Roman Izborna šutnja novinara Draga Hedla pravi je primer književnog ošljarenja i promašaja u svakom smislu. On ne uspeva ni kao žanrovski tekst, a o ambiciji da bude književnost ne bih trošio reči. Konačno, to i nije greška samog autora, već se pokrene čitava propagandna mašinerija koja uključuje izdavača, urednika, blurbove prijatelja, reklamu i kritičara da vas ubedi da se radi o knjizi za koju je vredno odvojiti određenu, ne tako malu svotu novca, te, što je još gore, vreme koje biste mogli da utrošite neuporedivo pametnije. Mogla je i trebalo da ova knjiga da ostane na svom prirodnom mestu na poslednjim nevidljivim policama u knjižarama, bibliotekama i zavičajnim zbirkama, ali upravo pomenuta mašinerija koja se nada profitu ne dozvoljava da se uspostavi poredak kvaliteta, nego uporno insistira na kvantitetu i svesno ili ne ubija literaturu
Da bi žanrovska književnost uspela, ona mora biti zategnuta kao motor formule jedan i ne sme da se trese kao razjebani taksi, da upotrebim odgovarajuću frazu iz Štulićeve riznice. Jer čim uhvatimo pisca/spisateljicu na pogrešnoj nozi, čitav tekst pada. Ako, na primer, suviše lako da otkrijemo ko je zločinac u klasičnom whodunit narativu, u čemu je onda poenta daljeg čitanja. Istovremeno, valja reći i to da ovakvi tekstovi trpe takozvane formula-izraze, odnosno floskule i izlizane metafore jer ih i ne čitamo zarad stilskih dostignuća, već da bismo zadovoljili određenu potrebu, tačnije da bismo se zabavili. Ipak, pravo je pitanje gde je granica između treša i literature i da li bi opšte na ovo prvo trebalo trošiti vreme, a problem nastaje kada pokušaju da vam prodaju rog za sveću, odnosno kada uporno pokušavaju da od teksta bez ikakvih kvaliteta, čak i u onom žanrovskom segmentu, naprave belles lettres.
Roman Izborna šutnja novinara Draga Hedla pravi je primer književnog ošljarenja i promašaja u svakom smislu. On ne uspeva ni kao žanrovski tekst, a o ambiciji da bude književnost ne bih trošio reči. Konačno, to i nije greška samog autora, već se pokrene čitava propagandna mašinerija koja uključuje izdavača, urednika, blurbove prijatelja, reklamu i kritičara da vas ubedi da se radi o knjizi za koju je vredno odvojiti određenu, ne tako malu svotu novca, te, što je još gore, vreme koje biste mogli da utrošite neuporedivo pametnije. Mogla je i trebalo da ova knjiga da ostane na svom prirodnom mestu na poslednjim nevidljivim policama u knjižarama, bibliotekama i zavičajnim zbirkama, ali upravo pomenuta mašinerija koja se nada profitu ne dozvoljava da se uspostavi poredak kvaliteta, nego uporno insistira na kvantitetu i svesno ili ne ubija literaturu.
Izborna šutnja je prepuna rupa i nelogičnosti koje su ne samo autorski i urednički propusti koji ukazuju na aljkavost i šlamperaj koji se retko viđa, već su posredi suštinske stvari zbog kojih se roman povremeno pretvara u autoparodijski tekst, bez da mu je to bila namera. Na nekoliko mesta postoji zabuna oko prezimena - Vladimir Kovač, glavni policajac pozitivac u knjizi povremeno postaje Vladimir Kralj, preuzevši tako prezime od Stribora, glavnog novinara pozitivca. Povremeno oni menjaju i mesta u stanu u kojem Stribor živi sa svojom trudnom devojkom Lanom. Vrhunac ove aljkavosti koja se mogla rešiti dodatnim čitanjem rukopisa, odnosno prelomljenog teksta, jeste dijalog dvojice plaćenih ubica iz Srbije koji svoj dijalog vode na svojstvenom im idiomu beogradskih kriminalaca, ali onda upotrebljavaju sintaksu i morfologiju svojstvenu hrvatskoj varijanti zajedničkog jezika. Kao da nije bilo moguće naći nekoga ko poznaje srpsku varijantu jezika koji delimo da bi taj dijalog delovao uverljivije.
Ako uspemo da zanemarimo ove sitne nelogičnosti koje nemaju uticaj na radnju romana, onda bi trebalo da se zapitamo zbog čega u tekstu koji pretenduje da bude precizan i razložan, logičan i smislen ima toliko mnogo slučajnosti od kojih je verovatno krucijalna ona koja pomaže Striboru da pobegne svojim otmičarima - na jednog od njih pada drvo koje je pogodio grom. Mogu da prihvatim da se dvojac beogradskih tough guys ponaša kao likovi iz filma Glupan i tupan, ali čak ni oni nisu tolike budale da bi po nevremenu odlazili po cigarete. Pa čak iako bi pošli, verovatno im se ne bi dogodilo da ih obori stablo koje pogodi grom. Drugi primer koji mi pada na pamet jeste greška na uviđaju koja Vesni Horak, dobroj policajki, pomaže da shvati da je Vladimir napadnut i da ne može biti govora o samoubistvu. Njene kolege koje su pre nje bile na mestu zločina propustile su da primete da je kaktus, jedina biljka koju Sveže razvedeni policajac ima u tek useljenom stanu, probušena metkom. Ili se radi o policijskim pacerima, ili autor misli da su njegovi čitaoci prilično praznoglavi i naivni ako treba to da prihvate. Treći primer se tiče navodnih samoubistava devojčica koje je naručio zli desničarski političar, kao da takozvani levičari, socijalisti u postjugoslovenskom političkom spektru, ne mogu da budu zli na isti način, ako ne i gori. Naime, odlična plivačica je skočila u reku i utopila se, a devojčica koja nije bila narkoman umrla je od overdose-a. Naručilac posla, koji je pritom imao izvesne odnose sa devojčicama, dakle poznavao obe vrlo dobro, morao je da zna da ovakva inscenacija samoubistava neće uspeti. Ako nije, onda je zaista veoma intelektualno ograničen. Takođe, roman ostavlja gomilu nerazjašnjenih motiva, a završava se veoma teatralno u televizijskoj emisiji, u poslednji čas, a ne kako bi to bilo realno u trenutku kada se stvari saznaju. Ovakvih nelogičnosti roman je prepun, upravo stoga što ne teži uverljivosti nego senzacionalizmu, a to je, kao što znamo, odlika lošeg žurnalizma, a ne literature.
Mogao bih da nastavim da cipelarim Izbornu šutnju do mile volje, navodeći opšta mesta u opisima, odnosima među likovima, dijalozima, ali to nije bitno. Ova će knjiga biti zaboravljena brže nego što je došla u knjižare. Problem jeste u tome što tekstovi poput ovog uopšte stignu do čitalaca, a tome nisu krivi skribomani među nama, već oni koji pokušavaju da od njihovog neznanja naprave zaradu, a vrlo se dobro zna da od određenih sastojaka pita ne biva. Po ovakvim se knjigama, konačno, vidi u kakvoj književnoj provinciji živimo i koliko je ona korumpirana. Gledano iz ovog ugla ne treba da se čudimo stepenu korupcije u onim oblastima gde je novac neuporedivo veći.
e-novine
Da bi žanrovska književnost uspela, ona mora biti zategnuta kao motor formule jedan i ne sme da se trese kao razjebani taksi, da upotrebim odgovarajuću frazu iz Štulićeve riznice. Jer čim uhvatimo pisca/spisateljicu na pogrešnoj nozi, čitav tekst pada. Ako, na primer, suviše lako da otkrijemo ko je zločinac u klasičnom whodunit narativu, u čemu je onda poenta daljeg čitanja. Istovremeno, valja reći i to da ovakvi tekstovi trpe takozvane formula-izraze, odnosno floskule i izlizane metafore jer ih i ne čitamo zarad stilskih dostignuća, već da bismo zadovoljili određenu potrebu, tačnije da bismo se zabavili. Ipak, pravo je pitanje gde je granica između treša i literature i da li bi opšte na ovo prvo trebalo trošiti vreme, a problem nastaje kada pokušaju da vam prodaju rog za sveću, odnosno kada uporno pokušavaju da od teksta bez ikakvih kvaliteta, čak i u onom žanrovskom segmentu, naprave belles lettres.
Roman Izborna šutnja novinara Draga Hedla pravi je primer književnog ošljarenja i promašaja u svakom smislu. On ne uspeva ni kao žanrovski tekst, a o ambiciji da bude književnost ne bih trošio reči. Konačno, to i nije greška samog autora, već se pokrene čitava propagandna mašinerija koja uključuje izdavača, urednika, blurbove prijatelja, reklamu i kritičara da vas ubedi da se radi o knjizi za koju je vredno odvojiti određenu, ne tako malu svotu novca, te, što je još gore, vreme koje biste mogli da utrošite neuporedivo pametnije. Mogla je i trebalo da ova knjiga da ostane na svom prirodnom mestu na poslednjim nevidljivim policama u knjižarama, bibliotekama i zavičajnim zbirkama, ali upravo pomenuta mašinerija koja se nada profitu ne dozvoljava da se uspostavi poredak kvaliteta, nego uporno insistira na kvantitetu i svesno ili ne ubija literaturu.
Izborna šutnja je prepuna rupa i nelogičnosti koje su ne samo autorski i urednički propusti koji ukazuju na aljkavost i šlamperaj koji se retko viđa, već su posredi suštinske stvari zbog kojih se roman povremeno pretvara u autoparodijski tekst, bez da mu je to bila namera. Na nekoliko mesta postoji zabuna oko prezimena - Vladimir Kovač, glavni policajac pozitivac u knjizi povremeno postaje Vladimir Kralj, preuzevši tako prezime od Stribora, glavnog novinara pozitivca. Povremeno oni menjaju i mesta u stanu u kojem Stribor živi sa svojom trudnom devojkom Lanom. Vrhunac ove aljkavosti koja se mogla rešiti dodatnim čitanjem rukopisa, odnosno prelomljenog teksta, jeste dijalog dvojice plaćenih ubica iz Srbije koji svoj dijalog vode na svojstvenom im idiomu beogradskih kriminalaca, ali onda upotrebljavaju sintaksu i morfologiju svojstvenu hrvatskoj varijanti zajedničkog jezika. Kao da nije bilo moguće naći nekoga ko poznaje srpsku varijantu jezika koji delimo da bi taj dijalog delovao uverljivije.
Ako uspemo da zanemarimo ove sitne nelogičnosti koje nemaju uticaj na radnju romana, onda bi trebalo da se zapitamo zbog čega u tekstu koji pretenduje da bude precizan i razložan, logičan i smislen ima toliko mnogo slučajnosti od kojih je verovatno krucijalna ona koja pomaže Striboru da pobegne svojim otmičarima - na jednog od njih pada drvo koje je pogodio grom. Mogu da prihvatim da se dvojac beogradskih tough guys ponaša kao likovi iz filma Glupan i tupan, ali čak ni oni nisu tolike budale da bi po nevremenu odlazili po cigarete. Pa čak iako bi pošli, verovatno im se ne bi dogodilo da ih obori stablo koje pogodi grom. Drugi primer koji mi pada na pamet jeste greška na uviđaju koja Vesni Horak, dobroj policajki, pomaže da shvati da je Vladimir napadnut i da ne može biti govora o samoubistvu. Njene kolege koje su pre nje bile na mestu zločina propustile su da primete da je kaktus, jedina biljka koju Sveže razvedeni policajac ima u tek useljenom stanu, probušena metkom. Ili se radi o policijskim pacerima, ili autor misli da su njegovi čitaoci prilično praznoglavi i naivni ako treba to da prihvate. Treći primer se tiče navodnih samoubistava devojčica koje je naručio zli desničarski političar, kao da takozvani levičari, socijalisti u postjugoslovenskom političkom spektru, ne mogu da budu zli na isti način, ako ne i gori. Naime, odlična plivačica je skočila u reku i utopila se, a devojčica koja nije bila narkoman umrla je od overdose-a. Naručilac posla, koji je pritom imao izvesne odnose sa devojčicama, dakle poznavao obe vrlo dobro, morao je da zna da ovakva inscenacija samoubistava neće uspeti. Ako nije, onda je zaista veoma intelektualno ograničen. Takođe, roman ostavlja gomilu nerazjašnjenih motiva, a završava se veoma teatralno u televizijskoj emisiji, u poslednji čas, a ne kako bi to bilo realno u trenutku kada se stvari saznaju. Ovakvih nelogičnosti roman je prepun, upravo stoga što ne teži uverljivosti nego senzacionalizmu, a to je, kao što znamo, odlika lošeg žurnalizma, a ne literature.
Mogao bih da nastavim da cipelarim Izbornu šutnju do mile volje, navodeći opšta mesta u opisima, odnosima među likovima, dijalozima, ali to nije bitno. Ova će knjiga biti zaboravljena brže nego što je došla u knjižare. Problem jeste u tome što tekstovi poput ovog uopšte stignu do čitalaca, a tome nisu krivi skribomani među nama, već oni koji pokušavaju da od njihovog neznanja naprave zaradu, a vrlo se dobro zna da od određenih sastojaka pita ne biva. Po ovakvim se knjigama, konačno, vidi u kakvoj književnoj provinciji živimo i koliko je ona korumpirana. Gledano iz ovog ugla ne treba da se čudimo stepenu korupcije u onim oblastima gde je novac neuporedivo veći.
e-novine
