“Normalan život u normalnoj zemlji”: kuda vode protesti u Srbiji?

Već šest nedelja u Srbiji se svakog vikenda organizuju protesti protiv vlade. Ti su protesti verovatno dosad najozbiljniji izazov šestipogodišnjoj vlasti naprednjaka. No može li ovaj pokret zaista dovesti do promene?

Sve je počelo pre nešto manje od dva meseca. Borko Stefanović, Boban Jovanović i Marko Dimić, predsednik i dvojica funkcionera stranke Levica Srbije fizički su napadnuti u Kruševcu u kome je trebalo da, u ime opozicionog Saveza za Srbiju, održe tribinu o političkoj situaciji u Srbiji. Ali zbog napada nisu uspeli ni da je započnu. Glavna meta napada bio je Stefanović, a druga dvojica pretučena su kada su pritrčali da pomognu napadnutom. Napadači su bili maskirani, koristili su metalne štangle, ali su dvojica ubrzo uhapšena, praktično na licu mesta, jer su napali i prisutne policajce, a za trećim koji nije bio dostupan organima gonjenja je raspisana poternica, posle koje se predao. Predsednik Srbije Aleksandar Vučić je osudio napad na šefa male opozicione stranke, a napadačima je za početak određeno tridesetodnevno zadržavanje u pritvoru.

Tačno sedam dana posle napada, Savez za Srbiju održao je u Kruševcu skup pod nazivom “Stop krvavim košuljama” referišući se tako na fotografiju koja je objavljena posle napada, a na kojoj se vidi kako krv curi iz zadnjeg dela glave na odeću Borka Stefanovića. Zatim je protest preseljen u Beograd. Dana 8. decembra održan je skup na Platou ispred Filozofskog fakulteta i, po rečima izveštača sa skupa, okupio se veći broj ljudi nego što su lideri Saveza za Srbiju očekivali – “čak” oko hiljadu njih! To su bili prvi izveštaji, neposredno pred početak skupa sa lica mesta, a kasnije su organizatori tvrdili da je bilo oko deset hiljada ljudi. Skup je održan pod istim nazivom kao u Kruševcu pre toga. Za taj skup bilo je najavljeno da će se okupljenima obratiti košarkaški trener Dušan Vujošević i glumica Mirjana Karanović, kao i njen kolega Branislav Trifunović.

Na kraju, Vujošević i Mirjana Karanović nisu govorili, po svoj prilici zbog protivljenja jedne frakcije organizatora skupa. Kako su izjavili gostujući na televiziji, odluku da oni ne govore doneli su na osnovu informacija koje su dobili iz policije da bi njihovo obraćanje moglo da izazove nerede. U uvijenoj formi, Mirjana Karanović je ukazala na neke “desničarske političke partije ili organizacije iz saveza koje se ne slažu sa njenim viđenjem sveta”. Ona je tu zapravo aludirala na Demokratsku stranku Srbije koja je dan ranije najavila da se neće pojaviti na skupu ako na njemu govori Karanović zato što je “često iznosila antisrpske stavove”, a sve to opet ukazuje, pre svega, na diskusiju da li za Srebrenicu treba koristiti reč “genocid” ili ne. Mirjana Karanović je koristi.

Heterogena skupina

Kako bilo, situacija na političkoj sceni je takva da se i prvotno okupljeni broj smatrao uspehom, a onda se dogodila pomoć sa najneočekivanijeg mesta – iz samog vrha vladajuće stranke i njenog propagandnog servisa. Naime, došlo je do neočekivano nervozne reakcije: već narednog dana nakon beogradskog skupa, Vučić je komentarisao proteste rekavši da ne namerava da ispunjava nikakve zahteve, nego da oni koji ih postavljaju moraju pobediti na izborima. Ipak, kao najveći autogol ispostavio se izveštaj koji je za beogradsku lokalnu televiziju Studio B, devedestih simbol opozicionog novinarstva, a sada paradigmu tabloidnog poltronstva, podnela do tog trenutka široj javnosti anonimna novinarka Barbara Životić. U prilogu koji je trajao manje od dva minuta, ona je ustvrdila da je na skupu na kojem je bilo “daleko malo ljudi” došlo do tuče kišobranima, a da organizatori protesta, kako je rekla, pozivaju na “linč, silovanje i nasilje”.

Takođe, jedan od najkontroverznijih ministara, ministar unutrašnjih poslova Nebojša Stefanović, koji zbog doktorata čija se valjanost u javnosti dovodi u pitanje nosi nadimak doktor, pred kamerama je izvodio nekakvu svoju računicu da po kvadratnom metru u zimskim uslovima, sa jaknama, može da stane tri osobe, pa je, imajući u vidu veličinu Platoa, na skupu bilo između 1.500 i 1.600 ljudi. Ove izjave i neočekivano nervozna reakcija iz vrha vladajućih krugova posle prvog skupa dale su vetar u krila protestu. Sama masa je nekom vrstom aklamacije na protestu održanom 15. decembra usvojila ideju da se skupovi nastave, umesto da se čeka da prođe Nova godina i da se okupe na godišnjicu smrti Olivera Ivanovića, 16. januara. Pored broja pristunih, ovo je bio drugi simptom da pokretači protesta zapravo nisu spremni za situaciju u kojoj su se našli, odnosno da pokret koji nastaje prevazilazi njihove organizatorske i političke snage, jer je ionako reč o vrlo heterogenoj grupi organizacija koja je u stanju da iznedri samo parolu: “dole Vučić”.

Ta idejna i ideološka nekoherentnost koja je karakteristična za začetak pokreta na ulicama u Srbiji ogleda se i u vrlo fluidnoj, nedovršenoj listi zahteva, koji se proširuju ili menjaju iz protesta u protest. Tako je, na primer, na drugom skupu, po izveštavanju BBC-a, iznesena sledeća grupa zahteva, koja se menjala od govornika do govornika: da se otkriju i počinioci i nalogodavci ubistva Olivera Ivanovića; da se penzionerima vrate oduzete penzije i da se ponište falsifikovane diplome; fer izbori, sloboda medija, borba protiv korupcije, bolje zdravstvo i tome slično. Sve su ovo stavovi i zahtevi izneseni u toku obraćanja učesnicima protesta od strane raznih govornika – akademika, glumaca, studenata…

Konfuzija i entuzijazam

Kao glavni glasnogovornici pojavljuju se braća Trifunović, Sergej i Branislav, a pored njih i drugi glumci poput Radoslava Milenkovića. Ukratko: sa protestima je nastavljeno a Savez za Srbiju je iskoristio jedan od iznesenih zahteva da skupovi treba da budu nepartijski, pa se povukao u drugi plan. Bez obzira na limitiranost kapaciteta Saveza za Srbiju, pre svega ideoloških i političkih, oni su tu još uvek jedina koliko-toliko organizovana grupa unutar ovog protesta. Među promenljivim zahtevima najfrekventnije se javljaju dva opšta mesta na kojima insistiraju i stranke: izbori i mediji. Na kraju, jasno je da je sadašnji izliv nezadovoljstva tek simbol i naznaka početka urušavanja političkog monopola koji je vladajuća stranka ostvarila u poslednjih skoro sedam godina.

Što se tiče izbora, Vučić ih je galantno pomenuo posle drugog skupa. Gostujući na televiziji izjavio je kako je on na izbore uvek spreman. Naravno, odnos na političkoj sceni je takav da bi njegova partija te izbore dobila bez problema, ali najverovatnije sa manjom razlikom od onih prethodnih. U tom smislu, bez obzira na objektivnu nemogućnost sadašnjih protesta da ugroze vlast na bilo kom nivou, od lokalnih do centralnih, ipak je vlast dovedena u defanzivnu situaciju u kojoj skoro da nema dugoročno povoljnog rešenja, koji god potez sada da povuče. Jer, pokret na ulicama se širi, ali na takav način da ponekad čak nedostaje i elementarna komunikacija između aktera. Za početak, prvi grad koji je organizovao svoj protest jeste mala Kuršumlija na jugu Srbije gde su, osim solidarnosti sa pretučenim Stefanovićem, istakli zahteve za smenu lokalne vlasti čijim su radom nezadovoljni. U tom mestu se protesti održavaju četvrtkom i do sada ih je bilo tri.

U većim gradovima – Novom Sadu, Nišu i Kragujevcu – je do okupljanja došlo prvih dana Nove godine. U subotu 5. januara su u sva tri grada održani protesti koji su prošli sa različitim uspehom i opet očito nekoordinisani, pa čak i sa različitih pozicija. U Nišu je, iako je protest bio najavljen za 11. januar, profesor sa Medicinskog fakulteta Saša Živić je zakazao svoj protest nevezan uz pokret “Stop krvavim košuljama”, ali je tu priliku iskoristilo nekoliko stotina Nišlija da dođe i tako protest jednog profesora univerziteta uključi u kontekst tih okupljanja. U Novom Sadu je bilo najmanje okupljenih, a kasnije je predstavnica Demokratske stranke (dakle i Saveza za Srbiju) Aleksandra Jerkov taj skup ocenila kao nacionalističko divljanje i najavila održavanje drugog skupa, tako da će Novi Sad bar neko vreme biti grad u kome će se održavati dva odvojena skupa.

Strah i kontramiting

U Kragujevcu je skup bio najposećeniji, a njegovi organizatori su bili potpuno nepoznati do samog kraja šetnje. Niko se nije obraćao uoči početka, skoro nikome nije bilo jasno ni poznato šta je plan, kuda se ide, ima li zahteva, hoće li biti govora… Posle kratke šetnje, okupljenima – čiji broj je procenjivan u rasponu od dve do četiri hiljade – obratio se novinar Milan Šerifović, bez mikrofona i megafona i najavio okupljanje za sedam dana kada će se obratiti novi, nekompromitovani građani. Zatim je Sergej Trifunović, koji je prvo najavio svoje prisustvo u Kragujevcu, pa se nije pojavio, na svom tviter nalogu upozorio ljude da je dobio informaciju od ljudi iz Kragujevca da je Milan Šerifović Vučićev čovek, a zatim se izvinio, napomenuvši da je tu informaciju dobio od četvoro Šerifovićevih kolega.

Ubrzo se uz slogane “Stop krvavim košuljama” i “1 od 5 miliona” (reakcija na Vučićevu izjavu da neće promeniti politiku ni ako pet miliona izađe na ulice) pojavio i treći – “Pobunjeni gradovi”. Ovaj pokret sada otvoreno počinje da se poredi sa protestima iz 1996/97. godine, prvenstveno zbog načina na koji se skupovi odvijaju, a možda i zbog činjenice da, uprkos tome što taj pokret nije srušio Miloševićevu vlast, ipak jeste predstavljao početak tog procesa. U tom smislu, trenutnom pokretu se možda učitava taj sadržaj, ali je nesumnjivo da on, uprkos svom ograničenom dometu, konfuziji, slaboj organizaciji itd. ipak ima svoju ulogu u dinamici političkih odnosa u Srbiji.

Pre svega u tome da su same opozicione stranke i onaj deo medija naklonjen njima odbacili mantru o tome kako se narod ne buni i slaže sa vlašću. Iako taj isti narod sve vreme ima svoje borbe – štrajkove, novorođeni pokret protiv minihidroelektrana i tako dalje – te borbe uglavnom ostaju van konteksta pobune protiv vlasti, mada su po svojoj prirodi daleko subverzivnije i po funkcionisanje sistema važnije od korišćenja pištaljki, performansa i zahteva o “normalnom životu u normalnoj zemlji”, šta god to tačno imalo da znači.

Što se tiče odgovora iz vrha vlasti, posle početnog agresivnog pristupa, došlo je do sprovođenja nove taktike – javlja se jedan potcenjivački ton koji treba da ukaže da se vlast ne oseća ugroženo, ali ipak ne uspeva da ostvari taj utisak. Na taj način se tumači najava masovnog dočeka Vladimira Putina koja će se dogoditi 17. januara, dan posle najavljenog mitinga Saveza za Srbiju kojim će biti obeležena godišnjica ubistva Olivera Ivanovića. Taj doček se percipira kao svejevrsni kontramiting kojim vladajuća stranka želi da pokaže svoju snagu, iako se kao neposredni organizator tog skupa ne javlja SNS, već jedna široj javnosti potpuno nepoznata organizacija za koju neki mediji tvrde da postoji samo na papiru a zove se Centar za razvoj Beograda. SNS će, kako se najavljuje, biti podrška skupu.

Izazov sistemu?

Protesti su održani i ove sedmice, negde u petak 11. januara (poput Niša), a negde u subotu (poput Kragujevca i Beograda). Utisak je da čak i među samim učesnicima skupova nema prevelikog ubeđenja u domet ovih protesta, ali isto tako može se videti jedan pokušaj da se oformi nova opozicija. Nevolja je u tome što za sada tu nema ni nagoveštaja nekog ozbiljnijeg ideološkog sadržaja, na stranu nizak organizacioni nivo. Druga je stvar što predimenzioniranu vladajuću stranku – koja baš zbog tih dimenzija nije u stanju da se izbori sa očekivanjima svojih novopridošlih članova – svaki izazov može da je povede ka unutrašnjim tenzijama.

Dosadašnji tok protesta nedvosmisleno je ukazao da je gotovo sa rastom vladajuće stranke. Njih sada čeka put nizbrdo koji će trajati onoliko dugo koliko njeni protivnici budu nesposobni da iskoriste limite vladajuće politike. Nezgoda je u tome što dosadašnja alternativa i ono što može da se vidi na protestima ne predstavlja nikakvu novu politiku već se svodi na kadrovska pitanja – da li su sadašnji vladaoci dostojni vlasti. Najjači argument obema stranama jeste da su im protivnici baš ti koji jesu – Savezu za Srbiju Vučić i obratno.

Između te dve strane iste politike stoje nezadovoljni najširi slojevi čije nezadovoljstvo daje novi ton političkom životu. Ovaj izliv probudio je nade mnogih, ali za sada osim pukog broja učesnika, koji objektivno i nije senzacionalan, nema drugih elemenata za ponos. Ipak, baš zbog heterogenog sastava i nedostatka jasnog koncepta, mnogi su procesi u ovom pokretu mogući, pa i da se iz njega rodi nova politička snaga na šta mnogi računaju. Da li je to, međutim, moguće sa starim metodama iz devedestih, to ćemo uskoro moći da vidimo.

 

bilten