“Taj krvavi tiranin…”
***
U junu 2014. godine, objavljen je na internetu trejler za video-igru Assassin’s Creed Unity, smeštenu u Pariz iz vremena Revolucije. Usred haosa lakrdijaških scena pojavljuje se jedan pobesneli govornik. To je Maksimilijan Robespjer. Duboki pozadinski glas objašnjava: ovaj čovek je „težio kontroli zemlje. Pretendovao je na to da predstavlja narod protiv monarhije. Ali bio je daleko opasniji od bilo kog kralja.“ Scene klanja smenjuju se sa scenama streljanja, a scene pogubljenja sa davljenjima. Ukratko, „vladavina Robespjera“ nije ništa drugo do sumorni sled masakara koji je „krvlju napunio čitave ulice“.
Ovakav prikaz nije usamljeni slučaj. Ponekad u pitanju bude velikotiražni časopis koji Nepodmitljivog prikazuje kao „manijaka giljotine“, katkad bude i dokumentarac koji ga predstavlja kao „dželata pokrajine Vande“. Jedna zvezda među uvodničarima redovno izražava zabrinutost zbog povratka lika u kojem vidi oličenje „socijalnog nezadovoljstva“, pa čak i „preteče lepenizma“. Jedan televizijski filozof uporno osuđuje ovog jakobinca kao oličenje „nemoralne levice“ i pretka fašizma. Jedan popularni političar smatra da je potrebno da umiri svoju publiku: jednom kad bude izabran, neće se ponašati kao Robespjer, i tako dalje. Zapravo, nema ničeg novog u ovoj demonologiji za široke mase. Crna legenda je započela još za života ovog poslanika i samo se pojačala nakon njegovog pada 1794. godine. Deceniju za decenijom, Robespjeru će se zamerati sve i svašta. Malo je nebitni osrednji provincijski advokat, ali je i zli genije, strašniji od Nerona. Za jedne je nepopustljiv i po cenu zločina, za druge je licemer i prodana duša. Manijakalni zagovornik društvenog reda ili promoter anarhije? Nije važno kakvog Robespjera neko stvara: bitno je da bude odbojan. Moglo se smatrati da će dvadesetovekovni razvoj naučne istorije razvejati ove stereotipe koji se tiču Revolucije. No Fransoa Fire će ih, počevši od šezdesetih godina, podmladiti, dajući im čak i elegantniji oblik. Taj okajani komunista, koji je postao uticajni liberaški esejista, napao je ono što je nazivao „revolucionarnim katihizisom“ i ponudio novo čitanje: s jedne strane, revolucija iz 1789. je ona dobra, revolucija prosvetljenih elita, a s druge strane, revolucija iz 1793. je „iskliznuće“, nasilni prodor masa u politiku.
Međutim, ova ofanziva nije bila dovoljna da ugasi baš svako interesovanje za Robespjera. Istraživanja su se nastavila. Čitatelji sada imaju biografije koje su referentne, u kojima otkrivaju lik prilično drugačiji od strašnog diktatora iz legende. Robespjer ambiciozan čovek? Uvek je s rezervom pristajao na zaduženja koja su mu bila nuđena, a čak je, dok je bio poslanik u ustavotvornoj skupštini, odlučio da se ne kandiduje za zakonodavnu, podstičući i svoje kolege da tako postupe kako bi „karijeru prepustili svežim i energičnim naslednicima“. Neprijatelj ljudskog roda? Zalagao se za puna građanska prava Jevreja i protiv kolonijalnog sistema. Tiranin? Veoma rano i veoma usamljen u tome, branio je opšte pravo glasa (za muškarce), borio se za pravo na peticije i slobodu štampe, i nije prestajao da upozorava građane na vojnu silu i nepredvidive ljude. Totalitarni centralista? Izneo je teoriju podele vlasti i osudio „staru maniju vlada da previše vladaju“. Krvavi fanatik? Dugo je zahtevao ukidanje smrtne i ublažavanje ostalih kazni. Rešen da udari na neprijatelje Revolucije, ipak je upozoravao da se „ne umnogostručuju krivci“, da ne zavlada „žeđ za krvlju“. To što se, suočen s opasnostima koje su pretili Republici, priklonio politici Terora, nikada nije bila samo njegova odgovornost, niti je u tome bio najvatreniji.
Čemu onda sve te klevete protiv njega? To nesumnjivo proizlazi iz činjenice da iza njegovog imena i dela stoje neki nesavladivi i uznemirujući principi. Kao što je podsećao filozof Žorž Labika, Robespjer je uvek nastojao da govori u ime naroda i nikada nije želeo da velikoposednicima prizna bilo kakvu privilegiju. Njegova bojazan bila je da bi se, nakon stare „feudalne aristokratije“ zbačene Revolucijom, mogla uspostaviti „aristokratija novca“. Sve njegovo delovanje proističe iz ovog osnovnog nagonskog podsticaja. U pogledu političkog, on se protivi ograničenom glasačkom pravu i brani proširenu koncepciju narodne suverenosti. U domenu socijalnog, želi da ograniči pravo svojine i da suzi slobodu trgovine kada ona ide protiv prirodnog prava naroda na postojanje. U tom smislu, pozivati se na Robespjera znači, pre svega, podsetiti da Revolucija nije završena i ponovo preuzeti program skiciran tokom rasprava o Ustavu iz 1793. godine: program demokratske i socijalne Republike, koja traži da svi polažu račune.
Ima li revolucionarnosti u britanskoj flegmatičnosti?
Uravnoteženosti „vestminsterskog modela“ često se suprotstavljaju nemiri francuske političke istorije. Britanska mešavina tradicije i demokratije, toliko hvaljena od strane liberala i centrista, ipak mnogo duguje krvavim revolucionarnim epizodama. Jedan od ciljeva građanskih ratova iz četrdesetih godina 17. veka je smanjenje moći kralja u korist Parlamenta. Ta epizoda se privremeno završava 1649. godine: kralj Čarls I pogubljen je sekirom, a monarhija je ukinuta. Nakon tog republikanskog perioda koji se završava 1660. godine, nova revolucija – manje krvava – izbija 1688. godine. Ona nameće Povelju o pravima (Bill of Rights) iz 1689. godine, koja čini osnovu parlamentarnog sistema. Radikalna tradicija nastavlja, kasnije, da pokreće pobune i demokratizuje režim. Ovaj režim će se žestoko opirati narodnim pokretima, kao tokom pokolja kod Piterloa, 1819. godine, kada vojska ubija više od petnaest učesnika mirnog skupa za reformu izbornog sistema. Nakon smrti Elizabete II, voditelj Stefan Bern ustvrdiće da „[britanska] monarhija ima sposobnost da se prilagodi, generaciju za generacijom, ali upadljivo lako, bez revolucije“
(Le Figaro, 9. septembar 2022).
Živa prošlost
„Želeći da stvore ‘novog čoveka’, Robespjer ili otac Gregoar posežu za preoblikovanjem nacizma i komunizma…“, smatra Le Figaro Magazine. Nacizam, komunizam, ali i garibaldizam i italijanski fašizam, jer, prema istom časopisu, „svi fašistički lideri su hvalili Macinija i Garibaldija [heroje italijanskog ujedinjenja], koji su bili obožavaoci francuskog jakobinizma. Ovaj revolucionarni izvor fašizma nikada nije bio odbačen od strane Musolinija“. S tim bi trebalo raskrstiti. Žan-Fransoa Kope, tada predsednik vladajuće stranke, smatrao je 2010. godine da je „tokom te epohe, Francuska revolucija, u ime čistote, razbila našu zemlju. (…) Bratsvo se sastoji i u tome da se ne plašimo da stavimo na pijedestal one koji su uspeli, one koji su bogati“. Tokom jedne društvene mobilizacije i akcije, Fransoa Rufan izaziva gnev Apoline de Malerb, novinarke RMC-a i BFM televizije, kada navodi da su skitnice okupirale gradsku kuću u Abevilu, „prvi put od Francuske revolucije“ (24. mart 2023). Svetogrđe u dve reči: „Kada pominjete Francusku revoluciju, da li mislite da bi bilo dobro da se to ponovo desi?“ Ponavlja, nezadovoljna odgovorom: „Ne odgovarate na moje pitanje.“ Zatim insistira: „Pitala sam već tri puta, ali mi niste odgovorili.“ Ali tu nije kraj: „Fransoa Rufan, maločas ste pomenuli Francusku revoluciju. Triput sam vas pitala, niste odgovorili. Pitaću vas i četvrti put. Da li želite novu Francusku revoluciju?“ Poslanik joj tada ukazuje na sledeće: „Ipak je 14. jul naša republikanska referenca…“ Malerb tada oštro zaključuje razgovor: „Nema potrebe za objašnjenjem, jasno je.“
Model umerenosti
Dok se Francuska revolucija često svodi na giljotinu i Teror, ona američka uvek više podseća na slobodu i nezavisnost. Međutim, rat protiv Engleske (1775-1783) ne može se smatrati samo razumnom borbom za demokratiju. To je, takođe, bio građanski rat, obeležen oduzimanjem imovine lojalistima u svim državama. Proporcionalno gledano, emigracija (koja je obuhvatala više od šezdeset hiljada ljudi) bila je veća od one tokom Francuske revolucije. Iako je teror dolazio, pre svega, od strane britanskih trupa, neka dela ekstremnog nasilja bila su delo kontinentalne vojske i milicija. Na primer, 1776. godine, Njujork je delimično uništen u požaru, verovatno izazvanom od strane pobunjenika. Pored toga, zločini koje su počinili lojalisti ponekad su izazivali slične odmazde. Kao u Južnoj Karolini, gde su 1780. godine, nakon bitke za Kings Mauntin, vojnici koji su bili pod britanskom Krunom ubijeni nakon predaje. Zatvorenici su prolazili kroz brojna zlostavljanja, a neki su i vešani. Sudbina Indijanaca, koji su u Deklaraciji o nezavisnosti opisivani kao „nemilosrdni divljaci“, bila je još gora. Godine 1779, po naređenju Džordža Vašingtona, general Džon Salivan uništava četrdeset irokezkih sela koja su bila na strani Britanaca. „Američka revolucija nije bila ekstremistička“, smatra L’Express (25. oktobar 2022). Ako postoji oblast u kojoj se njena umerenost vidno očituje, to je ropstvo, koje nije ukinuto.
Aleksis de Tokvil (1805-1859)
Mladi normandijski sudski činovnik, Aleksis de Tokvil, 1831. godine ide na desetomesečno putovanje po Sjedinjenim Državama. Sa ovog putovanja donosi svoje prvo delo, O demokratiji u Americi, koje ga je učinilo poznatim. Postaje poslanik i ulazi u Francusku akademiju. Nakon uspona Drugog carstva (2. decembar 1851), povlači se iz političkog života i posvećuje se pisanju. Posle smrti, pada u zaborav, ali stotinu godina kasnije ponovo dolazi u centar pažnje kada ga Rejmond Aron pretvara u glasnika demokratije i ličnih sloboda, kao i u protivnika despotizma i autoritarnog centralizma: „proroka sveta u kom živimo“. Rejmon Budon, Marsel Goše, Fransoa Fire, Pjer Mane, Klod Lefor, Bernar-Anri Levi, i ostali – od tada se lista onih koji ga hvale neprestano širi. Citiranje Tokvila postala je čak i neka vrsta novinarske pomodnosti.
Ova „liberalna kanonizacija“ briše tamnu stranu njegove ličnosti, koja je branila naročito najbrutalniji kolonijalizam. „Često sam u Francuskoj čuo ljude koje poštujem, ali ne i podržavam, kako smatraju lošim što se spaljuju žetve, što se prazne silosi i konačno što se hvataju ljudi bez oružja, žene i deca. To su, po mom mišljenju, neprijatne nužnosti, ali kojima će se svaki narod koji želi da ratuje protiv Arapa morati da se povinuje“, piše on 1847. godine o Alžiru. Kao sin aristokrate, Tokvil je takođe imao averziju prema narodu, posebno prema njegovim ustancima. Posmatrajući društveni prevrat iz proleća 1848. godine, spominje „gužvu“ pobunjenika, „pijandure“, „sasvim razdrljene ljude“, koji „zaudaraju na znoj“. A ne spominjite mu revolucionarnog socijalistu Ogista Blankija: „Imao je ispijene i svenule obraze, bele usne, bio je bolesnog, zlog i odvratnog izgleda, prljavog bledila, sav plesnjiv, bez čiste odeće, stari crni kaput priljubljen za mršave i koščate udove; činilo se da je živeo u kanalizaciji i odande izašao.“
