Džulian Asanž (Julian Assange) je, konačno, slobodan (koliko je moguće biti slobodan u svetu kojim dominira kapitalistička logika). Ovo je izvanredna vest, pre svega za Asanža, njegovu porodicu i prijatelje. Ljudi širom sveta – koji su još uvek zainteresovani za tako staromodne ideje kao što su sloboda, demokratija i ljudska prava – slave. Reč je o velikoj pobedi protiv jednog dugotrajnog progona. Pa ipak, ova vest izaziva pomešana osećanja, ostavlja gorko-slatki ukus.
Decenije jezivih zločina, rušenja demokratskih režima, pokretanja nelegitimnih i nelegalnih ratova, torture… sve pod izgovorom privrženosti ”demokratiji” i ”ljudskim pravima”, kao da nisu bile dovoljne; Imperija ima potrebu da progoni i pojedince.
Imperija koristi sve standardne instrumente koje su ”stari dobri” totalitarni režimi koristili protiv disidenata: nelegitimna hapšenja i zatvaranja, provlačenje kroz prljave medijske kampanje sa ciljem uništavanja moralnog integriteta neposlušnih, mučenja… Fizička eliminacija je, srećom, izbegnuta u slučaju Asanža, i razumno je pretpostaviti da je to bilo zbog stalnog pritiska mnogih pojedinaca i organizacija koje su se godinama borile za Asanža i njegova prava.
Asanž je bio izložen onome što Džon Pildžer (John Pilger) naziva ”staljinističkim procesom”, što bi bilo nezamislivo u bilo kom društvu u kom postoji barem osnovni nivo razumevanja demokratije i ljudskih prava. ”Nikada nisam video tako prljavu kampanju klevetanja”, primećuje Pildžer.
Bili smo svedoci ”fabrikovanja laži sa ciljem defamacije čoveka koji je odbio da se pridruži klubu: koji je verovao da novinarstvo treba da bude u službi javnosti, a ne onima iznad”.
Kako Pildžer ističe, Asanž je ”razotkrio lažni karakter ratova koje su mediji promovisali, te zločinačku prirodu američkih ratova, korupciju diktatora, kao i zla Gvantanama. Naterao je nas, na Zapadu, da se pogledamo u ogledalo. Razotkrio je da su zvanični telali istine po medijima zapravo saučesnici: oni koje bih nazvao višijevskim novinarima. Nijedan od ovih prevaranta nije poverovao Asanžu kada je upozoravao da mu je život u opasnosti: da je ‘seksualni skandal’ u Švedskoj namešten i da je pakao neke američke zatvorske rupe zapravo krajnja destinacija.”
Slučaj Asanža i Vikiliksa uklonio je i poslednji smokvini list koji se pretvarao da skriva opresivni karakter Imperije i njenu spremnost da primeni čak i najstrašnije brutalnosti kada smatra da su prikladne.
Naravno, uvek u ime slobode, demokratije i ljudskih prava. Svi koji nisu beznadežno indoktrinirani (ili, eventualno, plaćeni da razmišljaju ”na pravi način”) mogu jasno da vide da je Imperija izgubila svaki kredibilitet, da aktivno potiskuje slobodu, demokratiju i ljudska prava kad god i kako god joj to odgovaralo.
Da ponovo citiram Pildžera, ”sudsko saslušanje za ekstradiciju u Londonu ove nedelje je završni čin anglo-američke kampanje za sahranu Džulijana Asanža. To nije regularan proces. To je osveta. Američka optužnica je očigledno nameštena, to je dokaziva podvala. Do sada su Asanžova saslušanja podsećala na njihove staljinističke ekvivalente tokom Hladnog rata.”
Jedna ”demokratska” zemlja je dozvolila ”zlobnoj stranoj sili da manipuliše pravdom” i upustila se u ”opaku psihološku torturu nad Džulijanom – oblik torture koji su, kako je istakao ekspert UN Nils Melcer [Nils Melzer], usavršili nacisti kao najefikasniji u slamanju svojih žrtava.”
Ispostavilo se da je lice umilnog anđela zapravo maska koja iza sebe skriva demona.
Ali, hej, pogledajte tamo – eno ga diktator Putin! Vidi, tamo je i Kina! Pošto su oni tamo mi moramo imati carte blanche da radimo šta hoćemo, kako hoćemo. Zato što smo ”slobodni svet”.
Ako ne prihvatite tu priču, možda ćemo morati da vas proganjamo, vodimo kampanju protiv vas, ako treba i da vas mučimo sve dok ne shvatite da je to tako.
Ako ste baš previše tvrdoglavi, i savremena verzija Gulaga baš i ne radi na vama, možda ćemo morati i da vas fizički eliminišemo.
Naravno, sve to samo u svrhu afirmisanja slobode, demokratije i ljudskih prava. To će, na kraju krajeva, biti i za vašu ličnu korist, jer je mudro shvatiti da ne može postojati svet izvan imperijalnog domašaja. Ako bi i postojao, to ne bi bio svet u kome bi vredelo živeti.
Zašto je Imperija koristila takvu brutalnost, sa takvom posvećenošću, tokom mnogo godina, protiv jednog pojedinca?
Da bi poslala poruku. Poruka je da mafijaški boss ne trpi neposlušnost, čak i ako je izraz neposlušnosti sasvim mali i ne naročito značajan.
Svi oni koji ozbiljno shvataju ideje slobode govora i mišljenja, demokratije i ljudskih prava su ovim upozoreni da mogu biti izloženi sličnom progonu ako ono što rade stane na put imperijalnim interesima. U tom smislu, Imperija je poslala poruku koju je htela da pošalje.
Da, ona je, posle mnogo godina, konačno omogućila Asanžu da napusti zatvor, ali tek nakon što mu je prouzrokovala enormnu patnju, kao i bol i patnju njegovoj porodici i prijateljima, primoravajući ga da neke od svojih potencijalno najproduktivnijih godina provede boreći se za goli opstanak i zdrav razum.
Dozvoljeno mu je da napusti zatvor pod uslovom da se izjasni krivim. Imperijalni pax je tako sačuvan i simbolički reafirmisan. Drug Staljin bi bio zadovoljan.
Gorko-slatki ishod sage o Asanžu omogućio nam je da ponovimo neke od lekcija iz duge istorije borbe protiv ugnjetavanja i totalitarizma.
Da, sve nelegitimne strukture moći, uključujući i nedemokratske vlade, imaju tendenciju da kriju svoje tajne. Kako u ”starim dobrim” totalitarnim sistemima, tako i u savremenim liberalnim i ”demokratskim”: ”obični smrtnici” nemaju šta da raspravljaju o državnim poslovima, još manje da aktivno učestvuju u njima.
Mainstream mediji su tu da podržavaju zvaničnu ideologiju i održavaju imperijalni pax, progoneći svakog onog ko se usudi da ospori zvanični narativ. Džon Pildžer daje vredne ocene i po ovom pitanju:
”Govori se da šta god da se desi Džulijanu Asanžu u naredne tri nedelje, to će umanjiti ako ne i uništiti slobodu štampe na Zapadu. Koje štampe? The Guardian? BBC, The New York Times, Džef Bezosov [Jeff Bezos] Washington Post? Ne, novinari u ovim organizacijama mogu slobodno da dišu. Jude iz Guardiana – koji su flertovali sa Džulijanom, iskoristili njegovo značajno delo, napravili značajan profit, da bi ga zatim izdali – nemaju čega da se plaše. Oni su bezbedni jer su potrebni.”
Ne samo mediji, već i najveći broj intelektualaca ima isti mentalitet, koji karakteriše moralna degeneracija, kukavičluk, poslušnost i beskičmenjaštvo, spojena sa pohlepom i težnjom za moći, ma koliko ta moć bila beznačajna.
Isti oni intelektualci na Zapadu, koji su toliko spremni da, u svakom trenutku i koliko god je to potrebno, govore o zločinima Putinovog režima, redovno ćute o zločinima zapadnih vlada (a slučaj Asanža je samo jedan od njih).
Oni koji to čine su licemeri, vredni prezira.
I više od toga, oni su saučesnici u tim zločinima, stavljajući se na stranu propagandne industrije, gde ćutanje može biti podjednako opasno kao i otvoreno učešće u propagandi.
Pa ipak, postoji još jedna važna lekcija iz Asanžovog slučaja koju treba ponoviti (ili iznova naučiti): uvek postoji šansa za pozitivnu promenu, za pobedu, čak i kad je ona veoma mala, ako postoji dovoljan broj posvećenih ljudi, koji su spremni da rade smisleno, pošteno i požrtvovano, dugi niz godina, boreći se protiv represije u ime ljudske slobode i dostojanstva.
Ono što Pildžer kaže o slobodi štampe važi i za druge domene – slobodu savesti, misli i govora, bez kojih je nezamislivo ljudsko dostojanstvo i ispunjen ljudski život:
”Sloboda štampe sada pripada časnoj manjini: izuzecima, disidentima na internetu koji ne pripadaju nijednom klubu, koji nisu ni bogati ni napunjeni Pulicerima, ali koji prave dobro, neposlušno i moralno novinarstvo – onima poput Džulijana Asanža.”
