Krajnja desnica? Tvrda desnica? Radikalna desnica? Ili samo desnica? Uspehom stranaka kao što su Nacionalno okupljanje (RN) Marine Le Pen (bivši Nacionalni front) i Alternativa za Nemačku (AfD) na nedavno održanim izborima za Evropski parlament otvorena je rasprava o tome treba li izraz „krajnja desnica“ poslati u penziju, jer su, kao što tvrdi Fraser Nelson, urednik Observera, mnoge od stranaka za koje se taj opis donedavno koristio, u međuvremenu „postale deo glavnog političkog toka, onako kako to nije bio slučaj pre 15 godina“.
Nelson veruje da bi takve stranke zapravo trebalo klasifikovati kao „novu desnicu“. Italijanska premijerka Giorgia Meloni, čija je stranka Braća Italije potomak fašističke organizacije, u praksi je pokazala da nije radikalna, već pripada „desnom centru“. „Besmisleno je njenu stranku nazivati ’postfašističkom’“ nastavlja Nelson, ili tvrditi da sve raznolike stranke „nove desnice“ pripadaju jedinstvenom bloku „’krajnje’ ili radikalne desnice“.
Istina je da se pojam „krajnja desnica“ olako koristi i da političari krajnje desnice, kada osvoje vlast, uglavnom ne vladaju kao Mussolini novog doba, već kao tehnokrati s reakcionarnom agendom. Međutim, ono što je u ovom argumentu manjkavo jeste odsustvo razumevanja da bi nastavak normalizacije stavova krajnje desnice morao otvoriti pitanja ne samo o njenom karakteru, nego i o karakteru glavnog toka političkog života.
Kao što zaključuju Jon Bloomfield i David Edgar u novoj polemičkoj kritici „populističke desnice“, organizacije koje se opisuju kao „krajnja desnica“ uključuju najmanje tri različite grupe. Prvo, tu su „besramno neofašističke stranke“, poput nemačke Otadžbine, ili NPD, i Zlatne zore u Grčkoj. One mogu biti pretnja na ulicama, ali ne uživaju podršku šire javnosti.
Zatim su tu „stranke koje baštine fašizam“, izrasle iz starih fašističkih stranaka, kao što su Braća Italije i francuski RN, od kojih mnoge nastoje da se „detoksifikuju“ ne bi li ostvarile bolje izborne rezultate. Konačno, tu su i nove stranke poput AfD, koja je osnovana 2013. u opoziciji prema EU projektu i u ono vreme je opisivana kao „stranka profesora“ i „buržoaska protestna stranka“ zbog broja akademskih kadrova u njenim redovima, ili Stranka slobode Geerta Wildersa (PVV), osnovana u Holandiji 2006. godine na programu borbe protiv imigracije i islama, koja je prošle godine trijumfovala na opštim izborima.
Sve veći uspesi stranaka krajnje ili „nove desnice“ nisu najava crnih košulja na ulicama ili povratka fašizmu iz 30-ih godina 20. veka. Fašističke stranke iz međuratnog razdoblja pojavljivale su se u vreme žestokih klasnih sukoba i konfrontacije kapitala i rada. Današnju „novu desnicu“ proizvode upravo suprotni društveni uslovi.
U poslednjih 40 godina organizacije radničke klase su se raspale, klasni sukobi su manje otvoreni i veliki delovi javnosti su izgubili interesovanje za politički proces. U vreme kad su ekonomska i društvena zbivanja, od nesigurnosti radnih mesta do nametanja mera štednje, učinila život radničke klase mnogo neizvesnijim, socijaldemokratske stranke su se udaljile od tradicionalne radničke baze, što je kod mnogih birača ostavilo utisak da im je oduzet politički glas.
U međuvremenu, klasna politika je zamenjena identitetskom politikom. Klasa je sve manje politička ili ekonomska kategorija, a sve više kulturna, pa čak i rasna odrednica. Političari i novinari često govore o „beloj radničkoj klasi“, ali retko pominju „crnu radničku klasu“ ili „muslimansku radničku klasu“, mada crni ljudi i muslimani čine mnogo veći deo radničke klase.
Umesto toga, komentatori kao što je Matthew Goodwin, akademski istraživač desničarskog populizma koji se u međuvremenu pretvorio u njegovog zagovornika, govore o „neformalnom savezu belih elita, korporacija i manjina protiv bele radničke klase“, čime istovremeno isključuju manjinske grupe iz redova radničke klase i promovišu ideju da su beli radnici najveće žrtve. Sve to otvorilo je put reakcionarnim pokretima da preoblikuju politički pejzaž povezivanjem rasističkih politika identiteta, ukorenjenih u neprijateljskom odnosu prema migrantima i muslimanima, i ekonomskih i socijalnih politika koje su nekada pripadale levici: odbrana radnih mesta, podrška socijalnoj državi, protivljenje merama štednje.
U praksi, političari „nove desnice“ zagovaraju mere koje su u osnovi sukobljene s interesima radničke klase, od napada na građanske slobode do ograničavanja sindikalnih prava. Ali nakon što su socijaldemokratske stranke odustale od radničke klase, veliki delovi radničke klase su odustali od socijaldemokratskih stranaka. Mnogi od njih su potražili utočište u strankama radikalne desnice.
Uspaničeni tekućim političkim prestrojavanjem, političari centra spremno prihvataju mnoge od tema krajnje desnice. Od masovnog pritvaranja i deportacije migranata bez dokumenata do insistiranja na obradi zahteva za azil u stranim zemljama. Ideje koje su ne tako davno bile ograničene na margine političkog spektra, sada se uvode kao zvanične državne politike. Ugledne figure desnog centra uveliko recikliraju trope krajnje desnice, poput teorije zavere o „velikoj zameni“ belih Evropljana migrantima i panike zbog opadanja nataliteta „autohtonih“ Evropljana.
„Pozicije koje su u prošlosti bile osuđivane, odbacivane, omalovažavane i tretirane s prezirom postaju univerzalno prihvaćene“, rekao je novinarima 2016. godine mađarski premijer Viktor Orbán, politička ikona mnogih predstavnika „nove desnice“. „Ljudi koji zastupaju takve stavove danas su dobrodošli kao ravnopravni partneri.“ Osam godina kasnije, njegove izjave su još istinitije.
Kada je Ursula von der Leyen izabrana za predsednicu Evropske komisije 2019, jedan od njenih prvih poteza bilo je preimenovanje potpredsednice nadležne za migracione politike u „poverenicu za promovisanje našeg evropskog načina života“, čime je svima stavila do znanja da su migranti egzistencijalna pretnja evropskoj kulturi i identitetu. Taj njen potez, likovala je Le Pen, „potvrđuje našu ideološku pobedu“.
Mnogi kritičari odgovaraju da nema ničega „krajnje desnog“ ili „rasističkog“ u želji da se imigracija ograniči ili u skretanju pažnje na opasnosti radikalnog islamizma. To je istina. Ipak, postoji nešto duboko poražavajuće u demonizaciji migranata kada o prilivu tražilaca azila govorimo kao o „invaziji“, ili o muslimanima kao populaciji koja se ne može uklopiti u zapadna društva, u opsesivnom ponavljanju da „belci postaju manjina u Londonu“ i tvrdnjama da je imigracija primorala Britance da „predaju teritoriju bez ispaljenog metka“, strahovanju da Evropa „vrši samoubistvo“. To su teme krajnje desnice koje sada rado koriste intelektualci i političari centra.
Ako vam se čini da je etiketa „krajnje desnice“ ovih dana postala suvišna, to je najviše zbog toga što su argumenti nekad rezervisani za marginalne političke grupe, danas dospeli u središte političke debate.
