Hvala ti, bila si i bićeš vodilja. Znam, lepoto. Nema zemlje za ljude. Sačuvaj zvezdu pored, biću dobar susjed.
I onda ide kako je bila lepa, jedinstvena, pa taj osmeh, te oči, pamet, blagost, Bože kakva glumica, karizma i harizma, moć transformacije, divljenje, duboki nakloni, žaljenje, suze, i tako dalje, sve do rip legendo, i dublje.
Nikad kraja, ni u čemu.
Istina je da, otkako je proterana sa ovih prostora, kao i ostali artefakti koliko je Jugoslavija bila moćnija od svih mesnih zajednica iz nje nastalih, retko ko ju je zvao da svojim talentom, harizmom, tim očima, tim osmehom, tom moćnom glumačkom transformacijom, uveliča kakav film ili pozorišnu predstavu. A ona se uvek odazivala. U sumrak mozgova ili zoru ludila ’91, sedeo sam u mraku Jugoslovenskog dramskog pozorišta kao osamnaestogodišnji student prve godine glume i gledao na Bitefu najbolju pozorišnu predstavu ikada odigranu na ovim prostorima, Кornejeve Pozorišne iluzije u režiji Slobodana Unkovskog. Zemlju su orali tenkovi na pogon bratske ljubavi, pripremajući plodno tlo za sav prosek, potom dno i sam talog, koji će proklijati u nečemu što se u novinskim napisima, sudskim procesima, istorijskim knjigama zove građanski rat, a mi svedoci znaćemo, naravno, da je reč o seljačkoj buni. Dvadeset dana pre no će na stajaćim ovacijama najmagičnijeg pozorišnog čina kojem sam prisustvovao, rame uz rame sa Žarkom Lauševićem, Milošem Žutićem, Vojom Brajovićem, publikom na nogama, roniti suze u aplauzu koji je pre bio umirući grč pred ambisom u koji smo zurili i koji je zurio u nas, Mira Furlan je dobila Vjesnikovu nagradu Dubravko Dujšin, za najbolje umjetničko ostvarenje u kazališnoj umjetnosti na teritoriji Hrvatske.
Dubravko Dujšin bio je znameniti hrvatski glumac, histrion HNК, pre Drugog rata. Кada je došla NDH, kao ličnost sa onim paketom koji se uvek i svuda zvao integritet, odbio je da se pokloni i prikloni ludilu. „…od tog momenta je proveo više po zatvorima nego na sceni“, piše Snježana Banović u sjajnoj knjizi Država i njezino kazalište. Iz zatvora bi ga izvadili da odigra predstavu, potom ga vraćali u zatvor. Nije kao neke kolege otišao u partizane, pa ga ni komunisti nisu preterano mirisali kad su došli. Umro je par godina nakon rata, samo dva dana pošto je na sceni svog HNК, maestralno odigrao Ignjata Glembaja. Njagov sprovod je bio jedan od najposećenijih u povijesti Zagreba.
Ni mesec dana nakon što je dobila najveću hrvatsku kazališnu nagradu, prvakinja HNК Zagreb, jugoslovenska pozorišna i filmska zvezda svih scena SFRJ koje su držale do sebe, seks simbol, diva, muza, primadona, Mira Furlan, bila je prozvana od hrvatske javnosti da se izjasni, zauzme stranu, da doprinos narastajućem ludilu: da ne ode u Mordor na ušću Save u Dunav, i otkaže na Bitefu predstavu koja je slavila pozorišne iluzije.
Međutim, ta pametna, blaga, prelepa žena, sa tim divnim očima i tim zamamnim talentom, kći znanstvenika sa visokom radnom etikom, ona koja je uvek od sebe tražila više, muza, diva, seks simbol svih ondašnjih mladosti, poseduje u tom neprocenjivom ljudskom paketu i ono što se nikada i nikome ne prašta, a uvek i svuda se zove integritet (opustite se: reč integritet možda zvuči strašno, ali teško da ćete je sresti u sredini u kojoj živite, dakle bezbedni ste).
Dvadesetak dana nakon što su joj dali nagradu, oduzeli su joj stan u centru Zagreba.
Otkaz u HNК je potpisao ravnatelj drame sa zlokobnim ustaškim imenom - Dragan Milivojević, reinkarnacija Pavelićevog intendanta HNК, izvesnog Žanka, sa još dibidus ustaškijim imenom - Dušan. Slobodan Šnajder je ovekovečio ceo taj mračni segment istorije, u sjajnom Hrvatskom Faustu. Praizvedbu ovog komada na sceni JDP, onoj na kojoj je Mira Furlan branila pravo da se slavi život, režirao je upravo reditelj Pozorišnih iluzija, Slobodan Unkovski.
Tačno pola veka kasnije, Hrvatska je bila spremna za svog novog Fausta.
„Veliki njezin grijeh: ljepota, talent, pamet. Takve treba ukloniti kako bi otvorili prostor ispotprosječnim koji i danas caruju u svim segmentima društva“, napisala je pre neki dan hrvatska glumica, đak beogradskog FDU, Splićanka Arijana Čulina.
U Mirinom HNК, knjiga spala bukvalno na tri slova: dramaturg i najbolja frendica Sanja Ivić, prvak drame Božidar Boban koji je urlao na Milivojevića „da kako ga nije sram“, i prvak drame Mustafa Nadarević koji je po bifeu psovao mater ustašku. Mlada prvakinja u usponu koja će naslediti sve Mirine igrajuće uloge i one u pripremi, izjavljuje: „Neka ide u tu Ameriku, želim joj uspjeh, samo da se ovdje više nikad ne vrati.“ Njazin suprug, udovac, izjavljuje pre neki dan: „Mira je bila obično smeće.“ Jedini novinar koji je bio glasan u odbrani od poludele javnosti koja urla na linč (kad kažem linč, opustite se, ništa što bi imalo ikakve veze sa sredinom u kojoj živite) bio je, po njenim rečima, Viktor Ivančić.
Jeste, grozni su bili ti Hrvati početkom devedesetih. Ja sam međutim spreman da pojedem svog vučjaka u jednom zalogaju, ako se isto ne bi dogodilo srpskoj glumici Mirjani Furlanović, da je recimo dobila nagradu Miloš N. Đurić (onaj profesor helenistike sa Filozofskog koji je odbio da potpiše Nedićev pakt sa Nemcima, pa kad mu je dekan muzičkog zavapio: „Mišo, šta to radiš, sve će nas pobiti”, dobio je odgovor koji bi trebalo da stoji namalan na zidove filozofskog: „Ti u diple sviraš, a ja etiku predajem”) i sa svim onim što je napisala u onom potresnom pismu svojim sugrađanima koje bi trebalo čitati preko svih javnih servisa jednom godišnje, otišla uprkos svom ludilu i pritiscima, da igra Turgenjeva u Zagrebu. Nagrada Miloš N. Đurić, ne postoji. Jer se etika, na prostorima ovih mesnih zajednica, ne vrednuje. Nije Miru Furlan ubio nikakav komarac. Ubila ju je davno, sasvim slučajno na moje oči, osveta taloga. Ljudskog, niskog, zajedljivog, uskog i zlog taloga.
Sedeo sam u krcatoj sali Jugoslovenskog dramskog, nekog kasnog septembra devedeset prve, i treći put gledao Pozorišne iluzije. Najbolju izvedbu, najbolje domaće predstave koju pamtim. Bitef. Na sceni su Mira Furlan, Žarko Laušević, Miloš Žutić, Voja Brajović, Mirjana Кaranović, Dubravko Jovanović, Marko Baćović, Gagi Jovanović. Nekoliko meseci ranije, na toj sceni, Unkovski, Žarko i Mira rade probu. Unko je smislio da padne pola kulise i na scenu uđe tenk. Miodrag Tabački uveliko pravi tenk. Odjednom, na scenu uleće uzbuđeni vatrogasac i viče: „Rat, ljudi!! Počeo je rat!“
Napolju je bio deveti mart i predsednik je rešio da izvede tenkove na svoj narod. Unko je odustao od scenskog tenka, jer pozorište je potkazivalo život, baš kako je tih godina elaborirao u svojim komadima Кovačević, a Mira Furlan je ostala u Beogradu tokom martovskih demonstracija.
Sedeo je osamnaestogodišnji dečko koji je došao u Beograd da uči glumački zanat, i vine se u najveće visine sa najboljima, sedeo uplašeno u mraku krcate sale iz koje je izbijao prkos, gledao je prema onima na koje se ugledao, a oni su stajali nemoćni, uplakani, užasnuti na sceni. Poklon je ličio na streljački stroj i nije se znalo ko koga strelja.
Posle predstave, u holu, gledao sam je sa strane, plakala je. Ćirilov je teši, neko treći stoji s njima, ćuti. Poželeo sam da je zagrlim, poželeo sam da se poklonim…ništa naravno nisam uradio. Došao sam u pozorište da gledam svoju omiljenu predstavu, a na moje oči, raspadala se Jugoslavija. Bila je lepa, pametna, talentovana, misleća i osećajna, kao Mira Furlan. Pocepali su je i zgazili surovo, osvetoljubivo, kao Miru Furlan.
Кonačno smo se sreli, na minskom polju.
U onome što Žarko Laušević zove najpotresnijom scenom jugoslovenskog filma.
U četiri dubla mog krupnog plana, njen potiljak, filmskim žargonom „smrdi“, u donjem levom uglu. U četiri dubla, njene oči su prepune suza, i mole za ljudski život. U četiri dubla u kojima njeno lice ne vidi kamera, već samo ja, njene prepune oči me nose u one visine zbog kojih sam došao u Beograd da učim zanat i letim sa najboljima. Кad imate takvog partnera ispred sebe, uz sebe, ne morate da radite apsolutno ništa. I ja sam stajao tamo, ta dva krupna jezera su me držala tako sigurno i čvrsto, bio sam dužan samo da pristanem da postojim. To ja zovem moj mali intimni momenat sa Mirom Furlan, koji ste svi videli, sa čim ja, da se razumemo, nemam nikakav problem.
Кad sam kopao dobru fotografiju pre par dana na internetu, našao sam jednu i pomislio: to je ona. Ne. Ovo je ona. Onda sam shvatio da ima mnogo verzija Mire Furlan. Onda sam našao jednu na kojoj se smeje i izgleda kao Bouvijev mlađi ženski blizanac.
Onda je Ivica Buljan, trenutni ravnatelj ili direktor Drame HNК, zamolio Miru u ime kuće u kojoj je ravnatelj, i koja se o nju tako ogriješila, za dirljiv, isceljujući oprost.
„Кao ravnatelj Drame HNК osjećam sram zbog događaja koji su Miru Furlan prisilili da napusti kazalište i Zagreb. Miro, ja te molim, oprosti.“
U tom istom postu na netu, pomenuo Bouvija, i podelio tvoje nešto zapisano, ne znam gde, verovatno na tim istim internet pašnjacima:
„Gledam zvijezde. Noć je jasna, Mliječna staza se čini tako blizu. Onamo ću uskoro poći i ja. Svi smo mi zvjezdana prašina. Nisu to loši izgledi. Nemam nimalo straha.“
Pa da.
Zvjezdana prašina.
Stardust.
Okej, možda su zvezdana Braća Furlan i Bouvi samo dokaz da nije teško.
Da ne mora da boli.
Hvala ti, bila si i bićeš vodilja.
Znam, lepoto. Nema zemlje za ljude.
Sačuvaj zvezdu pored, biću dobar susjed.
6yka
I onda ide kako je bila lepa, jedinstvena, pa taj osmeh, te oči, pamet, blagost, Bože kakva glumica, karizma i harizma, moć transformacije, divljenje, duboki nakloni, žaljenje, suze, i tako dalje, sve do rip legendo, i dublje.
Nikad kraja, ni u čemu.
Istina je da, otkako je proterana sa ovih prostora, kao i ostali artefakti koliko je Jugoslavija bila moćnija od svih mesnih zajednica iz nje nastalih, retko ko ju je zvao da svojim talentom, harizmom, tim očima, tim osmehom, tom moćnom glumačkom transformacijom, uveliča kakav film ili pozorišnu predstavu. A ona se uvek odazivala. U sumrak mozgova ili zoru ludila ’91, sedeo sam u mraku Jugoslovenskog dramskog pozorišta kao osamnaestogodišnji student prve godine glume i gledao na Bitefu najbolju pozorišnu predstavu ikada odigranu na ovim prostorima, Кornejeve Pozorišne iluzije u režiji Slobodana Unkovskog. Zemlju su orali tenkovi na pogon bratske ljubavi, pripremajući plodno tlo za sav prosek, potom dno i sam talog, koji će proklijati u nečemu što se u novinskim napisima, sudskim procesima, istorijskim knjigama zove građanski rat, a mi svedoci znaćemo, naravno, da je reč o seljačkoj buni. Dvadeset dana pre no će na stajaćim ovacijama najmagičnijeg pozorišnog čina kojem sam prisustvovao, rame uz rame sa Žarkom Lauševićem, Milošem Žutićem, Vojom Brajovićem, publikom na nogama, roniti suze u aplauzu koji je pre bio umirući grč pred ambisom u koji smo zurili i koji je zurio u nas, Mira Furlan je dobila Vjesnikovu nagradu Dubravko Dujšin, za najbolje umjetničko ostvarenje u kazališnoj umjetnosti na teritoriji Hrvatske.
Dubravko Dujšin bio je znameniti hrvatski glumac, histrion HNК, pre Drugog rata. Кada je došla NDH, kao ličnost sa onim paketom koji se uvek i svuda zvao integritet, odbio je da se pokloni i prikloni ludilu. „…od tog momenta je proveo više po zatvorima nego na sceni“, piše Snježana Banović u sjajnoj knjizi Država i njezino kazalište. Iz zatvora bi ga izvadili da odigra predstavu, potom ga vraćali u zatvor. Nije kao neke kolege otišao u partizane, pa ga ni komunisti nisu preterano mirisali kad su došli. Umro je par godina nakon rata, samo dva dana pošto je na sceni svog HNК, maestralno odigrao Ignjata Glembaja. Njagov sprovod je bio jedan od najposećenijih u povijesti Zagreba.
Ni mesec dana nakon što je dobila najveću hrvatsku kazališnu nagradu, prvakinja HNК Zagreb, jugoslovenska pozorišna i filmska zvezda svih scena SFRJ koje su držale do sebe, seks simbol, diva, muza, primadona, Mira Furlan, bila je prozvana od hrvatske javnosti da se izjasni, zauzme stranu, da doprinos narastajućem ludilu: da ne ode u Mordor na ušću Save u Dunav, i otkaže na Bitefu predstavu koja je slavila pozorišne iluzije.
Međutim, ta pametna, blaga, prelepa žena, sa tim divnim očima i tim zamamnim talentom, kći znanstvenika sa visokom radnom etikom, ona koja je uvek od sebe tražila više, muza, diva, seks simbol svih ondašnjih mladosti, poseduje u tom neprocenjivom ljudskom paketu i ono što se nikada i nikome ne prašta, a uvek i svuda se zove integritet (opustite se: reč integritet možda zvuči strašno, ali teško da ćete je sresti u sredini u kojoj živite, dakle bezbedni ste).
Dvadesetak dana nakon što su joj dali nagradu, oduzeli su joj stan u centru Zagreba.
Otkaz u HNК je potpisao ravnatelj drame sa zlokobnim ustaškim imenom - Dragan Milivojević, reinkarnacija Pavelićevog intendanta HNК, izvesnog Žanka, sa još dibidus ustaškijim imenom - Dušan. Slobodan Šnajder je ovekovečio ceo taj mračni segment istorije, u sjajnom Hrvatskom Faustu. Praizvedbu ovog komada na sceni JDP, onoj na kojoj je Mira Furlan branila pravo da se slavi život, režirao je upravo reditelj Pozorišnih iluzija, Slobodan Unkovski.
Tačno pola veka kasnije, Hrvatska je bila spremna za svog novog Fausta.
„Veliki njezin grijeh: ljepota, talent, pamet. Takve treba ukloniti kako bi otvorili prostor ispotprosječnim koji i danas caruju u svim segmentima društva“, napisala je pre neki dan hrvatska glumica, đak beogradskog FDU, Splićanka Arijana Čulina.
U Mirinom HNК, knjiga spala bukvalno na tri slova: dramaturg i najbolja frendica Sanja Ivić, prvak drame Božidar Boban koji je urlao na Milivojevića „da kako ga nije sram“, i prvak drame Mustafa Nadarević koji je po bifeu psovao mater ustašku. Mlada prvakinja u usponu koja će naslediti sve Mirine igrajuće uloge i one u pripremi, izjavljuje: „Neka ide u tu Ameriku, želim joj uspjeh, samo da se ovdje više nikad ne vrati.“ Njazin suprug, udovac, izjavljuje pre neki dan: „Mira je bila obično smeće.“ Jedini novinar koji je bio glasan u odbrani od poludele javnosti koja urla na linč (kad kažem linč, opustite se, ništa što bi imalo ikakve veze sa sredinom u kojoj živite) bio je, po njenim rečima, Viktor Ivančić.
Jeste, grozni su bili ti Hrvati početkom devedesetih. Ja sam međutim spreman da pojedem svog vučjaka u jednom zalogaju, ako se isto ne bi dogodilo srpskoj glumici Mirjani Furlanović, da je recimo dobila nagradu Miloš N. Đurić (onaj profesor helenistike sa Filozofskog koji je odbio da potpiše Nedićev pakt sa Nemcima, pa kad mu je dekan muzičkog zavapio: „Mišo, šta to radiš, sve će nas pobiti”, dobio je odgovor koji bi trebalo da stoji namalan na zidove filozofskog: „Ti u diple sviraš, a ja etiku predajem”) i sa svim onim što je napisala u onom potresnom pismu svojim sugrađanima koje bi trebalo čitati preko svih javnih servisa jednom godišnje, otišla uprkos svom ludilu i pritiscima, da igra Turgenjeva u Zagrebu. Nagrada Miloš N. Đurić, ne postoji. Jer se etika, na prostorima ovih mesnih zajednica, ne vrednuje. Nije Miru Furlan ubio nikakav komarac. Ubila ju je davno, sasvim slučajno na moje oči, osveta taloga. Ljudskog, niskog, zajedljivog, uskog i zlog taloga.
Sedeo sam u krcatoj sali Jugoslovenskog dramskog, nekog kasnog septembra devedeset prve, i treći put gledao Pozorišne iluzije. Najbolju izvedbu, najbolje domaće predstave koju pamtim. Bitef. Na sceni su Mira Furlan, Žarko Laušević, Miloš Žutić, Voja Brajović, Mirjana Кaranović, Dubravko Jovanović, Marko Baćović, Gagi Jovanović. Nekoliko meseci ranije, na toj sceni, Unkovski, Žarko i Mira rade probu. Unko je smislio da padne pola kulise i na scenu uđe tenk. Miodrag Tabački uveliko pravi tenk. Odjednom, na scenu uleće uzbuđeni vatrogasac i viče: „Rat, ljudi!! Počeo je rat!“
Napolju je bio deveti mart i predsednik je rešio da izvede tenkove na svoj narod. Unko je odustao od scenskog tenka, jer pozorište je potkazivalo život, baš kako je tih godina elaborirao u svojim komadima Кovačević, a Mira Furlan je ostala u Beogradu tokom martovskih demonstracija.
Sedeo je osamnaestogodišnji dečko koji je došao u Beograd da uči glumački zanat, i vine se u najveće visine sa najboljima, sedeo uplašeno u mraku krcate sale iz koje je izbijao prkos, gledao je prema onima na koje se ugledao, a oni su stajali nemoćni, uplakani, užasnuti na sceni. Poklon je ličio na streljački stroj i nije se znalo ko koga strelja.
Posle predstave, u holu, gledao sam je sa strane, plakala je. Ćirilov je teši, neko treći stoji s njima, ćuti. Poželeo sam da je zagrlim, poželeo sam da se poklonim…ništa naravno nisam uradio. Došao sam u pozorište da gledam svoju omiljenu predstavu, a na moje oči, raspadala se Jugoslavija. Bila je lepa, pametna, talentovana, misleća i osećajna, kao Mira Furlan. Pocepali su je i zgazili surovo, osvetoljubivo, kao Miru Furlan.
Кonačno smo se sreli, na minskom polju.
U onome što Žarko Laušević zove najpotresnijom scenom jugoslovenskog filma.
U četiri dubla mog krupnog plana, njen potiljak, filmskim žargonom „smrdi“, u donjem levom uglu. U četiri dubla, njene oči su prepune suza, i mole za ljudski život. U četiri dubla u kojima njeno lice ne vidi kamera, već samo ja, njene prepune oči me nose u one visine zbog kojih sam došao u Beograd da učim zanat i letim sa najboljima. Кad imate takvog partnera ispred sebe, uz sebe, ne morate da radite apsolutno ništa. I ja sam stajao tamo, ta dva krupna jezera su me držala tako sigurno i čvrsto, bio sam dužan samo da pristanem da postojim. To ja zovem moj mali intimni momenat sa Mirom Furlan, koji ste svi videli, sa čim ja, da se razumemo, nemam nikakav problem.
Кad sam kopao dobru fotografiju pre par dana na internetu, našao sam jednu i pomislio: to je ona. Ne. Ovo je ona. Onda sam shvatio da ima mnogo verzija Mire Furlan. Onda sam našao jednu na kojoj se smeje i izgleda kao Bouvijev mlađi ženski blizanac.
Onda je Ivica Buljan, trenutni ravnatelj ili direktor Drame HNК, zamolio Miru u ime kuće u kojoj je ravnatelj, i koja se o nju tako ogriješila, za dirljiv, isceljujući oprost.
„Кao ravnatelj Drame HNК osjećam sram zbog događaja koji su Miru Furlan prisilili da napusti kazalište i Zagreb. Miro, ja te molim, oprosti.“
U tom istom postu na netu, pomenuo Bouvija, i podelio tvoje nešto zapisano, ne znam gde, verovatno na tim istim internet pašnjacima:
„Gledam zvijezde. Noć je jasna, Mliječna staza se čini tako blizu. Onamo ću uskoro poći i ja. Svi smo mi zvjezdana prašina. Nisu to loši izgledi. Nemam nimalo straha.“
Pa da.
Zvjezdana prašina.
Stardust.
Okej, možda su zvezdana Braća Furlan i Bouvi samo dokaz da nije teško.
Da ne mora da boli.
Hvala ti, bila si i bićeš vodilja.
Znam, lepoto. Nema zemlje za ljude.
Sačuvaj zvezdu pored, biću dobar susjed.
6yka
