Ni Poljskoj ni Rusiji nije mjesto u Auschwitzu

Regionalne revizionističke politike nisu nikakav endemski izdanak povijesti ovih prostora. Kao što potvrđuju peripetije oko ovogodišnjeg obilježavanja obljetnice oslobađanja Auschwitza, identični procesi odvijaju se širom Europe. A zajednički im je nazivnik: antikomunizam.

Oko devet časova ujutru, 27. januara 1945. godine, prvi vojnik Stote pešadijske divizije ušao je u Auschwitz-III. Šest sati i 230 vojničkih žrtava kasnije, ceo logor bio je oslobođen. Pored trideset dve zapaljene zgrade, vojska je u preostalom delu logora zatekla 836.000 komada ženske odeće, 348.000 muških odela, ali samo šesto leševa i oko sedam hiljada živih, uglavnom teško bolesnih, ljudi. Jedino što je prisutnima možda ulivalo još više jeze od izgleda oslobođenih i nesklada između količine odeće i broja pronađenih ljudskih ostataka, bila je gomila ljudske kose – tačnije, sedam tona – pronađenih u jednoj od zgrada. Potom su počeli da nalaze naočare, cipele i dečije igračke. Takođe u tonama.

Ovaj mučni prizor, na stranu konkretni detalji i brojke, poznat je manje-više svima u Evropi i Severnoj Americi. Scena je filmska, mada film o njoj nikada nije napravljen. Valjda zato što sećanje na ovaj događaj prati mnogo drugih konkretnih, problematičnih detalja. Današnji giganti nemačkog kapitalizma – Siemens, ThyssenKrupp i Bayer – imali su svoje pogone u Auschwitzu. Mnogi etnički Poljaci entuzijastično su pomagali nacističku industriju smrti (reći ovo u Poljskoj danas kažnjivo je zakonom). A logor je oslobodio Sovjetski Savez, politički i ekonomski konkurent “Zapada” nakon 1945. godine. Rusija je od Sovjetskog Saveza, između ostalog, nasledila i tu konkurenciju. Danas, naizgled najveći problem u vezi Auschwitza jeste armija koja ga je oslobodila. Ono što svima smeta, a što niko neće biti spreman da izgovori, nije to što je pravna naslednica države te armije Ruska Federacija. Najveći problem je taj što je ta armija bila Crvena.

Zna se tko je oslobodio Auschwitz

Sukob koji se odvija poslednjih nekoliko nedelja ima za svoju pozadinu novi Hladni rat između Rusije sa jedne, te Evropske Unije i SAD sa druge strane, još apsurdniji od prethodnog, jer sukobljene imperije ovog puta ispovedaju jedinstvenu neoliberalnu kapitalističku ideologiju. Konkretan povod su oprečna mišljenja vladajućih klasa Rusije i Poljske o istorijskom značaju oslobođenja Auschwitza. Poljska ne smatra 1945. godinu oslobođenjem, dok Rusija smatra da Poljska pokušava da Sovjetskom Savezu nametne krivicu za otpočinjanje Drugog svetskog rata zajedno sa nacističkom Nemačkom. Zbog toga, Putin je prisustvovao komemoraciji u Yad Vashemu u Jerusalimu, 23. januara, a poljski predsednik Andrzej Duda odbio je da dođe, jer mu nije data prilika da održi govor. Poljska je organizovala sopstvenu komemoraciju u Auschwitzu 27. januara, na sam dan oslobođenja logora. Tamo, očekivano, nije bilo mesta za predstavnike Rusije. Poljskom bojkotu komemoracije u Jerusalimu pridružila se i Litvanija, država koja svoju sistemsku negaciju Holokausta sada pokušava da formalno pretvori u zakon. Sa druge strane, Rusija je podršku Izraela obezbedila bliskim poslovnim vezama između kapitalista ove dve zemlje.

Diplomatske geste propraćene su konkretnim optužbama. Pre mesec dana, Putin je izjavio da je poljski ambasador u Berlinu od 1934. do 1939. godine, koji je tražio podizanje spomenika Hitleru u Varšavi ako iseli Jevreje iz Evrope, bio “antisemitska svinja“. Poljske diplomate su odgovorile već standardnim refrenom o Paktu Molotov-Ribbentrop kao glavnom krivcu za izbijanje Drugog svetskog rata, i o zajedničkoj odgovornosti nacista i komunista, koje je Evropski parlament u septembru još jednom osudio kao dva “totalitarizma”. Mnogi predstavnici tih partija koje su glasale da izjednače komunizam sa nacizmom okupili su se potom, jednom u Jerusalimu i jednom u Auschwitzu, da proslave dan kada su ti, koji su tobože isti kao nacisti, oslobodili Auschwitz od nacista i zaustavili Holokaust.

Što se istorijske pozadine Drugog svetskog rata tiče, stvar je poprilično jasna. Uprkos pisanjima liberalnih medija o “istorijskom konsenzusu“ po pitanju zajedničke sovjetsko-nacističke odgovornosti za rat, istoričarke i istoričari vrlo često, kao značajne faktore, ističu mnoge druge događaje koji su se dogodili pre Pakta Molotova i Ribbentropa. Među njima su podrška vladajućih klasa Britanije i Francuske, a naročito britanskih konzervativaca, upućene italijanskom fašizmu i nemačkom nacizmu. Na primer, Winston Churchill je, pored toga što je bio rasista, bio i veliki ljubitelj Benita Mussolinija. Zatim, bitno je bilo okretanje glave liberalnih kapitalističkih država pred osvajačkim pohodima kao što su bili Mussolinijeva invazija na Etiopiju i Hitlerova aneksija Austrije. Mnogi desničari u Britaniji i Francuskoj smatrali su taj ekspanzionizam opravdanim.

Briga za sopstvene imperije

Međutim, dva najvažnija događaja u predvečerje Drugog svetskog rata bili su komadanje Čehoslovačke, kojem se protivio jedino Sovjetski Savez, a u kojem je sa Hitlerom entuzijastično učestvovala i Poljska, te Španski građanski rat. Britanija, Francuska i SAD su odbile da pomognu Španskoj Republici u trenutku vojno-fašističkog puča. Sve tri države su zabranile izvoz oružja u Španiju, iako je njihovo oružje prodato Nemačkoj i Italiji bez problema završavalo u rukama frankista. Pored toga, mnoge privatne firme, naročito iz Britanije i SAD, pružale su logističku pomoć nacionalističkim pobunjenicima. U Francuskoj je desnica pritisnula levo-liberalnu vladu Narodnog fronta i praktično počela da priprema identičan građanski rat u slučaju podrške Španskoj Republici.

U međuvremenu, Nemačka i Italija su neometano pomagale Francu. U tom trenutku, i sama neutralnost je već značila pomaganje fašizmu. A Britanija i SAD su naročito bile daleko od neutralnosti. Tek nakon svih ovih događaja, odnosno nakon šest godina propalih pokušaja da stvori antifašistički savez sa Francuskom i Britanijom, koje su prema takvom savezu, u najboljem slučaju, bile ravnodušne, Staljin se okrenuo ka ideji pakta o nenapadanju sa nacističkom Nemačkom. Uprkos mnogim greškama Staljinove spoljne politike, i nemogućnosti Komunističke partije Nemačke da spreči uspon Hitlera, izbijanje Drugog svetskog rata ne može biti smatrano njegovom krivicom.1

Fašizam je u svojoj osnovi bio i anti-boljševizam, a linija između anti-boljševizma i anti-semitizma često je bila vrlo tanka. Sa druge strane, komunizam je uvek bio eksplicitno antifašistički, dobrim delom i zbog toga što je fašizam, u državama poput Italije i Nemačke, bio odgovor vladajućih klasa na opasnost od antikapitalističke revolucije. Komunisti su od početka ukazivali na opasnost od fašizma, dok su liberalni mislioci dvadesetih njega videli kao branu od boljševizma. Nimalo liberalni ljudi, poput Churchilla, protivili su se Nemačkoj ne zbog Hitlerovog fašizma, nego zbog pretnje koju je on počeo da predstavlja za britanske imperijalne interese. Kada su Francuska i Britanija konačno odlučile da stupe u rat sa Hitlerom, to nije bio izraz njihovog “antifašizma”, već brige za sopstvene imperije.

Najbitnije je ono neizrečeno

Znači li ovo sve da je Putin u pravu kada brani Sovjetski Savez od napada poljske nacionalističke vlade ili rezolucija Evropskog Parlamenta? Apsolutno ne. Za početak, zato što Putin ne brani Sovjetski Savez. Putin čak ne brani ni Staljina. On brani ruski nacionalizam i ono što njemu znači SSSR. Za Putina, Sovjetski Savez je bitan kao vreme kad smo “mi” bili dovoljno jaki da smo došli do Berlina i pobedili Nemce. Zato je za njega kolaps Sovjetskog Saveza “najveća geopolitička katastrofa” dvadesetog veka. Dakle, kolaps SSSR-a nije katastrofa zato što je proces privatizacije koji je zahvatio države nastale njegovim raspadom doveo do smrti oko milion ljudi. Naravno da ne, jer je taj proces privatizacije stvorio klasu kapitalista koji i dan-danas održavaju Putina na vlasti.

U međuvremenu, Lenjin se demonizuje, kako drugačije, nego kao još jedan od uništitelja ruskog “nacionalnog interesa“. Oktobarska revolucija u Rusiji se ne slavi: održavaju se samo vojne parade u slavu 7. novembra 1941. godine, bizarno izostavljajući činjenicu da je vojna parada 1941. održana kao godišnjica obeležavanja boljševičkog juriša na Zimski dvorac. Iako jako zabrinut za anti-semitizam u Poljskoj, Putin nije imao problem sa tim da u njegovoj državi jedina komemoracija stogodišnjice Oktobarske revolucije bude antisemitski dokumentarac o Trockom. Trocki je stvorio Radničko-seljačku crvenu armiju, koja se širom Rusije, između ostalog, borila protiv antisemitskih pogroma belogardejaca i proto-fašističkih “crnih stotina”. Ista ta Crvena armija, 1945. godine je pobedila fašizam u Evropi. Putinovoj Rusiji, kao i Poljskoj, najviše od svega smeta što je ta armija bila Crvena.

Zato je u današnjim nadmetanjima Poljske i Rusije najbitnije ono što nije izrečeno. Kada bi se izreklo ono što je u vezi pobede nad fašizmom i anti-semitizmom stvarno bitno, a to je da je njega iznela oružana formacija koja se zvala Radničko-seljačka crvena armija, onda bismo morali da pričamo i o radničkoj klasi, i o fašizmu kao korisnom alatu liberala zarad gušenja radničkog pokreta. Komunizam onda ne bi bio samo brkati zlikovac iz crtanog filma koji napada nedužnu Poljsku koja ništa ne sluti. Mogli bismo da sagledamo komunistički pokret dvadesetog veka objektivno, sa svim njegovim uspesima i manama. Nedugo potom nužno bismo se suočili sa sadašnjicom, i sa današnjim kapitalističkim ugnjetavanjem. Na kraju, mogli bismo zaključiti samo da ni Rusiji, ni Poljskoj, niti bilo kojoj drugoj kapitalističkoj državi, nije mesto na komemoracijama Holokausta.

1. Najbolju knjigu na temu sovjetskih pokušaja za stvaranje antifašističkog saveza napisao je Jonathan Haslam, The Soviet Union and the Struggle for Collective Security in Europe, 1933-39 (Palgrave Macmillan, 1984). [

logično