.
Avdićeva slika sveta nije crno-bela, već se na njoj mogu videti i još neke boje. Pritom, Avdić dosta jasno govori ono što misli, njegov svetonazor se može prilično nedvosmisleno iščitati iz njegovih stihova, samo što ni levica, ni desnica, ni liberali, ni konzervativci, ni demohrišćani, ni zeleni, ni svi drugi oštro politički opredeljeni ne bi znali šta s tim svetonazorom da rade, niti bi mogli da ga uklope u svoje kalupe. Iz prostog razloga što je Avdićev pogled na svet mnogo radikalniji od političkih doktrina koje žele da nam se prikažu kao konačna slika sveta, iako taj svet vulgarno pojednostavljuju svodeći ga na svoju patuljastu meru.
Ništa nije vrijedno travke male i ptića u gnijezdu
Meni se čini da se jezgro Avdićevog svetonazora može pronaći u pesmi "Čuvaj se", konkretno u stihovima:
"Nije vrijedno, ništa nije vrijedno
travke male i ptića u gnijezdu
Začas prođe to što traje
i pretvori kamen u pijesak."
Ti stihovi dolaze nakon upozorenja od koga se sve treba čuvati: od patriota i najboljih sinova, od profesionalnih ljubitelja manjina, od tuđih ideala, od svake vrste kolektivizma i masovnih pokreta. Nasuprot raznim projektima za sveopšte usrećivanje nacije ili vascelog čovečanstva, Avdić stavlja apsolutnu vrednost svakog živog stvora na zemlji, ne samo čoveka, već i najmanje travke i ptića. Život je ono najvrednije, jedino što se računa, ono nenadomestivo, nenadoknadivo, ono što mora biti stavljeno u centar svakog vrednosnog sistema. Nema te ideje za koju vredi žrtvovati jednog živog stvora.
Nacija, rasa, klasa, država, narod – to su gole apstrakcije, kumiri kojima se ljudi klanjaju, u čije ime ubijaju i unesrećuju milione ljudskih bića, tamaneći usput i biljni i životinjski svet. Kad bi odustali od idolopoklonstva, kad bi za trenutak stali i zamislili se, kad bi imali snage i hrabrosti da vide stvari onakve kakve jesu – shvatili bi da žive u tlapnjama i obmanama sopstvenog zabludelog uma. I da su sve njihove predstave o svetu tek puke himere i fantazmagorije kojima žrtvuju ono što realno postoji: druga živa bića.
Damir Avdić posmatra svet i kritikuje sve njegove užase, okrutnosti, ugnjetavanja i nečoveštva (FOTO: Lupiga.Com)
Da bi se videlo ono što Avdić vidi jasno kao na dlanu, neophodno je malo proširiti perspektivu, pogledati i izvan svog uskog atara i kratkog odsečka vremena koje nam je dato da proživimo na zemlji. Avdić maksimalno širi vremensku perspektivu ironičnim obrtom koji je sadržan u reči "začas". Jer taj proces za koji on tvrdi da prođe očas posla, to pretvaranje kamena u pesak, zapravo traje milionima godina.
Prave razmere onoga što se događa
Poenta je jasna da jasnija ne može biti: ako će kamen, kao nešto najtrajnije i najpostojanije jednog dana postati pesak, rastočiti se, raspasti i preinačiti, ako je onome što je najstamenije, onome što je simbol čvrstine i trajnosti – suđeno da nestane, šta tek reći za ljudske tlapnje, za ideologe i propagandiste koji vas pozivaju da im služite, da im poverite svoj život, jedini i jedinstveni? Koliko će tek političke doktrine brzo proći? A od njih čak ni pesak neće ostati, a kamoli kamen na kamenu. Ovde vidimo na delu ispunjavanje onog što je Josif Brodski video kao "osnovni zadatak literature: da čoveku prikaže prave razmere onoga što se događa".
Stavljanje ljudske sudbine u ovako širok vremenski kontekst, milenijumski ili onaj koji se meri milionima godina, najčešće je bivao instrument religijske propagande zarad relativizacije i nipodaštavanja patnje pojedinačnog čoveka na zemlji. U stilu: šta je to u odnosu na večnost? Avdić koristi ovu staru tehniku da bi izvršio subverziju i uzvratio udarac, da bi doktrine koje nastoje da podjarme čoveka stavio tamo gde im je i mesto: ne u ropotarnicu istorije, već na đubrište vremena samog.
Povijest se ovdje izvršava
Citirani stihovi i svetonazor koji iz njih izranja dobijaju još veću snagu kad ih Avdić stavi u konkretan istorijski, politički i društveni kontekst. U jednoj od najboljih Avdićevih pesama "Repetitio" nalaze se i sledeći stihovi:
"Povijest se ovdje ne ispisuje
povijest se ovdje izvršava
u ime za oca za narod za Boga
za himnu za zastavu za bilo koga
protiv bližnjeg svoga."
Istorija nije nauka kojom se bave istoričari pišući istorijske knjige. Istorija se ne ispisuje, već izvršava, kako Avdić vešto naglašava paralelizmom, koristeći dva glagola suprotnog značenja s istim prefiksima. Istorija se izvršava kao vojničko naređenje. A to naređenje najčešće glasi: "Nišani! Pali!" Ili, nešto kreativnijim rečnikom Ratka Mladića: "Velešiće tuci i Pofaliće tuci! Tamo nema srpskog življa mnogo. Da im razvučemo pamet njihovu! Samo cepaj, šefe! U živo meso samo!"
Nije ovde reč o pojedinačnim ubistvima, iz koristoljublja, afekta, ljubomore, nije reč o individualnim zločinima, već o masovnim istrebljenjima od kojih je istorija sačinjena. A da masovne ubice ne bi doživljavali sebe kao obične kriminalce, razbojnike i ratne zločince – neophodno je postaviti ideal za koji se ubija, pronaći kumira u čije ime se vrše pokolji.
Avdić staje na crtu vladajućem duhu vremena (FOTO: Flickr/Stephany Štefan/Drugo more)
Korišćenjem postupka nabrajanja postiže se efekat svejednosti: nije bitno u ime čega se ubija, već je jedino važno ubijati. Nema te apstrakcije koja ne može da posluži kao dobar izgovor za tamanjenje ljudskih bića, može se ubijati "za oca, za narod, za Boga, za himnu, za zastavu", a niz bi se mogao i nastaviti: za državu, za firera, za buduću sreću čovečanstva, za slobodu, za bratstvo, za svetsku revoluciju, za Hrista, za Alaha, za Budu, za ideju kao takvu.
Za bilo koga - protiv bližnjeg svoga
I tu dolazimo do ključnih stihova: "Za bilo koga - protiv bližnjeg svoga". Cilj tog masovnog klanja i nije ostvarenje navodno i zvanično proklamovanih ideala, već je cilj ono što se predstavlja tek kao puko sredstvo na putu realizacije izmaštanih projekata, a to je zatiranje i satiranje bližnjih, drugih ljudskih bića, istih onakvih kakvi su i oni koji ubijaju.
Toponim "ovdje" mogao bi se shvatiti kao ovde, na prostorima bivše Jugoslavije, ali i u smislu koji Vislava Šimborska daje tom pojmu, ili Cvetajeva u prozi "Neovdašnje veče", dakle – ovde, na zemlji. Jer ubijanje bližnjih u ime kojekakvih ideala spada u standardnu praksu homo sapiensa na svim meridijanima, evo već hiljadama godina.
Kad čovek čita ostrašćene političke aktiviste raznih ideoloških opredeljenja, pogotovo one ekstremnije, iskrenije ili – ako hoćete – naivnije, uviđa da se oni često razlikuju samo po tome u ime čega bi ubijali. Desničari bi da bližnje tamane u ime nacije, države, naroda, crkve, vere; levičari u ime obespravljenih i potlačenih, u ime buduće utopije; neoliberali u ime širenja slobodnog tržišta; konzervativci u ime održavanja postojećeg stanja i tako redom. Važno je samo da se ubija, ubistvo je opravdano idejom, svejedno kojom, bitno je samo u drugom čoveku ne videti bližnjeg, svog brata, već neprijatelja kog valja zbrisati sa lica zemlje.
Kad nasilje postane fetiš, a ljubav slabost i poniženje
Da bi se tom krvološtvu stalo u kraj neophodno je shvatiti da nam je svaki čovek bližnji, da nikog bližeg od njega nemamo, da je njegov život apsolutna vrednost koja ne sme biti prineta na žrtvu nikakvim idolima, ma koliko oni privlačno izgledali. Tu Avdić staje na crtu vladajućem duhu vremena, što je apostrofirao i u pesmi "Human Reich" stihovima:
"Živim u vremenu
u kojem je nasilje fetiš
a ljubav slabost i poniženje
za pedere i luzere
za izjebane i ostavljene."
Tamo gde je ljubav prema bližnjem prezrena i shvaćena kao slabost i poniženje, neminovno je da nasilje postane fetiš i da se ljudi tamane kao muve. Tom zlu koje poprima naizgled ideološki različite, a u suštini tako očajno iste krvoločne oblike, Avdić suprotstavlja nejaku i škartiranu ljubav, te stavlja bližnjeg u centar svog vrednosnog sistema. I ne samo bližnjeg, drugog čoveka, pripadnika iste vrste, već i svako živo biće na zemlji, od male travke do ptića u gnezdu.
Veliki u smrti, mali u životu
Budući da smo navikli na svakodnevne surovosti, oguglali na nasilje i agresiju, na genocide i pokolje, budući da živimo pomireni sa poretkom sveta kojim vlada razulareno zlo – Avdićev svetonazor nam može delovati kao sentimentalizam, naivnost, kao neka očigledno neostvariva utopija. Sve dok taj credo i etiku iz njega proizašlu ne pokušamo da primenimo u stvarnosti. Jer nas niko ne može sprečiti da živimo u skladu sa onim što je istinski dobro i vredno. Niko nas ne može sprečiti da poštujemo druge ljude i da se ophodimo prema njima sa minimumom elementarne empatije. Niko nas ne može sprečiti čak i da pokušamo da volimo svoje bližnje. Niko, osim nas samih.
Avdić u navedenim pesmama uspostavlja pogled na svet u kojem su prave vrednosti stavljene na svoje mesto, kao i etiku lične odgovornosti koja iz tog svetonazora proizilazi. To je čvrsta uporišna tačka s koje Damir Avdić posmatra svet i kritikuje sve njegove užase, okrutnosti, ugnjetavanja i nečoveštva. To je svet koji su stvorili oni, kako Avdić kaže, koji nastoje da budu veliki u smrti, jer nemaju hrabrosti da budu mali u životu i da prigrle manjeg od sebe.
lupiga
