Foto: AFP / Dimitar Dilkov
Slično svojim kolegama u drugim zemljama, srpska se politička elita nastoji uključiti u ono što doživljava kao “svet antifašizma”. No pritom se njezin šovinizam i konzervativizam neminovno sudaraju s idejama koje je taj pokret originalno nosio.
Gledajući Srbiju sa bezbedne distance, mogli bi konstatovati da je ova zemlja bastion antifašizma. Verovatno bi posegli za internetskom pretragom da vidimo da li njom vlada nekakva komunistička partija ili barem radikalni socijaldemokrati. Predsednik Srbije i izraelski premijer bili su gosti Vladimira Putina na vojnoj paradi u Moskvi povodom Dana pobede nad fašizmom. Na isti dan, ima već nekoliko godina, Srbijom šeta “Besmrtni puk”. Ova tradicija ustanovljena je u Rusiji 2007. godine. Građani nose slike svojih predaka koji su bili žrtve fašizma ili su učestvovali u borbi protiv fašizma u Drugom svetskom ratu. Bio je to slučaj i sa predstavnicima triju država na paradi u Moskvi. Samo, ostaje nejasno kom je pokretu u Drugom svetskom ratu pripadao Vučićev predak sa slike, pošto znamo da je potomak u dobrom delu svog života bio pripadnik četničkoga pokreta. Bez obzira na sve institucionalne napore države Srbije u potonjoj deceniji da četnički pokret upiše u antifašističku koaliciju, ovaj pokret je ipak pripadao poraženoj strani u Drugom svetskom ratu. No, kako je Srbija zemlja velikih mogućnosti, u njoj je moguće institucionalnim putem kvislinški, nacionalistički pokret iz tog doba načiniti “prvim gerilskim antifašističkim pokretom na tlu Evrope”. Time je Srbija dala originalan doprinos široko rasprostranjenom istorijskom revizionizmu na tlu Evrope nakon pada berlinskog zida.
Evidentni su napori srpske države pod Vučićevim rukovodstvom da izgradi antifašistički imidž za spoljnu upotrebu. Prvenstveno prema Rusiji, ali i prema Briselu pred kojim se mora pokazati da je nacionalistička prošlost sadašnjeg srpskog rukovodstva prevladana unutrašnjim naporom. Veliku ulogu u zauzimanju ovakvog kursa ovdašnjih vlasti imala je poseta Vladimira Putina Srbiji na sedamdesetu godišnjicu oslobođenja Beograda 2014. godine. Spoznajući da poseta koincidira sa godišnjicom, srpsko rukovodstvo je organizovalo vojnu paradu po uzoru na one koje se svakog 9. maja održavaju u Moskvi. Problem je bio samo gde smestiti one koji su se zaista borili protiv fašističkog okupatora i domaćih kvislinga u Drugom svetskom ratu. Tako je započeo proces formiranja antifašističkog imidža Srbije ispražnjen od antifašizma. Antifašistička borba ujedinjenih jugoslovenskih naroda se nacionalizuje. Umesto Jugoslavije kao saveznika Sovjetskog Saveza, govori se o Srbiji kao savezniku Rusije u borbi protiv fašizma. Umesto konkretnog partizanskog pokreta pod rukovodstvom Komunističke partije Jugoslavije, imamo “dva antifašistička pokreta”, ili – u boljem slučaju – nekakve apstraktne antifašiste koji su valjda spontano i samoinicijativno pružali otpor okupatoru.
Cvet antifašizma
Kako po pitanju odnosa prema fašizmu, ekstremnoj desnici i antifašističkom nasleđu stvari stoje u konkretnom realitetu, mogli smo videti u tri značajna događaja na ovu temu koji su se zbili samo u nedelji koja je prethodila proslavi pobede nad fašizmom. Za prvi se pobrinula Vojska Srbije na čijem je čelu Vučićev čovek za specijalne zadatke podizanja tenzija sa susedstvom – Aleksandar Vulin. Ovaj samozvani socijalista je svojim lančanim provokacijama nedavno izdejstvovao zabranu ulaska u Hrvatsku, na koju je Srbija odgovorila “reciprocitetnom” merom hrvatskom vojnom ministru Damiru Krstičeviću. Nakon što se potonji požalio javnosti da on i Vulin nisu isti te da su dva sveta, srpski kolega mu je odgovorio da zaista nisu isti jer je on (Vulin) antifašista i pripada “svetu antifašizma”. Formirana u duhu istog “antifašizma” kao i njen ministar, Vojska Srbije je na svoju slavu 6. maja položila venac na spomenik Draži Mihailoviću na Ravnoj gori. Samo desetak dana ranije, na proslavi Dana kopnene vojske, njezin komandant je u prisustvu ministra i kompletnog vojnog vrha u okviru zvaničnog programa otpevao četničku pesmu.
Potom je krizu vlade homofobnim tvitom izazvao Nenad Popović, ministar bez portfelja. On se požalio na homoseksualnu propagandu u dečjim slikovnicama koje se srpstvu uvoze – odakle drugo – iz Hrvatske. Posle javnih pritisaka LGTB organizacija, nakon par dana ćutanja oglasila se i deklarisana pripadnica prozvane populacije, premijerka Ana Brnabić. Nakon javne kritike koju je uputila Popoviću, Brnabićka se suočila sa otporom po ovom pitanju unutar same Vlade, a stvari su se toliko zaoštrile da je premijerka u jednom momentu ponudila ostavku Vučiću koju je ovaj odbio. O eventualnom škartiranju Popovića iz Vlade Srbije za sada nema reči, iako je, slično Vulinu, u vlast ušao na listi SNS ispred minorne Srpske narodne partije. Pozicija Nenada Popovića u ovdašnjoj politici može se objasniti time da je ovaj vodeći lobista ruskih interesa u Srbiji. Ovaj nekadašnji istaknuti funkcioner DSS-a i najbogatiji srpski ministar aktivno je učestvovao u privatizaciji sovjetske privrede ranih devedesetih godina, a bio je i jedan od najodgovornijih za prodaju srpske naftne industrije ruskom Gazpromu. U slobodno vreme Popović je i predsednik Organizacionog odbora “Besmrtnog puka”, čime daje značajan doprinos slici oficijelnog srpskog “antifašizma”.
Strogo kontrolisani bauk
Naposletku, za potpuni presek stanja antifašističke orijentacije srpske države pobrinuo se osuđeni ratni zločinac i narodni poslanik Srpske radikalne stranke, notorni Vojislav Šešelj. Nakon inicijative poslanika opozicije da mu se oduzme poslanički mandat kao pravosnažno osuđenoj osobi, Šešelj i njegovi radikali su najpre pravili svinjarije u samoj skupštini preteći i vređajući poslanice, a potom i najavili miting u Hrtkovcima. Na istom mestu je Šešelj 26 godina ranije popisivao građane hrvatske nacionalnosti koji su nakon toga proterivani iz svojih domova, za šta je osuđen u Haškom tribunalu. Ovo je izazvalo reakciju opozicionih partija i antifašističkih organizacija koje su najavile da će sprečiti Šešelja da se vrati na mesto zločina. Shodno zabrani mitinga u Hrtkovcima toga dana, policija je blokirala sve prilaze ovom sremskom selu. Prema novinskim navodima bilo je angažovano 5.000 policajaca. Međutim, radikali su stigli do obližnjeg sela Jarak u kom se Šešelj obratio novinarima i svojim pristalicama. Nakon svega, stiče se utisak da Šešelj u političkom životu Srbije igra ulogu dobro kontrolisanog ekstremističkog bauka čija je svrha da pokaže kako postojeća vlast nije najgora opcija. Istu ulogu ovaj je igrao i pod Miloševićem devedesetih godina.
Sve navedeno pokazuje koliko je nezgodno kada se kao ideološki sledbenici snaga poraženih u Drugom svetskom ratu nađete pred zadatkom oblikovanja odgovarajućeg antifašističkog narativa. Tako dolazimo do kreiranja slike u kojoj je Crvena armija sama oslobodila Srbiju od okupacije, iako je na prostoru Jugoslavije delovala partizanska vojska kao jedan od najorganizovanijih i najjačih pokreta otpora fašizmu u Evropi. No, afirmisati autentični istorijski antifašizam ovih prostora značilo bi promovisati svoga zakletog ideološkog neprijatelja čijem ste slamanju posvetili najveći deo vlastite političke karijere. Tako dolazimo do jednog ideološkog boršča u kom se pretapa oficijelni narativ države Srbije o Drugom svetskom ratu i pitanju antifašizma uopšte ispod kojeg nesmetano buja četništvo.
bilten
